Irak na ivici

1.

Za povremenog posetioca kao što sam ja, postoje različiti metodi merenja američkog ugleda u Iraku, sumnji i nadanja Iračana i napretka u transferu vlasti, ali nijedan nije tako pouzdan kao kontrolni punktovi na putu za bagdadsku Zelenu zonu, taj simbol ambicija Bušove vlade u odlasku.

Uz dve legitimacije sa fotografijama, ali bez američke propusnice, u Zelenu zonu sam ušao nekoliko puta kada sam krajem septembra posećivao sada relativno mirnu „crvenu“ zonu, tj. ostatak tog velikog grada. Američka propusnica, koja je u Iraku nakon 2003. postala poznata kao „bač“, izdaje se u više boja, a služi za identifikovanje nosioca i označavanje stepena pristupa. Uz pravu propusnicu, možete proći sve kontrolne punktove u kolima bez zaustavljanja; ako je nemate, tretiraju vas isto kao i mnoge Iračane koji rade u Zelenoj zoni i koji svakodnevno prelaze punktove peške ili kolima.

Moj vozač, energični Samir, dovezao me je do kapije, a zatim sam sa prijateljem iz Amerike, Danijelom, koji je imao novinarsku propusnicu, krenuo dalje. Prošli smo kroz otvor u sivom betonskom zidu koji razdvaja Crvenu od Zelene zone. Prvo smo izvadili baterije iz mobilnih telefona, koje mogu da posluže za aktiviranje eksploziva sakrivenog pod odećom. Usledio je vrtoglavi niz legitimisanja, pretresa i provere prtljaga, što su obavljali irački vojnici u spoljnom prstenu, zatim radnici iz Ugande željni prijateljskog ćaskanja, pa onda psi tragači i na kraju, u unutrašnjem prstenu, nadomak sale u kojoj je smešten parlament, kurdski gerilci koji se sada nalaze u sastavu regularne vojske.

Rečeno mi je da su mere bezbednosti pooštrene posle razornih samoubilačkih napada – koje su navodno izvršili teroristi povezani sa baatističkim elementima iz Sirije – na ministarstvo finansija i spoljnih poslova 19. avgusta, gde je bilo mnogo stradalih i povređenih. U zonu smo ušli kolima sa jednim iračkim političarem, a kada smo izašli iz auta pretresli su nas vrlo ljubazni peruanski ugovorci, koji su se malo prenuli kada mi je zazvonio mobilni, što je bilo prilično neprijatno, jer sam zaboravio da izvadim bateriju. Iračani koji su pretresani sa nama nevoljno su predali svoje telefone, očigledno iznervirani, i uzmuvali se dok nas nisu propustili dalje.

Iračani više vole da prelaze punktove na kojima stražare njihovi zemljaci jer, kao što sam se i sam više puta uverio, naučili su kako treba sa njima. Često nekog stražara poznaju – bilo da se radi o dalekom rođaku ili prijateljevom prijatelju. Znaju kako da ih odobrovolje uz lepu reč ili šalu, i uspevaju da prođu čak i kada nemaju zvaničnu propusnicu. S druge strane, američki (ili peruanski) punktovi sa oštrim naredbama na engleskom ili nepravilnom arapskom deluju im zbunjujuće, arbitrarno i ponižavajuće. Tokom godina je na ovim mestima dolazilo do mnogih sukoba, zbog nesporazuma, nestrpljivosti ili prosto zlovolje.

Isto tako, mnogi Amerikanci ne vole i nemaju poverenja u iračke punktove. Kako je nedavno Entoni Šadid napisao u Washington Postu, irački vojnici su navodno pretukli četvoricu Amerikanaca iz firme DynCorps, jer ovi nisu hteli da poslušaju naredbu na jednom od ulaza u Zelenu zonu,^[1] što je još jedan znak da se odnos snaga menja. Kada sam prvi put došao u Zelenu zonu, samo sam dvaput pokazao legitimaciju. Ali već sutradan, irački vojnici na punktu koji mora da se pređe kada dolazite iz pravca mosta „14. jul“ tražili su zvaničnu propusnicu, ili da obezbedim pratnju američkog ministarstva odbrane, pošto sam im rekao da idem na sastanak sa generalom Rejmondom Odijernom, koji je zamenio Dejvida Patreusa na mestu komandanta američkih snaga u Iraku.

Američki vojnik koje se slučajno tu našao i koji naizgled nije imao drugo zaduženje osim da nadgleda iračke vojnike, prišao je da vidi zašto mi ne daju da uđem u Zelenu zonu. Kada sam mu objasnio da Iračani, kojima se sada pridružio i komandant, kažu da mogu da uđem samo uz pratnju iz ministarstva odbrane, krenuo je u verbalni napad koji je bio vrlo uvredljiv za njihov nacionalni ponos („Zato smo ih i pobedili za samo dva dana“) kao i grub i omalovažavajući („Mogli bismo lako sve da ih pobijemo“).

Iako Iračani nisu govorili engleski, mogli su vrlo dobro da protumače o čemu se radi po njegovom ponašanju i gestikulaciji, i sve se završilo tako što sam pokušavao da ih smirim u prepirci koja je usledila. Kada je stigla pratnja, Amerikanac je produžio dalje, ostavivši za sobom povređeni ponos i bes.

2.

Generala sam pronašao u njegovom glavnom štabu u palati „Al Fav“, ogromnom vojnom posedu na rubu bagdadskog aerodroma, dokle su me iz Zelene zone prevezli helikopterom. Kao idejni tvorac nove strategije za borbu protiv pobunjenika, zaslužne za dramatično smanjenje nasilja u glavnom gradu i drugim delovima zemlje za protekle dve godine, Odijerno sada ima novi zadatak – da vrati vojnike kući i da prenese vlast na iračku vladu. Plan povlačenja se jednim delom oslanja na obećanje koje je Barak Obama dao u predsedničkoj kampanji da će sve borbene jedinice povući u Ameriku do avgusta 2010, a delom na strateški dogovor Bušove administracije i iračkih političara iz 2008, koji je kasnije prihvatio i Obama, da će se čitava američka vojska povući do kraja 2011. Odijernov ugled će ili porasti ili biti uništen u zavisnosti od toga koliko će misije biti uspešne. Šta će to značiti za postamerički Irak ostaje da se vidi.

U govoru koji je početkom godine održao u vojnom kampu Ležun u Severnoj Karolini, Obama se založio za hitno smanjenje broja vojnika u Iraku, istovremeno obećavši „da ćemo očuvati napredak koji smo stvorili i zadržati stepen bezbednosti vojnika.“ Uspeh američke vojske se skoro u potpunosti vezuje za pitanja „bezbednosti“ tj. za zaustavljanje oružanih napada. Međutim, politika je kao i uvek komplikovana i oslikava duboke podele različitih iračkih frakcija oko važnih ustavnih pitanja kao što su: 1) kako podeliti vlast; 2) kako rasporediti sporne teritorije, posebno naftom bogati Kirkuk; i 3) kako koristiti resurse i podeliti prihod od nafte. Kao što su Odijerno i američki ambasador Kristofer Hil shvatili, nije sasvim jasno kako će se napredak na polju bezbednosti održati bez neke vrste političkih ustupaka. Postigli su značajne rezultate u smanjivanju napetosti koja povodom ovih pitanja vlada između vlade premijera Nurija Al Malikija i autonomne kurdistanske pokrajinske vlade. Nakon januarskih izbora, pokušaće da pronađu rešenje za rastući sukob oko gubernije (ili provincije) Kirkuk, smeštene izvan trenutno važeće kurdistanske granice, a na čiji glavni grad Kirkuk, kao i na celu guberniju, polažu pravo Kurdi.

Tenzija u odnosima Bagdada i Erbila, glavnog grada Kurdistana, raste već duže od godinu dana, pošto Malikijeva vlada preduzima sve da preokrene kurdske teritorijalne, ustavne i političke pobede izvojevane nakon 2003. Tako je došlo i do vojnog upada u gradove pod kurdskom kontrolom 2008. Cilj je bio uzdrmati snagu kurdske vojske, što je uznemirilo Kurdistan i izazvalo naglo pogoršanje odnosa između Malikija i kurdskog regionalnog predsednika Masuda Barzanija. Usledila je godina dana verbalnog ćuškanja – Maliki je optuživao Barzanija da mu je cilj secesija, a Barzani je uzvraćao tvrdnjama koko je Maliki novi despot. Pobeda arapskih nacionalista na prošlogodišnjim izborima u guberniji Nineva – koja se graniči sa Kurdistanom – pojačala je napetost, naročito duž neformalnih demarkacionih linija u spornim oblastima koje dele federalnu vojsku pod Malikijevom komandom od kurdske regionalne garde pod Barzanijem.

Odijerno pokušava da smiri strasti u ovom sukobu. Kada sam ga posetio pokušavao je da pronađe rešenje za probleme koji su onemogućili sprovođenje njegovog predloga da se duž te linije uspostavi udružena straža sastavljena od vladinih vojnika, kurdskih gardista i američke vojske.^[2] Straža bi trebalo da očuva mir pred parlamentarne izbore zakazane za januar 2010, kao i da popuni „pukotine“ između dve protivničke strane kroz koje su se spoljni elementi, kao što su ostaci Al Kaide u Iraku, provukli i uspeli da izvrše strahovite samoubilačke napade. U avgustu i septembru ti su napadi bili usmereni na manjine u Ninevi – Turkmene, Jazidije, Šabake i šiitske Kurde. I Maliki i Barzani pristali su na Odijernov predlog, ali je on naišao na neodobravanje  arapskih i turkmenskih političara iz susedne gubernije Kirkuk, koji se boje da bi se tako legitimizovalo vojno prisustvo Kurda na spornim teritorijama, što bi dovelo do kurdske nezavisnosti i cepanja Iraka. Kao što je američka vojska zaključila, koordinacija sa lokalnim političarima biće ključni faktor za uspeh smirivanja sukoba, pre nego što američki uticaj oslabi odlaskom vojnika.

Konačni oblik Iraka biće određen ishodom sukoba oko spornih teritorija, posebno Kirkuka. Po svemu sudeći, za sada američke diplomate i vojni vrh odbijaju da se izjasne po pitanju Kirkuka dok ne prođu januarski parlamentarni izbori, u nadi da neće biti nasilinih ispada. U međuvremenu, čeka ih strahovito težak izazov. Pošto godinama visi u vazduhu, kirkukski sukob je počeo da se reflektuje na političkom planu u Bagdadu, čak toliko da je postao pretnja za opstanak Malikijeve vlade. Taj sukob otežava pokušaje da se usvoji zakon o nafti i prirodnom gasu, a možda će otežati i stvaranje nove vlade na proleće. Možda će rezultat američke kampanje u Iraku biti podeljena zemlja, ostavljena da se bori oko nedefinisane granice sa Kurdistanom, dok će disfunkcionalna bagdadska vlada upravljati državom samo na papiru.

Ako Odijerno postupi po Obaminom planu i izvuče borbene snage do avgusta 2010, oko 50.000 vojnika će ostati u Iraku bar još godinu dana. Njihov tačan sastav i zadatak još uvek su nejasni, ali sudeći prema planu Stejt departmenta, glavni cilj će biti da zemlja koju Amerika napusti krajem 2011. bude relativno stabilna i bezbedna, i u velikoj meri samoodrživa. Mnogo toga će zavisiti od budžeta koji usvoji Vašingrton za fiskalnu 2011, oko kojeg je birokratska bitka tek počela. Pentagon će možda tražiti da se značajan deo sredstava odvojenih za Irak smanji. Da li će Stejt department obezbediti novac za učvršćivanje političkih institucija zavisiće od raspoloženja u Kongresu, kao i od stava američke javnosti. Neki se američki zvaničnici s razlogom boje da će, kako je jedan od njih snuždeno prokomentarisao, novi pristup Iraku „pre svega odrediti finansijske mogućnosti, a ne politika“, tj. koliko će novca biti dostupno. Umesto toga, dodao je, Vašington bi trebalo da odredi prioritete u onome što želi da postigne tokom poslednje godine:

Pošto se Irak, za razliku od Avganistana, sada u Vašingtonu smatra „dobrim“ ratom, imamo više mogućnosti da obezbedimo finansiranje ako uspemo da ih ubedimo da će zemlja koju ostavljamo za sobom biti održivija. Da bismo uspešno okončali misiju, biće potrebno još nekoliko milijardi dolara.

Možda ćemo, zaključuje taj političar, morati da žrtvujemo američke savetnike raspoređene po iračkim ministarstvima; to su uglavno dobro plaćeni profesionalci, regrutovani zbog svojih posebnih sposobnosti. Njihov odlazak neće biti toliko strašan, kaže taj zvaničnik: „Infantilizovali smo ministarstva. Obučili smo Iračane; pomogli smo im; sada je važno da poštujemo njihov suverenitet i da ih tretiramo kao odrasle ljude.“

3.

Iračani ne vole kada se govori o dugoročnoj zavisnosti, i možda će odlazak Amerikanaca zaista doneti pozitivne promene. Safa Al Šeik, zamenik savetnika za nacionalnu bezbednost, mi je rekao da misli kako iračko zakonodavstvo „neće više moći da koristi Ameriku kao opravdanje za nerad“ kada Amerikanci odu. Razgovarajući sa brojnim iračkim političarima, shvatio sam da svi dele stav da imaju pravo na potpunu kontrolu nad državom, kao i da su uvereni kako će uspeti da efektivno sprovedu tranziciju u potpuni suverenitet, čak iako postoji strah povodom mogućeg „bezbednosnog vakuuma“ – nepostojanja jake i kohezivne sile koja bi održavala unutrašnju stabilnost.

Oni koji se ne slažu sa ovim pristupom mogli bi se podedeliti u dve grupe, od kojih svaka ima svoj najgori scenario. Neki od njih, poput Kurda ili Malikijevih šiitskih protivnika, tvrde da Maliki koristi vojsku koju je okupio pod svojom komandom za uspostavljanje snažne centralizovane države sa diktatorskim tendencijama, obnavljajući prethodni režim, ali ovaj put pod šiitskom kontrolom. Mladi pomoćnik jednog iračkog poslanika deli mišljenje većine građana: „Mnogi ljudi se sada osećaju bezbednije, ali misle da situacija ponovo liči na Huseinovo vreme zbog ponašanja bezbednosnih snaga.“ Zvučao je kao da žali za američkim vojnicima, koji nikad nisu bili poznati ni po svojoj suptilnosti ili uvažavanju ljudskih prava.

Neki drugi, posebno suniti, strahuju da će Irak, pošto su mnoge šiitske islamističke stranke na vlasti pod uticajem Irana, zapravo postati vazalska država Irana. U izjavi koja oslikava raspoloženje većine sunita kao i građana susednih arapskih država, jedan visoko pozicionirani sunitski političar mi je rekao da su „Sjedinjene Američke Države poklonile Iranu“ invaziju Iraka 2003. i dopustile šiitskim partijama da preuzmu vlast na izborima. Po ovom stanovištu, Iran je pobedio u osmogodišnjem ratu sa Irakom (1980-1988) nakon dve decenije pauze, i sada samo čeka da se Amerikanci povuku da ga se dočepa.

Pravi uticaj Irana na Irak predstavlja kontroverzno pitanje o kojem se u nedogled spekuliše. Ako verujete sunitskim političarima, iranska služba bezbednosti, Italat, svuda je prisutna i upletena je u iračku bezbednosnu strukturu. Bivši direktor državne bezbednosti Iraka, Muhamed Al Šahvani, bio je poznat po svojim proameričkim i antiiranskim stavovima, ali je penzionisan posle avgustovskih bombaških napada u Bagdadu.

Mnogi suniti greše kada u isti koš trpaju šiitske islamiste iz Iraka sa susednim iranskim režimom, jer politička ideologija iračkih šiita ne poklapa se sa tzv. vilajet e-fakih (starateljstvom sudija) ajatolaha Homeinija. Od povratka iz izgnanstva u Iranu 2003, šiitski islamisti uporno pokušavaju da izbrišu bilo kakav iranski predznak sa svoga delovanja.

Međutim, za mnoge sunite je ovo samo dokaz prevare, šiitskog običaja poznatog kao takijah, prihvatljivog oblika odbrane od tlačenja verskih rivala. Oni optužuju šiitsku vladu Nurija Al Malijija za zloupotrebu „rata protiv terorizma“ i obeležavanje svih sunita kao terorista sa ciljem da se sunitska zajednica izoluje, podeli i obespravi; da se (uglavnom sunitske) izbeglice odvrate od namere da se vrate svojim kućama i da se učvrsti pozicija Irana kao arapske države sa većinskim šiitskim stanovništvom.

Nema nikakve sumnje da šiitski islamisti održavaju bliske veze sa Iranom: one su uglavnom zasnovane na mešovitim brakovima, istoriji međusobne trgovine i uzajamnom religijskom turizmu, posetama šiitskim hramovima u Nadžafu i Karbali u Iraku, Kumu u Iranu itd. Nema sumnje i da Iran pokušava da regrutuje agente, koje razmešta po iračkim partijama i institucijama. Dalje od toga, situacija je mutna. Iransko oružje pronalazi put kroz dugu i poroznu granicu, a prenose ga krijumčari koji možda rade za iranske službe bezbednosti, a možda i ne. I dok Teheran pokušava da kroji pozicije i saveze iračkih šiitskih partija, izgleda da nijednu ne favorizuje, već pokušava da ih zavadi, što ih čini slabima i održava pod iranskim uticajem. Na kraju će Iran možda dobiti svoje iračke pijune, ako država koju Amerikanci ostave za sobom bude slaba.

Manevrisanje političkih partija u ovih nekoliko meseci pre parlamentarnih izbora dobro ilustruje kontroverze oko iranskog uticaja. Mnogo se govori o sastavu dva suprotstavljena šiitska saveza. Prvi, koji predvodi Maliki, zove se Pravna država, i čine ga male grupe nezavisnih političara, od kojih su većina šiiti, ali ima i sunita i nekih drugih. Drugi je Irački nacionalni savez (INS), koalicija koju čine dve najveće šiitske islamističke grupe, Islamski vrhovni savet Iraka i pokret Muktade Al Sadra; i u toj koaliciji ima manjih grupa. Izglada da je INS manja ali jednako sektaška verzija velike šiitske predizborne koalicije koja je nastupala na izborima pre četiri godine. Malikijeva koalicija predstavlja se kao nacionalistička, nesektaška, čak i sekularna. Razni stručnjaci za Irak tvrde da Iran podržava INS kao alternativu Malikiju, nakon razilaženja sa Malikijem zbog njegovog navodno proameričkog stava. Mogu se čuti i teorije da je upravo iz Irana došao lukavi predlog da se šiitski savez 2005. pocepa na dva dela, kako bi obezbedio veću podršku birača, samo da bi se nakon izbora ponovo ujedinio (što je primer takijaha).^[3]

Međutim, prava istina bi mogla biti da će Iran biti zadovoljan ako bilo koja šiitska izborna lista pobedi, dokle god nijedna ne ojača toliko da preokrene svoju iračku nacionalističku retoriku, koju obe efektivno koriste protiv Amerikanaca i protiv Irana, i dokle god pobednici u dovoljnoj meri budu sarađivali sa Teheranom. Treba naglasiti i da je INS pozvao Malikija da im se pridruži, ali ne kao vođa saveza, što bi mu obezbedilo vodeće mesto u vladi. Maliki je to odbio. Nikad ne treba potcenjivati značaj ličnih ambicija u borbi za vlast u Iraku.

Maliki je dosta radio na izgradnji državnih institucija, i vešto je rešavao međunarodna pitanja kao i probleme sa susednim zemljama. Izgleda da ima i prećutnu podršku Obamine administracije. Ali izbori u januaru će pokazati da li će moći da nastavi ovim putem, ili će ga politički neprijatelji nadmudriti. Oni već dve godine prave planove da ga zbace s vlasti, ali do sada nisu imali mnogo uspeha. Međutim, sada se njegovi problemi gomilaju, dok Kurdi prete da će ga srušiti jer im nije izašao u susret po pitanju Kirkuka. Možda će INS, koji je po svemu sudeći raspoložen za saradnju sa svakim sa Malikijeve liste osim samog Malikija, dobiti dovoljno glasova da ga otera u penziju.

Kako god bilo, dok Odijerno bude izvlačio borbene brigade početkom marta, Irak će ući u period nepredvidljivih borbi za formiranje vlade. Ako iračke nacionalne snage ne uspeju da održe kontrolu, nedostatak političkog vođstva mogao bi da koincidira sa bezbednosnim kolapsom. Ako se političari i njihove privatne borbene formacije okrenu nasilju, država bi se, zajedno sa bezbednosnim aparatom ključnim za očuvanje unutrašnje stabilnosti, mogla podeliti po političkim, etničkim i sektaškim linijama.

4.

Nakon nedelju dana u Bagdadu, dok sam se pripremao da krenem u Kurdistan, grad je bio miran, i uveče je pored obale bilo mnogo šetača, koji su pokušavali da što bolje iskoriste trenutno zatišje. Oružje, koje je nekad bilo svuda prisutno i vidljivo, sada se uglavnom ne primećuje, osim kada ga nose bezbednosne snage, što je samo delimično ohrabrujuće, imajući u vidu njihovu nestabilnu lojalnost. Čovek sa zapada, zaposlen u jednoj humanitarnoj organizaciji, koji bez zaštite živi u „crvenoj“ zoni sa svojim kolegama, rekao mi je:

Oko 400-500 ljudi bude ubijeno svakog meseca. U poređenju sa drugim zemljama, to je velika brojka, ali ovde je to prilično malo. Utisak je da je situacija skoro normalna. Eksplozije stalno odjekuju, ali to bi se moglo nazvati „banalizacijom“ nasilja: ljudi ne obraćaju pažnju kad nešto eksplodira u susedstvu.

Mnogi očekuju da će biti sve više nasilja kako se izbori budu približavali. Bombe postavljaju razne pobunjeničke grupe, od kojih je jedna možda i Al Kaida. Mnogo je neozbiljnih kandidata koji odvlače glasove i, kako ističu Malikijevi sledbenici, njegovi protivnici trude se da naruše ugled čoveka koji je povratio red i mir; možda je upravo to cilj avgustovskih eksplozija. Sve zavisi od toga da li će Iračani kao narod odoleti političkoj klasi koja je došla iz izgnanstva pod zaštitom američkog oružja i obogatila se na unosnim poslovima rekonstrukcije zemlje.

Da li će Iračani glasati za kandidate koji su se dokazali u lokalnim zajednicama umesto za one koji su se šepurili u Bagdadu? Da li će nagraditi Malikija za to što je uspostavio mir, uprkos tome što mnoge osnovne službe i dalje ne funkcionišu? Da li će se uopšte potruditi da glasaju, ili će se predati rezignaciji i očaju, pomireni sa tim da neće biti nikakve značajne promene? Od njihovog još uvek nepoznatog raspoloženja – ispitivanja javnog mnjenja u Iraku nisu sasvim pouzdana – zavisi da li će se Irak izvući iz predstojećeg višemesečnog turbulentnog perioda.

 
Joost R. Hiltermann, The New York Review of Books, 19.11.2009.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 12.11.2009.