In der Art Film Metastaze Branka Schmidta
Zašto se snimaju filmovi o marginalcima i gubitnicima? Zato što krše zakon? Zbog njihove asocijalne prirode? Ili tragične sudbine? Zato što su nasilni? Ili zato što su mladi i jaki? Kada gledamo takve filmove, da li pomislimo na stvarni život autora; koliko je on blizak teškim sudbinama iz scenarija? Da li reditelji telesnih filmova uopšte znaju da se biju? I ključno pitanje: da li filmovi o gubitnicima oslikavaju društvenu realnost?
Većina snimljenih filmova na svetu su filmovi o marginalcima. Domaći film, na čelu sa crnim talasom i kasnije filmovima praške škole nije izuzetak. Ali zašto bi se iko bavio ljudima niske inteligencije, zle sudbine, slabog morala, loše sreće, koji upadaju u neprijatne situacije u najpogrešnije vreme, ružno reagujući i glupavo psujući? Odgovor može biti samo jedan – da ne bi morao da se bavi samim sobom.
Metastaze su film o nezgodama četvorice prijatelja i fudbalskih navijača (Krpa, Filip, Kizo i Dejo). To je ekipa koja tokom međusobnog „prijateljskog ubeđivanja“ nanosi povrede sebi i okolini. Broj prekršaja i krivičnih dela koje protagonisti demonstriraju u devedeset minuta filma dostojan je knjige rekorda: protivpravno oduzimanje tuđih stvari (krađa), korišćenje nedozvoljenih supstanci (drogiranje) krijumčarenje nedozvoljenih supstanci (šverc heroina), ugrožavanje javnog reda i mira (agresivno pijanstvo), nasilničko ponašanje na sportskoj priredbi (huliganstvo), ugrožavanje sigurnosti (pretnja), nanošenje lakih i teških telesnih povreda (tuča), rasna i druga diskriminacija (vređanje Srba, muslimana i uzvikivanje neonacistickih parola).
Ovo nije film o profesionalnim kriminalcima, već o sporadičnom, hormonalnom ponašanju grupe mladića koji ni sami nisu sigurni zašto sve to rade. Kako se film približava kraju, količina nasilništva koju posmatramo postaje toliko apsurdna da prestajemo da je doživljavamo kao neprijatnost već kao neku vrstu modernog baleta (fizičkog teatra). Po tome se ovaj film presudno razlikuje od drugih domaćih filmova slične ikonografije.
Branko Schmidt menjao je scenario za Metastaze više puta. Od poluangažovane žalopojke o mladim ljudima u tranzicionom haosu, film je evoluirao u nešto sasvim novo.
Inače, filmovi o antijunacima koji se glupiraju do nesrećnog kraja obično su puni pesimizma i neprikosnovene ozbiljnosti, kao kada dete shvati da Deda Mraz ne postoji. Čitava istorija jugoslovenskog filma zasnovana je na toj adolescentskoj spoznaji da život nije torta sa šlagom.
Uzgred, biti filmski reditelj u bivšoj Jugoslaviji nije bila tako loša stvar. To je bio težak život, ali pun priveligija. I gde su tu onda gubitnici? Odgovor možemo potražiti u karijeri Živojina Pavlovića, koji je znao da filmovi o gubitnicima zapravo potvrđuju dominaciju umetničkog statusa u društvu. U toj tački gube se mnogi autori luzerskih filmova, u toj graničnoj, dvoličnoj slici reditelja viđenog i sa Lunjama ispred dragstora i sa Mazama na koktelu.
Nisu svi filmovi o gubitnicima uspešni, pogotovo ne domaći, ali Metastaze Branka Schmidta jesu, jer se on jedini usudio da objavi kako je umetničko bavljenje marginalcima čist snobovski bezobrazluk. I da jedino kao takvo ima umetničko opravdanje. U svakom drugom slučaju bavljenje takvim ljudima proizlazi iz lažnog osećanja solidarnosti, iz griže savesti jugoslovenskih umetnika sa neproverenim radnim knjižicama.
Biti umetnik je, dakle, privilegija, pa makar opasna, teška i naporna. Pogotovo u Jugoslaviji, u kojoj su veze umetnika i države bile skrivana društvena tajna. Slično je i danas. Neregulisano tržište povlači za sobom nedefinisane statuse, čije se poreklo krije. Odatle dobijamo nejasne filmove o gubitnicima sa jugoslovenskim kompleksom, tragediju koju tobož svi osećaju na svojoj koži, a naročito filmski reditelji. Malo morgen.
Reditelj Schmidt čini istorijski preokret. Metastaze nisu film srećnog yu- detinjstva posle kojeg smo se iskvarili. To je film glupog yu-roditeljstva od kojeg jedva spasavamo živu glavu.
Možemo da mislimo o Jugoslaviji šta god hoćemo, ali kritika te države širi optimizam, dok nas nostalgija za njom vraća u stanje pasivne agresije. Schmidt prosto konstatuje da je ta zemlja mrtva i našim očevima i majkama ukida pravo da nas gnjave sa svojim propalim snom o hiljadugodišnjem miru. Jugoslovenski autoriteti su bili nedovoljno zreli i loše informisani ljudi koji su, usled neobaveštenosti, sebe proglasili srednjom klasom.
U vremenima neozbiljnog tržišta obavezno je postojanje ozbiljne estetske protivteže. Bez toga dobijamo veliki broj nezadovoljnih zvezda i imućnih pesimista. Domaći reditelji (baš kao i roditelji), slepo prihvatajući na tacni poklonjeni autoritet, svojim preozbiljnim realizmom skrivaju činjenicu neozbiljnosti sopstvene pozicije u nižerazrednom društvu. Zauzimajući stav uopštenog nezadovoljstva, oni kriju svoj strah od profesionalnog poređenja sa (ne)uspešnijima od sebe. Iz istog razloga likovi gubitnika u jugoslovenskom filmu imaju problem motivacije – zašto krše zakon, zašto se ponašaju nasilno? Nije valjda zbog novca? Možda zbog opšteg beznađa ili zbog neke podrazumujevajuće tragedije koje bi trebalo svi da budemo svesni, ali koja nikada nije do kraja objašnjena?
Schmidtove Metastaze su pobednički film o gubitnicima koji nas oslobađa od jugoslovenskog kompleksa (prirodno trijumfujući i u Puli i na Festu). Autor nas podseća – kako je dobro biti marginalac na filmu! Konačno možemo da se prepustimo zavodljivosti neprijatnih (naelektrisanih) situacija u čijem polju osećamo prijatnu (magnetsku) privlačnost, uvek spremni za identifikaciju sa junacima, spremni da uskočimo u njihov samodestruktivni prostor; poput slavnih primera iz američkog vesterna i noira, pod uticajem ekspresionizma nemačkih izbeglica, od Fritza Langa, preko Edgara Ulmera do Roberta Siodmaka. To se zove stil, umetnost kontrapunkta, u kojem tekst (libreto) i predstava (opera) nisu isto, ali ni suprotno, već se nadopunjuju u estetici i značenju.
Vratimo se pitanju motiva. Zbog čega ovi junaci čine gluposti, zašto su nasilni, zašto se bave kriminalom? Konačno se neko setio da to objasni, prvi put u domaćem filmu, bez prenemaganja sa kolektivno iracionalnim. Branko Schmidt objasnio je pojam tranzicione krize bolje od svakog političkog analitičara ili dežurnog realiste. Motiv njegovih junaka je prost – želja za druženjem. To je i suština pojma krize, nestabilnog odnosa društva i stvarnosti, gde se grupe tranziciono pomeraju i čovek ostaje sam. Osećanje krize se najpreciznije očitava u usamljenosti, a ne u češće citiranom pojmu otuđenja (koje je pre simptom dekadencije).
Ako je Jugoslavija bila zemlja otuđenja, Hrvatska i Srbija su države usamljenosti. Patnju zbog usamljenosti stidljivi i muževni Balkanci, naravno, neće da priznaju. Ali umetnici bi to morali – ta vrsta odvažnosti njihov je posao. A realizam u istoriji umetnosti i jeste trenutak kada su autori priznali to „novo“, buržuasko osećanje koje se zove – čežnja za društvenim priznanjem. Upravo na toj tzv. nelagodnosti u tekstu, a i van njega, bazira se sve što poznajemo kao komercijalnu istoriju umetnosti, zajedno sa srebrnim prostorom rokerskih klubova i zlatnim vremenom bioskopskih sedišta.
Branko Schmidt prvi je reditelj (da, da, izdajnik, jeretik) sa ovih prostora koji je otvoreno pozvao publiku na druženje, što bi trebalo da je normalno ponašanje svakog umetnika koji želi da komunicira. I to sa živom muzikom i aplauzom na kraju odjavne špice. Kao da gledamo žurku, a ne film, i to sa Reneom Bitorajcem u ulozi domaćina.
Činjenica da je ovaj film dramaturški nelinearan, pa i nedovršen, samo govori u prilog njegove pristupačnosti. Nedovršenost u umetnosti vezujemo za Da Vincija, Russoa, Schuberta i Eisensteina. Nedovršena dela su po pravilu dela prekretnice, granična dela istorije u kojima autor, svesno ili ne, gradi most između prošlog i budućeg vremena. Zato medicinski naslov Schmidtovog filma ima metafizički prizvuk. Gledajući ga postajemo svedoci isceljujućeg rituala: isceljenja od tereta prošlosti, od tuđe savesti koju godinama prihvatamo kao nužnost zato što, navodno, nismo uradili svoje domaće zadatke.
Nasilnost glavnog junaka Krpe (Bitorajac) jeste odraz Schmidtove sklonosti ka nasilju, u to nema sumnje. Schmidt bira mlađe junake, jer oni telesno kompresuju (dakle simbolizuju) ono što se njemu dešavalo u mislima. Obe radnje su, dakako, destruktivne i pogrešene. I sve što Schmidt misli i sve što njegovi junaci rade pogrešno je. Bukvalno sve. Ali to Sve nalazi se na filmu, gde i treba da bude. Jer upravo umetnički rat sprečava bukvalizaciju nasilja. Istorija domaćeg filma, na žalost, nudi upravo suprotan primer.
Lakoća i humor ovog filma razoružavajući su. Lake note na ovako tešku temu govore o moći filmske umetnosti, tako retko korišćenoj na domaćem terenu. Zašto se ne bismo zezali na temu siromaštva, politike, ideologije, pogotovo ako smo umetnici? Umesto da glumimo žrtve tranzicionog života, bolje režirajmo osvetu pokretnih slika.Metastaze su praktična lekcija iz socijalizacije, primer humanističkog odnosa prema stvarnosti u kojoj ne moramo sve da shvatamo ozbiljno da bismo bili priznati kao zrelo društvo. Onaj ko je i druženje shvatio preozbiljno (Kizo), tragična je ličnost koja odlazi na drugi svet, a onaj kome društvo ide na živce (Krpa), odlazi da „svira klavir“ u enterijeru. Obojici će tako i biti bolje.
Schmidtov mizanscen postavljen je precizno kao u Wagnerovom pozorištu, a onda je kamera skinuta sa stativa, kao za potrebe rok koncerta u Vinkovcima. Reč je o konzervativnoj produkciji koja je posvećena liberalnoj izvedbi. Tako nešto može da izvede samo hrvatski reditelj nemačkog porekla po imenu Branko. I Schmidt nije jedini koji odgovara tom opisu. Ima ih dvojica. Sturm und Drang.
Peščanik.net, 23.03.2010.