Institucije koje nestaju

Drugog novembra zatvoren je 55. Oktobarski salon u Beogradu. Samo nekoliko dana pre toga, gradska vlast na čelu sa sekretarom za kulturu Vladanom Vukosavljevićem izvršila je agresiju na ovu manifestaciju, donevši odluku o njenom bijenalnom održavanju. Samim tim izvršena je i agresija na Kulturni centar Beograda, koji je dugo odolevao političkim pritiscima, najpre Borisa Tadića i bivšeg gradonačelnika Dragana Đilasa, a potom premijera Aleksandra Vučića i SNS-ove vlasti u Beogradu. Meandrirajući između političke Scile i Haribde, demokrata i naprednjaka, ova institucija kulture je uspela da zadrži veoma visok nivo produkcije koji je uspostavljen nakon pada Miloševića.

To se pre svega videlo u organizaciji Oktobarskog salona, koji je nakon 2004. godine dobio međunarodni karakter, kada je postao jedna od najznačajnijih referentnih tačaka domaće i regionalne umetničke scene. U skladu s tim, od te godine smenjivali su se domaći i strani kustosi Oktobarca, počev od Ande Rotenberg, preko Darke Radosavljević, pa sve do ovogodišnjih kustosa Nikolausa Šafhauzena i Vanese Džoan Miler, koji su osmislili koncept 55. Salona pod nazivom ‘Stvari koje nestaju’. U svom programskom tekstu su zapisali sledeće: ‘Postoje i one slike istorijskih događaja u kojima su ikonografski zgusnuta složena pitanja. Međutim, stalno ponavljanje tih istih slika postepeno umanjuje njihovu semantičku delotvornost, sve dok ne postanu jedina svedočanstva događaja koji su prošli.’ Nakon autokratske intervencije vlasti u domenu vizuelnih umetnosti, ali i uređivačke politike Kulturnog centra Beograda, dogodilo se to da je javnost danas suočena sa slikom Oktobarskog salona, koji se pred samo zatvaranje pridružio stvarima koje nestaju. Pored toga, ova slika svedoči i o sve masovnijoj proizvodnji autoritarnog nasilja nad kulturom i medijima u Srbiji. Čitav programski koncept KCB-a nije odgovarao novoj političkoj nomenklaturi, bilo da je reč o debatama koje su direktno preispitivale noseće stubove režima ili pak o umetničkim radovima koji su se kritički bavili biografijom aktuelnog premijera Srbije Gradski sekretar za kulturu Vladan Vukosavljević, koji je na to mesto došao iz redova ex-Koštuničinog DSS-a, demonstrirao je proteklih dana školski primer autoritarne prakse, predloživši Skupštini grada da usvoji odluku o bijenalnom održavanju Salona. Ovo je, razume se, usvojeno po hitnom postupku, a svi ostali potezi su povlačeni mimo bilo kakve procedure i logike. Tako je Mia David, direktorka Kulturnog centra Beograda, za sve to saznala iz medija, zbog čega je u znak protesta podnela ostavku. Potom joj je iz Gradskog sekretarijata za kulturu javljeno da je ona već razrešena dužnosti i da se pripremi u roku od pola sata za dolazak Komisije za primopredaju. Kolektiv KCB-a (jedini u Srbiji koji je glasno podržao odbranu slobode javnog govora u slučaju ‘Ugričić’ januara 2012!) otvoreno se suprotstavio ovakvoj odluci, založivši se za poštivanje elementarne demokratske procedure po kojoj se ne ulazi u instituciju kulture SNS-čizmom, kako su Vučićevi kadrovici planirali. Uzgred, za novu direktorku KCB-a hitno je postavljen partijski kadar Ivona Jevtić, koja je do juče obavljala rukovodeću funkciju Odeljenja za trgovinu i usluge u preduzeću Pošte Srbije.

Na konferenciji za štampu, koju su organizovali zaposleni u KCB-u, došlo je do otvorenog klinča između radnika u kulturi i gradskih vlasti, na čiju stranu su prešli i neki članovi Upravnog odbora ove institucije. Sekretar Vukosavljević je izjavio kako smatra da ‘građani Beograda zaslužuju kvalitetniji, izvanredan Oktobarski salon, na visokom nivou i sa visokim kvalitetom’ te da je Sekretarijat spreman da to ‘omogući davanjem većeg roka za pripremu i odvajanjem veće količine sredstava za bijenalni koncept salona’. Ovo neodoljivo podseća na akciju ukidanja emisije ‘Utisak nedelje’. Ispostavilo se da su priče o podizanju kvaliteta i o novim zahtevima tržišta samo paravani za političko nasilje koje se u Srbiji već dugo sprovodi.

U čemu je politički krimen KCB-a i njegove sada već bivše direktorke Mie David? Ili se možda radilo o nakupljenom nezadovoljstvu palanačkog dela srbijanske umetničke scene koja je nakon promene koncepta Salona otišla na deponiju povesti? Ne, ona je samo saputnik retrogradne politike. Bojim se da je ovde reč o tome da čitav programski koncept KCB-a nije odgovarao novoj političkoj nomenklaturi, koja je u ovoj instituciji imala nepodnošljivi intelektualni kontrapunkt. Bilo da je reč o debatama koje su direktno preispitivale noseće stubove režima (‘Kuda vodi Beograd na vodi’ ili ‘Prostorne borbe: od Srđa do Beograda na vodi’) ili pak o umetničkim radovima koji su se kritički bavili biografijom aktuelnog premijera Srbije. Jedan takav rad je predstavljen u okviru nedavne izložbe dubrovačke umetničke scene ‘Grad je mrtav. Živio Grad!’ Reč je o konceptualnom umetniku Stjepanu Grbiću koji je u tri poteza, onako kako umetnici u Srbiji više ni u ludilu ne smeju raditi, sažeo karijeru Aleksandra Vučića: dok na prvom ekranu ide arhivski snimak ovog političara koji izgovara svoju poznatu pretnju o odmazdi nad muslimanima, na drugom stoji zaleđena slika iz Srebrenice sa brojkom 8372, na trećoj je hologram ‘Beograda na vodi’ sa zastrašujućom forenzičkom slikom skeleta u pozadini; još jednom od slika koje nestaju, potisnute medijskom hipreprodukcijom slika evropskih uspeha Srbije i njenog lidera. Ipak, umetnička praksa pokazuje da još uvek nije izgubila svoj subverzivni potencijal.

Odluka beogradskih vlasti jasno nam je stavila do znanja da ne podnosi bilo kakav kritički glas. Ni neposlušne delatnike. U zahtevu za što kvalitetnijim programom, ovih dana u Srbiji cvetaju laž i primitivizam na svim nivoima. Kolektiv KCB-a je danas ostavljen na cedilu, napušten od svih onih koji su deceniju i po gostovali u njihovim programima. Većina kulturnjaka, umetnika i javnih intelektualaca biće zadovoljna i PTT službenicom koja će im ponuditi svoj Srpski salon, doduše tek u jesen 2016, kada će nam, prema najavama vlastodržaca, već biti bolje u svakom pogledu. Stoga je potpisivanje peticije za odbranu Oktobarskog salona tek prvi korak. Bojim se da neće biti kritične mase za one naredne korake, bez kojih ova zemlja iz minuta u minut gubi sve one tekovine slobode koje su teško osvajane u decenijskim borbama protiv Miloševićevog režima.

Novosti, 09.11.2014.

Peščanik.net, 10.11.2014.