Uoči promocije u novog predsednika Republike Srbije, sam premijer Aleksandar Vučić je javnosti (u nedelju) predstavio još jednu stranu investiciju u Srbiju, koju očigledno smatra krupnim uspehom svoje vladine administracije u privrednoj politici.
Reč je, kako je već poznato, o osnivanju “istraživačko-razvojnog centra” poznate “softveraške” nemačke kompanije Kontinental u Novom Sadu. Vučić je prilikom prigodne konferencije za medije rekao da će ova kompanija, “u skladu s našim dogovorom”, zaposliti 500 inženjera, a svaki od njih će dobijati “bruto platu od oko 2.300 evra”.
Kasnije je u svom obraćanju premijer precizirao da će do kraja ove godine Kontinental zaposliti oko 100 inženjera, a u naredne dve godine još po 200 inženjera godišnje, te da ova firma u Srbiji već zapošljava preko 1.000 ljudi, ali da je ovo “kako klinci kažu, spejs šatl u odnosu na sve drugo”. Tome je dodao da je “ovaj projekat rezultat mnogo godina rada i teških pregovora, ali da je deo onoga što je bila naša vizija”.
Mada je prirodno da premijer jedne siromašne zemlje, koja je poslednjih nekoliko decenija strašno zaostala u tehnološkom razvoju, pokaže radost što se na teritoriji te zemlje otvara jedan “istraživačko-razvojni centar”, čini se da je Vučić u ovom primeru retorički prilično preterao, a pri tome je “preskočio” i neka tugaljiva pitanja koja se povodom ovog projekta postavljaju.
Ako ostavimo po strani njegovo bizarno javno isticanje okolnosti da je premijer jedne državne vlade pregovarao sa stranim investitorom o tome kolika će biti “bruto plata” inženjera u kompaniji koju taj investitor osniva u Srbiji, onda možemo primetiti da u ovom slučaju Vučić i nije mogao mnogo da se pohvali. Koliko zna potpisnik ovih redova, visokoobrazovani inženjeri programeri u svim mnogobrojnim novosadskim IT firmama već zarađuju preko 2.000 evra bruto plate mesečno, a mnogi među njima i daleko više. Iz ove puke empirijske okolnosti može se zaključiti da je premijer Vučić spomenuti podatak više izneo da opseni većinu zaposlenih u Srbiji, gde su i inženjerske bruto plate često i mnogo manje od 2.000 evra mesečno, nego da obraduje novosadske inženjere.
Dolazak Kontinentala u Novi Sad svakako je dobra vest, mada se zasad radi o prilično malim ulaganjima (u početku je to samo milion evra) u dve vrste posla, prilično zagonetno i uopšteno opisanih: karoserija i bezbednost, te komercijalna vozila i postprodaja. Kasnije ćemo verovatno saznati šta sve ovo tačno znači, ali da je baza ovih poslova programiranje, to je jasno. S tim u vezi, sećam se da me je jedan inženjer, povodom neke davne godišnjice kragujevačke Zastave, ubeđivao da naučni centar ove fabrike nije bio u stanju da “programira” ni proizvodnju jedne kvake na nekom novom modelu automobila (ali mu ja nisam verovao).
Inače, u novosadskim IT krugovima ne gunđa se mnogo zbog dolaska Kontinentala u Novi Sad, zbog navodno pojačane konkurencije programa koji se tu razvijaju, jer u toj industriji nema “domicilnih tržišta” već postoji samo svetska konkurencija – nego se gunđa zbog konkurencije na tržištu specifične radne snage koje nema dovoljno. Već danas bi u Srbiji 1.000 inženjera osposobljenih za programiranje moglo odmah dobiti posao sa visokim bruto platama – kad bi ih toliko bilo nezaposlenih. Problem je u tome što će dolazak stranih razvojnih centara zaoštriti bitku za angažovanje kvalifikovane radne snage koje hronično nema dovoljno.
Inženjera nema dovoljno, ali u Srbiji ispada da nema dovoljno ni sezonaca jer je njihova moguća mesečna zarada na nivou prosečne plate. Istina, o broju sezonaca čak nema ni preciznih podataka jer većina njih radi “na crno”. Procenjuje se da, mimo svake evidencije, oko 300.000 sezonaca zarađuje oko 1.500 dinara (oko 12 evra) dnevno na pretežno poljoprivrednim i građevinskim radovima. Radno vreme je obično oko 10 sati, ali ponekad i nešto duže. Ministar za rad Aleksandar Vulin nedavno je najavio donošenje specijalnog zakona koji bi sezoncima garantovao određena prava, zaštitio ih od narušavanja ugovorenih prava i drugih zloupotreba svake vrste. S tim u vezi planira se uvođenje svojevrsnih poreskih vaučera koje bi od države kupovali poslodavci, a koji su se, navodno, dobro pokazali u susednoj Hrvatskoj.
Dugačka bi bila priča o tome zašto u jednoj zemlji sa visokom stopom nezaposlenosti nema dovoljno ni inženjera ni sezonaca, što jednostavno znači da ovde predugo nije funkcionisalo tržište radne snage.
Novi magazin, 02.06.2017.
Peščanik.net, 03.06.2017.