Napustio nas je naš Milutin Mitrović.
Umro je moj dragi drug Džive.
Delili smo s Dživetom, Vojin i ja, i njegovom Marijom, preko šezdeset godina nikad nepomućenog prijateljstva, ceo život, od lude mladosti do teške starosti.
Džive je bio ekonomista, vispren ekonomski novinar i oštro uredničko oko. Nikad mu nije promakla nijedna nepotrebno preduga rečenica. Bavio se pametno i sa širinom nečim u čemu se ja nikada nisam snalazila. Bilo nas je tvrdo jezgro šest skladnih parova, svi različitih profesionalnih interesovanja, i Vojin i ja smo ih zvali „burazeri“ koje je vezivalo neko neobično prijateljstvo. Kod Dživeta i Marije bilo je verovatno najčešće i najveće okupljanje. Jer, imali smo naravno i svoje saputnike. Džive, uvek vedar, diskretno autoironičan, skroman, dobrica u svakom pogledu, umeo je da izgladi i najmanju nesuglasicu. Ali, kad su se krajem osamdesetih javile prve veće pukotine i krenuli smo da se s nekima i posvađamo, naš dobrica Džive umeo je i te kako odlučno i argumentovano da se usprotivi, i videli smo jednu drugu stranu njegove ličnosti: doslednost, zasnovanu na činjenicama.
Džive nije bio samo ekonomista, bio je erudita, beskrajno radoznao čovek. Činjenice su mu bile svete, a komentari slobodni, ali uvek zasnovani isključivo na činjenicama. Otuda tolike fusnote u njegovim tekstovima, od kojih su mnogi objavljeni baš na Peščaniku. Jednom, ne tako davno, požalio mi se da sam ja možda jedina koja čita njegove fusnote.
Pratio je sve i svašta, sva globalna zbivanja u današnjem svetu. Mnogo će nam svima nedostajati njegova zabrinutost, njegov nepogrešivo racionalan široki pogled na svet, koji u svemu deluje sumorno, svet kojem više ne pripadamo, pogotovo ne mi, još preostali iz nekog drugog vremena.
I, zamerio bi mi da ne istaknem da je bio dosledni antifašista, levičar one prave i iskrene ljudske vrste. Vrste koja izumire i s njegovim odlaskom se još mnogo više istanjila.
Džive moj, mora da znaš koliko će mi nedostajati tvoji mailovi s uvek istim jednostavnim subjectom Džive. Pridružio si se Vojinu tamo negde, pa ćete opet zajedno s tugom gledati koliko se od muke i mučnine od preteškog života u bezumlju, laži i pohlepi, savija još nekoliko nas preostalih.
Ostaje mi da se nadam da se u svetu gotovo nestvarnog tehnološkog napretka, uz istovremeno nestajanje elementarnog ljudskog morala, jednog dana između nas ovde i vas tamo uspostavi i internet. Našoj priči nikad ne bi bilo kraja.
Kaže se da nada umire poslednja, ali racionalan čovek ne može se nadati iracionalnoj nadi.
Peščanik.net, 17.09.2020.