Nakon poslednjeg čina inače dobro osmišljene i solidno odigrane predstave u kojoj je predsjednikov dramatičan, gotovo bezizlazan položaj i nagli gubitak optimizma – kao neki moderni Deus ex machina – razriješio njemački šef diplomatije, Gvido Vestervele, publika je konačno odahnula: predsjednikov paž, ne uspijevajući da, kao i obično, izgovoreni tekst uskladi sa mimikom, puku je saopštio da je, uprkos svim postavljenim preprekama, zahvaljujući nadčovječanskim naporima našeg mudrog rukovodstva, Srbija ipak danas za korak bliža svom velikom cilju – Evropi. Naravno, kada to procijene dvorski majstori-dramaturzi, srećnu vijest će i zvanično saopštiti glavni glumac – direktno, jasno, uz prepoznatljivo šarmantno afektiranje: Pobeda! I Kosovo i Evropa!
Sve je dobro, samo se ne da popraviti! – rugao se stvarnosti još 1969. godine beogradski Student. A zvuči kao da je bilo – danas.
Iako nije lik u pomenutoj drami, zamjenik premijera Kosova, ministar za lokalnu samoupravu i predsjednik Samostalne liberalne stranke, Slobodan Petrović, iskazuje zadovoljstvo sporazumom Beograda i Prištine o regionalnom predstavljanju Kosova; taj dokument je, tvrdi, u procesima koji slede, suštinski važan za obe strane.
“Ako već govorite o dramaturgiji, kada čujete stavove srpske i kosovske strane pre nego što stignu u Brisel, prosto se uplašite koliko su udaljeni i suprotstavljeni. Pomislite – tu nema kompromisa! Uostalom, čuli ste kakva je dramatična bitka vođena oko – fusnote. Nažalost, kao i mnoge prethodne, i ova tema je poslužila kako bi se dodatno zakomplikovali odnosi i usporili važni procesi” – kaže Slobodan Petrović.
Tamara Nikčević: Čemu je onda služilo pismo kojim je Priština od Brisela tražila da Srbiji u martu ne dodijeli status kandidata?
Slobodan Petrović: Pismo predstavlja vid borbe u kojoj se svaka strana u pregovorima trudi da izvuče maksimum.
Tamara Nikčević: Ali, da li je neko od prištinskih zvaničnika po tom pitanju tražio Vašu saglasnost?
Slobodan Petrović: Pismo nije poslala Vlada Kosova; uputila ga je šefica kosovskog pregovaračkog tima, Edita Tahiri. Dakle, budući da nije poteklo od Vlade, po pitanju pisma nisam ni bio konsultovan. Inače, koliko znam, gospođa Tahiri se žalila na Srbiju, odnosno na neprimenjivanje određenih dogovora koji su ranije bili postignuti u Briselu.
Tamara Nikčević: Jesu li predstavnici Srba na Kosovu na bilo koji način uključeni u izradu platforme za pregovore koje sa Beogradom vodi Edita Tahiri?
Slobodan Petrović: Nažalost, ne mogu reći da su te konsultacije na zavidnom nivou. S obzirom na to da dijalog poprima vrlo ozbiljne političke dimenzije – često proizvodeći konfuzne zaključke i dogovore – svesni smo neophodnosti aktivnijeg učešća Srba. U tom smislu, potrebno je raditi na uprošćavanju dijaloga kao i na uprošćavanju komunikacije sa javnošću koju vrlo interesuje šta se to Beograd i Priština dogovaraju.
Tamara Nikčević: Pošto političari, znam, naprosto obožavaju da govore o medijima, evo, kažite: šta porazumijevate pod – uprošćavanjem komunikacije sa javnošću? Šta nedostaje vašim medijima?
Slobodan Petrović: Pa, evo, konkretno: mislim da je najveći problem nedostatak medijske pokrivenosti, kao i nepostojanje relavantnog medija koji bi uticao na stvaranje javnog mnjenja. Kada je reč o građanima srpske nacionalnosti, na Kosovu se i dalje najviše gledaju programi beogradskih televizija koje, u većini slučajeva, ne nude informacije o nekim važnim stvarima; recimo, o planu Martija Ahtisarija…
Tamara Nikčević: Šta bi, po Vašem mišljenju, bilo važno da građani saznaju o Ahtisarijevom planu?
Slobodan Petrović: Prvo, taj plan je u medijim predstavljen kao veoma loš dokument, što nije tačno. Drugo, nisam siguran da građani znaju da Ahtisarijev plan nije u potpunosti primenjen, kao i da je obezbeđivanje njegove pune primene zadatak upravo nas koji smo u institucijama. Dalje, ljudi nisu obavešteni ni da su, zahvaljujući tom dokumentu – u delu koji se odnosi i na sever Kosova, a na kome će biti zasnovana buduća strategija kosovske Vlade – obrazovanje i zdravstvo su na neki način izdvojeni kao oblasti koje bi trebalo držati u okvirima Repubike Srbije; istovremeno, plan daje mogućnost da i institucije u Prištini, kao novoformirane opštine, ulaganjem u kadar i infrastrukturu, mogu dodatno da jačaju oblasti koje sam pomenuo. Najzad, po istom dokumentu, nastavni plan i program i dalje je iz države Srbije, a menjaće se samo eventualnim dogovorom u procesu dijaloga… Sve ovo govorim zbog toga što mi se čini da, nažalost, nepoznavanje i proizvoljno tumačenje Ahtisarijevog plana predstavlja temelj političke manipulacije.
Tamara Nikčević: Kada kažete da će strategija vlade čiji ste potpredsjednik, a koja se odnosi na sjever Kosova, biti zasnovana na planu Martija Ahtisarija, šta pod tim podrazumijevate? Šta Srbi mogu da očekuju od prištinskih vlasti?
Slobodan Petrović: Najpre, strategija kosovske vlade za severa tiče se prvenstveno ekonomskog razvoja tog dela Kosova. Kada me pitate šta Srbi mogu da očekuju od prištinskih vlasti, reći ću Vam: preduslov za sve je međusobno poverenje Srba i Albanaca, stvaranje jakih demokratskih institucija, uz učešće građana svih nacionalnosti. Ako posmatramo dugoročno, plan Srba na Kosovu morao bi da bude formiranje respektabilne zajednice koja će parirati u ekonomiji i proizvodnji i koja će na taj način postati ozbiljan društveni faktor.
Tamara Nikčević: Vratimo se nedavno postignutom sporazumu Beograda i Prištine. Ako ostavite po strani ono što ste na početku ovog razgovora definisali kao periferno…
Slobodan Petrović: Kao što sam i rekao: ujdurma oko tzv. fusnote bila je potpuno nepotrebna…
Tamara Nikčević: Zašto?
Slobodan Petrović: Zato što je od početka svima bilo jasno da će Priština morati da popusti povodom Rezolucije 1244 – uz dodatak o stavu Međunarodnog suda pravde o kosovskoj Deklaraciji o nezavisnosti – kao i da će Beograd morati da napravi izvesne korekcije u svojim početnim tvrdim stavovima. Dakle, šta god pisalo u fusnoti, niti će to omalovažiti značaj Rezolucije 1244, niti će umanjiti važnost Deklaracije o jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova. Prema tome, svejedno je. Ono što je, sa druge strane, jako važno a što je rezultat sporazuma o regionalnom predstavljanju Kosova, je činjenica da će Prištini uskoro biti ponuđeno potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, a Beogradu – status kandidata za članstvo u EU. U tom smislu, u narednim danima očekujem najpre primenu dogovorenog, a onda i nastavak dijaloga koji će, nadam se, biti od direktne koristi svim našim građanima. U ovom momentu, najvažnije bi bilo ljudima obezbediti sva prava koja imaju ostali evropski narodi, što podrazumeva normalan život dostojan čoveka.
Tamara Nikčević: Da li je Vlada čiji ste potpredsjednik, gospodine Petroviću, svim građanima Kosova omogućila taj “normalan život dostojan čoveka”, šta mislite?
Slobodan Petrović: Ništa i nigde nije idealno; svako od nas bi imao pravo da se žali… Ipak, u ovom momentu, najvažnije je da Kosovo ulazi u fazu koja pokazuje opšti pozitivan trend. Za normalizaciju života na Balkanu potrebno je vreme. I strpljenje.
Tamara Nikčević: Imate li utisak da ga ljudi polako gube? I, konkretno: da li Srbi na Kosovu danas žive životom dostojnim čovjeka?
Slobodan Petrović: Iako smo svesni da je pred nama duga borba za suštinske promene, za uvođenje evropskih standarda i ostvarivanje ljudskih prava, moramo priznati da život na Kosovu danas jeste bolji. Građanima koji žive južno od Ibra poboljšana je, recimo, infrastruktura; uvođenjem novih decentralizovanih opština olakšan je pristup lokalnim uslugama, napravljen funkcionalan mehanizam koji, doduše, treba usavršavati. Možda Vam sve ovo zvuči dosta uopšteno, ali, kao ilustraciju, reći ću Vam da su za kratko vreme nove opštine učinile mnogo više nego sistem Republike Srbije u poslednjih trinaest godina!
Tamara Nikčević: Šta je sa Srbima na sjeveru Kosova? Kakav je njihov status?
Slobodan Petrović: Status Srba na severu i Srba južno od Ibra ne razlikuje se samo geografski, nego i politički. Naime, na severu Kosova je napravljen sistem koji omogućava jačanje radikalnih pojedinaca; godinama, reč je o istim imenima, istim ljudima…
Tamara Nikčević: Kako je to moguće?
Slobodan Petrović: Moguće je zato što, nažalost, sever ima ozbiljan problem sa nedostatkom vladavine prava; taj sistem nije u stanju da građanima pruži elementarnu pravnu zaštitu. Videli ste: cilj nedavno održanog referenduma bio je dodatno jačanje upravo tih, radikalnih elemenata, snaženje lokalnih predstavnika što je, sve zajedno, Srbiju dovelo u nezavidan položaj. Iako referendum nema ama baš nikakav značaj niti za međunarodnu zajednicu niti za Prištinu, Srbi sa severa se pozivaju na rezultate glasanja, čime, osim Prištine, u momentu ključnom za dalje evropske integracije Srbije, dodatno iritiraju Brisel koji je referendum protumačio i kao slabost Beograda.
Tamara Nikčević: Da li se, po Vašem mišljenu, referendum zaista mogao tumačiti na taj način? Drugim riječima, koliko je stvarni uticaj Beograda na situaciju na sjeveru Kosova?
Slobodan Petrović: Taj uticaj je ključan! Nije nikakva tajna da predstavnike Srba sa severa Kosova plaća Vlada Srbije. Ceo odnos je prilično konfuzan: s jedne strane imate pokazatelje koji govore da tim ljudima upravlja beogradska opozicija, a sa druge, da ih finansira – vlast… Znate, kosovsko društvo se danas suočava sa ogromnim problemima, ogromnom nezaposlenošću; većinu od čak 45 procenata čine mladi ljudi – populacija pogodna za razne vrste manipulacija, naročito onih na verskoj i nacionalnoj osnovi. Ako u takvom društvu svojim nerazumnim zahtevima i nepromišljenim akcijama konstantno podižete tenzije i izazivate nestabilnost, neminovno stvarate atmosferu u kojoj je obični čovek nesiguran, u strahu i nije u stanju da napravi bilo kakav dugoročan plan; istovremeno, na taj način ne dozvoljavate društvu da se konsoliduje. Bez namere da bilo kome delim lekcije, moram da kažem kako mislim da je vreme da Beograd pokaže jasnu strategiju; u suprotnom, ulazi u sve veće nelogičnosti.
Tamara Nikčević: Šta bi to Beograd trebalo konkretno da uradi?
Slobodan Petrović: Pre svega, svojom politikom, Beograd bi trebalo da pomogne Srbima na Kosovu da suštinski poboljšaju odnose sa Albancima; to je jedini način da opstanemo na Kosovu. Uvek kažem da bi, kada je u pitanju politika ne samo Beograda već i Prištine, građani sa severu morali da uče od nas sa juga. Život u izolaciji nikada ne može da bude dobar i mi smo, južno od Ibra, nažalost, to iskusili najgore od svih. Iz izolacije nas nije izvukao Beograd, niti nam je pomogao da uspostavimo osnovnu komunikaciju sa kosovskim Albancima; tu je međunarodna zajednica imala važniju ulogu.
Tamara Nikčević: Koju?
Slobodan Petrović: Podržavajući i ozbiljno pomažući kosovske institucije, ali i kroz razne programe, međunarodna zajednica je radila na uspostavljanju naše međusobne komunikacije. Ta komunikacija, doduše, nije idealna, ali – postoji.
Tamara Nikčević: Kada kažete da bi Srbi sa sjevera trebalo da uče od vas sa juga…
Slobodan Petrović: Pa, evo: ako mislite da plata iz Srbije može da vam odredi status, grdno se varate. Nema sumnje da bi svaki građanin i južno i severno od Ibra sve dao za sigurno zaposlenje i sistem u kome može da ostvari svoja prava. Ali, politika koja je zavladala severom Kosova i koja je, kažu, podržavna iz beogradskih opozicionih klupa, skupo će, bojim se, koštati običnog čoveka. Često ne mogu da se otmem utisku da radikalno liderstvo na severu ne vodi računa o tome kakve tenzije izaziva; a one, kao što smo, nažalost, naučili iz ratova na prostoru bivše Jugoslavije, vrlo lako mogu da pređu u ozbiljne sukobe i destabilizaciju. To je tačka u kojoj se razilaze pogledi i interesi Srba sa severa i juga Kosova.
Tamara Nikčević: Imate li zvanične podatke o tome koliko Srba živi sjeverno a koliko južno od Ibra?
Slobodan Petrović: Ne postoji zvanični podatak o Srbima na severu, ali pretpostavka je da ih ima oko 45.000; isto tako, smatra se da južno od Ibra živi do 75.000 građana srpske nacionalnosti. I, iako nas je više, ne pamtim kada sam poslednji put čuo za neki posebni projekat ili neku visoku posetu iz Beograda; istovremeno, to na severu gledamo svakodnevno.
Tamara Nikčević: Zašto je to tako, šta mislite?
Slobodan Petrović: U pitanju je politikanstvo. Imam utisak da Srbija, kada su u pitanju njene evropske integracije, i dalje trguje severom. Po svemu sudeći, jug im nije toliko interesantan.
Tamara Nikčević: Ipak, postoje li kontakti države Srbije – formali ili neformalni – sa Srbima koji su uključeni u sistem Republike Kosovo?
Slobodan Petrović: Formalnih kontakata nemamo, neformalnih imamo. Moram da kažem da mi je žao zbog toga; siguran sam da bismo bili odlični partneri za poboljšanje života naših građana na Kosovu. Nažalost, Srbija je, ponavljam, odlučila da kontaktira sa tzv. paralelnim opštinama na Kosovu jer one – iako potpuno nefunkcionalne – predstavljaju idealnog partnera i služe kao sistem za uplaćivanje plata.
Tamara Nikčević: Kada ste Vi poslednji put razgovarali sa nekim zvaničnikom iz Srbije?
Slobodan Petrović: Zvanično – nikada! Sa druge strane, budući da sa Vama razgovaram kao zamenik premijera Kosova, verujem da su moji nezvanični kontakti potpuno irelevantni.
Tamara Nikčević: Imate li saradnju sa predstavnicima Srpske pravoslavne crkve?
Slobodan Petrović: Da, svakodnevnu. Samostalna liberalna stranka pokrenula je mnoge inicijative za čišćenje i obnavljanje porušenih grobalja, kao i za regulisanje pitanja uzurpirane imovine SPC. Sve ovo radimo uz blisku saradnju sa predstavnicima crkve. U tom smislu, istakao bih napore njegovog preosveštenstva, Vladike Teodosija, koji je učinio mnogo za srpski narod na Kosovu: njegova saradnja sa svima onima koji žele dobro Kosovu, kao i srpskoj zajednici, je od neprocenjive važnosti.
Tamara Nikčević: Zanimljivo, imate redovne kontakte i sa važnim ličnostima svjetske politike – naročito sa visokim funkcionerima SAD – do kojih većina beogradskih zvaničnika teško može da stigne. Šta je zajednička linija u svim tim razgovorima koje ste vodili od proglašenja nezavisnosti Kosova? Zašto ste im toliko interesantni?
Slobodan Petrović: Koliko sam mogao da zaključim, ljudi koje pominjete veoma cene – odgovornost. Naime, ako ste prihvatili obavezu da rešite neki problem, onda ga rešite; ne dozvolite da vas u vođenju državom rukovodi popularnost, nego – odgovornost, briga za građanina, za budućnost zemlje na čijem ste čelu. Nažalost, imam utisak da većina političara u Srbiji ne razmišlja na taj način, pa ta vrsta neodgovornosti neminovno proizvodi određene posledice. Osim toga, kada me već pitate zašto sam im interesantan, odgovoriću Vam direktno: ako ste u položaju u kakvom se trenutno nalazim, logično je da vas posmatraju kao zanimljiv izvor informacija, dobar primer upornosti i želje da pomognete opstanku srpskog naroda na Kosovu. Znam da sam svoju politiku započeo rešavanjem malih, lokalnih problema, ali visoka politika je nešto što dođe kada se ozbiljno i pošteno uhvatite u koštac sa suštinskim nevoljama svog naroda. Mogu slobodno da kažem da u svetu danas imam mnogo prijatelja koji iskreno žele da pomognu ne samo Srbima, već i svim građanima Kosova. Jer, samo stabilno Kosovo garantuje stabilnost i svojim građanima i regionu. Posebno ako je reč o evropskim aspiracijama balkanskih zemalja.
Tamara Nikčević: Kada kažete – položaj u kome se trenutno nalazim – na šta mislite?
Slobodan Petrović: Mislim na poziciju zamenika premijera i predsednika srpske stranke koja je dobila najveći broj glasova. Ništa drugo.
Tamara Nikčević: U razgovorima sa važnim svjetskim političkim ličnostima – nedavno ste se, koliko znam, sreli i sa američkom državnom sekretarkom, Hilari Klinton – da li je nekada pominjana mogućnost podjele Kosova?
Slobodan Petrović: O podeli Kosova – to Vam mogu slobodno reći – moji sagovornici u svetu nemaju dobro mišljenje. Naprosto, ta tema je prevaziđena. Ili, ako baš hoćete, ne bih rekao da je ona ikada ozbiljno razmatrana. Zašto? Zato što je u ozbiljnim svetskim političkim krugovima doživljavaju kao mogućnost za otvaranje još većih, strašnijih problema. Takav stav se, rekao bih, poklapa sa stavom SLS-a: podela Kosova bi bila najgore rešenje koje bi zadesilo naš narod! Umesto stvaranja novih granica i produbljavanja etničke mržnje, trebalo bi tražiti maksimum u situaciji kakva je sada i potruditi se da pronađete bolja, praktična rešenja za bolji život svih građana.
Tamara Nikčević: Sa američkim i evropskim zvaničnicima, vidjeli smo, imate dobre odnose; kako stojite sa Rusima?
Slobodan Petrović: Nisam imao mnogo prilika da se srećem sa ruskim diplomatama.
Tamara Nikčević: Iako to niste direktno rekli, situacija je, očigledno, slična kao kada je riječ o srpskim zvaničnicima; zašto? Kako to da su Vaši politički stavovi u Beogradu gotovo nepoznati?
Slobodan Petrović: Nažalost, Beograd nikada nije ni imao sluha za mnoge stvari – kako u prošlosti, tako i danas; zato, imam utisak, ne želi da čuje to što govorim… Znate, ovih sam godina svašta o sebi pročitao i shvatam da je stvaranje slike o članovima SLS i, uopšte, o sistemu Kosova kao najgoreg mogućeg društva, usmereno na srozavanje nečije ličnosti i reputacije. Zbog toga samo mogu da žalim. Naravno, u Beogradu postoje mediji sa kojima smo u redovnom kontaktu, koji žele da čuju i našu stranu i ja im zaista zahvaljujem na tome.
Tamara Nikčević: Vi svakako razumijete da je činjenica da ste ušli u Vladu Hašima Tačija za ovdašnju navijačku javnost najblaže rečeno – sporna?
Slobodan Petrović: Da, razumem, ali i verujem da će se pristup jednog dana promeniti i da još ima nade da svi jedni drugima pružimo ruku i zajedno krenemo u EU.
Tamara Nikčević: Zaista u to vjerujete?
Slobodan Petrović: Da, zaista verujem. Ako ništa drugo, moraćemo…
Tamara Nikčević: Do tada, evo, pružam Vam priliku da odgovorite: šta je bio Vaš motiv da uđete u Vladu Kosova?
Slobodan Petrović: Ljudi koje predstavljam, za koje se zalažem žive i preživljavaju na Kosovu; brinem o njima, a to što me pojedini beogradski mediji napadaju, što nas proglašavaju izdajnicima, verujte, nešto je što je van mog interesovanja: time se ne bavim, o tome ne razmišljam. Možda ne bi bilo loše da se sam sistem Srbije time ozbiljno pozabavi. Što se mene tiče, ponosan sam na to što sam Srbin; ne stidim se što sedim u kosovskoj Vladi i ne mislim da bi trebalo da odustanem od borbe za ravnopravnost svih građana koji tamo žive. Koliko mi se čini, taj cilj ne bih mogao da ispunim kada bih sedeo u Vladi Srbije. Ili neko misli da bih? Dakle, moj motiv je jasan: kada želiš da opstaneš, moraš da se boriš; ako u nekoj borbi hoćeš da pobediš, logično je da u njoj i učestvuješ. I ja se – borim!
Peščanik, 27.02.2012.