Foto: Ian Maule/Tulsa World
U ovom trenutku, najbolja izložba u Njujorku verovatno je retrospektiva Lászla Moholy-Nagya u Muzeju Gugenhajm. Rođen u jevrejskoj porodici u Mađarskoj 1895. godine, on je upio sve pomake i vizuelne novine ranog dvadesetog veka, od Rusije do Pariza, i pretvorio ih u prilagodljiv grafički postupak, što će ga učiniti jednim od najvećih učitelja Bauhausa, u Desauu, u Nemačkoj dvadesetih godina, s Walterom Gropiusom na čelu. Kad je Hitler došao na vlast, ovaj kosmopolita je emigrirao – najpre u Britaniju, gde je pravio divne plakate za londonski metro, a na kraju u Čikago, gde je postao jedna od ključnih ličnosti u primeni ideja modernog dizajna, koja je sredinom veka pretvorila Čikago u grad uzbudljive arhitekture. (Mada – koliko je bola i straha i poremećene egzistencije sadržano u reči „emigrirao“!)
Dve misli, ne strogo političke već društvene, padaju nam na pamet po izlasku iz Muzeja: prvo, da Vajmarska republika uživa loš ugled zbog načina na koji se završila, a da nije dobila odgovarajuće priznanje za kreativno vrenje i inteligentno mišljenje koje je sadržala. Ideja da je ona bila pre svega – ili previše – dekadentna potekla je od njenih neprijatelja, koji su tako definisali kreativne energije kosmopolitizma. Sve republike su krhke; nemačka republika, poput paralelne Treće francuske republike, nije počinila samoubistvo – ubile su je mnogobrojne ubice, ne najmanje oni koji su mislili da mogu obuzdati autoritarnu glad za moći. I druga misao – da su Sjedinjene Države bile poslednje utočište za mnoge kosmopolitske građane koje je Evropa odbacila. Ljudi koje je mržnja proterala iz Evrope očajnički su želeli da odu na američki srednji zapad, u gradove poput Čikaga – i, bez sumnje, u Klivlend, gde će Republikanska stranka uskoro održati svoju konvenciju. Kosmopolitizam nije plemenska osobina; on je vrlina poput hrabrosti, poštenja ili saosećajnosti. Gotovo bez izuzetka, periodi ljudske civilizacije kojima se divimo kad se osvrnemo unazad bili su kosmopolitski u praksi; pokazalo se da su čak i ona razdoblja kao što je bronzano doba, koje zamišljamo kao monolitno i tradicionalno, obikovali trgovina, razmena i višestruki identiteti.
Izlazimo iz divnog muzeja i evo nas opet u jedinstveno zastrašujućem trenutku američkog života. Jedan kandidat za predsednika je izričiti neprijatelj otvorenosti koju je Amerika otelovljavala i kojom je privlačila progonjene emigrante poput Moholy-Nagya kao u zlatnu zemlju; taj kandidat je prihvatio slogane i retoriku profašističkih grupa iz istog ukletog vremena, preuzeo jednu od naših najuglednijih stranaka i, po svemu sudeći, i dalje se uspinje. Njegov jezik nije samo traljav ili zapaljiv već i otvoreno neprijateljski po osnovnim merilima istine i pristojnosti koja su upravljala američkom politikom. Nedavno, koliko prošle nedelje, on je ponovio laž da je upućen poziv na „minut ćutanja“ za ubicu pet policajaca u Dalasu.
Kao što su ljudi staromodno govorili pre četiri-pet meseci, to bi trebalo da bude „diskvalifikacija“. Pa ipak, on je potpuno preuzeo Republikansku stranku i njeni prvaci se na razne načine beskičmenjački povinuju njegovom autoritetu ili pak oportunistički kalkulišu. Mnogi od njih nesumnjivo pretpostavljaju da će Trump izgubiti i očekuju bolji položaj za sebe posle toga – ali, ispravljanja kičme i odupiranja nema. Čak i oni koji ga se očigledno plaše i preziru ga, kao što je porodica Buš, uspevaju da iskažu svoje protivljenje samo okolišnim frazama i dvosmislenim formulacijama; Jeb Bush zna šta je Trump, ali i dalje oseća obavezu da kaže kako bi „bio tužan“ kad bi Trump izgubio.
Koliko god bio ljudski, poriv da se nenormalno normalizuje okretanjem ka poznatim emocijama i stavovima je zabrinjavajući. Urednicima većine vodećih konzervativnih publikacija u Americi treba odati priznanje da su shvatili ko je Trump i suprotstavili se njegovom usponu. Ipak, navika mržnje je tako usađena u njihovu psihu da čak i oni koji priznaju da je Trump katastrofa, halapljivo gutaju mamac mržnje prema Hillary, ističu njeno „kriminalno ponašanje“ u trenutku kad je optužba zvanično odbačena i pokušavaju da izjednače normalnu političarku sa abnormalnom pretnjom samom političkom životu. Delimično to rade zato da bi umirili svoje čitaoce. U takozvanim mejnstrim medijima (nazovimo ih liberalnim), o izborima se govori s neskrivenom nedoslednošću kao o još jednoj prilici za odmeravanje strategija. Na primer, Times je na prvoj strani objavio analizu u kojoj kritikuje Trumpa što ne ume da iskoristi aferu sa elektronskom poštom Hillary Clinton, kao da žali što Trump nije dovoljno pametan da pruži dobru borbu – da bude zabavan protivnik. Kad bi samo bio malo veštiji u tome! Dok navika mržnje preovlađuje na desnici, političari centra samozadovoljno glume da su iznad svega toga.
Izvestan broj neangažovanih insistira na tome da Trump nije tako loš. Možda zaista postoji neki drugi univerzum u kom je Trump samo još jedan razmetljivi milijarder s političkom zbrkom u glavi, ali u suštini dobronameran, nešto poput Rossa Perota ili pre Arnolda Schwarzeneggera; u kom se on zalaže za zbrkani spoj populizma i samopomoći i u kom ga čeka sigurna propast ako pobedi. To ne bi bio najgori scenario. Nažalost, to nije ovaj univerzum. Trump je neuravnotežen, lažljiv, narcisoidan, prezire osnovne norme političkog života i spada među najparanoidnije i najiracionalnije teoretičare zavere. Možda ima nekog patosa u snovima njegovih pristalica o spasu od nedaća. Ali on nije dospeo u žižu političke pažnje kao „populista“, već kao rasista i osporavalac Obaminog prava da bude izabran za predsednika na osnovu sumnje u njegovo mesto rođenja.
Kao što sam ranije napisao, kad za njega kažemo da je jedna vrsta fašiste, koristimo tačnu etiketu. Preispitivanje da li se Trump baš u svakoj tački poklapa s nekom statičnom matricom fašizma odaje nerazumevanje onog što ta ideologija podrazumeva. Suština fašizma je da nema samo jedan utvrđeni lik – kao izvitopereni oblik nacionalizma, on prirodno poprima boje i prakse nacije koju inficira. U Italiji je bombastičan i neoklasicistički; u Španiji katolički i religijski; u Nemačkoj nasilan i romantičan. Ako je to moguće zamisliti, još luđi i opakiji oblik je poprimio u Rumuniji, dok je pod Oswaldom Mosleyem u Engleskoj bio predvidljivo paternalistički i aristokratski. Nije neobično što američka verzija fašizma liči na selebriti televiziju i pozive domaćina kazina, pošto je to naša simbolična scena, baš kao što je nostalgično obnavljanje rimskog sjaja nekad bila italijanska.
Svim oblicima fašizma zajednički su veličanje nacije, preuveličavanje njenih poniženja i obećanje nasilja neprijateljima u zemlji i inostranstvu; obožavanje moći gde god se pojavi i ko god da njom raspolaže; prezir prema vladavini prava i razumu; beskrajno ponavljanje laži kao retorička strategija; i najava osvete onih koji osećaju da ih je istorija zakinula. On obećava da će preokrenuti vreme i da se neće baktati sa zarobljenicima. Prvi zadatak onih koji razumeju je da kažu koje su to posledice. Oni koji smatraju da su osnovne institucije američke države vakcinisane protiv fašizma ne shvataju istoriju. U svakoj istorijskoj situaciji, kad lider poput Trumpa dođe na vlast, normalne mere opreza se ruše. Naše su starije i zato jače? Posmatranje brzog raspadanja Republikanske stranke ne ohrabruje. Donald Trump ima šansu da ugrabi vlast.
Hillary Clinton je obična liberalna političarka. Njene mane se mogu lako opisati i često su dokumentovane – mada se pokazalo da su najveće optužbe protiv nje izmišljotine. Nijedna razumna osoba, koliko god se protivila njenoj politici, ne može ni na tren poverovati da bi njena pobeda na izborima predstavljala pretnju za ustav ili za američku demokratiju. Nijedna razumna osoba ne može poverovati da Trumpov dolazak na vlast ne bi bio takva pretnja. A da li će postojati neka druga Amerika, novi Čikago, neko utočište za nekadašnje građane sveta koje bi prognala pobeda izopačene volje?
The New Yorker, 14.07.2016.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 20.07.2016.
Srodni linkovi:
Vladimir Gligorov – Drugi amandman
Paul Krugman – Molitve i ekonomija
New Statesman – Uloga Rusije u američkim izborima
Robert Reich – Da li je Hillary shvatila?
Vladimir Gligorov – Trampova dilema
In These Times – Tajna istorija superdelegata
Vladimir Gligorov – Štampaj pare
In These Times – Tajna istorija superdelegata
Inside Story – Dugi put do biračkog mesta
Naomi Klein – Hilari Klinton i klimatske promene
Slavoj Žižek – Donald Tramp ili nepodnošljiva lakoća vulgarnosti
The Late Show with Stephen Colbert: Donald Trump 1. deo, 2. deo, 3. deo
TRAMPOZOIK