- Peščanik - https://pescanik.net -

Ispovest stranog agenta

 
„Ne budi tvrdoglav Solomone! Ponašaš se brate kao neko dete! Zakači tu idiotsku žutu zvezdu kad im je već toliko do toga stalo. Evo, sam razmisli, tu baš i nema čega da se stidiš. Solomone, obećali su da neće dirati one koji to urade dobrovoljno i ja sam uveren da će baš tako i biti. Zašto bi lagali? To ne bi imalo nikakvog smisla. Zar ne? I šta se tu može moj Solomone, takva su nas vremena zadesila. Ti sam ionako ništa ne možeš da promeniš. Samo ćeš ih naljutiti. Hajde, ne inati se više Solomone.“

Prateći poslednje vesti o događajima oko nevladinih organizacija i slušajući razgovore o upornim pokušajima vlasti da im zakači zvezde „stranih agenata“, lako sam sebi predstavio jedan ovakav razgovor koji je u neko drugo vreme i – hvala ti Bože – na sasvim drugom mestu mogao biti vođen, i koji je vrlo verovatno i bio vođen.

A onda sam se zapitao, a zašto i ne bi nosili zvanje „agenta“? Zašto bi to a priori bilo nešto što je za osudu? Strani agent je lice koje služi interesima neke strane države, dakle, definicija jedne delatnosti iz koje prosto iskaču dve bitne reči i dva bitna pitanja koja neizostavno zahtevaju odgovore.

Prvo – konkretno kakvim interesima? I zašto interesi bilo koje strane države obavezno moraju biti u suprotnosti sa interesima države u kojoj se meni i vama (eto) posrećilo da zajedno živimo? Da li su na primer zaštita ljudskih prava, ili zaštita prirode, ili filantropska delatnost suprotne interesema naše države? Ako neko stvarno tako misli, meni ga je iskreno žao.

I drugo – o kojim je državama konkretno reč? U savremenom svetu postoje države čijim interesima (ama) ni u košmarnom snu ne bih služio. Kada bi me neko optužio da sam agent, recimo Irana, Sirije, Severne Koreje ili Venecuele, to bi me zaista krajnje iznenadilo. Ali postoje i države koje se po mojoj oceni mogu svrstati među sasvim pristojne (ako se za državu uopšte može reći da je pristojna), prilično civilizovane ljudske zajednice.

Evo, ja na primer potpuno otvoreno zastupam i podržavam principe i vrednosti civilizovanog sveta. Ja sam nepokolebljivi liberal, i sasvim otvoreno iznosim to svoje ubeđenje. I još nešto: u granicama svojih skromnih snaga i mogućnosti, te principe, vrednosti i ubeđenja neprestano propagiram, i dalje ću ih propagirati jer to smatram svojim građanskim i profesionalnim dugom. A ako postoje oni koji će te principe, vrednosti i ubeđenja (koji koliko je meni poznato na teritoriji Ruske Federacije zvanično nisu zabranjeni) proglasiti za inostrane, pa neka ih, neka im bude. Naravno, žao mi je što se ti principi, vrednosti i ubeđenje ne računaju u naše, domaće, no šta se tu može. Jer mnogi, pa čak i oni koji se strogo pridržavaju onog, što bi se reklo, državno-patriotskog načina mišljenja, nose pantalone ili sakoe strane proizvodnje. I šta? Ništa. Niko ih zbog toga neće proglasiti za strane agente.

No tu smo gde smo. Znači, strani agent. Neka tako i bude.

A ima još jedna stvarčica koju nikako ne treba izostaviti. Reč „inostrani“, kod nas se od vajkada (ili barem od kad ja znam za sebe) prihvatala u najmanju ruku ambivalentno. Ta je reč u sovjetsko-ruskoj šizofrenoj rascepljenosti uvek označavala nešto predivno, prosto čarobno („uvozna roba“) i istovremeno nešto infernalno-neprijateljsko (kao što je na primer taj „strani agent“). Tako je i „stranac“ uvek smatran za nešto što više liči na nekakvo mitološko biće, nešto što nije sasvim realno, nešto opčinjavajuće privlačno i istovremeno smrtonosno opasno.

Uostalom, u Rusiju se manje-više sve, uključujući i careve, i religiju, i samovar, i čizme, kao i mnoge druge stvari i pojave, uvek dovozilo iz inostranstva, da bi nakon nekog vremena u svesti mnogih to postalo izvorno rusko. Inostranog porekla su ne samo liberalizam i marksizam, već – ah, strašno je to i pomisliti – i patriotizam, đuture sa nacionalizmom. To je takođe uvozna roba.

I sve dok se u glavama naših domorodaca bude motalo pitanje „odakle im pare“ umesto pitanja „za šta su te pare“, bićemo prinuđeni da trošimo snagu i vreme na besmislene priče o tome kako u susednim plemenima takođe žive ljudi, i ubeđivati ih u to da nije istina da je sve što nam od njih dolazi za nas neizostavno štetno. Voždu našeg plemena, dvorskim šamanima i njegovoj sviti čarobnjaka možda i jeste, no nama, svim ostalima – sigurno nije.

Ako država preko svojih samozvanih predstavnika iskreno zastupa mišljenje da pomoć pri zaštiti društva od zlonamerno planirane istorijske amnezije ili recimo pomoć u zalaganjima za zaštitu prava i sloboda građana upućena od strane jednih ljudi drugim ljudima protivureči njenim državnim interesima, u tom slučaju se neumitno nameće pitanje o podobnosti te iste – dozvolite mi da se tako izrazim – države. Tim pre što ta sama država, osim učestalih „provera“ od strane svog tužilaštva, pendreka svojih specijalaca i glasnog horskog laveža svojih tele-džukela, na današnji dan nikakvih drugih argumenata nema. Da, priznajem, njihovi su argumenti na svoj način ubedljivi, ali ne toliko koliko se to njima čini.

I opet ponavljam: sam po sebi, status „stranog agenta“ nema u sebi ničeg zazornog. Uzgred, ni u žutoj zvezdi takođe nema ničeg zazornog. Mnogo je toga čime ljudi vole da ukrašavaju svoje sakoe ili majice. Ali ni jedno ni drugo se ni u kom slučaju ne sme na sebe kačiti po naređenju vlasti. Učesnici onog mog izmišljenog razgovora na početku, tada još nisu znali čime će se sve to završiti. Ali zato mi znamo.

 
Grani.ru, 27.05.2013.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 02.06.2013.