Za sve moje ispisnike, izraz prebrojavanje tela sa sobom nosi zadah koji se ne može rasterati. Odvratne fotografije vijetnamskih leševa, poređanih kao ustreljena divljač posle lova, briljantni izveštaji ljudi poput Kevina Baklija o krvavim operacijama kao što je Speedy Express (u kojoj je objavljeni broj ubijenih nadmašio navodno ukupan broj vijetkongovaca) – sve je to smestilo prebrojavanje tela u moralnu ravan sa kolateralnom štetom, koja označava pobijene civile, dakle – eufemistički termin za prljav posao.
Pentagon je izvukao debelu lekciju iz te sramote, kada se brojke beleže, a ne objavljuju se, što je praksa koja se donedavno primenjivala. Ali je ishod svega toga bio groteskan u drugačijem smislu. Od prvih slučajeva razmene vatre u Avganistanu i Iraku, serviraju nam se dva morbidna obroka – to su ili puna imena naših žrtava, koja se objavljuju svakodnevno, ili izveštaji o stvarnim ili navodnim civilima koji su poginuli od naših metaka. Varijacije ovog menija su:
a) Detaljno izveštavanje o psihopatama u našim uniformama, koji su se otrgli kontroli.
b) Impresivna količina prostora posvećena onima iz naših redova pogođenim nekom drugom vrstom mentalne bolesti, vezanom za rat.
c) Nasilje koje vrše privatne formacije, koje mi unajmljujemo i koje nose oružje, ali ne nose uniforme.
Ne vidim razlog zašto bi iko negodovao zbog pažnje koja se posvećuje ovim stvarima. Ali ako uzmemo u obzir potpuni nedostatak ravnoteže, ta pažnja dobija nadrealne obrise. Zar u redovima talibana, Al Kaide ili Mehdi vojske nije bilo vojnika kojima je pritisak bio naporan, ili onih koji su se pitali koliko će još moći da izdrže uz ovaj broj poginulih i ranjenih, ili čak onih koji su se pitali da li je to što rade opravdano? I zašto bi borbe u Avganistanu i Iraku bile jedini primeri sukoba u istoriji gde se ne objavljuje nijedna, makar i najgrublja, procena odnosa žrtava?
Zato sam sa velikim interesovanjem pročitao izveštaje iz nekih oblasti u Avganistanu, gde je predstavnik za štampu NATO saveza hladnokrvno izneo broj talibana koji su uspeli da se žrtvuju, uz pretpostavke o tome da li ovi gubici imaju neke veze sa spremnošću pojedinih džihadskih vođa da razmotre pregovore o primirju. (Naravno, često je teško shvatiti njihov misaoni proces. U nedelju je New York Times preneo izjavu talibanskog predstavnika za štampu, Kari Jusufa Ahmadija, koji opravdava napad na bazu UN-a u Heratu. Jedan od razloga, kaže ovaj elokventni izaslanik, je to što „Ujedinjene nacije u svom izveštaju navode da su pobunjenici odgovorni za većinu napada na civile“! Uzgred, primećujem da čak i Ujedinjene nacije sada osećaju neku vrstu odgovornosti da o ovim stvarima govore objektivno.)
Ali objektivnost nije pravi izraz za ciljeve i metode WikiLeaksa. Sa zanimanjem sa pročitao da je jedan od zamenika Džulijana Asanža podneo ostavku zbog njegove odluke da video materijal iz Bagdada objavi pod grubim naslovom „Kolateralno ubistvo“. Ali ni pažljivo čitanje ove poslednje bujice dokumenata ne može potkrepiti nijedan drugi zaključak osim da je u Iraku odgovornost za ubistva civila ista kao u zaključku Ujedinjenih nacija o Avganistanu.
Ovo neprekidno krvoproliće je uglavnom rezultat bestidnog savezništva baraba iz nekadašnjeg diktatorskog režima i baraba iz potencijalno budućeg teokratskog režima. Od prvog dana nakon svrgavanja Sadama Huseina, bez objavljivanja ikakvog manifesta ili bar spiska ciljeva, ova kriminalna banda je dala sebi dozvolu da se služi razornim eksplozivima, ubistvima, torturom i silovanjima protiv stanovništva koje nije dobilo priliku za predah nakon tri decenije ratova i fašizma. Ko može da zaboravi glavne epizode, od ubistva izaslanika UN-a, preko pokušaja sabotaže prvih slobodnih izbora u zemlji, do uništavanja šiitskih svetinja u Samatri i drugde? (Šiiti uglavnom nisu reagovali osvetnički, ali kad neki od njih jesu, kako WikiLeaks, naravno, „otkriva“, to su činili uz podršku zločinačkog i diktatorskog režima u Iranu.)
Ukoliko sebe ne možete da ubedite da bi propali, implodirajući Sadamov režim nekako uspeo da sprovede mirnu tranziciju u nešto drugo u društvu koje je taj isti režim već obogaljio, uništio i istraumirao, morate da izrazite bar malo zahvalnosti koalicionim vojnicima koji su uspeli da obezbede neke elemente slobode i da spreče da sledeći režim bude gori nego prethodni. U vreme kad se mnogima činilo da je Bagdad već postao gori od Bejruta i Ruande zajedno, ja sam oprezno napisao da su koalicione snage „paravojska onih koji nemaju svoju paravojsku“, što je opis za koji tvrdim da je delimično opravdan kasnije.
Ove nedelje je objavljena zaista izvrsna knjiga, čiji su autori ljudi koji su sebe svesno tako doživljavali. Nightcap at Dawn: Soldiers’ Counterinsurgency in Iraq je rezultat kolektivnog rada grupe vrlo inteligentnih ratnika, objavljen pod grupnim pseudonimom J.B. Walker. Sav profit od prodaje knjige ide porodicama vojnika. (Trebalo bi da pomenem da sam bio posredno uključen u objavljivanje knjige.) Ova sećanja, zajednička iskustva i žrtvovanja predstavljaju do sada najautentični opis iračkih borbi, viđenih kroz noćne dvoglede, streljačke durbine, susrete sa plemenskim i klanovskim vođama, pokušaje da se pomogne nevinim žrtvama i da se zaštite birači, i mnogo toga drugog. Pisana je otvorenim, ali ne i grubim stilom. U najživopisnijem maniru, knjiga opisuje užasno težak zadatak borbe protiv neprijatelja koji se uopšte ne obazire na ljudske živote i koji priliku da to dokazuje iz dana u dan vidi kao vojnu prednost kojom se diči.
Nedavno sam čitao jedan intervju sa Džulijanom Asanžom gde on tvrdi da je njegov novinarski cilj „okončanje“ rata. Vrlo plemenito. Najlakši način da se rat okonča bio bi da jedna strana prestane da se bori (to se skoro desilo u Iraku, pre nego što je Amerika tamo poslala vojno pojačanje, kada su Abu Musab al Zarkavi i Al Kaida tvrdili da drže pod kontrolom jednu ili dve oblasti). Čini mi se da znam čiju kapitulaciju Asanž priželjkuje. Recimo da se radi o instinktu. Možda ćemo jednog dana shvatiti da nam nije važno ko upravlja Mesopotamijom, Hindukušom i prevojem Kajber i kakva je ta vlast. Čak i kada svane taj veliki, mirotvorački dan, i dalje ćemo morati da poštujemo dobrovoljce koji su se tako predano borili da ta odluka ne bude laka.
Slate, 25.10.2010.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 29.10.2010.