Poznati reditelj, scenarista, producent i predsednik kinoakademije Nika, Andrej Končalovski, kao gost emisije Hard day’s night odgovara na pitanja voditelja Mihaila Zigara i još četiri novinara moskovkog televizijskog kanala Dožd.
U poslednje vreme, ne računajući vašu nedavnu pozorišnu premijeru u Napulju, vi ste javnosti poznatiji kao publicista i polemičar, nego kao reditelj ili filmski i pozorišni radnik. Objavljujući svoj članak pod nazivom U kakvog Boga veruje ruski čovek, vi ste na stranicama Ruske gazete započeli veoma zanimljivu polemiku s Ruskom pravoslavnom crkvom. I naravno, na vaš članak su pripadnici crkvene hijerajhije požurili odmah da odgovore. Recite, šta će vam to? Zašto ste uopšte odlučili da zaplovite u te vode?
U nikakvu polemiku ja nisam ulazio. Ja sam samo napisao tekst u kojem sam pokušao da bolje razumem poreklo i rekao bih samu suštinu ruske religiozne svesti. O tome su mnogi poznati ljudi u Rusiji takođe pisali. Pred nama se danas odigrava pravi vatromet zvanične i nezvanične religioznosti, a ono što me je neposredno podstaklo na razmišljanja koja sam izložio u ovom članku, bila je reakcija države i društva na dva po meni bitna događaja koji dotiču ovu temu. Prvi je zaista kolosalno hodočašće povodom izlaganjem pojasa Bogorodice u crkvi Hrista Spasitelja, a drugi je slučaj pank grupe Pussy Riot. Prosto me je zaintrigiralo da pokušam da sebi objasnim poreklo ruskog shvatanja religije.
Anton Pavlovič Čehov, koga poštujem ne samo kao velikog dramaturga već i kao filozofa, i uopšte jednog od najvećih ruskih ljudi, u svojim dnevnicima je ostavio jednu kratku belešku koju je potom preneo i u svoje Zapise: „Između tvrdnji „Boga ima“ i „Boga nema“ proteže se ogromno polje preko kojeg svaki istinski mudar čovek uz muke prelazi čitavog svog života. A ruskog čoveka taj središnji prostor ne zanima. Njega zanimaju samo krajnosti, to jest Boga ima – Boga nema. Zato on o Bogu zna ili vrlo malo – ili ne zna ništa“. Stvarno izuzetna zabeleška. Oslanjajući se na nju, napisao sam ovaj tekst i pokušao da proniknem u samu prirodu ruske religiozne svesti. I sada kada govorim da je naša religiozna svest po svojoj suštini jeretička, čini mi se da nisam daleko od istine. To je sve zato jer se ona već hiljadu godina ne analizira, ne menja, ne razvija. Bilo kakav pokušaj kritičkog osmišljavanja religije kod nas je silom dogme uvek bio zabranjivan.
I na drugim mestima je postojala inkvizicija. S druge strane, stoji i onaj poznati paradoks da nema pravoslavne države sa uspešnom ekonomijom.
Da, u svom tekstu sam i to pomenuo.
To je jedna od vaših omiljenih teza. Kako to objašnjavate?
Nije to moja teza. To je statistika.
A postoji li neko objašnjenje?
To je veoma zanimljivo pitanje. Kada o tome govorimo, mi se dotičemo ne samo religije, već se srećemo i sa problemom kojeg možemo nazvati „sistem vrednosti jedne ili druge nacionalne kulture“. A sistem vrednosti određuje nekoliko faktora, među kojima su najvažniji klima, biografija i religija. Ove tri stvari u ogromnoj meri definišu okvire u kojima će sistem vrednosti o kojem govorimo biti izgrađen; ko su nam susedi, koliko imamo sunčanih dana u godini i kojoj religiji pripadamo. Jer recimo naši susedi Finci žive u klimatskim uslovima koji se malo razlikuju od naših, a iz nekog razloga oni su ipak izuzetno uspešni. No oni pripadaju drugoj religiji. I ako hoćemo da više saznamo o sebi, mi jednu takvu činjenicu ne smemo da zanemarimo. Mi o tome moramo da razmišljamo, da pokušamo da se oko tog pitanja razaberemo… U pitanju je zapravo to što ja zovem kulturni genom. Postoji biološki genom i s tim smo se manje-više razabrali. Što se genetike tiče, s fiziologijom čoveka smo se više ili manje već upoznali, a što se rastavljanja ruske kulture na njene sastavne delove tiče, to jest na elemente koji čine sistem kulturnih vrednosti ruskog čoveka, još uvek nismo. Mi na primer još uvek ne znamo koji su to naši unutrašnji prioriteti. A zašto? Pa zato što nam je u višedimenzionalnom kulturnom kontinuumu pojam čovek-zakon i dalje ostao nepoznat. Postoje ruski čovek-zakon, japanski čovek-zakon, nemački čovek-zakon i svi su oni međusobom apsolutno različiti.
Andrej Sergejeviču, kako ste vi lično doživeli to da su se prva lica Ruske pravoslavne crkve latila pera i odlučila da na vaša razmišljanja odgovore?
Ne prva lica, već samo jedan – mitropolit Ilarion. A da, javio se i protođakon Andrej Kurajev. Meni su oba odgovora vrlo zanimljiva i čini mi se da se obojica sa uvažavanjem odnose prema problemima koje sam naveo. To se delimično odnosi čak i na ona pitanja za koja se obično kaže „e, u to se ne sme dirati“. Njihova istupanja u određenom stepenu odražavaju gledišta uistinu pravoslavnih ljudi, a usitinu pravoslavni čovek se na ruskom čita kao čovek koji ne sme da sumnja. Jer za ortodoksnu misao sumnja je ravna smrti. Zato nije nimalo slučajno što se naša religija u svetu naziva ortodoksnom.
Skoro sam pregledao vaša poslednja istupanja o ruskom narodu, o tome kako iz raznih razloga ruski narod nije spreman za demokratiju i o tome da ruskom narodu nedostaje osećaj odgovornosti. Pričali ste i o niskom kulturnom nivou, a maločas i o kulturnom genomu. No nije li u svemu tome skriveno određeno lukavstvo? Oni iz Kremlja nam, koristeći razne načine za to, objašnjvaju zašto ruski narod nije spreman za demokratiju, a vi to isto činite koristeći svoj način. Vama je verovatno jasno da vi tako u stvari stajete na njihovi stranu i da im savršeno pomažete u tome da nam lakše objasne zašto Rusiji nije potrebna demokratija.
Nisam ja ni na čijoj strani. Ja nisam ni tu, ni tamo. Ja sam ovde. Uvek sam tu gde jesam.
No vi svakako shvatate da vaša tvrdnja ide na ruku nekima koji danas drže vlast u Rusiji i da oni otprilike misle ovako: a zašto bi se vlast uopšte menjala kada ruski narod ionako nije spreman za demokratiju?
Moram vam reći da kada ja izgovaram ili pišem neku rečenicu, mene malo interesuje šta „tamo neko povodom toga misli“. Mene interesuje šta povodom toga mislim ja. To je prvo. I drugo, tvrdnja da ruski narod nije spreman za demokratiju je do te mere banalna, da tu više nema šta ni da se doda, ni da se oduzme. Sama praksa nam to pokazuje.
A možda je to tvrdnja koja nanosi štetu? Možda ona sobom nosi opasnost da ruski narod nikada i ne bude na to spreman?
Ma ne. To vam je isto što i treba li naglas reći da je bolesnik u stvari bolestan, ili je bolje ne činiti to. Mislim da je bolje da naglas kažemo da je on sada bolestan, i da nam je u interesu da što pre ozdravi. Bolest se mora lečiti, a da bi se lečila mora se prvo utvrditi njen uzrok, a on je, verujte, veoma duboko zatrpan. I da ne pominjem Berđajeva. Pročitajte samo članke izvrsnog istoričara Janova, i sve će vam biti mnogo jasnije.
I po vašoj proceni, koliko vekova treba da prođe pa da ruski narod bude spreman za demokratiju?
Ma nije u vekovima stvar. Nije tu vremenski faktor glavni. To je kao i sa naukom. Prvo su se taložila znanja, a onda je došao napredak. Rusija je 90-ih godina osvojila potpunu slobodu. A ko su bili ti koji su se njome okoristili, svi mi ovde vrlo dobro znamo.
Rekli ste „okoristili“. Dešifrujte to molim vas.
Hoću da kažem da takozvani običan ruski čovek nije iskoristio ništa od toga što je tada dobio. To su iskoristili ljudi bliski izvorima državnog bogatstva. I to samo oni koji su bili najsnalažljiviji. Tokom 90-ih, bilo ko je mogao da započne bilo kakav biznis. I čime se to završilo? Danas u Rusiji takozvani srednji biznis praktično ne postoji. On je potpuno neostvariv, jer mi živimo u uslovima gde se za tren oka sve završava monopolizacijom. Kako za svoju zemlju reče jedan afrički sociolog: „kod nas je hardver demokratski, a softver autoritarni“. Isto se može reći i za Rusiju. Ja Rusiju često poredim sa Afrikom.
Znači li to da se vi slažete sa Sergejem Brinom, osnivačem kompanije Google, koji je jednom prilikom izjavio: „Rusija, to je Nigerija pod snegom“?
Može se i tako reći. Ja mislim da ni u Africi ni u Rusiji ne postoji građansko društvo, to jest ne postoji građanin. I budući da građana nema, to što imamo se prosto naziva stanovništvom. A takozvano stanovništvo je kategorija koja nije u stanju da sačini društvo i zato u gotovo svim afričkim zemljama, kao i u Rusiji, stanovništvo i država žive potpuno odvojeno. Za ruskog čoveka država je transcedentna.
A vaše veze s državom? Istine radi, ja moram da pomenem da je vas i bivšeg gradonačelnika Moskve Jurija Lužkova, godinama sjedinjavalo drugarstvo i vrlo konstruktivna saradnja.
Ma kakvo drugarstvo? Šta vam je, da li ste poludeli? Samo smo dva puta u životu razgovarali. Prvi put kada sam od njega tražio da mi obezbedi neko mesto u gradu za izgradnju kulturnog centra. Bilo je to 1995. Sećam se, obećao je, i evo do dana današnjeg se još uvek ništa nije dogodilo. Potom me je jednom pozvao na razgovor u vezi knjige koju je napisao… Ne, sad sam se setio; znači tri puta. I poslednji put smo razgovarali povodom organizacije proslave 850. godišnjice Moskve.
Da, sećam se. Bio je to zaista unosan ugovor. No ja sam nešto drugo imao u vidu. On svakako nije bio neko koga bismo mogli svstati među najdemokratskije lidere u zemlji…
Po svemu sudeći, Jeljcin je bio najdemokratskiji lider Rusije.
I ta vaša ubeđenja vam nisu smetala da sarađujete s Lužkovim?
Naravno da nisu. Ja nisam političar, ja sam umetnik.
Ali politika teži ka tome da stupa u kontakt sa umetnošću. Mora se ući recimo u Narodni front… ili još ponegde?
Neko mora, a neko ne.
A vi?
Ja ne. Ja mislim isto što je i Anton Čehov nekada mislio. On je jednom prilikom napisao: „Ja nisam ni frakcionaš, ni liberal, ni konzervativac. I molim vas, ostavite me na miru – ja sam umetnik.“
A zašto vam onda nije uspelo da izgradite vaš kulturni centar? Ne umete lepo da molite, ili neko nije u stanju da proceni vaš talenat, ili su možda pomislili da ste vi u stvari „strani element“?
Ko će ga znati. Mislim da je u pitanju birokratija, a i to što, iskreno rečeno, ja nisam nikakav biznismen. To je nešto što mi stvarno nikada nije išlo od ruke.
I to nam govori nekada vrlo uspešni holivudski producent!?
Ma kakav producent? Odkud vam to? Ja sam celog života samo reditelj. Nikada nisam bio producent. Naročito ne holivudski. U Holivudu sam pokušao da snimim samo jedan film, Tango i Keš. Ubrzo sam se na krv i nož posvađao sa tamošnjim producentima i bio presrećan kada smo se rastali. Film nisam ja završio. A inače, mnogo filmova sam u Americi uspeo da snimim. Na moju veliku sreću, tamo sam sreo dva Izraelca koji su osnovali odličnu kompaniju, a meni dali odrešene ruke. Imao sam apsolutnu slobodu – to što sam želeo to sam i snimao. Posle tri godine holivudskih mučenja, ovo je bila zaista ogromna sreća. A Holivud se u međuvremenu neverovatno promenio i on danas više nimalo ne liči na to što sam ja te, 1980. tamo zatekao. Bila su to vremena kada je tamo još uvek snimao Kopola.
Vremena kada je autor nešto značio?
Da. Kopolin Kum je koštao 6 miliona dolara i to se tada smatralo velikim novcem. A danas, kada neki fim košta 70 miliona, na to se gleda kao na nešto što je sasvim normalno. Holivud je tada umeo da rizikuje. Tamo se snimalo mnogo različitih filmova i još uvek se osećao uticaj Evrope. Znate, do Drugog svetskog rata Holivud je uticao na Evropu, a nakon rata, Evropa je imala ogroman uticaj na Holivud. Američki reditelji su se učili na francuskom novom talasu, na italijanskom neorealizmu. A onda, posle Džordža Lukasa u Holivud je stigao Volstrit. Kada je Lukas počeo da snima svoj Rat zvezda, a Foks za taj film odvojio 10 ili nešto više miliona dolara, svi su govorili kako je to sve skupa jedna preispoljna budalaština. Lukas je preuzeo sva prava na film i izazvao pravu eksploziju na takozvanom tržištu zabave. Tog istog trenutka su i Holivud i Volstrit shvatili da filmom počinje da vlada novo pokolenje. Filmom su zavladala deca. I zašto vam sve ovo sada pričam? Zato što mislim da je veoma važno razumeti kuda se danas kreće zapadna civilizacija.
Vraća se u detinjstvo?
Ne. Do 80-ih godina su literatura, pozorište, film i uopšte sva kultura bili okrenuti ka roditeljima. Roditelju su bili glavni korisnici ovih proizvoda. A u 80-im se pojavilo drugačije pokolenje konzumenata kulture i tržište se okrenulo ka Ratu zvezda, Ajronmenu i Hari Poteru. Sve se okrenulo na tu stranu, i zato Holivud danas, grubo rečeno, izgleda kao Diznilend.
Nahvalili ste Kopolu. Da li to znači da volite njegove filmove?
Da, i u toj proceni sam, priznajem, krajnje neobjektivan. Mi se i danas družimo, i ja ga i kao čoveka neizmerno cenim i volim.
Da li ste videli njegov poslednji film?
Poslednji – ne. No nekoliko filmova koje je on u poslednje vreme snimao za svoje pare – da. Meni su oni svi veoma bliski.
Mnogi misle da je vreme da on prestane da snima.
Bog s njima. Neka misle šta hoće, a Frensis će da radi to što on hoće.
Čak i u slučaju da to baš i nije sasvim uspešno?
Apsolutno. Život je tako kratak da treba raditi to što možeš, a ne samo to što će se smatrati uspešnim.
A osećaj mere? Vi imate izuzetan ukus i to svi znaju. Vi ste danas obukli taj sako, a ne nekakav, recimo crveni. Nije li i to jedan od oblika umeća zaustaviti se na vreme?
Znate šta, ako želju za stvaranjem filma počnemo da poredimo sa izborom sakoa, budite uvereni da nećemo daleko dogurati.
Slažem se. A kako vi ocenjujete postavke televiziskih prenosa važnih događaja poput skupštine Narodnog fronta ili predizbornog kongresa Jedinstvene Rusije?
Režija – odlična, glumci – nikakvi.
Mogu li se uporediti sa američkim?
Ne. U Americi je tekst gotovo uvek improvizovan, a kod nas strogo propisan.
Vi ste režirali proslavu 850 godina Moskve. Računajući na to iskustvo, da li bi vaše televizijske postavke kongresa, recimo Narodnog fronta, ili Jedinstvene Rusiji bile drugačije od onih koje smo videli?
Ja se nikada ne bih prihvatio režije prenosa nekakvog partijskog kongresa ili nečeg sličnog.
A Olimpijade?
Olimpijadu bih radio. Čak smo Ernst (glavni direktor državne televizije) i ja imali neke razgovore o ceremoniji otvaranja Olimpijade u Sočiju. Bilo je zanimljivo, ali ipak je dobro što se na kraju nismo dogovorili.
Da li ste vi otkazali ili su se oni predomislili? Recite nam, kako je to bilo?
Pre oko godinu i po dana, organizatori su mi postavili pitanje o režiji ceremonije otvaranja Olimpijade. Rekao sam da prihvatam samo u slučaju da umetnički direktor bude moj drug Mark Fišer, čovek sa kojim sam radio proslavu 850 godina Moskve. On je inače već radio Olipijade u Pekingu i Vankuveru, a u poslednjih dvadesetak godina i dizajn svih nastupa grupe Rolling Stones i još nekih poznatih grupa. Pozvao sam Marka, on je došao i odmah odleteo u Soči. A kada se vratio, rekao mi je otprilike sledeće: „Projekt stadiona nisam video, a stadion se već gradi. Prvo treba smisliti i napraviti dizajn otvaranja, a potom arhitektonski projekat stadiona. U Pekingu je pod fudbalskim poljem izgrađeno šest spratova u dubinu, sve to povezano sa desetinom liftova i praćeno zaista kolosalnom infrastrukturom. A ovde – samo beton i glina“. Pokušali smo na brzinu da smislimo neka improvizovana rešenja, ali nažalost tu ništa nije moglo da pomogne.
Kraće rečeno, Mark je odustao – odustali ste i vi.
Biće to raskošna predstava. Ernst je za tu priliku iz Amerike angažovao veoma ozbiljne ljude. Biće to zaista blistav šou.
Reditelji su iz Amerike?
U predstavama masovnog karaktera režija definiše samo tendenciju i estetiku. A dalje sve zavisi od tehničke opremljenosti i umeća njenog korišćenja. Tamo tehnička sredstva određuju režiju, a ne obratno.
Vi ste jedno vreme imali vrlo neobičnu pasiju: izučavali ste kulturu toaleta u raznim zemljama. Možda ste sakupljali materijal za dokumentarni film, možda ste ga već i snimili, no u svakom slučaju, ja ga nisam video. Znači li to da vi smatrate da se po klozetu može dešifrovati kulturni kod neke nacije?
Može se i tako reći. Mislim da se po nekoliko prostih stvari može odrediti kulturni kod i sistem prioriteta neke nacije. U to recimo spada i saobraćaj. Ja često govorim o tome kako postoje dve Rusije. Jedna je ogromna, moskovska Rusija, Moskovija (Московия), zemlja koju je Petar I uz ogromno protivljenje pokušavao da podigne. On je uspeo da stvori drugu, evropsku Rusiju, i to njegovo delo ja zovem „mali narod“. Ta mala, petrovska Rusija dala je to čime se ruski čovek može ponositi. Čajkovski, Puškin i još stotine ostalih, sve je to stvoreno posle Petra I. Do Petra – pitajte mitropolita Ilariona – jedva da se mogu nabrojati tri ili četiri imena: Rubljov, njegov učitelj Teofan Grk i dalje treba ozbiljno razmisliti ne bi li se setili koga da nabrojite. Ja za sebe smatram da sam Rus, i to evropski Rus. A postoji još i neevropska Rusija, zemlja u kojoj je nivo životnih potreba izuzetno nizak. Njeno stanovništvo je naviklo da svoje potreba zadovoljava sa minimumom. Nedavno je Levada-centar skrenuo pažnju javnosti na podatak da 40, ili čak 45 posto stanovništva velike Rusije nema potrebu da ima toalet u kući. Njih u potpunosti zadovoljava da koriste klozet u dvorištu, ili možda čak samo dvorište. Oni u tome ne vide nikakav problem i to je važno razumeti. Jer ako i danas praktično pola Risije živi kao Ivan Denisovič, to znači da je taj Ivan Denisovič, ili tačnije Aleksandar Isajevič (Solženjicin) još uvek živ i da će još dugo biti živ. Jedan obrok dnevno, dve rublje penzija – znači odlično. Sve je u redu. Nizak nivo potreba je prva, a odsustvo anonimne odgovornosti je druga stvar na koju treba obratiti pažnju. Zašto su javni toaleti prljavi? Sami smo iza zatvorenih vrata. Niko nas ne vidi.
A Bog? Bog sve vidi.
Da, tačno. Ali kod nas Bog sve prašta.
Nerado, ali na kraju moram da otvorim još jednu temu. Kada ste stali na čelo kinoakademije Nika, vi ste svakako bili svesni toga da će svi reći kako je taj izbor učinjen iz inata prema vašem bratu Nikiti Mihalkovu?
Koji to svi?
Društvo, publika, gledaoci.
Društva nema, ono ne postoji.
No zato publika postoji. A gledaoci, tim pre.
Dobro, reći će. Pa šta?
Kod vas to ne izaziva niku vrstu nelagode?
Koliko mogu da primetim, ne.
A je li to stvarno istina? Da li ste se toga prihvatili zaista svome bratu iz inata?
Kako je moguće da vam tako nešto uopšte padne na pamet? Šta će mi to? Ja sam se toga prihvatio jer volim i cenim Niku. Ovu sam nagradu dobio 1989. za film koji je bio zabranjen. Kinoakademija je bila mesto gde je govorio Saharov, mesto gde je svom silinom i široko duvao vetar slobode. Bilo je to vreme čuda. Zato volim Niku. I još nešto, ona nikada nije stekla status zvanične nagrade.
Za razliku od Zlatnog orla?
Zlatni orao je moćna organizacija, a Nika je, kako bih vam rekao, kao nekakvo društvo ljubitelja dobrog filma.
Onda je možda ta moćna organizacija u stvari osnovana za inat Niki?
Nije isključeno. Ali ja podržavam Niku jer mi je ona zaista draga. Bio sam više nego iznenađen kada su objavili da sam ja izabran za predsednika. I da znate, njih 430 je glasalo protiv. Svi oni znaju da ja malo kome mogu u nečemu da pomognem. Mene u javnom životu praktično nema. Pišem svoje članke, postavljam predstave koje ja hoću, gde hoću i koliko hoću, kraće rečeno, živim svoj život povučeno i prilično srećno.
Po tome ispada da su vas oni izabrali samo zato da bi Nikiti Sergejeviču pokazali šipak?
Ne znam. Ja ne mislim da je tako. Pre će biti obratno. Ali ipak je to prilično apsurdno; dva brata na čelu dve razne, i u isto vreme najveće filmske nagrade u zemlji… Doista čudno. No mi živimo u zemlji gde je mnogo toga čudno.
Apsurdno rekoste? No i pored toga, to nikoga nije zbunilo. Čak ni vas, koji ste tako racionalni?
A ko vam je rekao da sam ja racionalan?
Zar niste? Pa rekli ste da ste Evropejac?
Zašto vi mislite da Evropejac obavezno mora da bude racionalan? Evropejac je prosto čovek koji ima izgrađen sistem prioriteta.
Nakon isticanja vaše kandidature, da li ste razmišljali o tome da je taj koji se nalazi na čelu institucije koja dodeljuje ništa manje prestižnu nagradu, na kraju krajeva ipak vaš brat?
Naravno da jesam. Razmišljao sam o tome kako će to izgledati. A onda odlučio: što da ne, biće dve kinoakademije i svake godine dve garniture nominacija… Mada još uvek mislim da paralelno egzistiranje dve kinoakademije, baš i nije neka stvar kojoj se treba radovati.
Vi i vaš brat, niste li vi u neku ruku međusobno idološki suprotstavljeni?
Da, to je tačno. Mi imamo sasvim različite poglede na svet. Mi se nalazimo na suprotnim polovima filozofske percepcije čoveka, ljudske ličnosti, religije, državnosti i uopšte sveta.
On nije Evropejac?
On je pravi… kako bih vam to rekao… On je Rus bez ostatka.
Strastan?
On je vrlo emotivan. On je istinski religiozan čeovek. A ja nisam, i ja ne mogu reći… A da, odlično je to ispalo kada sam davao intervju Pozneru. Jedno od njegovih standardnih pitanja je „Kada tome dođe vreme, i vi se budete sretali s Bogom, šta ćete mu tom prilikom reći?“, a moj odgovor je bio „Drago mi je što smo se upoznali. Ja do sada nisam bio siguran da Vi postojite“. Ali ipak mislim da je prijatno razočarenje prijatnije od neprijatnog. Umreti, i tamo ne naći nikog…
Pitanje je glupo, ali moram da ga postavim. Vi se sa Nikitom Sergejevičem redovno srećete? Vas dvojica razgovarate?
Naravno da razgovaramo. Ali priznajem, dosta retko. Njemu naše diskusije veoma teško padaju, jer kako rekoh, on je vrlo emotivan. Ja mu kažem „treba se pitati, razmišljati, rasuđivati“, a on meni, „a ti veruj!“. On je, što se kaže, od drugog testa umešen. Nas dvojica smo sasvim različiti.
A kako je on u sebi uspeo da uskladi tu svoju „ruskost“, taj genom o kome vi govorite i evropsku ljubav ka normalnom, udobnom načinu života?
Ma šta to govorite… Setite se samo velikih ruskih „poštovalaca tla“ Aksakova, Dostojevskog, Strahova, Grigoreva… Vi mislite da „ruskost“ znači da svoje potrebe treba obavljati u dvorištu? To je neozbiljno!
Nego?
To samo znači drugačiji redosled u za sebe usvojenom sistemu prioriteta. Poštovati i slediti to što smatrate da je glavno, a svemu ostalom dozvoljavati da bude podvrgavano sumnji.
A ne omogućava li Nikiti Sergejeviču njegova „ruskost“ i određene dividende? Tu imam u vidu publicitet, nove kontakte, državno finansiranje njegovih filmova…
To nema veze sa tim. On je veoma talentovan čovek, dobar organizator i veliki reditelj. On poseduje veliku filmsku kompaniju koja već 20 godina proizvodi sasvim pristojne filmove. On sam je veoma produktivan, i u isto vreme rukovodi ogromnom proizvodnjom. Ja sam sasvim drugačiji.
Kako vidite budućnost Rusije? Hoće li na kraju pobediti vaša, ili će pobedu odneti ideologija vašeg brata?
Prvo što mogu da vam kažem je – ne znam. I drugo, pošto mislim da je to veoma ozbiljna tema, odgovor na ovo pitanje se ne sme tek tako preskočiti. Nemojte zaboravljati to da Rusija leži na periferiji evropske civilizacije. Zašto periferiji? Zato što do nas nikada nisu stigli ni antička kutura Grčke, ni judejska sholastika, ni rimsko pravo. Rusija je u tom smislu periferija Evrope. No i pored toga, ona za razliku od Indije i Kine misli dijalektički. U svetu postoji jako malo civilizacija koje su same sebi dovoljne, a što se Rusije tiče, ja sam skoro potpuno ubeđen u to da ona sama neće moći da opstane. Ranije ili kasnije, ona će biti primorana da bira između toga da li da postane kineski satelit, ili da se dogovori sa Amerikom i pod Beringovim moreuzom iskopa tunel, izgradi mrežu supersaobraćajnica i ispuni Sibir evropskom idejom, njenim vrednostima i umećem. To je moje mišljenje. U protivnom, ona će prosto nestati.
TV Dožd, Hard Day`s Night, prvi, drugi, treći deo, 03.07.2013.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 14.07.2013.