Društveno politička situacija u susednoj i prijateljskoj državi Dembeliji počela je da se usložnjava, mada je još daleko od neizbežne.
Dembelija je, da podsetimo, ona država koja se otcepila od Srbije i samoproglasila faktičku nezavisnost još 1990. godine. Zanimljivo je da niko nije imao ništa protiv, osim sirotinje koja smatra da je time uskraćena za pare, pa se povremeno buni pod parolom „Srbija radi, Dembelija se gradi“. Dembelija nije tražila mesto u Generalnoj skupštini UN niti u raznim međunarodnim telima, jer se užasava svake regulacije i više je nekako samozatajna. Nije bilo problema ni sa teritorijalnim integritetom Srbije, jer je Dembelija sasvim zadovoljna time što postoji na teritoriji Srbije, iz koje izvlači sopstvenu egzistenciju. Stanovnici Dembelije, Dembeli, žive tu oko nas i prepoznaju se po debelim džipovima, skupim satovima i bogatstvu. Država Dembelija plaća danak Republici Srbiji, doduše preko volje i škrto, pa i tu dolazi do zategnutosti i hlađenja odnosa. Organi vlasti Dembelije povremeno se i delimično poklapaju sa organima vlasti Republike Srbije, ali to je jedno stanje dinamično i promenljivo. Dembelija nerado izručuje svoje državljane Republici Srbiji, ali se i to povremeno događa. E, tu počinju usložnjavanja o kojima je reč.
Organi gonjenja Republike Srbije prvo su napravili problem oko nekog izviđačkog satelita koji je Dembelija htela da iznajmi, a Srbija da plati, kao što smo objasnili prošlog ponedeljka. Onda je Srbija lišila slobode i istražnom sudiji privela tri državljanina Dembelije jer da su se ugradili u kupovinu nekih šinobusa i lokomotiva. Najnovija vest je da Republika Srbija ima o vratu još jednu krivičnu prijavu – koja će se tek razmatrati, sine irae et studio – glede i svezidbeno sa nekom rečnom lukom koju je Dembelija navodno privatizacijom stekla na teritoriji srbijanske prestonice. Slučaj je utoliko delikatniji jer je postupak poznat kao „privatizacija“ veoma omiljen među Dembelima, pa ishod ovog slučaja valja posmatrati s najvećom pažnjom, da se ne napravi presedan u pravnoj praksi – daleko bilo! Odnosi Srbije i Dembelije bliže se najhladnijoj tački u poslednjih godinu dana, pa bi takav presedan mogao da dovede do žaljenja dostojnih posledica. Štaviše, srbijanski šef države već je izrazio mišljenje da bi Dembeli mogli već jednom da počnu da plaćaju poreze Srbiji, što je protumačeno kao mešanje u unutrašnje stvari i kao izjava nadasve nediplomatska i netaktična koja ne doprinosi dobrim odnosima dve susedne i prijateljske zemlje. Šta se Srbije tiču dembelski računi i firme rasuti po prijateljskim i nesvrstanim ostrvima i poreskim utočištima u trećim zemljama?
Prema izveštajima saradničkih veza (kodna imena: „Tuca“ i „Muta“), politička elita Dembelije okupljena oko ekskluzivnog kluba „Dembel“ zabrinuta je. Statistički podaci ukazuju na pad broja pečenih ševa koje u Dembeliji, kao što je poznato, same padaju s neba u usta. Oseća se nervoza u kretanju kapitala, pa, shodno tome, i u dembelijanskoj spoljnoj politici prema Srbiji. Ima i razlika u stavovima: jedni misle da su Domaćini (suprotstavljena frakcija) preterali sa „kraduckanjem“ i da im je istekao rok trajanja, pa valja tražiti sebi novog saveznika; drugi, smireniji i hladniji, kažu da je to sve čudo za tri dana i da neka se samo setimo ranijih potresa tog tipa. Šta je bilo? Ništa. Pravosuđe susedne i prijateljske Republike Srbije, kažu oni, u stanji je da procesuira samo one Dembele koji su baš prekardašili u pohlepi i kriminalu. Sve malo prefinjenije operacije, kako vidimo, završe nigde ili u zastari, pa, prema tome, ne treba gubiti živce; sve će ovo proći, kažu oni. Štaviše, savetuje hladnokrvna frakcija, treba negovati dobre odnose sa susednom i prijateljskom državom Srbijom; treba imati u vidu i interese političke klase u Srbiji, dogovarati se diskretno i bez javne galame i ne žaliti finansijsku pomoć za kojom je potreba očigledna. Svaki cent je, kažu, investicija u sigurnu budućnost. Ljudi smo, dogovorićemo se.
Sve se to, kažu naše pozicije u Dembeliji, vrti na kraju krajeva oko ulaska u Evropsku uniju. Obe države deklarativno teže članstvu u EU, ali sa različitim percepcijama dinamike: Srbija bi odmah, ako može, ali ne može. Dembelija je opreznija, drži se one molitve sv. Avgustina: „Bože, oslobodi me svih iskušenja, ali ne baš odmah“. Tako bi i oni u Evropu, ali ne baš odmah, nego tek onda kada budu sebi pripremili najpovoljnije pozicije, što bez Srbije ne mogu. Dembeli bi u Evropu kao gospoda, na velika vrata i sa osiguranim prihodima i imovinom, pa makar i na udaljenim ostrvima. Srbijanci bi odmah, pa makar i kao fukara željna evropskih fondova, što je razumljivo, s obzirom na, je li, stanje u toj zemlji, kako da kažemo. Tu treba tražiti, kažu iz analitike, uzrok razloga za sadašnju zategnutost državnih i diplomatskih odnosa između dve države. Dembeliji nikako ne odgovara otvaranje ovakvih nepotrebnih i štetnih afera kakve su „satelit“, „željeznica“ i „luka“, jer one ukazuju na nesigurnost investicija u Dembeliju zbog neizvesnosti ugrađenih u pravosudni sistem Srbije koje ga čine nepredvidivim. Srbiji, pak, smeta nerealno loša evropska percepcija tzv. „korupcije“ u toj državi. Evropa ne razume, kažu u klubu „Dembel“, lokalne specifičnosti u te dve države, potrebu za olakšanim pristupom resursima bez birokratskih prepreka poput poreza, sumnji na mito, ugrađivanja, normalne ljudske i prijateljske usluge vlastima, pa čak i to nesrećno „kraduckanje“ koje je ipak i svemu uprkos jedan od stubova ekonomske i političke efikasnosti obe države, za šta nema dovoljno razumevanja.
Ako se pomenuta krivična prijava za tzv. „privatizaciju“ izvesne luke aktivira, to će svakako pogoršati odnose između dve države, kaže analitika. Već se šire glasine o navodno prijavljenima, što nimalo ne doprinosi smirenju situacije s obzirom na navodne identitete lica, tako da situacija može postati i neizbežna.
Danas, 06.06.2010.
Peščanik.net, 07.06.2010.