Razgovor vodila Andrea Bachstein
Nedavno ste rekli da nam ostaje manje od deset dana da spasemo evro. Ako evropski samit krajem sledeće nedelje ne donese neke rezultate – šta bi bio najgori scenario?
Doći će do žestokih špekulantskih napada na pojedine zemlje – posebno na one slabe, ali takođe i na one koje nisu slabe, ali vuku velike dugove iz prošlosti, kao što je Italija. Veliki deo Evrope i dalje mora da plaća visoke kamate koje se onda indirektno reflektuju i na privratni sektor.
A političke posledice?
Pojavljuje se jedan paradoks: da bismo izašli iz krize, potrebna nam je veća integracija, ali ako Evropski savet ubrzo ne reši probleme evrozone, javno mnenje će se okrenuti protiv dubljih integracija. Ovaj razvoj primećujem i u italijanskom parlamentu, koji je tradicionalno proevropski, što sada više nije slučaj. Zato je ovde reč o veoma važnim odlukama, kako iz ekonomskog, finansijskog tako i iz političkog ugla. Ponekad se čini da u Evropi vlada princip sporosti, koji mora biti prevaziđen.
Da li je to razlog zašto ste zakazali sastanak u četvoro, naime pozvali ste u Rim Olanda, Merkelovu i Rahoja, premijera Španije?
Reč je o četiri najveće ekonomije evrozone – prostoru kome ne pripada Velika Britanija. Ranije je uvek bilo reči samo o Francuskoj i Nemačkoj – da se razumemo, ova veza je i dalje veoma važan uslov za bilo kakav napredak u EU – ali sve manje jedini uslov. Mislim da su ove dve zemlje toga najviše svesne.
Koju ulogu igra Italija u svemu ovome?
Već odavno postoje razlozi zašto Francuska i Nemačka Italiju smatraju gotovo ravnopravnim partnerom. Kažem gotovo, jer je iz istorijskih razloga harmonija između ove dve zemlje od vitalnog interesa za čitavu Evropu. Tokom proteklih godina, od Italije se nije očekivalo da deluje u evropskim procesima onako kako se to očekuje od Francuske i Nemačke. Sadašnja vlada je to bivšem predsedniku Sarkoziju i Angeli Merkel omogućila, tako da je pre izvesnog vremena dogovoren sastanak između ove tri zemlje.
Nedostajala je još i Španija.
Španija je pozvana, jer smatramo da je to u interesu španske vlade i njenog zahteva da učestvuje na ovom sastanku, ali smatramo da bi to moglo dovesti do nesporazuma te bi morali da proširimo listu pozvanih. To bi moglo da stvori utisak da je ovde praktično reč o zameni za sastanak Evropskog saveta. Neformalne sastanke vidim kao put da se zajednica ojača, a ne oslabi. Gospodu Junkera, Baroza i Rompuja ću izvestiti o našem razgovoru.
Prošle godina, na sastanku G-20 u Kanu vaš prethodnik Silvio Berluskoni bio je praktično primoran da se povuče sa mesta premijera i vršen je pritisak na njega da zvanično podnese zahtev za pomoć?
To je bilo 3. i 4. novembra, što su bila dva vrlo kritična dana za Grčku i Italiju. Šest meseci nakon promene vlade situacija se znatno popravila. U nedelju je Toronto univerzitet objavio izveštaj o napretku, koji je analizirao situaciju u različitim državama. Prema njemu, Velika Britanija je na prvom, a Italija na drugom mestu. Mora se još puno toga uraditi, ali je ohrabrujuće to što se glas Italije čuje.
Koji bi to bio zadovoljavajući ishod predstojećeg evropskog samita?
Dve stvari su neizostavne. Srednjeročna perspektiva unapređenja evropskih integracija, kako bi građani Evrope znali kuda idu. Tržišta se moraju uveriti da smo spremni da očuvamo evro. Ali to neće biti dovoljno. Potrebne su nam i zajedničke mere koje su sprovodive i primenjive u okviru trenutnih evropskih ugovora i institucija, kako bi evrozona postala fleksibilnija.
Na šta tačno mislite?
Ovo bi trebalo da se ostvari kroz veće povezivanje bankarskog sistema, uz proširivanje zajedničkog nadzora. Tome bi trebalo da doprinesu novi mehanizmi koji bi bili u stanju da pruže podršku onim zemljama koje se iskreno pridržavaju štednje i koje sprovode strukturne reforme – pravila EU. Neke zemlje su ih sprovele, ali to tržišta nisu prepoznala. Nekada je potrebno određeno vreme kako bi tržišta donela pravu procenu. Naravno da moramo da kontrolišemo i tržišta, jer ona nisu nikakav odraz savršenstva. Videli smo da su ona osam ili devet godina od uvođenja evra spavala, a kamate koje su određivale dopustile su i političarima da se uspavaju. Sada smo u fazi nesanice i pometnje. Prethodno stanje sprečilo je donošenje odgovarajućih odluka, jer je stvorilo utisak da nam mere uopšte nisu potrebne. A danas donošenje odgovarajućih odluka sprečava metež na tržištima.
Kakav signal šalje podrška španskim bankama bez istovremenog ulaska Španije pod finansijski kišobran?
Ja podržavam ovaj potez. Problemi bankarskog sistema su neodvojivo povezani sa državnim deficitom. Podrška je do sada zaobilazila države – želimo da pomognemo bankama, a pri tome otežavamo položaj država, jer često banke poseduju državne obveznice i na ovaj način se pokreće negativan mehanizam. Dosadašnjim instrumentima smo pokušavali da ubijemo dve muve jednim udarcem, ali smo nažalost pogađali samo jednu. Zato je neophodno da delujemo tako da ne dozvolimo da obe propadnu, tj. ni države ni banke.
Često ponavljate da za razliku od Španije Italiji nije potrebna pomoć. Zašto ste tako sigurni u to?
U Evropi postoje države i narodi koji opravdano veruju da su uvek oni ti koji plaćaju tuđi račun. Italija je među zemljama koje su se stalno zalagale da se protivpožarni zid, tj. finansijski kišobran, što bolje opremi, kako bi bio u stanju da reaguje u slučaju nužde. To su tada neki pogrešno shvatili, verujući kako time Italija samo iskazuje nameru da i sama dođe do novca. Stalno smo objašnjavali da nije to u pitanju. U Kanu je vršen pritisak na Berluskonija da zatraži program pomoći. Neki važni ljudi su me savetovali da ne rizikujem previše i da bi trebalo da zvanično zatražim pomoć.
Šta je italijanski doprinos u svemu ovome?
Pogledajmo udeo država u Fondu za spas: nemački udeo iznosi 29,1%, francuski 21,8%, italijanski 19,2%, a španski 12,7%. Italija do sada nije tražila kredite, ali zato drugi jesu. Svakog dana Italija visokim kamatama koje plaća na svoje obveznice u stvari podržava druge države. Italiji nije potrebna pomoć, a ako bude morala da traži pomoć, to znači da postoji greška u sistemu.
Vi govorite o ignorisanju ekonomskih podataka.
Nećemo podneti zahtev za pomoć, jer će Italija, prema prognozama Evropske komisije, ove godine imati budžetski deficit od dva procenta BDP-a. Prosečan deficit na nivou EU iznosi 3,6%, na nivou evrozone 3,2%, u Holandiji 4,4%, u Francuskoj 4,4%, a u Nemačkoj samo 0,9%. U 2012. mi u Italiji očekujemo strukturni suficit od 0,6% i bićemo prva zemlja koja će ostvariti sufcit. Ako neka zemlja pored svih napora mora da plaća tolike kamate, onda nešto nije u redu, i to sa sistemom za koji verujemo da bi trebalo da se sastoji od nagrada i kazni.
Ako bi na primer sada sreli nekog Nemca, koji se uzmimo zove gospodin Miler, kako biste mu objasnili napore koje Italija čini?
Rekao bih mu: Dragi gospodine Miler, opustite se. Uvereni ste ili vas neko uverava da vi finansirate neodrživi životni standard Italijana. Vidite li da Italija nije tražila pomoć, i verujte da to koristi i Nemačkoj. Nemačka plaća niske kamate zato što su drugi izloženi napadu špekulanata. Rekao bih mu još: Dragi gospodine Miler, verujte – kao što to kancelarka odavno tvrdi – da Nemačka, kao i druge zemlje, ima velike koristi od evropskih integracija.
Ali mnogo je i uložila u njih.
Tačno je da Nemačka kao najveća ekonomija više doprinosi evropskom budžetu. Ali nemačka ekonomija funkcioniše i zato što su Nemci dobri i štedljivi radnici i što su dobro njome upravljali. Vašem uspehu doprinela je i činjenica što se nalazite u srcu velikog tržišta. Nemačka je već desetak godina u centru stabilne monetarne zone, dok su ranije ostale zemlje devalvirale svoje valute i time kažnjavale Nemačku. I mi Italijani smo imali velike koristi od naših veza sa Nemačkom, jer smo od vas preuzeli nešto što se zove kultura stabilnosti.
Koliko je izbor Fransoa Olanda za predsednika Francuske promenio odnos snaga u Evropi? Šta mislite o njegovom planu za rast?
Nastup Fransoa Olanda na evropskom nivou me je veoma ohrabrio. Pritisak koji on vrši je vrlo dobra stvar. Evropa se mora naoružati delotvornom politikom rasta. Ohrabruje me to što, za razliku od njegovih tvrdnji u kampanji, on ne namerava da odustane od budžetske discipline, kao i to – a nadam se da se ne varam – da u njemu vidim Francusku koja je sada spremnija nego ranije da prihvati određeno produbljivanje evropskih integracija. Ako bude nekih nesporazuma između njega i Angele Merkel, u šta iskreno ne verujem, onda bi italijanska vlada mogla da igra ulogu posrednika koji bi približio njihove stavove.
Süddeutsche Zeitung, 22.06.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 23.06.2012.