Razgovor vodio Marko Matić
U intervjuu za e-novine, nekadašnji premijer Srbije Zoran Živković najavio je da će se nova stranka razlikovati od svih postojećih stranaka u Srbiji u vrednosnom i idejnom smislu, ali i u načinu organizacije i stepenu unutrašnje demokratičnosti. Predstavljajući skicu programskih načela buduće organizacije Živković je istakao da nova stranka na vlast neće gledati kao na cilj, već kao na sredstvo za ostvarivanje ideja moderne evropske Srbije.
Previranja u Demokratskoj stranci su završena dogovorom o Tadićevom povlačenju. Da li personalna rotacija dvojca koji je usmeravao politiku te partije i u prethodnom periodu može da dovede do nekih suštinskih promena u njenoj budućoj orijentaciji ili je ipak možda realnije očekivati kontinuitet dosadašnje politike?
Ja sam od nedelje 4. novembra bivši član Demokratske stranke i time je prestao bilo koji razlog da komentarišem dešavanja u toj partiji. Ja ću osnovati novu stranku koja će imati opozicioni status i njen posao će biti da kritikuje vlast, a ne druge opozicione partije. DS će biti u fokusu mog interesovanja samo kao vlast u Beogradu, dok to bude trajalo ili kao vlast u Vojvodini. Ta stranka je osam godina gubila vreme, tapkala u mestu, a nekada čak išla i u rikverc, umesto da najvećom brzinom ide ka ostvarivanju ciljeva zbog kojih je i osnovana. Ta stranka danas ne liči na organizaciju u koju sam se učlanio pre tačno 20 godina i šest meseci. Ona više nije ni demokratska, niti je stranka. Organizacija u kojoj sve zavisi od dogovora dva čoveka ne može se nazvati ni političkom partijom, a posebno ne demokratskom. Oni su izneverili svoje birače i onaj deo mislećih članova DS i to je bila kap koja je prelila čašu zbog koje sam baš sada odlučio da izađem iz DS iako sam javno pokazivao nezadovoljstvo njenom politikom poslednjih osam godina. To su moje poslednje reči o toj stranci.
Istovremeno sa previranjem unutar Demokratske stranke, došlo je i do osipanja Liberalno-demokratske partije. Pošto je reč o dve stranke koje su sebe proglasile nosiocima proevropskih ideja u Srbiji, da li se događaji unutar te dve partije mogu povezati kao deo jednog šireg procesa pročišćavanja na polju građanske Srbije ili je reč o potpuno odvojenim procesima uslovljenim dinamikom njihovih unutarstranačkih odnosa?
Mislim da je reč, pre svega, o unutarstranačkim odnosima i da su ta dešavanja posledica razočarenja nekih ljudi u svoje stranačke lidere. Neprirodno je da proevropske stranke koje se zalažu za modernizaciju i demokratizaciju Srbije imaju toliko čvrst liderski vrh gde je maksimalno umanjena komunikacija između članova i funkcionera sa srednjeg i nižeg nivoa sa stranačkim vrhom. Za takvu situaciju nisu isključivo odgovorni predsednici tih stranaka. Njoj je značajno doprinelo i ono članstvo koje je sebi dozvolilo da bude potpuno odano lideru. Ne možete da budete nekritički odani lideru. Njegovo delovanje i njegovi stavovi moraju uvek da se preispituju, članstvo mora da vodi računa da se lider kreće u granicama programa statuta stranke. Predsednik stranke je neko ko treba najviše da radi, ko mora da ima razumevanje za članove stranke i on ne sme da bude osvetoljubiv kada mu neko saopšti neprijatnu istinu.
Generalno, proevropske stranke za poslednjih osam godina nisu uradile gotovo ništa. Srbija danas nije bolje mesto za život nego što je to bila pre osam godina, a u međuvremenu nije rešen gotovo nijedan ključni problem. Nekoliko pozitivnih detalja kao što su poseta Srebrenci, izvinjenje u Vukovaru, ukidanje viza, profesionalizacija vojske i dobijanje kandidature jesu pozitivni koraci, ali za osam godina to je smešno malo. Moralo je mnogo više da se uradi, pre svega ono što je bilo moguće kao što su reforma državne uprave i racionalizacija njenih troškova, stvaranje boljih odnosa sa okruženjem, okončanje procesa privatizacije uključujući i privatizaciju javnog sektora, izgradnja institucija koje štite zakonitost i prava građana, kao i onih institucija koje štite slobodno tržište, ali ne samo vlasnike kapitala već i potrošače od monopola. Za nesprovođenje tih reformi odgovorne su one stranke koje su građani prepoznali kao stranke koje Srbiju treba da vode ka EU. Njihova odgovornost nije ista, DS je bio na vlasti a LDP u opoziciji, mada je i ta stranka u Beogradu bila na vlasti. Definitivno postoji mnogo opravdanih razloga da ljudi budu nezadovoljni stanjem u tim partijama, posebno odnosom lidera tih stranaka prema biračima i prema članstvu.
Bez obzira na različita tumačenja na polju evropske Srbije čini se da se otvara mogućnost za ulazak novih političkih aktera u političku utakmicu. Između ostalog i vi ste najavili da ćete osnovati stranku. Po čemu će se ta nova organizacija razlikovati od svih postojećih partija koje sada deluju u Srbiji?
Tačno je da u Srbiji u ovom trenutku postoji oko 100 partija i može se reći da je u pravu svako ko kaže da je to mnogo za jednu državu od sedam miliona stanovnika. Ali realno, u političkom životu učestvuje svega dvadesetak stranaka, od čega polovina otpada na stranke nacionalnih manjina. Ključne odluke, međutim, donose stranke većinskog naroda i u tom korpusu nema mnogo aktivnih partija. U parlamentarnom životu učestvuje svega nekoliko stranaka, od kojih danas nijedna ozbiljno, aktivno i dosledno ne radi na poslu približavanja Srbije Evropskoj uniji. Iako se, sa izuzetkom DSS, sve parlamentarne stranke deklarativno zalažu za približavanje EU, nijedna od njih ne radi ono što bi trebalo da radi stranka kojoj je to cilj.
To je posledica svesti ljudi koji vode te stranke, da za njih u EU ne bi bilo mesta, njima je lepo da budu na tom putu, da slatkorečivo pričaju o EU, a da tamo nikada ne stignu. Njihova politka se svodi na kolektivnu prevaru, posebno lidera tih partija koji, uprkos navodnim političkim razlikama, međusobno jako dobro sarađuju i dele političko, ali i neka druga tržišta. Za to vreme oni većinu građana Srbije drže u stanju zatupljivanja, prevare i zablude i to su razlozi zbog kojih ja sebe ne vidim u nijednoj od postojećih stranaka. Ja sam izašao iz DS zato što mislim da ta stranka ništa ne valja, ali i dalje mislim da je ona duplo bolja od prve sledeće.
Mislim da u Srbiji postoji mnogo više pametnih i samosvesnih ljudi koji su spremni ne samo da glasaju za neku ozbiljnu političku partiju, već i da učestvuju u procesu njenog stvaranja. Zbog toga, zajedno sa grupom prijatelja, mislim da smo na putu da osnujemo jednu takvu stranku i da je ponudimo političkom tržištu Srbije. Ukoliko naš program i naši ciljevi budu jasni i dosledni i ukoliko ponudimo nešto što se razlikuje od onoga što se danas inače nudi na političkoj sceni Srbije, onda možemo da očekujemo uspeh u pokušaju da Srbiju pomerimo napred.
S obzirom na okolnosti i postojeću zakonsku regulativu formiranje stranke u Srbiji danas je jako težak i složen posao. Na čiju podršku računate u samom formiranju stranke i na podršku kojeg dela glasačkog tela?
U toj stranci će podjednako biti mesta kako za ljude koji već imaju svoje lično ostvarenje, tako i za mlade ljude. Na prvom mestu je ideja da to budu novi ljudi u politici, ali naravno biće i nekoliko ljudi koji su jako dugo na političkoj sceni i koji su ostavili svoj trag u prethodnih 20 godina. Ja mislim da u Srbiji postoji oko dva miliona ljudi koji su potencijalni birači nečega što bih ja nazvao evropska Srbija odmah. Da budem sasvim jasan, ja ne delim Srbiju pošto poštujem i onih pet miliona građana Srbije koji ne misle kao ja i koji imaju legitimno pravo na svoje političko mišljenje. Međutim, u smislu nastupa na izborima, naša stranka neće moći da računa na podršku tog dela glasačkog tela i mi mu se nećemo udvarati kao što su neki to radili u poslednjih osam godina koje su obeležili procesi estradizacije politike i stalnog trčanja za glasovima po svaku cenu, pa čak i po cenu menjanja programa.
Od tih dva miliona potencijalnih glasača veliki broj ljudi je razočaran i otišao je u apstinenciju. To je između 500.000 i milion ljudi. Od onih preostalih milion aktivnih, deo glasa za DS, deo za LDP i jedan manji deo za G17. U tom broju ostaje jedan ozbiljan korpus od oko pola miliona glasača koji bi trebalo da budu cilj nove stranke na sledećim izborima. Mi se nećemo zadovoljiti ukoliko samo pređemo cenzus i uđemo u parlament, ako osvojimo samo pet posto glasova. Mi želimo da osvojimo 10 odsto glasova, a da bi to postigli mi moramo biti mnogo bolji od naše konkurencije. To ćemo postići pre svega kroz program i statut stranke i kroz njihovo dosledno sprovođenje. Nova stranka će se razlikovati od svih postojećih po jasnoći poruke, doslednosti sprovođenja programa, organizaciji, načinu komunikacije unutar stranke i prema građanima. Po ideološkim postavkama i po načinu rada u tehničko-operativnom smislu to će biti nešto sasvim novo na političkom nebu Srbije. To je težak posao koji će trajati mesecima, pa čak i godinama, ali ja očekujem da ćemo ga mi uspešno obaviti.
Veoma važan aspekt biće selekcija ljudi koji će dolaziti u tu stranku. U njoj neće biti mesta za preletače i za one koji su u ranijem periodu uprljali svoju biografiju. Ta selekcija će se odnositi kako na izbor funkcionera tako i na obično članstvo. Ja ću da podsetim na praksu koja je postojala u vreme prave DS kada šest meseci po učlanjenju u stranku vi niste imali pravo glasanja, koliko je trajao period u kome svako u stranci može da ospori vaše učlanjenje ukoliko dokaže da ste uradili nešto što nije u skladu sa stranačkim programom, dobrim običajima i moralom. To je neka vrsta unutarstranačke političke lustracije, neke vrste filtera za ulazak u samu stranku.
Kakva će biti ideološka orijentacija stranke i kakve će stavove nova stranka zauzeti prema nekim ključnim pitanjima kao što su izlazak iz ekonomske krize, Kosovo, borba protiv korupcije, odnos prema tajkunima i monopolima?
Program stranke ja ne bih definisao ni kao liberalni ni kao socijaldemokratski, pošto to u Srbiji praktično ne znači ništa. Ono što je inspiracija za program nove stranke jeste okolnost da dve decenije nakon pada Berlinskog zida i dolaska Miloševića na vlast, i dvanaest godina nakon 5. oktobra u Srbiji i dalje ništa ne funkcioniše. Privreda je najvećim delom na spoljnom, pa čak i na unutrašnjem tržištu potpuno nekonkurentna. To dalje lančano uzrokuje ogromnu nezaposlenost i širenje siromaštva, a takva situacija dovodi i do hiperkorupcije koja je veća čak i od one koja je postojala u vreme Miloševića, a koja je i tada bila ogromnih razmera. Imamo krhke demokratske institucije koje se svakodnevno zloupotrebljavaju počev od Parlamenta i Vlade pa sve do institucija koje bi trebalo da budu nezavisne. Kada je reč o sudstvu najmanje što mogu da kažem jeste da je previše sporo, a u izuzetnim situacijama kada je efikasno onda je korumpirano. Obrazovni sistem je zastareo, zapušten, neproduktivan i skup. Mi dobijamo ljude sa diplomama koji u većini slučajeva na fakultetima ne nauče ono što im je potrebno za rad u privredi 21. veka.
Institucionalna zaštita ljudskih i manjinskih prava je nedovoljna, sporadična i bez značajnije podrške javnosti. U poslednjih osam godina jača nacionalizam pod patronatom vlasti, a ataci na manjinske grupe, bilo nacionalne ili LGBT populaciju pravdaju se navijačima. U kojoj zemlji navijači mogu da budu opravdanje da država zabrani skup grupe građana koji imaju ustavom garantovano pravo na slobodu okupljanja. To je nedopustivo. Vojska, policija i službe bezbednosti su nedovoljno reformisane, opterećene starim navikama, kadrovima iz devedesetih, zloupotrebama i svim onim što vidimo ovih dana u vezi s prisluškivanjem. Spoljna politika je neutemeljena i bez jasnog cilja. Diplomatija nam je kao iz 19. veka, zastarela i spora i uglavnom služi za ličnu promociju jednog ili drugog političara.
Političke stranke služe samo za očuvanje dominantnih pozicija moćnika bilo da je reč o tajkunima, moćnicima iz same stranke ili hibridnim ličnostima koje su istovremeno i tajkuni i stranački lideri kao što imamo nekoliko primera. Političari su omraženi u narodu, uglavnom iz opravdanih razloga, zato što su sami devalvirali politiku i zato što su samom zanimanju političara napravili takav imidž da ih obični građani doživljavaju bilo kao nesposobne, bilo kao lopove ili kao seksualno devijantne ljude. Sindikati realno ne postoje i nesposobni su da proizvedu bilo šta što ima veze sa sindikalnom borbom. NGO sektor je oslabljen, delom umoran, a delom korumpiran, pre svega one organizacije koje su postale filijale stranaka. Mediji su pod dominantnim uticajem političara i tajkuna, bilo svojom voljom bilo pod pritiskom, osim jednog malog dela koji pati od drugog problema – bolesne fasciniranosti pojedinim političarima. O kulturi, koja nažalost uvek dođe na kraju, mogu reći da je zapuštena, osiromašena i banalizovana. To bi, medicinskim rečnikom, u osnovi bila anamneza našeg stanja.
Šta bi onda bila dijagnoza, a šta terapija?
Dijagnoza bi bila da opšte stanje u državi i društvu neodoljivo podseća na devedesete godine, osim što nema sankcija, ratova i otvorenog državnog terora. Policija danas ne bije studente baš javno, nema bombardovanja i nismo pod sankcijama, ali sve ostalo je gotovo isto kao u vreme Miloševića.
Prvi korak s naše strane, u primeni terapije za ovakvo stanje, predstavljalo bi formiranje nove političke stranke koja će da nastavi reforme koje su započete 5. oktobra i koje su nasilno sprečene ubistvom Zorana Đinđića, odnosno godinu dana kasnije tokom kojih je eho njegovog genija još uvek trajao kroz njegovu vladu koju sam ja, silom prilika, vodio. Nova politička stranka mora da vrati poverenje u politiku i političare. To možemo da uradimo samo tako što ćemo da sprovedemo nužne reforme. Dok ne dođe na vlast i dok bude bila u opoziciji, ona će morati da pokaže da je drugačija. Ona će od osnivanja morati da dokazuje koliko se razlikuje od postojećih korumpiranih i zastarelih partija. Rukovodstvo, organizacija, način donošenja odluka, komunikacija sa javnošću moraju se razlikovati od svega postojećeg i ta stranka će morati da bude efikasnija od svojih konkurenata.
Jedan od njenih najvažnijih zadataka biće promena Ustava države. Pošto je propuštena prilika za ustavotvornu skupštinu, a što bi sada bilo jako komplikovano organizovati s obzirom da bi to zahtevalo široki konsenzus na političkoj sceni čije postizanje nije realno, po usvojenoj proceduri trebalo bi promeniti sve ono što u postojećem Ustavu ne valja počev od preambule koja ne znači ništa do mnogih drugih rešenja na koja postoje zamerke. Ono što će u politici buduće stranke zauzimati najvažnije mesto jeste suzbijanje korupcije institucionalnim merama i širokom kampanjom čiji bi cilj trebalo da bude to da korupcija postane društveno neprihvatljiva. Mi danas imamo veliku priču o korupciji, ali ona je prihvaćena u jednom dobrom delu građana. Ona mora da bude apsolutno neprihvatljiva kao što je neprihvatljivo da tučete nekoga zato što navija za drugi klub, zato što je drugačije seksualne orijentacije, druge nacionalne pripadnosti ili druge vere.
Kakve ćete stavove zastupati u pogledu izbornog zakonodavstva, decentralizacije i autonomije Vojvodine?
Neophodno je suštinski promeniti izborni zakon. Parlament mora biti manji i mi ćemo se zalagati da ima 150 poslanika. Pored toga neophodno je uvesti kombinovani izborni sistem gde bi se sto poslanika biralo po dvokružnom većinskom sistemu, neposrednim i direktnim glasanjem za ime i prezime poslanika, dok bi se 50 poslanika biralo po proporcionalnom izbornom sistemu i ta proporcionalna lista bi imala ulogu korektivnog faktora. Takav sistem danas postoji i jako uspešno funkcioniše u Nemačkoj.
Vlada bi trebalo da bude ustrojena po kancelarskom principu. To znači da bi Parlament birao predsednika vlade, dok bi premijer određivao njen sastav. On bi imao mogućnost da sam postavlja i smenjuje ministre bez neposredne saglasnosti Parlamenta. Takav sistem bi omogućio koncentraciju odgovornosti za rad kabineta u jednom čoveku, predsedniku vlade, koji bi imao mogućnost stvarnog uticaja na rad svoje vlade. To bi smanjilo mogućnost stvaranja trulih koalicija i feudalizacije vlade, pošto bi onemogućilo koalicione partnere da svojim stalnim ucenama utiču na rad i neposredno funkcionisanje vlade. Dakle, koalicioni partneri bi i dalje mogli uskratiti poverenje vladi u slučaju da ona napusti program zbog kojeg je izabrana, ali ne bi mogli da se mešaju u njene dnevne aktivnosti.
Da bi vlada postala centar izvršne vlasti zalagaćemo se i da predsednik bude biran u Parlamentu. On treba da predstavlja građane i državu u inostranstvu, on ne sme da bude stranačka ličnost i mora biti moralni autoritet kao što je to slučaj u Nemačkoj, Italiji i velikom broju drugih EU zemalja. Dvovlašće koje nastaje kada se izvršna vlast institucionalno i operativno deli između vlade i predsednika dovodi do haosa u svakodnevnom funkcionisanju zbog stalnog prebacivanja odgovornosti. Ne mogu da postoje dva paralelna centra moći. Postojanje centra moći u državi jeste legitimno, ali on mora da bude legalan i institucionalno utemeljen. Država može da uhapsi nekoga, ona ima monopol fizičke sile, ali ona tu svoju funkciju mora vršiti u skladu sa zakonom i pod precizno utvrđenim uslovima.
Na lokalnom nivou zalagaćemo se za vraćanje direktnih izbora za gradonačelnike. Taj zakon je ranije već postojao i bio je dobar, ali je kasnije promenjen samo da bi Đilas bio izabran za gradonačelnika. Zalagaćemo se za stvarnu i jasno definisanu autonomiju Vojvodine koja s jedne strane mora biti maksimalna, ali i jasno ograničena atributima državnosti gde će se tačno znati dokle su nadležnosti autonomije, a gde počinju nadležnosti države. Paralelno sa jasnim definisanjem autonomije Vojvodine trebalo bi sprovesti i decentralizaciju Srbije, ali ne kroz stvaranje veštačkih regiona nego kroz jačanje lokalne samouprave. Za razliku od evropskih država, Srbija nema tradiciju regiona zbog čega bi bilo nemoguće napraviti njihove granice. Kada ne postoje prirodni regioni koji su istorijski nastali odozdo, ne treba ih veštački stvarati ni odozgo.
Isti efekat decentralizacije može se postići jačanjem lokalne samouprave time što bi joj se vratile adekvatne nadležnosti, imovina, izvorni prihodi i što bi se gradonačelnici birali neposredno na izborima. Uslov za stvarnu decentralizaciju jeste vraćanje nadležnosti i imovine, ali stvarno. Mi smo 2003. godine napravili poseban zakon i odatle se nije krenulo napred. Znači, realizacija vraćanja imovine lokalnim samoupravama nije urađena.
Kakav ćete stav zauzeti prema pitanju budućih odnosa sa Kosovom?
Mi kao društvo i država moramo da zauzmemo realan odnos prema situaciji na Kosovu, situaciji u Bosni i prema ostalim pitanjima u regionu. Srbija ne može da se bori za teritoriju Kosova, osim ratom. Ako neko ima strategiju kako Srbija ratom može da vrati Kosovo, neka je izloži. Da bi mogla da vodi rat Srbija bi trebalo da bude jedno deset puta veća nego sada ili da ima bar dva velika saveznika. Pošto ni jedno ni drugo nije moguće, nije realno, to znači da mi teritoriju Kosova koju smo izgubili u ratu ne možemo da vratimo. I to je jasno kao dan. To, međutim, ne znači da Srbija treba da prestane da se bori za prava građana na Kosovu, pre svega onih građana koji su lojalni Srbiji. Zalaganje za zaštitu prava Srba na Kosovu i drugih ugroženih ne predstavlja nacionalizam. To je zalaganje za zaštitu prava jedne manjine i to je legitimni interes Srbije. Pored zaštite bezbednosti građana i njihove imovine, tu su i pitanje imovine Srbije, koja će biti jedna od tema neke buduće sukcesije.
Mi možemo da talambasamo uz bubnjeve, ili gusle ili gajde, o tome da nikada nećemo da priznamo Kosovo, a to vrlo lako možemo da učinimo zato što od nas niko i ne traži da sada priznamo Kosovo. I mi ga nećemo priznati, jer priznali ga ili ne, ono je nezavisno. Ali, ako se nađemo pred samim ulaskom u članstvo u EU, od nas će biti zahtevano da priznamo Kosovo. To neće biti stav Evropske komisije, već onih država koje su priznale Kosovo. O prijemu jedne države u EU odlučuju parlamenti, ili vlade, ili referendumom građani u svim državama članicama. Nerealno je očekivati da neka država koja je priznala Kosovo, koja ima ambasadora u Prištini, dopusti prijem druge države u članstvo EU koja negira postojanje države koju većina članica EU priznaje. Svako ko kaže da priznavanje Kosova nije uslov za ulazak u EU – laže. To trenutno nije uslov prosto zato što smo daleko od članstva.
Za pristupne aktivnosti priznanje nije uslov, za to je uslov dijalog, koji sada imamo. I ja naravno pozdravljam taj dijalog, on treba da bude sadržajan, treba da reši mnoge probleme koji su vezani upravo za to – status ljudi, njihovu bezbednost, imovinu. Ja mislim da i ovi koji trenutno drže vlast realno priznaju ovakvu političku poziciju samo što još uvek nemaju hrabrosti da je kažu misleći da će izgubiti izbore. Pa izgubiće ih, čak i ako ne kažu. Jer, evo, imali smo stranku koja je lagala osam godina pa je izgubila izbore. Ne možete da lažete bolje od većih lažova nego što ste vi. Ne možete da se takmičite sa demagozima jer će oni biti uvek bolji demagozi. Nemojte da se takmičite u laganju jer će oni uvek bolje lagati, oni hvataju na iskustvo. Nemojte da se trudite da bolje pevate od Dačića – on će bolje da peva. Ili da igrate kolo bolje od Nikolića. Radite ono što znate da uradite, a to je da napravite državu boljim mestom za život.
Kako vidite buduću ulogu države u ekonomiji i na tržištu?
Slobodno tržište i slobodna aktivnost na tržištu jeste nešto što će biti utemeljeno u program nove stranke. Ali će to tržište imati jaku kontrolu u smislu sprovođenja zakona. Država se neće mešati u privredne aktivnosti, ona neće biti vlasnik preduzeća, ali će strogo gledati da svako poštuje zakon. Pre svega one zakone koji se tiču građana, a to je zaštita od monopola i to je adekvatna poreska politika i u njenoj definiciji i u njenom sprovođenju. Korisnici poreza su građani i zbog toga ne sme biti izuzetaka, svako mora da plaća porez. Ako tučete ljude u autobusu zato što nisu platili kartu za prevoz, ne možete tajkunima da dopustite da ne plaćaju porez po godinu-dve dana, da im dajete ono što se naziva poreskim kreditom, koji postoji samo za odabrane. Ne mogu javna preduzeća da ne plaćaju poreze i doprinose, a da zatvarate firme od nekoliko zaposlenih samo zato što su kasnili mesec dana sa plaćanjem poreza i doprinosa. Dakle naš cilj je kreiranje ambijenta za razvoj istinski slobodnog tržišta zaštićenog od monopola uz jaku kontrolnu ulogu države.
Da li će u toj novoj politici biti prostora za socijalnu ulogu države?
Naravno, pošto je Srbija zemlja siromašnih danas mora da postoji i jasna socijalna politika, ali socijalna politika ne sme da bude u privredi, u preduzećima, ona mora da bude u državi. To znači da se mora prestati sa prevelikim zapošljavanjem ljudi u javnom sektoru, državnoj upravi i lokalnoj samoupravi. To nije način na koji se rešava problem nezaposlenosti, to opet pada na teret poreskih obveznika. Dakle, svi mi dajemo novac da bi vladajuće stranke plaćale plate njihovim partijskim aktivistima, prijateljima ili rođacima.
Prvi korak u koncipiranju ozbiljne socijalne politike države bio bi da se naprave socijalne karte. Postoje uslovi da se to uradi za sedam-osam godina i da za sve one koji su socijalno ugroženi, država iz svog socijalnog budžeta, koji će biti obezbeđen adekvatnom naplatom poreza, pre svega od bogatih, obezbedi dovoljno novca za pokrivanje njihovih socijalnih troškova. To ne znači da struja treba da bude jeftina u Srbiji, zato što narod nema para. Ne, struja treba da ima svoju ekonomsku cenu i da tajkuni i dobrostojeći ljudi plaćaju njenu ekonomsku cenu. Da oni koji su neka srednja klasa, to što ih je ostalo, i oni plaćaju ekonomsku cenu. A da najsiromašniji dobiju račune sa ekonomskom cenom, ali da onda njima država subvencioniše deo tih računa ili da ih pokrije u celini. Ne mogu neki tajkuni da plaćaju povlašćenu, jeftinu cenu ne znam čega, jer je to navodno za opšte dobro. Ja treba da platim ekonomsku cenu jer ja ne pripadam socijalno ugroženima i takvih kao ja ima sigurno jedno milion u Srbiji. Mi treba da platimo punu cenu, a oni koji ne mogu, a što se utvrđuje kroz socijalnu kartu, njima država treba da pomogne u pokrivanju osnovnih životnih troškova.
S druge strane, ne može država da pravi jeftine stanove, kao što je to prethodna vlast radila. Po toj logici ispada da će građani koji nisu imali novac da kupuju stanove od 1800 evra, sada imati za one od 1300! Jasno je da onaj ko ima para za one od 1300 evra, imaće i za one od 1800, a da onaj ko nema ne može da plati ni par stotina evra. U ozbiljnim državama postoje socijalni stanovi, koji se grade na nivou države ili na nivou lokalnih samouprava, koji se iznajmljuju pod povoljnim uslovima siromašnim porodicama sa ograničenim rokom stanovanja od sedam do 10 godina tokom kojeg ugroženi građani mogu u njima da ostanu, uz kiriju koja je 3-4 puta manja od tržišne. To je pomoć države najugroženijima da nekako uhvate vazduh, ali ne i da država preuzme trajnu ulogu da diše umesto njih. Ona mora na neki drugi način da ih usmeri da nešto rade, da se ta generacija zaposli, a potom će u isti taj stan doći neki drugi koji su socijalno ugroženi. Ono što je država uradila sada, da pravi te takozvane socijalne stanove, predstavlja nacionalizaciju celog jednog građevinskog sektora u kome je država postala nelojalni konkurent privatnim investitorima. Ona u taj posao u startu ulazi sa 500 evra manjim troškovima po kvadratu, jer dobija besplatno zemljište. Tako dobijamo situaciju da te jeftine stanove, koji se subvencionišu od para najsiromašnijih tako što se njima smanjuje socijalna pomoć da bi deo novca išao za gradnju tih stanova, kupuju mahom državni činovnici koji su većinom došli tu preko političkih partija čiji su članovi. To je krivično delo, to nema veze sa humanošću.
Među ključne sistemske nedostatke u dosadašnjem procesu tranzicije u Srbiji ubrajaju se izostanak restitucije, lustracije i otvaranja dosijea. Kao razrešiti taj Gordijev čvor?
Da bi reforme doveli do kraja neophodno je završiti ta tri procesa. To su stvari za koje se čini da se previše priča o njima, a da nemaju veliki značaj, ali to definitivno nije slučaj. Definicija pravne sigurnosti počiva na vašem saznanju da više nikada neće moći da vam neko otme nešto i pobegne s tim, a posebno vladajuća struktura, i greške iz prošlosti moraju da se isprave kroz restituciju. Dosijei moraju da se otvore na način koji je primeren, a ima deset dobrih načina koji su već korišćeni u zemljama bivšeg Varšavskog pakta. Iz toga proizilazi i lustracija, a to znači da neko čija je biografija uprljana u tom vremenu ne može da bude na državnoj funkciji. On nije za zatvor, jer to nije krivično delo što je uradio, ali to je nešto što je nespojivo sa moralom državnog funkcionera.
Pitanje, naravno, za mene može da bude zašto to nisam uradio za vreme dok sam bio u vlasti? Moram, međutim, da podsetim da je upravo u vreme moje vlasti donet Zakon o lustraciji koji se ne sprovodi evo već osam godina. Mi smo spremali otvaranje dosijea i započeli sa pripremama za restituciju. Dosijei nisu mogli da se otvore tako brzo zato što nas je odmah posle 5. oktobra prvo sačekala pobuna na jugu Srbije, a jasno je da ne možete da tresete dosijee u trenutku kada vam treba ta policija da smiruje tu pobunu. Nakon toga smo imali pobune u zatvorima, pa pobunu JSO, ubistvo premijera, Sablju. Prvi sledeći korak je bio da otvorimo dosijea i sprovedemo lustraciju jer zakon je već bio donet, a za restituciju smo mi praktično stvorili osnove tog zakona koji ni dan-danas nije sproveden.
S druge strane moram da pomenem i problem državne uprave – pravosuđa, policije, vojske, službi bezbednosti, obrazovanja, zdravstvene i socijalne zaštite, penzionog fonda – koja kompletno mora da se reformiše i da se postavi tako da bude efikasna i primerena 21. veku. Potrebna nam je i kontura nove kulturne politke, ne politike koju će voditi političari, nego jasna definicija onoga što jeste tradicija ove države i, da kažemo, većinskog naroda uz poštovanje tradicija manjina, ali sa svešću da je ovo 21. vek. Ne mogu temeljni instrumenti moderne kulturne politike da budu gajde i gusle uz svo poštovanje za njihovu istorijsku ulogu ukoliko ona negde postoji.
Izneli ste nam u najkraćem osnovne crte budućih programskih ciljeva. U čemu će se ogledati specifičnost u pogledu organizacije i načina funkcionisanja vaše buduće stranke? I naravno kako će se ona finansirati?
Sve što sam do sada pobrojao predstavljalo bi u najkraćem skicu načela programa koji će tek biti definisan, a stranka će iznutra biti potpuno drugačija od svih postojećih stranaka. Prvo, u statutu stranke će biti ugrađeni mehanizmi da članovi stranke ne mogu postati ljudi koji su se ogrešili o moral ili zakone, odnosno, kao što sam to već pomenuo, postojaće neka vrsta filtera za ulazak u novu stranku. S druge strane, biće ugrađeni mehanizmi da članovi te stranke, ako se desi da jednog dana ona bude u vlasti, ne mogu da uđu u koruptivne i nedozvoljene stvari jer će biti jasan način kako će izgubiti članstvo u partiji.
Biće uvedena i novina u pogledu racionalnog, štedljivog i transparentnog finansijskog poslovanja stranke. Na naslovnoj strani veb sajta stranke, neće biti slika predsednika stranke, nego će svakog dana biti postavljen izvod sa tekućeg računa stranke – da se zna ko je i koliko novca prethodnog dana uplatio na račun stranke i za šta je stranka taj novac potrošila. Mnogi sada govore da je finansijsko poslovanje jedne stranke poslovna tajna, ali politička stranka ne sme da ima poslovne tajne. Ona nije preduzeće, iako ona treba da radi kao preduzeće, kao što smo govorili u vreme vlade Zorana Đinđića misleći na efikasnost u radu i merljivost rezultata, ali ona nije preduzeće koje je usmereno na sticanje profita. Svakog dana, bukvalno svako će moći da proveri kako funkcioniše stranka u finansijskom smislu.
Osnovni izvori finansiranja stranke biće članarine i donacije članova. Danas stranke ili nemaju članarinu ili su članarine smešne pa se ne plaćaju. Moja bivša stranka je imala članarinu jedan evro godišnje za nezaposlene i tri evra za zaposlene i od 150.000 članova, koliko kažu da imaju sada, 12.000 je navodno platilo članarinu za ovu godinu – jedan ili tri evra. Ideja je da u ovoj stranci članarina za nezaposlene isto bude značajna, recimo da bude deset evra godišnje, oko hiljadu dinara. Reći ćete da je to možda mnogo para za nezaposlene, ali hajde da vidimo: ima puno ljudi koji nemaju prihode, ali svi imaju rashode. Hajde pušači neka na godišnjem nivou kupe pet pakli cigareta manje i imaće novca da plate članarinu. Ako im je značajno da budu članovi stranke i da menjaju društvo, moraju da budu spremni da se odreknu nečega, makar to bile te paklice cigareta. Zaposleni treba da plaćaju 30 evra u dinarskoj protivvrednosti godišnje. Moraš da budeš svestan da ćeš izdvajanjem tog nekog novca koji je u nivou jednog skromnog ručka u restoranu za porodicu, zapravo štititi nezavisnost stranke čiji si član i time naravno stičeš pravo da svaki dan pitaš gde su naše pare, a to ćeš moći da vidiš i na veb-sajtu stranke.
Istovremeno, oni koji ne budu članovi moći će takođe da se uključe u stranačke aktivnosti jer će, na primer, na veb-sajtu biti postavljen i forum gde će u diskusijama moći da učestvuju svi, da postavljaju pitanja i dobijaju odgovore. Naravno, pored tog vida komunikacije biće organizovani i uobičajeni susreti i stranačke tribine. Ali, živimo u 21. veku, istraživanja govore da je oko 50 odsto građana Srbije na nekoj društvenoj mreži, isto toliko ima računar bilo kod kuće ili na poslu. To mora da se iskoristi na pravi način, ne za šovinističke egzibicije i slično, nego za sticanje novih znanja i informacija šta ko radi. Naš cilj će biti da na taj način najviše komuniciramo sa ljudima. Time ćemo da smanjimo i troškove same stranke. Danas sve stranke imaju stranačke prostorije u svim opštinama Srbije, a to košta verovatno pola miliona ili čak i milion evra na godišnjem nivou. Tamo uglavnom sedi neka sekretarica za nekim starim kompjuterom, koja radi za neku malu platu i koja pitanje je koliko zna šta se dešava u stranci. Njoj društvo obično prave dvojica-trojica mahom dokonih ljudi i onda, čak i kada neko hoće da se učlani u stranku, kada vidi tu sliku – zatvori vrata i odustane od svoje namere. A to sve košta, pošto su minimalni troškovi za održavanje takvih prostorija oko 500 evra mesečno. Te prostorije obično stoje prazne ceo dan, možda neko uveče dođe da popije kafu.
Za takvu skupu praksu nema razloga. Jednom nedeljno, i po potrebi, opštinski odbor nove stranke, sastaće se u nekom prostoru koji će biti iznajmljen za to jedno veče. To je sve u cilju kako bi se smanjili troškovi i postigla efikasnost u radu partije. Sastanci moraju da traju najviše sat i po vremena – šta ne može da se reši za sat i po vremena neće se nikada ni rešiti. Govori ljudi na sastancima ne smeju biti duži od pola sata. Predsednik stranke, ne sme da govori više od pola sata na sednici Glavnog odbora ili na sednici Skupštine. Dosta je sa tiradama i prodavanjem demagogije. Govore sat vremena, sat i po, dva i po sata. Ne može više tako, to ni Kastro više ne radi. Nije predsednik stranke bogom dani mudrac koji treba da dođe jednom u dve ili četiri godine da vam podeli pamet pa da onda vi kao jezuiti idete okolo da delite tu mudrost. Stvar je u komunikaciji, u razmeni mišljenja, u tome da čujete ne šta kaže baza već šta kažu ljudi, koji su isto vaši ljudi, a koji ne žive na Vračaru već žive u Kuršumliji. To je smisao sastanaka i komunikacije, a ne taj neki polubožanski status nekog lidera koji izađe i prolije svoju mudrost pred hiljadama delegata. To su sve stvari koje moraju da budu potpuno drugačije.
Pored vaše inicijative za formiranje nove partije, u proevropskom delu Srbije trenutno postoje bar još dva nagoveštaja formiranja nekih novih stranačkih organizacija. Tu pre svega mislim na Liberalni pokret Srbije i Forum intelektualaca koji je okupljen oko Vesne Pešić. Da li imate komunikaciju sa njima i da li vidite neku njihovu ulogu u vašem poduhvatu?
Naravno da ja kontaktiram sa tim ljudima godinama unazad. Kontaktirao sam i za vreme opozicionog delovanja pre petog oktobra i za vreme vlasti i nakon 2004, ali i kada sam se povukao iz aktuelnog stranačkog života. Naravno da se mi srećemo i, suočeni sa ovom situacijom u kojoj se sada nalazi Srbija, i taj neki da kažem proevropski politički front koji u postojećim strankama gotovo da i ne postoji, razgovaramo o tome šta dalje. Ja mislim da je dobro okupiti sve što je zdravo i što odgovara ovim principima koje sam ja izneo, a mislim a su to principi bez kojih se ne može. Nema mesta za ljude koji su trčali od stranke do stranke bilo zato što im je bilo dosadno bilo zato što su imali neki interes u tome. Nema mesta za ljude koji su problematični u privatnom životu, iz ne znam kog razloga – zato što tuku ženu, zato što su neodgovorni prema deci. Ali mesta će biti za sve ljude koji žele da kroz stvaranje jedne stranke daju svoj doprinos jačanju proevropskog fronta koji je sada nacionalno ugrožen. Ta nova organizacija će na prvim sledećim izborima da postane važan politički činilac u parlamentu, a to znači da nam cilj nije osvajanje pet posto glasova. Bićemo nezadovoljni i smatraću neuspehom ako ne osvojimo bar deset procenata.
Naravno, pre toga moramo da formiramo stranku i da okupimo sve te ljude, ali ja mislim da postoje i atmosfera i uslovi, i da zdrav razum nalaže da se ne pravi pet-šest novih, ili dve-tri nove stranke, od ljudi koji su opravdano nezadovoljni stanjem u Srbiji i stanjem na tom proevropskom delu političkog neba, nego da to sve uđe u jednu stranku. Ali, moram da istaknem, rešenje svakako nije ni to da se ujedinimo po svaku cenu pa da sad moramo da napravimo loše i trule kompromise – ja prvi neću pristati na to. Svako ima pravo da se opravdano kritički osvrne na ovo što sam ja predstavio kao skicu nekih programskih načela i ciljeva. Možemo da ih menjamo, ali samo tako da budu bolji, a ne da se smanjuje oštrina tih uslova kako bismo dobili masu. S druge strane cilj ove stranke nije ni da bude elitistička. Ja mislim da u Srbiji ima dva miliona ljudi koji će razumeti ovu poruku odmah, i koji će je prihvatiti. Razumeće je svi, ali dva miliona ljudi koji su takvih načela da je za očekivati da prihvate tu poruku kao svoju i da učestvuju u toj realizaciji bilo kao glasači, bilo kao članovi, bilo kao funkcioneri.
E-novine, 08.11.2012.
Peščanik.net, 11.11.2012.