- Peščanik - https://pescanik.net -

Ispruži ruku

Radio emisija 07.06.2013, govore: Dejan Ilić, Milan Knežević, Olivera Milosavljević i Dubravka Stojanović.

Svetlana Lukić: Državni vrh je u permanentnom zasedanju, samo što je ovoga puta Dinkić zamenio Nikolića. Za razliku od onih pregovora sa Tačijem i Ketrin Ešton kada su mogle da se kotrljaju krupne i uzvišene reči, u ovim pregovorima među koalicionim partnerima o tome kako izbeći ekonomski kolaps nema ničeg poetskog. Ali ima veće zabrinutosti nego kada su se odricali Kosova. Kosova se bilo lako odreći, jer to glasače ne zanima, ali ih zanima da li će im zamrznuti ili smanjiti penzije ili plate. Bezdan koji se otvorio u srpskoj ekonomiji poslednjih meseci paralisao je novopečene državnike. Šta god da urade zameriće se pre svega ljudima koji im čine izbornu bazu, penzionerima, zaposlenima u državnim preduzećima, u državnoj administraciji. Pitanje je zašto je drama nastala baš poslednjih dana, šta se to novo dogodilo, pa baš ovih dana svi govore o ekonomskom kolapsu. Ništa, osim što su Vučić i Dačić našli malo vremena da se pozabave i ovom temom, jer dok su rešavali kosovsku dramu niko od njihovih ministara, savetnika nije smeo ni da zucne, nije smeo da misli dok se šefovi ne vrate. A između Kosova i kolapsa umetnuli su se još i lokalni izboru u Kosjeriću i Zemunu i oni su morali u domove kulture da vode predizbornu kampanju i proglašavaju istorijske pobede.

Aleksandar Vučić je razbio sve svoje konkurente. Stepen podrške i ljubavi koju taj čovek ima od glasača, od saradnika, od savetnika, od nezavisnih intelektualaca, od nezavisnih medija, od civilnog sektora je takav da od njenog tereta ne može da hoda nego leti s kraja na kraj zemlje, sveta i mašte. Srpska napredna stranka se puni novim članovima kao posle 5. oktobra Demokratska stranka Srbije, svi se tiskaju uz pobednika, jer pobednik nosi sve. Starije čedo Tomislava i Dragice Nikolić Radomir, predsednik Izvršnog odbora naprednjaka, kao Viktor čistač hodi zemljom i smenjuje svoje ljude praveći mesta za pridošlice iz stranaka koje su u tim mestima postizale bolje rezultate. Cela dosadašnja smederevska vlast se preselila kod Vučića, a ni Bor ne zaostaje. Dinkićev URS i Dačićev SPS su umesto demokrata za partnere uzeli naprednjake.

U međuvremenu rastu i Dunav i deficit. Kao što su se mesecima pravili da su brojevi i procenti relativna stvar, tako se prave i da Dunav ne teče nizvodno. Kod Bezdana, već je na snazi redovna odbrana od poplava. Neki nadležni činovnik kaže da ako ne bude iznenađenja Dunav će narasti na 736 cm, ne više od toga. A šta ako bude više od toga? Nema problema, sudeći po najavama sve nadležne službe su toliko spremne da bi Amazon mogao da nam pljune pod prozor. Kada je pre nekoliko godina nekoliko sela u Vojvodini bilo poplavljeno, cela zemlja se tresla i nazivala to srpskim cunamijem. Hladnokrvni premijer je u duhu nove politike prijateljstva i saradnje sa Evropom nespremnim, neorganizovanim i nadasve sirotim Nemcima i Austrijancima ponudio pomoć spremne, organizovane i nadasve bogate Srbije u vidu, citiram ‘specijalističkog tima za brzi odgovor u slučaju poplava i spasavanja i rada na vodi’. Nije hoda po vodi, nego rada na vodi. A samo jedan kišni dan više i biće nam potrebno čudo ravno hodu po vodi da Dunav ne potopi pola Srbije. Ako se nebo smiluje ili Dunav odluči da povuče ručnu kočnicu kod Bezdana, odahnućemo do prvih letnjih požara i prvih letnjih vrućina od kojih će ljudi padati.

Naravno, rešenje uvek postoji, našli su ga i naši daleki prijatelji iz Pakistana. Tamošnja vlada koja nije u stanju da obezbedi dovoljno struje ni za najelementarnije potrebe, smislila je dekret kojim zabranjuje zaposlenima da na posao dolaze u čarapama i cipelama, jer im je onda vrućina, a kad im je vrućina neodgovorna banda uključuje rashladne uređaje, odnosno troši deficitarnu struju, uvode se restrikcije i po velikim gradovima od po nekoliko sati, a sve to onda narušava ugled Pakistana u svetu.

Samit državnog vrha o ekonomiji nastavlja se i danas. Poneki ekonomista u medijima dobaci nešto suvislo i razumno, međutim trust mozgova u svoje odabrano društvo ne pušta nikoga iza koga ne stoji tzv. izborna volja građana. Iza našeg prvog današnjeg sagovornika Milana Kneževića stoje desetine hiljada vlasnika malih i srednjih preduzeća koji bi imali šta da kažu, kada bi ih neko nešto ozbiljno pitao.

Milan Knežević: Gospodin Dinkić izlazi kao portparol samog sebe, on kaže ‘vidi kako sam lep, pametan i doneo sam najpametnije mere, a iza toga se krije potpuna drama u kojoj se nalaze privreda i ekonomija zemlje. I onda smo mi hteli da im skrenemo prosto pažnju na užasne podatke koji su već početkom godine izašli, a oni su se odnosili na činjenice da je 6.800 trgovinskih radnji zatvoreno, a 5.000 otvoreno, što znači negativan trend od 1.800 trgovinskih radnji. Zatim, da je otpušteno u prvom kvartalu 14.300 ljudi, da je izgubilo posao, da je to 17.600 ljudi više nego u istom periodu prošle godine. A najveći deo mera koje se sad predlažu su potpuno iracionalne, ili je neprovodivo ili jednostavno neće dati efekte koji se očekuju, jer se računa samo na bilans glasača, kako voditi tu tzv. rejting ekonomiju.

Rekli smo da se budžetski deficit u ovom trenutku može ispeglati na četiri pozicije. Jedno je da se uvedu vanredne mere na carini, preko koje se švercuju ogromne količine roba. Zatim da se krene u rigidnu borbu protiv crnog tržišta i sive ekonomije, jer se tu obavlja preko 50% ukupnog prometa roba i usluga. Upozorili smo sad u skupštini da je izglasan najsramniji zakon ikada, da se amnestiraju od vođenja knjiga i plaćanja PDV-a oni koji najviše zarađuju i najviše vrše utaje, a to su zubari, lekari, advokati, agencije. Neverovatan je to cinizam. Advokati i zubari predstavljaju da im se oporezuje prihod od prosečne plate od 28.000 dinara mesečno.

Crno tržište zahvata ogroman prostor tržišta, to su one robe koje završavaju na 80 hiljada tezgi. Niko se ne pita otkud ta roba. Ona ulazi samo na dva načina, bilo da potpuno zaobiđe carinsku proceduru ili se razdužuje na fantomske firme, a onda završava na crnom tržištu. Direktor poreske uprave gospodin Simić išao je na pančevački buvljak. Na njemu ima 1.640 tezgi, na jednoj tezgi čovek drži 75 bicikla. Nijedan komad robe koja se proda na raznim buvljacima nema poreklo. Drugi način je da se u Srbiji proizvode velikim delom robe u malim radionicama koje snabdevaju crno tržište. Uveze se šleper recimo pamučne tkanine iz Turske, on se razduži po niskoj ceni ili uđe potpuno na crno, i od jednog takvog šlepera koji je težak 20 tona pravi se 80 hiljada majica. 80 hiljada majica se proda na crno i na njima država izgubi recimo koliki je fond za kulturu Beograda.

Otvaraju se menjačnice u kojim se celi promet radi na crno, pa se prema inostranstvu iznosi keš novac. Tako da smo mi na urgentno mesto borbe stavili borbu protiv crnog tržišta tvrdeći da samo carinskom kontrolom, efikasnijom naplatom poreza možemo državi pribaviti 200 do 300 miliona prihoda.

Svetlana Lukić: Sad samo da se vratimo na prvi deo, a to je carina.

Milan Knežević: Pa carina kod nas podseća na marseljsko podzemlje. To je jedna autistična organizacija koja samu sebe kontroliše. Direktoru carine sam javno rekao ‘gospodine, imate li vi odgovor otkud u ovom trenutku u Srbiji 700 miliona evra robe u različitim tokovima na crno’. 93 kontejnera kineske robe tekstilne je uhvaćeno i 13 carinika je krivično procesuirano, jer je dojavu poslao, verovali ili ne, neko sa carine. Prosto je nekom dosadilo da gleda to zlo. Razgovarao sam sa jednim izuzetno visokim funkcionerom carine u ministarstvu finansija i on mi je rekao ‘verujte mi da nemam koga da pošaljem u kontrolu, a da ne posumnjam da i on nije korumpiran i da neće iskazati lažne nalaze’. Ali ako se ne krene sukcesivno rešavati problem, mi se ponašamo kao neko kome je pokvarena česma i curi, a on po kući hoda i truleksom kupi vodu. Mi moramo zatvoriti izvore crnog tržišta, međutim, nikad ne treba izgubiti iz vida da je crno tržište i zvanično socijalni program vlade. Jer vlada kad bi sanirala crno tržište ne bi znala šta sa 800 hiljada ljudi koji su ostali bez posla. I sad smo u toj lošoj beskonačnosti, skoro kao antimaterija, jednom kad se pokrene više je nemoguće zaustaviti.

Javne nabavke su takođe grotlo kriminala i korupcije. Pa vi u uređenim zemljama u prva tri meseca morate trebovati ono što morate nabaviti, hitne nabavke su izuzetno retke. Ovde su sve hitne. Evo, skoro je izašao jedan nečuven model kako se recimo kroz javne nabavke pljačka na putevima. Vi raspišete tender i onda za projektovanje subotičke petlje pojavi se pet ili deset firmi. Obično se da posao nekom koga vi protežirate, pa i to da nekako oprostite. Ali onda se ide na redizajniranje te petlje, pa se kroz redizajniranje petlje pojavi 5-6 ponovo firmi koje će to projektovati, koje su vaši favoriti, od kojih vi imate procenat, pa vi umesto da tražite od onog ko je vlasnik glavnog projekta da on proširi projekat na vaše zahteve i da definiše ono što mislite da nije obuhvaćeno – ne, nego vi drugim firmama za redizajniranje date novac koji neretko prelazi cenu projektovanja osnovnog projekta.

A događa se, to sam gledao svojim očima, da se za redizajniranje koriste projekti drugih ponuđača, tako što im se samo zaglavlje zameni. Ili recimo da se napravi samo 500 metara dobroga asfalta, pa onda kada se traže uzorci za duže deonice, uvek se uzimaju sa 500 metara ovog dobrog asfalta. I praktično vi time utajite kvalitet na celom putu, jer vidite, kod nas samo što se završi asfaltiranje, već na početku kreće krpljenje. Najveći deo koruptivnih radnji odvija se u okviru institucija, ne izvan njih. Ja sam jednom izjavio da je Srbija jedinstvena zemlja u svetu u kojoj se krade po zakonu. Niko ne kaže da je pogrešan zakon. I na poslednjem mestu je ta reforma javnog sektora, koji je kod nas takođe katastrofa. Imamo 450 hiljada zaposlenih. Nama su javna preduzeća postala socijalne ustanove. Vidimo Srbijagas duguje milijardu, tog najboljeg menadžera na svetu, koji, eto, slučajno ima milijardu dugovanja i gubitaka, ali on je taj spasilac, mesija koji azotare spasava, staklare, nego nekako će država morati milijardu za njegovu genijalnost da plati dugovanja. I ako se to ne reši, kao i 175 preduzeća u restrukturiranju, za koje se godišnje daje preko 600 miliona evra različitih subvencija, mi ne možemo dalje.

I sad smo došli u situaciju da ne znamo šta ćemo sa 600 neprivatizovanih firmi, ne znamo šta ćemo sa reprivatizovanim firmama, ne znamo šta ćemo sa firmama u restruktuiranju i ne znamo šta ćemo sa celokupnim javnim sektorom, da i ne govorim o nama jadnicima sa 60 hiljada firmi u blokadi, sa firmama u kojima je zaista užas slušati ljude šta im se sve događa. Evo, zadnje dve godine se ubilo 87 preduzetnika. Preduzetničke radnje odgovaraju za svoju ekonomsku poziciju i privatnom imovinom. I vi imate ogroman broj preduzetnika koji je založio kao kolateralu za kredite i svoju privatnu imovinu. Ljudi su dužni, nemaju odgovora. Država narcisoidno zahvata sve više. Za te njihove sudbine je vezano verovatno 300 hiljada ljudskih života, i to je i moja dilema kada uđem u svoju proizvodnu halu: smem li da izvršim genocid i otpustim 70 ljudi koji nikad više ne mogu nigde da nađu posao, čije će porodice biti ugrožene.

I da bude zlo veće, ovi naši faraoni na vlasti računaju na moju savest i svoju nesavest. Oni će uvek patološki štititi svoju političku poziciju, jer preko četiri parole ti dođeš na neku političku funkciju, ti dođeš kao niko i ništa, a odjednom postaneš, akumuliraš veliku moć. I svi oni znaju da kad izgube te političke funkcije ili funkcije na koje su došli preko političkih poluga oni su niko i ništa. I to je borba na život i smrt. I evo, sad čujemo ponovo te informatičke petarde da je država zabrinuta, tu farsu u kojoj je ministar vojni zabrinut za ekonomiju, a ministar ekonomskih struka više je zabrinut za izbore nego za ekonomiju. Rešavanje najvećeg broja ovih problema tiče se više ministarstava. Crno tržište mora da reši ministarstvo finansija i javne uprave, mora ministarstvo trgovine i inspekcije, mora ministarstvo pravosuđa sa kaznenom politikom. Vi njih da sastavite ne možete ni na ručku, a kamoli da ih sastavite za zajednički rad. Ja i ne znam, iskreno da vam kažem, kad se radi u ministarstvu finansija, oni kao Felinijevi paunovi samo hodaju i nešto otvaraju. Pa ministar treba da bude i da se nađe u firmi kad se ona zatvara, ne vidim uopšte u čemu je to neko fenomenalno dostignuće što je neko otvorio firmu sa stotinu ljudi, da tu bude pola državnog vrha.

Mi smo jedina zemlja u Evropi koja nema zakon o zanatstvu, mi smo jedina zemlja u kojoj u socijalno-ekonomskom savetu od tri člana dva nisu reprezentativna, niti je utvrđena reprezentativnost, da u donošenju zakona kroz javne rasprave učestvuju neposredno zainteresovane strukture društva. Ne donosi vlada zakone sebe radi, ona donosi zakone i mene radi. Jedan od takvih primera je Zakon o rokovima plaćanja. U Evropi je rok plaćanja 60 dana. Efikasnost plaćanja počiva na dve pretpostavke, na tome da je firma likvidna i da može da plati, i druga logička pretpostavka je da imate efikasno pravosuđe koje će vas privesti k poznavanju zakona i da platite prisilno ako niste dobrovoljno. Mi ne ispunjavamo ni jednu, ni drugu od tih pretpostavki.

Dalje, država je htela u slučaju lokalnih zajednica i javnih preduzeća po svaku cenu izbegne da im plati milijardu nasleđenih dugova. Da bi se privreda razduživala, pa ona je morala prvo da naplati od države milijardu kao od najsavesnijeg dužnika. Kod nas je država najnesavesniji dužnik, to je neverovatno. Onda idu sledeće nebuloze, ukoliko to odgovorno lice ne plati u roku od 45 dana u javnom sektoru, biće kažnjeno tako što će se plaćati zatezne kamate. Pa zašto bi sad iz budžeta namenjenog kulturi, školstvu ili zdravstvu zbog nekog ko nije blagovremeno izvršio obavezu plaćanja u državnoj instituciji sad još dodatno i plaćali kamate? Pa onda je besmislen takođe nivo kazni za odgovorno lice od 5.000 do 50.000, i sad zamislite samo u primeni. Mi sve zakone donosimo tako jer nemamo ni nameru da ih primenjujemo, a onda zakone donosimo po varijanti, daj, neka popravi što popraviti može, baš me briga, pa biće malo bolje. I nama zakoni generišu anarhična stanja.

I evo, rekli smo da je neprimenjiv posle 60 dana, ispostavilo se da čak ni korisnici budžeta i direktni i indirektni nisu hteli da se prijave. Mada, ministar aktuelni ne zna zašto, zato što ako oni prijave sve svoje fakture trezoru oni će otkriti ko s kim radi, otkriće visinu faktura i otkriće visinu korupcije. I da sad ironija bude potpuna veliki deo firmi iz inostranstva nudi robe iz uvoza sa daleko dužim rokom plaćanja, pri čemu se osnovni postulat demokratskog tržišta krši: da je meni diskreciono dozvoljeno da dogovorim i duže rokove plaćanja ukoliko ja kao prodavac to mogu da podnesem. Sad postoji zakon da kad poverilac tuži dužnika, sud na prvom ročištu na osnovu validne dokumentacije izrekne meru zabrane raspolaganja računom dužnika u korist poverioca do izvršenja njegovih obaveza. E, ja sam hteo samo da tu dodam jednu rečenicu ‘a da teret dokazivanja osnovanosti potraživanja padne na dužnika, a ne na poverioca’. Pa 97% poverilaca je koji ne mogu naplatiti svoje potraživanje, pa ne treba oni da dokazuju kao sluga Jernej i njegovo pravo, nego da to ovaj lopov koji neće da plati, neka on dokazuje. Međutim, kod nas privredni sporovi traju duže od života, vodi se 4.600 parnica, izvršenje je bukvalno nula, i zato imamo zakon koji je u 90% svoje materije koju je pretendovao da uredi samo generisao mnogo više problema nego što ih je rešio.

I ovi zakoni o fiskalnoj konsolidaciji takođe su besmisleni, jer je stvar jako jednostavne preraspodele, uzeli ste od lokalnih zajednica 20 milijardi, prebacili ste to u penzioni fond tako što ste podigli doprinose za penziono osiguranje. Ono što nas je strašno iziritiralo, kao da smo svi maloumni i niko nije imao tablicu množenja, pa nam kažu ‘to je rasterećenje privrede’. I namerno sam izveo računicu i rekao da to mene slovom i brojem rasterećuje po radniku za 46 dinara. U stvari vi vidite tu dovitljivost mentalnog sklopa nakupaca stoke. Umesto da se kaže – budžet je u problemu, mi moramo povećati prihode penzionog fonda, to ćemo uraditi tako što ćemo smanjiti transfere lokalnim zajednicama i prebaciti u Fond. Međutim, izbori su se dobili na evropskoj decentralizaciji, na tome da lokalne zajednice više upravljaju svime, e sad treba nekako predstaviti da ćeš im kao u Glavi šećera ponovo to uzeti. Ovde svako dolazi kao samozvani mesija u pubertetu i kada on izađe sa svojim planom sa najviših državnih institucija mi se samo uhvatimo za glavu.

Kad god imate diskreciono odlučivanje po javnim sredstvima, vi imate diskrecioni interes. Ne bi verovali, recimo iz Fonda za razvoj kad pogledate prvih deset ljudi, on je namenjen da se izvrši regionalno ujednačavanje, da bi imali što ujednačeniji ekonomski razvoj. I prvi na listi, verovali ili ne, dobio je kredit 120 miliona Mišković, iza njega odmah drugi na rang listi Čović 70 miliona evra, pa Perčević 60 miliona evra, pa Miodrag Kostić 50 miliona evra, Toplica Spasojević, pa Grujić… I onda vi vidite praktično da je ogroman deo tih sredstava otišao po partijskim i ličnim uticajima. I onda ide sad dalje ironija, pošto nikad jedan apsurd ne miruje, on vuče drugi apsurd, da za 10 godina nikad se ne izvrši terenska kontrola uopšte utroška tih sredstava, a kamoli da se izvrši bilo kakva analiza koji su ekonomski efekti nekih takvih državnih ulaganja. I mi smo sad ušli u tu tzv. metafizičku ekonomiju.

Govor ekonomije su brojevi, mi imamo ekonomiju u kojoj svega ima osim brojeva, parola, genijalnosti, ludila, sećanja na budućnost, sve će nam se to dogoditi samo nam treba još stotinjak godina strpljenja. I u takvoj razmeri tog ludila mi smo pokušali da kažemo ‘ljudi, ovo kud idemo je izvestan kolaps i ekonomije i države’. I šta sad radimo? Mi se zadužujemo po niskim kamatnim stopama zato što postoje velike količine novca kod investitora vani, ali mi uzimamo novac kao pijani kauboj samo da bismo uzeli novo piće, ne zato da bismo rešili navodnjavanje. Kaže nemamo u šta uložiti sredstva ako prodamo Telekom. Kako nemamo? Evo, rešićemo navodnjavanje, očistiti kanale, napravićemo dve hidrocentrale za proizvodnju zelenih kilovata koji se dukatima plaćaju u EU, opismenićemo 130 hiljada nepismenih, daćemo jedan deo na kulturu, daćemo jedan deo na infrastrukturu, 60% stanovništva nema kanalizaciju. Ima, nego se namerno predstavlja da nemamo u šta uložiti kako bi otišlo ponovo u potrošnju. A u toj potrošnji 40% je diskreciono upravljanje sredstvima, ono nema institucionalni nadzor.

Kraj je i epilog jako blizu. U privrednom savetu koji je formiran je pet ljudi iz krupnog kapitala. Srbija sve podešava prema uvoznom lobiju. Prvo, drži nerealno nizak kurs dinara i kažu mi smo stabilizovali kurs, hvali se naš guverner, pa zašto nije stabilizovan na 117, zašto ne stabilizuje na 120, pa bi onda izvoznici imali motiv da izvoze. Ne, nego držimo namerno niski kurs dinara da uvoznici mogu da uvoze. Od uvoza država ima izuzetno veliki interes kroz prethodni PDV i carinu, ali nema interesa društvo. Jer, šta je epilog toga – milion nezaposlenih. Pa ti uvezeš luk iz Kine, pasulj iz Kirgistana, uvezeš sve u životu, odlično, taj je sa dva radnika uzeo i napravio profit. Uzmite, ja imam promet 2,5 miliona evra sa 130 radnika. Neko ko uvozi, taj isti promet može da ostvari sa dva radnika, on će zaraditi više od mene, ali nije državi u interesu da to radi. I taj uvoznički lobi je neretko konektovan na političke moćnike. Oni imaju svoje firme, oni imaju svoje posredničke firme, znate, to je sistem ponornica u kojem mi ništa ne vidimo. Naša ekonomija je sistem ponornica u kojem mi ništa ne vidimo i ništa ne znamo. Ovo što je na površini to jedino nije stvarnost i treba imati metafizičkog dara pa znati da sve što vidimo i sve što nam se govori nije istina, nije stvarnost.

Potpuno se lažno predstavljaju opterećenja u privredi, pa se kaže da su porezi i doprinosi 63%. To nije tačno, na teret poslodavca idu bolovanja do mesec dana, pa na teret poslodavca idu troškovi prevoza, pa na teret poslodavca idu topli obrok i regres, pa idu troškovi plaćanja za invalide. Ukupno na jedan dinar koji damo plate mi moramo dati 130% opterećenja. I sad, svako jutro vi kad ustanete vi dođete u situaciju da prvo platite svoje obaveze struje, preko 160 različitih obaveza moja proizvodnja plaća. I zato proizvodnja i jeste najveći generator i najveća društvena korist. Od mene živi i onaj što proizvodi dugme i što proizvodi ofinger, što proizvodi iglu, društvo, kanalizacija, prevozi i hiljade drugih stvari. I već dolazite u apsurd da što god legalnije radite vi ste u većem problemu. Onog trenutka kad uđete u sistem vi ste mrtvi poslovno. Pa kakav je to poslovno pravni i ekonomski sistem koji, što bi rekao Marks, guta sopstvene članove, hrani se sopstvenim članovima?

Pored vas su hiljade onih koji rade nelegalno, pored vas je jedna narcisoidna administracija koja ne samo da vam zahvata kroz kazne, kroz opterećenja, pa oni smanje 130 parafiskalnih nameta, znate šta rade lokalne uprave, pa samo podignu tarife onih koji su preostali i ponovo vam zahvate potpuno isto. Ja kad bih sutra zatvorio i iznajmio lokale koje imam ja bih mnogo više zarađivao nego sa 130 radnika, ali opet će ostati 130 ljudskih sudbina koje će biti višak, društveni višak. Ljudi uopšte ne razumeju koji je to intenzitet drame koju nosi nezaposleni čovek. I nikad, evo, za 22 godine, nikad niko nije došao da vas pita ‘alo, konju, može li magare više izdržati’. Ne, nego tovari, i to je taj sindrom sudnjeg časa. Nikad se više nije otimalo i koristilo ličnim interesima nego sada, kao da će sutra sudnji dan. I privreda jednostavno, mi ne možemo više izdržati. Mi to upozoravamo i sad je kolaps već lančani u narednih godinu dana, bez ikakve šanse da se to menja. Evo, donesen je Zakon o rokovima plaćanja, a nema nijednog postupanja po njemu. Pa možeš ti donositi koliko hoćeš zakona ako ja nisam likvidan i ako ne mogu da platim.

I onda su tu hrpe fraza koje počinju da vas bole, a ja danas treba da platim prevoz radnicima, da nabavim već grejanje za iduću sezonu, da nabavim materijale za iduću sezonu, pa mi loše vreme, pa mi pala kupovna moć u martu 17%, katastrofično. Promet vam padne četiri puta, ne malo da padne promet. Kod nas su država, odnosno njeni činovnici, koji misle da su država, kao faraoni, izvan njih ne postoji stvarnost. I kad vi uđete u bilo koji spor sa državom kao građanin ili privrednik oni uopšte ne razumeju samo da su oni strana u sporu bilo kakvom kao i vi. I onda država ima jednu bolesnu narcisoidnost koja vlada po sledećoj matrici – daj meni moje da se ja održim na vlasti i baš me briga je li sutra posle mene potop. Drugo, ja sam država, meni niko ništa ne može. I onda vi ulazite u sudske sporove koji su najočigledniji, ogroman broj tih sporova se vodi u Strazburu i oni gube uglavnom, u 90% slučajeva oni gube sporove, samo zato što nisu ovde hteli pravično da presude, jer, bože, mi smo država, ko nama šta može.

Pa su se sad dosetili, pošto ih ljudi tuže posle presuda i iscrpljenog pravnog procesa ovde, a to je uslov da biste vi njih tužili u Strazburu, oni su se sad dosetili pa proglašavaju sudove nenadležnim, tako da oni vama u beskonačnost otežu. Evo, moj prijatelj jedan koji je radio međunarodni projekat, četiri suda mu se proglašavaju nenadležnim i sad vi ne možete ni da tužite državu u Strazburu, jer oni će reći zašto niste iscrpli svoje pravne mogućnosti. Ako je država najveći dužnik i najnesavesniji dužnik, ako je država ta koja gubi sudske sporove sa sopstvenim građanima, onda smo mi neželjeni svedoci u takvoj državi. Umesto da štiti sve sadržaje našeg života, da promoviše najbolje sadržaje našeg života, ona to sve osporava i svodi na tu ravan seoskih prela, perušanja, na ta ponašanja u kojem pola države mrkuće, pola bekuće, u kojoj se promovišu brakolomstva na televiziji, u kojim primitivizam ministra proglašavaju njegovom originalnošću, a on bi trebalo da bude najbolji među nama. Ako i jesu najbolji među nama, onda stvarno kao narod ništa ne vredimo.

Svetlana Lukić: Ove nedelje u Centru za kulturnu dekontaminaciju održana je promocija knjige Mirka Tepavca ‘Moj Drugi svetski rat i mir’. Mirko Tepavac je, da izvinite na psovci, bio partizan, a posle rata direktor Radio Beograda, urednik Politike, ambasador u Mađarskoj. Sedamdesetih godina potpuno se povukao iz političkog života. Na promociji knjige Mirka Tepavca govorile su i istoričarke Olivera Milosavljević i Dubravka Stojanović.

Olivera Milosavljević: Politička autobiografija Mirka Tepavca počinje u njegovoj šesnaestoj godini kada je hapšen i izbačen iz škole zbog komunizma. U rat je otišao da se bori protiv fašizma, za slobodu i socijalizam. Kada je imao 19 godina u ustaškom zatvoru je surovo mučen sa 20 godina. Sovjete je dočekao u 22, oslobođenje u 23. Posleratnu ličnu kalvariju je doživeo u 30. godini života. I tu se uglavnom završava sve važno iz njegovog političkog života, što je 2012. godine želeo da saopšti čitaocima. U današnjem smutnom vremenu u kome su poništeni i antifašizam i komunistički ideali o društvu jednakih, u kome nije politički korektno kritikovati ni savremeno kapitalističko ropstvo, ni zločine kolaboracije, autor je hrabro pokazao ne samo da se ne stidi svojih ideala iz davne mladosti, već da i danas misli i oseća isto. U današnjem smutnom vremenu u kome se posleratni obračun sa kolaboracijom koristi da se poništi čitav antifašizam i narodnooslobodilačka borba, autor nema problem da ispriča kako se, pod navodnicima, citiram ‘atmosfera sumnjičavosti grubo prelomila i nad njegovom glavom’. Dodaje da je u to vreme imao razumevanje za prestrogu budnost partije i policije u uslovima nesumnjive opasnosti od oružanog napada sovjetskog lagera pri nedovoljno pouzdanoj podršci Zapada.

Ono što prećutkuje današnja paraistorija, savremenik Mirko Tepavac uzima u obzir i kada lično strada. A ja bih podsetila, inscenirani sudski procesi na Istoku i makartizam na Zapadu ili vreme nitkova, kako je to nazvala Lilijan Helman, su svetski kontekst strašnih 50-ih godina, a ne ljudska prava iz 2012. Ovo kažem zato što će ove godine 29. novembra na 70. godišnjicu AVNOJ-a od države podržana četnička istoriografska pseudoškola datum obeležiti izložbom o zločinima partizana, uverena da će do tada sve njene pripreme za konačnu rehabilitaciju kolaboracije sa fašizmom biti uspešno završene. U ovom dvostrukom poslu ona već dobija pomoć i države i Evrope, oni to udruženo zovu suočavanjem sa prošlošću, a suštinski udruženo kradu jednu veliku pobedu, između ostalih i pobedu 23-ogodišnjeg Mirka Tepavca, i to upravo onaj, kako sam kaže, najteži i najznačajniji deo njegovog života, neponovljiv u svojoj čistoti i romantičarskoj zanesenosti.

Kao čitalac imam osećaj da autor, da je kojim slučajem objavio svoje zapise pre 30 godina, ne bi toliko insistirao na tvrdnji da se ni u savremenosti ne stidi svojih ideala – tada bi se to podrazumevalo. Mirko Tepavac sa punom svešću to piše baš 2012. kao prkostan odgovor pravdanju četničke kolaboracije današnje Srbije, da joj pokaže isto kao i pre 70 godina da su istina, herojstvo i moralnost bili na suprotnoj strani od nje. I posleratna epizoda zbog njenih novih recikliranja za autora danas ima poseban značaj doživljavajući je kao još jednom ponovljenu povredu njegovog moralnog, boračkog i patriotskog dostojanstva. Možda se zato autor na ove dve slike na koricama knjige, jedne iz četrdesetih godina i druge nastale 70 godina kasnije, tako lako prepoznaje, čak i gleda na istu stranu, nalevo. Samo što je na prvoj slici nasmejan i zagledan u nebo, a na drugoj sumoran, svestan bezvrednosti današnjice koja sve više liči na vreme njegove rane mladosti iz tridesetih godina, samo ovoga puta bez takve mladosti.

Dubravka Stojanović: Taj sistem vrednosti u kome se pojedinac identifikuje sa idejom o opštem dobru i u kome je moguće da se dosegne spremnost na ličnu žrtvu je nešto što danas već samo po sebi deluje subverzivno. Ovaj momenat je subverzivan i zbog toga što u nekoliko kratkih slika koje daje iz svojih sećanja kao gimnazijalca iz predratnog Beograda, on vrlo otvoreno govori o svojim, kako sam kaže, parališućim strahovima u vrlo banalnim situacijama nekih prvih demonstracija i blagim napadima tadašnjih žandara. Taj strah tog mladog čoveka koji će posle izneti celu borbu na kasnijim stranama ima taj takođe subverzivan značaj zbog toga što ne govori o nekom epskom i mitskom herojstvu, nego nam pokazuje da bi možda i svako od nas mogao biti ovakav. Ova knjiga je subverzivna zbog toga što bez trunke patetike, čak i iznenađujuće mirno, govori o danas nezamislivim strahotama kroz koje su prošli, od ustaških mučenja, preko priče iz partizanske svakodnevice, kad se recimo hoda spavajući ili kad se od žeđi pije voda ispod leševa. Ili o trenucima kada metak ili granata pogodi onog s kojim upravo razgovarate.

Subverzivno je to što ova knjiga pokazuje ne samo da se to može izdržati, nego što se nasuprot ovim primerima kristalno jasno vidi priroda onih koji su bili na drugoj strani. Vidi se bahatost ustaških mučitelja koji su se, kao što Tepavac kaže, hranili strahom svojih žrtava. Vidi se jasno plašljivost i beda zarobljenih domobrana, ustaša, četnika i Nemaca koji mole i ponižavaju se, jer su silnici koji su ostali bez sile. Vidi se i ponašanje nekih pobednika posle ’45. za koje Tepavac kaže da se brže naviknu na tuđe ropstvo nego na sopstvenu slobodu. A vidi se to i po slabostima onih koji su podržavali sve vlasti, od recimo profesora latinskog koji je Tepavcu oduzeo zasluženu četvorku na pismenom i kao komunisti mu dao jedinicu, a posle rata ga je video na tribini za prvomajsku paradu, do slučaja Radoslava Pavlovića, u onome što Tepavac na kraju knjige zove ‘Sedam tužnih slika’, o čoveku koji je bio grlati monarhista pre rata, zatim četnik, onda ponizni zarobljenik koji Tepavca moli za slobodu. Zatim karijerista koji Tepavca moli posle rata, i na kraju čovek koji Tepavca sreće ’73. godine, posle Tepavčevog pada i okreće glavu na ulici.

Ti kontrasti između primera neshvatljive ljudske hrabrosti i odvažnosti i slabosti, poniznosti i bespomoćnosti, subverzivni su danas jer pokazuju da su ti naizgled moćni režimi koji se ovde smenjuju počivali na onome što Latinka Perović zove gorim delom ljudske prirode, da su počivali na malograđanštini, na komformizmu, na provincijalnosti, na malim horizontima, na velikim ambicijama, na pohlepi i na strahu. I knjiga je subverzivna zato što to ogoljava, zato što ogoljava osnovu na kojoj počivaju sistemi koji nam se smenjuju od pre rata, tokom rata, posle rata, pa do danas. Ova knjiga je subverzivna zato što mi živimo u režimu koji je u svom antikomunizmu stigao do stadijuma, kako to kaže Todor Kuljić, anti-antifašizma, jer izaći danas sa ovakvom knjigom u Srbiji udara tačno u temelje na kojima je zasnovana petooktobarska Srbija. Jer, dok je Milošević još gajio dualizam koji se zvao dva antifašistička pokreta, demokratska Srbija je izbrisala pokret kome je pripadao Mirko Tepavac, a za svoje istorijske očeve proglasila one koji su se našli na strani gubitnika u Drugom svetskom ratu.

I dok sam čitala ovu knjigu razmišljala sam o zakonima usvojenim u našoj skupštini koji izjednačavaju prava četnika i partizana, o sudskim odlukama i procesima rehabilitacije i restitucije, o promenjenim imenima ulica koje su izgubili neki od ovih heroja koje srećemo na stranicama ove knjige ili srušenim spomenicima. O skandaloznim udžbenicima koji su u potpunosti izvrnuli istoriju Drugog svetskog rata i o tome da ova knjiga zbog toga zvuči subverzivno danas u Srbiji, jer ruši temelje današnje Srbije i govori o onima koji su danas proglašeni herojima. Ova knjiga je subverzivna i zbog toga što udara u ideološke temelje današnje Srbije koja poslednjih četvrt veka zapravo vodi onu politiku koja je poražena u Drugom svetskom ratu. I ova knjiga je subverzivna zbog toga što nudi vrlo jasnu alternativu. Ta alternativa je naravno politička, ali ona je ispred svega i iznad svega etička.

Svetlana Lukić: Na kraju današnjeg Peščanika govori Dejan Ilić iz Fabrike knjiga.

Dejan Ilić: Događa se proces za koji smo mi mislili da ne bi trebalo da se ponovi. Viđali smo to recimo sa Demokratskom strankom Srbije, viđali smo to sa Demokratskom strankom. To govori zapravo da se mi nismo pomakli ni korak u sređivanju države, jer zapravo se nama vlast ne menja. To je očigledno ovako, kao imaš jedan ring, jednu arenu i onda ovi što su na vrhu oni se tuku u tom ringu, a onda svi kad vide ko je pobednik kolektivno se prebace u sad taj novi tabor. Strašno je zanimljivo to u Smederevu, ti si na vlasti, sad ti znaš da ćeš tu vlast zadržati samo ako si u pobedničkoj stranci i sad je očigledno predviđanje da će SNS oduvati sve ostale stranke na izborima i ljudi se na vreme pregrupišu. To u Smederevu je karakteristično zbog toga što ta žena koja je to proglasila, ona ima nekakve sudske procese koje vuče za sobom. I sad, ti imaš stranku koja se bori, navodno, protiv korupcije i ne znam čega, a onda prima u svoje redove nekoga ko je pod nekakvom sumnjom. E sad, čime se oni pogađaju? Da se oni se pogađaju svojim novcima, svojim nekakvim zemljištem, svojim nekim kapitalom, kojim god, ja bih rekao, pa dobro, u redu, ali oni se pogađaju našim životima. Šta je zalog u toj njihovoj pogodbi – naši glasovi.

Ajmo da vidimo kako stoji Srbija. Prvi put se otvoreno razgovara o zamrzavanju plata, o zamrzavanju penzija, otvoreno se kaže da ekonomija katastrofalno stoji. Pazi, oni su izvezli tri hiljade automobila i onda su rekli kako je porastao izvoz u aprilu za ne znam koliko procenata u odnosu na april prošle godine. Pazi, tih tri hiljade automobila menja sliku o uspehu Srbije. Čak i kad hoće da predstave da su nešto uradili to još gore zvuči nego da su ćutali. Da ne pričam sad, nikog ionako ne zanima, kako knjige stoje, kako biblioteke nisu dobile novce, kako plate kasne. Pazite, Radio televizija Srbije ne dobija plate već neko vreme. Sve stoji i svi znaju da sve stoji i ljudi idu i glasaju za te koji su na vlasti i ti se pitaš zašto, kako to možemo da objasnimo. Prva stvar koja je jako važna naravno je to da je samo 30 i nešto posto ljudi izašlo na izbore. To znači da 60 i nešto posto ljudi ne vidi nikakav spas, nikakvu korist od ljudi koji se bave politikom. Dakle, 60 i nešto posto ljudi veruje da ovoj zemlji nema spasa. E, sad bismo mogli da kažemo, pa dobro, ali 33% ljudi veruje i zato nešto radi. Ja mislim da ni oni ne veruju. Možda sam ja nefer prema ljudima koji glasaju za SNS, jedan broj njih je svakako glasao za njih zato što su egzistencijalno zavisni od te stranke.

Ne treba se zavaravati, zaista se tako i dobijaju glasovi. Na lokalnom nivou kad se ide na glasanje prave se one liste sigurnih glasova i onda se ljudi obavezuju da će glasati, a obavezuju se zato što im ti daš nešto zauzvrat. Samo mi je smešno što se takvi dogovori prave sa strankom koja se na načelnom nekom, nacionalnom nivou zalaže za borbu protiv korupcije, a onda zapravo privlači ljude na taj najgori klijentelistički način, evo, mi ćemo vama, a vi nama. Ali ne mogu svi, nisu se svi dogovorili, ne mogu oni baš svima to da daju. Šta je interes ovih drugih ljudi: meni je loše i neće mi biti bolje i nema nade i sve će da se raspadne, ej, hajde neka i drugima bude loše, hajde i Miškoviću neka uzmu sve, neka ga drže u zatvoru. Mislim da je ta neka pakost, zluradost, da je to jedan od pokretača zašto ljudi sada glasaju za SNS. Ja mislim da SNS u ovom trenutku izvlači iz građana Srbije najgore, to je jako loša situacija. Imaš jednu nesolidnu stranku sa nesolidnim ljudima, koja nije u stanju da da nijedan rezultat konkretan.

Ja razumem da nema novca, ali ima stvari koje možeš da radiš bez novca. Tu su obrazovanje, tu je kultura, recimo da rešiš zdravstveni sistem, uredi to nekako, napravi neki red tu. Neko misli da je spas u EU i ovi ljudi su kao krenuli prema EU, važi. Neko misli da je trebalo da se reši pitanje Kosova, pritom da mi neko kaže da su birači SNS-a hteli da se reši pitanje Kosova ovako kako su ga oni rešili to stvarno čovek mora grohotom da se nasmeje, ali evo, neka bude da im se desilo nešto preko noći u glavama. Pritom, ne vidiš ni da im se desilo, jer polovina ili velika većina poslanika ove prve linije SNS-a zapravo govori sve što su govorili i ranije. Možda samo Vučić govori nešto drugačije, a i on zapravo kad se čovek opusti, kad se nađe u sigurnom okruženju izgovara iste stvari. Dakle, nije se promenio nikakav mentalni sklop, ali evo, da kažemo da jeste i da mi je drago što su se nekakve stvari oko Kosova dogovorili, pritom se ne vidi baš ni kako su se dogovorili, pošto odjednom sad ne mogu ništa više da se dogovore. Odjednom nikakav sporazum više ne mogu da primene. Sve je problem, pa ti dođu oni ljudi iz Amerike, pa se oni dogovaraju oko Trepče. S kojim pravom, kako? Ja mislim da su razna iznenađenja još moguća u vezi s Kosovom, videćemo, ali evo, da kažemo da neće biti tih iznenađenja, da je to to, znači, imamo EU, imamo Kosovo.

Da li mene neko hoće da ubedi posle svih istraživanja javnog mnjenja da se ljudi u ovoj zemlji zaista vode pitanjima EU i Kosova, koja su uvek u donjem delu svih lista koja su ljudima bitna. Šta je ljudima bitno? Bitan im je kvalitet života, bitna im je mogućnost da zarade, bitno im je stanje u zdravstvenoj organizaciji, bitno im je kako su im deca zbrinuta. To su stvari koje dodiruju ljude. Šta je i u jednoj od tih oblasti uradio SNS? Ništa, nula.

Svetlana Lukić: Kad si pomenuo slučaj Smedereva, dakle, Smederevo živi od železare u Smederevu koju izdržava država. Znači, da bi ta žena dobila, a i da bi ta stranka dobila izbore ona mora da bude u dobrim odnosima sa vladajućim strankama da bi dobila subvencije, da bi Smederevci živeli, iako fabrika ne radi. Mnogi na lokalu se ponašaju tako jer u suprotnom im neće proslediti novac iz Beograda.

Dejan Ilić: To je taj očaj, samo što očaj može da bude: ‘ej, drago mi je što su uhapsili ovoga i neka mu sve uzmu, makar ne našli ništa protiv njega’. To je jedna vrsta očaja, a druga vrsta očaja je ‘daj da ispružim ruku, možda će nešto da mi daju’. Šta god da pretpostavimo da je razlog, imaš tu elementarnu stvar, ljudi su odustali od svojih života. To je bezizlazna situacija, nema države koja može da se izvuče sa takvim građanima. Dakle, ako si ti napravio građane: ja ću da čekam, glasaću poslušno za tebe, a ti ćeš da mi daš, nema nam spasa. Kako god da to objašnjavam mislim da su opcije jako uske i da uvek završavamo sa tim da trenutni uspeh SNS-a je zapravo neuspeh srpskog društva, a taj neuspeh srpskog društva se ogleda u tome što su građani Srbije odustali od svojih života i odustali od svog rada i što su shvatili da je svaki trud i napor besmislen ukoliko nije u vezi i na neki način spregnut sa onima koji imaju političku, pa onda i svaku drugu moć. To je kraj, tog društva nema.

Jedini uspešan gest opozicije za sve ovo vreme je bio pokušaj pokrajinskog sekretarijata, dakle, pokrajinske vlade u vezi sa mlekom, gde se zaista potpuno razobličila slika vlasti, gde oni dekretima uspostavljaju da je mleko zdravo, dekretima uspostavljaju šta je štetno, šta nije štetno. To je bio takav jak udarac da se u jednom trenutku ogolilo kako ova vlast funkcioniše. I vidiš čoveka koji je stajao iza toga, koji je tu vest dao i koji je onda čvrsto stajao iza te vesti, ti vidiš kako njega sada provlače kao kroz toplog zeca. Svako malo imaš neku aferu koja je vezana za Gorana Ješića, jer su oni prepoznali čoveka koji ume da kaže – ej, bre, nemoj da se šalite, vi ugrožavate život građana. Oni donesu dekret i kažu – evo, vidiš da ne ugrožavamo, kaže, pa nemoj da ste neozbiljni, ne možete tako. Oni kažu – ne, ne, ti si ukrao. A onda te ubeđuju kako je borba protiv korupcije principijelna, koja nema veze sa političkom pripadnošću i sa političkom opredeljenošću, da bi danas pročitali kako Vučić kaže – ima mnogo lopova, ali ne možemo da dokažemo. Proglasiš ljude lopovima i onda kažeš da ne možeš to da dokažeš. Kako se usuđuješ?

Zapravo rečenica mora da se čita ovako – svi drugi sem nas su lopovi i svi drugi kradu samo mi ne krademo. I za koga god mi da kažemo da krade, on krade, sve i ako ne možemo to da dokažemo. Nijednu sistemsku stvar nisu promenili. Nema ovde činjenica, samo pisalo u novinama. Jeste li normalni?

Svetlana Lukić: Ako na taj način razgovaramo, onda mogu da kažem ovako – jedan od vaših rukovodećih ljudi Vladimir Cvijan je branio sve najgore kriminalce u ovoj zemlji. Znači, ta stranka bira za jednog od svojih najbližih saradnika, koji treba da menja zakone, koji treba da uspostavi sistem, gle čuda, čoveka koji brani isključivo kriminalce.

Dejan Ilić: Pazi, oni su imali talas amnestija i puštali ljude iz zatvora, jer su zatvori zapravo bili prepunjeni, a onda puniš zatvore ljudima za koje čak nisi ni završio sudske procese. Ispraznićemo zatvore da bismo mogli da ih napunimo drugima. Ko sad puni zatvore – pa naši politički neistomišljenici. I ljudi kažu ne, ne, super je, oni nas vode ka EU i sve nema veze, neka hapse, jao, što je lepo. Ako ste gledali ove lokalne izbore u Kosjeriću i u Zemunu, svi ovi iz SNS-a, jedina im je priča – mi se borimo protiv korupcije, jedina priča. Oni ljudi probali, pa im uspelo, a koje smo mi društvo gde to prolazi. I onda šta rade novinari? To kako izgleda medijska scena u Srbiji… To je zanimljivo, dok je bila DS imao si nekakav privid da je to neka sloboda, naopaka sloboda, izopačena sloboda, ali stvarno si imao nekakvu ozbiljnu kritiku DS-a ili neozbiljnu kritiku, ali si imao kritiku. Ovde nema kritike, nigde niko ništa ne izgovara, sve može da im prođe. Ove imbecilnosti sa ovim Konstantinom im prolaze bez problema, ništa.

Svetlana Lukić: Stalno se traži podrška na evropskom putu, nemojte da ih saplićete…

Dejan Ilić: Kako bih rekao, Vučić nije, bre, ni duhovit, to što kaže to su banalne stvari. Ovaj Dačić nas bar zabavlja. Pitaju ga za ovog Bajatovića – pa nije valjda da me to ozbiljno pitate, pa ja rešavam budućnost Srbije, ja se dogovaram sa EU, a vi me pitate za tamo nekog Bajatovića.

Svetlana Lukić: Za firmu koja je u dugu milijardu evra.

Dejan Ilić: Meni je to bilo predivno, jer je on zapravo izgovorio rečenicu s kojom jedan deo tzv. ovde kritički nastrojene inteligencije podržava tu vladu, on je to izgovorio: pa kakve veze ima, ja odlučujem o budućnosti Srbije, a vi me tu s nekim sitnicama. Ali zašto je meni drago? Zato što me ne pravi majmunom, zato što je izgovorio nešto što je i trebalo, treba da se kaže to. Evo, je l’ hoćete da vas uvedem u EU? Uvešćemo vas u EU. Je l’ vam to najvažnije? Evo, uradićemo to, ali nemojte da me zavitlavate, naravno da ćemo da nastavimo da radimo kao što smo radili i do sada. Stvar je potpuno gola, čak nije ono carevo novo odelo, nego sad svi viču ‘car je go pa šta’, a i oni što su na vlasti kažu ‘pa šta’. Ništa ne umemo da uradimo, sve što smo probali je propalo. Šta si Rusima dao da bi uopšte došli? Kupuješ gas po skupljoj ceni nego što ga kupuje cela Evropa samo da dođu tu i da budu tu. Ja bih to razumeo da je to nešto prikriveno, pa smo mi istraživali, pa smo našli, ali to je sve golo, otvoreno i oni to bez problema izgovaraju. Znači, ni oni ne kažu da su oni nešto bolji od ovoga što ja sad pričam, oni to sve isto kažu i sve je u redu.

Mi EU vidimo samo preko tih glavnih gradova i preko filmova, najveći broj ljudi nažalost preko filmova, jer ne mogu ni da otputuju da vide kako to izgleda. Međutim, ima raznih EU, raznih zemalja u EU. Ja sam bio sada mesec dana u Lođu, Lođ ti je otprilike kao Kragujevac u Srbiji. Znači, Lođ ima nekih nekih 800 hiljada stanovnika, Kragujevac ima nekih 80 hiljada stanovnika, Lođ je na nekih 150 kilometara od Varšave. Dakle, ima jedan veliki centar, relativno blizu, taj centar se razvija i taj centar, ljudi koji tu žive oni izvlače neku korist od EU, a onda imaš ljude u Lođu, tipično industrijsko mesto, kao šahovska tabla je mesto uređeno, imaš niz paralelnih i naspramnih ulica. I sad ti blokovi koji su oivičeni tim ulicama jedan je stambeni, drugi je fabrički, jedan je stambeni, drugi je fabrički. I sve je prazno, razvaljeno, fabrike ne rade već odavno. Niz zgrada u tim stambenim blokovima su prazne, sa izvaljenim ragastovima. To otprilike izgleda kao što izgleda Majdanpek kada ljudi kažu da tamo više ćeš zaraditi ako prodaš ragastove, vrata i prozore nego da prodaš stan. E, otprilike tako, sa povađenim prozorima, vratima, sa letvama zakucanim da ne ulazi baš svako u te zgrade, to izgleda tako.

Poljska, država koja je u EU, za koju važi da najbolje prolazi kroz ovu krizu, nema te pokazatelje koji su jako ozbiljni. Grad je prepun ljudi za koje se vidi da nemaju novca. Praktično je to priča o EU, jer od EU imaju koristi inače bolje stojeći slojevi građana. Dakle, sa velikom verovatnoćom možemo da tvrdimo da će, ako ikada Srbija uđe u EU, da će od toga imati koristi politička elita ili jedan deo političke elite, birokratija koja će sprovoditi razne dogovore i ta rešenja i garantovati za nekakav red, i intelektualna elita koja je pri institucijama. Problem je što su upravo to ljudi koji zagovaraju ulazak u EU, a što oni koji će biti nesumnjivi gubitnici, nemaju čak ni pristup javnom prostoru. Možemo realno da pretpostavimo da onima kojima je sada loše da će biti još lošije, jer to su procesi koji su se dogodili i u Mađarskoj i u Poljskoj, o Rumuniji i Bugarskoj čak i da ne govorim.

Uz sve to ti se onda postavlja pitanje sa obrazovanjem i pogotovo visokim obrazovanjem, jer sam ja tamo imao priliku da budem na tom univerzitetu u Lođu i da radim nešto sa tim studentima i da razgovaram sa tim profesorima. Mene je sad strašno zanimalo šta oni rade u toj situaciji. Ti vidiš da se grad raspada, vidiš da ljudi odlaze i ti njih pitaš ‘a šta vi radite, šta ćete vi da uradite u vezi s tim’. A oni kažu ‘pa, što je to naš problem, nije to naš posao, ima ko time treba da se bavi’. Pričam priču o Lođu jer je zapravo priča o Lođu priča o Srbiji. Oni isto imaju utisak da se raspadaju, da nemaju nikakvo rešenje ni za šta, imaju strahoviti strah da će Poljaci nestati, jer natalitet im pada, dva miliona ljudi je otišlo. I to je u ovom trenutku jedan od dominantnijih diskursa u Poljskoj ‘šta mi da radimo da ne nestanemo’, je l’ da, zvuči poznato. Ti sve to slušaš i onda kažeš ljudima ‘pa dobro, kako to sad funkcioniše univerzitet u Lođu u okviru Poljske koja je u okviru EU’. I oni kažu ‘u, strašno je’.

Procenat koji se izdvaja za visoko obrazovanje iz budžeta Poljske je manji ili jednak procentu koji se izdvaja iz budžeta Srbije za visoko obrazovanje. Dakle, i oni su svi očajni zbog toga. Ja mislim da im je i to mnogo, kao što mislim da je i ovima ovde koliko rade i to mnogo, ali očajni su što je to malo. I onda objasne ovako – Poljska je do devedesetih godina imala oko 500 hiljada studenata, a onda je u periodu od početka devedesetih do danas taj broj narastao na oko 2,5 miliona. Šta jedino nije poraslo – pa nije porastao broj univerzitetskih radnika. I šta ti onda to govori? Isti ljudi, sa istim resursima si ti pokrio i privatne univerzitete i taj pet puta veći broj studenata. I oni s jedne strane kukaju što imaju puno studenata, kukaju kako su studenti loši, a ne postavljaju pitanje sebi da li oni zaista mogu da prime pet puta više studenata i da rade na dva ili više univerziteta. A sad je počeo da pada broj studenata zbog nataliteta.

E, sad šta je problem, kad ti padne broj studenata onda se postavi pitanje da li ti treba da dobijaš toliko para koliko si dobijao, jer ti se smanjio broj studenata. Dakle, niko ne kaže čekaj, napumpao nam se broj studenata, baš je dobro što ih ima manje, sad ćemo moći bolje da radimo. Ne, sad je problem i sad primaju sve žive, ko god se javi na fakultet može da studira, nije bitno, samo da zadrže te kvote da bi mogli da primaju iste novce koje su primali i do tada. I opet su studenti loši, kažem, pa dobro, pao kvalitet studenata, a šta je sa vašim radom, je l’ vi radite jednako kvalitetno kako ste radili pre. E, to se ne pitaju. Potpuno je identična situacija u Srbiji. Ti kažeš pao vam je broj studenata, raspada vam se ovaj grad u kome živite, šta vi radite u vezi s tim. Naravno, oni kažu – nije to naš posao. Ja kažem ali kako nije vaš posao, odakle se vi finansirate, ko vas finansira, oni kažu – pa EU, ti kažeš – uf, čekaj malo, znači zato što te EU finansira ti ne moraš da vodiš računa o ovome što se događa kod tebe.

Oni zaista dobijaju sredstva od EU, dobili su sredstva da urede zgrade. I ti stvarno, taj grad se raspada, ali imaš nekoliko zgrada na tom univerzitetu u Lođu koje izgledaju perfektno. Međutim, recimo biblioteka im izgleda savršeno, šta je problem sa bibliotekom – nema knjiga. Dakle, EU im je dala da srede biblioteku i ti kad dođeš, kad vidiš univerzitet u Lođu, biblioteku kažeš – u, bogte, što ovo dobro izgleda, dobra je ova EU, ali šta ima unutra – nema ništa, jer zaboravili su da im daju pare i za knjige. Šta je mehanizam EU? Za ove države gde postoji, hajde da kažemo, neko slično političko i kulturno nasleđe kao naše, pa isto to se dešava: pružanje ruke, neko će drugi da se pobrine za nas, neko će drugi da nam nametne to da moramo da poštujemo zakone. Mi smo u stvari idealni. Da su oni pametni, oni bi trebalo nas danas da prime u EU. Nikakve inicijative nemamo, ništa nas ne zanima, ništa nećemo da radimo, samo nam dajte, mi ćemo da sedimo i da gledamo. I to je SNS, to je ova vlast koja je idealna za EU. Ja stvarno negde vidim zašto administraciji u Briselu odgovara sadašnja srpska vlast.

I onda ti kažeš ovde, ajmo da vidimo da li postoji jedna stvar koju mi možemo da uradimo sami. To je užasno važno za samopoštovanje, da kažeš sebi je l’ ima jedna jedina stvar koju mogu da uradim sam, hajde da uradim tu jednu stvar. I onda na osnovu te jedne stvari čak mogu da zamolim nekog da mi pomogne, jer kažem, evo, nešto sam uradio, nešto sam napravio. Šta mi možemo da uradimo, a da nam ne treba nikakav novac ni za šta? Obrazovanje, politički sistem. Tebi je celo obrazovanje orijentisano na to da se izgrađuje poslušan građanin sa određenim identitetom. Taj identitet je etnonacionalni i on počiva na mitu o Kosovu, to je nama u srži, u jezgru obrazovanja, identiteta zajednice, na kraju krajeva, nekog moralnog sistema, moral nam se gradi na tom mitu. I sad toga više nema. Logična je stvar da ako toga više nema da mi moramo nekako to da objasnimo i kad to objasnimo mi moramo to nekako da institucionalizujemo, to objašnjenje. Šta to košta?

Dakle, ajmo da se dogovorimo šta ćemo sada, da li kosovski mit treba da ostane u obrazovanju onako kako je do sada bio. Ako ne kosovski mit šta je to drugo na čemu možemo da gradimo identitet i na čemu možemo da gradimo tu neku vezu koju će građani osećati prema zajednici u kojoj žive. Da otvorimo to pitanje, to ništa ne košta. Šta nas košta da povedemo razgovor o Ustavu? Kažu ljudi – pa ko će sad da priča o Ustavu, to je komplikovano, a s druge strane, svi govore kako ništa ne funkcioniše. Čak i ovi koji vladaju kažu – pa sistem ne valja, ne možemo da dokažemo da ljudi kradu, takvi su nam zakoni, ljudi iskoristili rupe u zakonu i kradu, a mi ne možemo to da dokažemo. Pa ajmo da otvorimo to pitanje. E sad, kontraargument je – ali ljude nije briga za to, ljudi su gladni. To čak i ova kritička inteligencija koja nam se javlja, koja svesrdno podržava ovu vladu, oni kažu – nije ljude briga za zajednicu, za vrednosti, hoće ljudi da jedu, prazni su stomaci. Pa dobro, ti prazni stomaci su prazni, pa su prazni, kakav je to argument uopšte, to je samo izgovor da se ne urade stvari koje možemo mi sami da uradimo.

Svako ko bi hteo sad da pravi nekakvu stranku ili svako ko hoće opoziciono da deluje, pa i ovi nesrećnici na vlasti, moraju da rade na podizanju samopoštovanja građana Srbije, moraju da pokažu da smo mi u stanju da uradimo nešto sami. Ne da hapsimo ljude, jer to nije ništa, to nije nikakav rad, to je destrukcija, to je privid rada, to nije rad, maska za nedostatak vizije, to je ništa. Dakle, dajte nešto, jednu stvar i onda kad se to završi da kažemo – evo, uradili smo, evo, reformisali smo sistem obrazovanja. Šta je problem sa reformom obrazovanja? Zato što reforma obrazovanja podrazumeva zapravo i političku reformu i zato ne može da se uđe u reformu obrazovanja, jer reforma obrazovanja bi zapravo podrazumevala potpuno preispitivanje vrednosti temelja na kojima počiva ova zajednica. Jedini konsenzus koji postoji u Srbiji je da nije bilo ničeg spornog u devedesetima, da nema ničeg spornog u srpskom nacionalističkom diskursu koji je potpuno institucionalizovan, to je jedino što nije sporno. Sve ostalo je sporno, ali u to se ne dira.

Oni su napravili nacionalnu strategiju obrazovanja i ti vidiš da suštinska mesta nisu ni pipnuli. Pričaju priču o tome kako nema dovoljno škola na nekim mestima, ima višak škola na drugim mestima, kako su nastavnici negde višak, a negde manjak, kako nema sredstava da se nastava odvija na ne znam kom nivou. Sve su to napisali i u strategiji je dat odličan materijalni prikaz stanja u obrazovanju, i onda se kaže – sve to može da se popravi, ali nemamo para, treba neko da nam da pare da to popravimo. Ali se programi apsolutno ne preispituju. I onda se otvore te teme, otvori se ta priča, pa kreneš to, politički proces, promene društva, pa probaj da kažeš hajde da vidimo Ustav, da vidimo šta je problem, problem je sudstvo, ljudska prava. Ti imaš sva izlistana ljudska prava, a nemaš mehanizme za zaštitu ljudskih prava. Ne samo što nemaš mehanizme za zaštitu ljudskih prava, nego ljudi ne znaju koja su im prava. Ako ne znaju koja su im prava to je kao da prava nema, bez obzira što su zapisana u Ustavu. Ajmo da otvorimo razgovor, pa će onda ljudi naučiti koja su im prava, pa da vidimo da li su ta prava zaista efikasno zaštićena ili ne. Da ne maltretiramo ove sudove po EU, mi sami to da vidimo, ne košta ništa.

Ja ne razumem, možda će neko reći – nama trebaju fabrike, nama treba industrija, ali ne možeš to da imaš, nema, čoveče, nema, shvati, nema para, niko neće da ti da pare ovde, ni na šta ne ličimo kad se gleda sa strane, ajmo da se upristojimo. Kako bih rekao, ideš, tražiš posao, a nisi se okupao, hajde da se okupamo pa da krenemo da tražimo posao. Ne, prva stvar koja ovde svakom pada na pamet je – ajmo da molimo za pomoć, mi smo gladni, mi smo potrošili sve resurse. Razvalio si susedne države, srušio si sve što si mogao da srušiš u Bosni i Hercegovini, ali i dalje kukaš nad samim sobom i tebi je teško i ti nemaš i ti si gladan. Pa daj, elementarno samopoštovanje, ako si bio dovoljno jak da rušiš i ubijaš, pa valjda umeš i da se upristojiš, da se opereš, okupaš. E, mi taj korak odbijamo da napravimo. Kako smo ušli u devedesete tako ne umemo iz njih da izađemo i još uvek smo tamo.

U ovoj vladi ima užasno puno simbolike, ova vlada kaže – mi nećemo da se promenimo, uzmite nas ovakve kakvi smo i dajte nam to što imate da nam date i mi smo zadovoljni. Pazi ti koji je to apsurd, ti ćeš da se upristojiš tako što ćeš da progoniš ljude iz DS-a, iz LDP-a, to je tvoja ideja kako ćeš da predstaviš da si se uredio.

Svetlana Lukić: Kupanje u blatu.

Dejan Ilić: E, to je to. Tako da ja ne znam, čak mislim da je dobra stvar što je malo ljudi izašlo na izbore u Zemunu, mislim da na nekim narednim izborima ako malo ljudi izađe da će to isto biti dobra vest, jer ljudi kažu – nema od vas pomoći, dižemo ruke od vas, preživećemo nekako, možda i nećemo, ali nećemo bar da saučestvujemo u tome. I druga je opcija da se zaista pojavi neko… Ali to je strašno, evo, ja isto izgovaram to – da se pojavi neko. Mislim da zapravo ne treba niko da se pojavi, ili ćemo nešto da uradimo sami ili nećemo da uradimo ništa i to je to. I ako nema drugih stranaka napravićemo, ne znam, ma nećemo da pravimo stanku, nego ćemo napraviti neki pokret građana. Sigurno možemo nešto da smislimo, nego smo mi navikli da radimo svoj posao. E pa bojim se da smo u situaciji da ne možemo da se bavimo svojim poslom ili ne možemo da se bavimo samo svojim poslom, nije dovoljno.

Nešto će se iskristalisati, ne znam, ja sam nešto mislio da su opozicione stranke u stanju to da urade, izgleda da nisu i nije mi zbog toga drago. Ne, ne osećam nikakvu radost. Kad vidim onog Šapića, udarao bih glavom o zid koliko je čovek nesposoban, razumeš, a Đilas ga gura da bi sprečio Šutanovca da dođe na čelo gradskog DS-a. Čoveče, ako ti u ovom trenutku sa ovakvom situacijom, tebe zanima to kadrovsko, da ti Šutanovca skloniš da bi ti došao ovaj koji ne može da sastavi rečenicu. Pa čoveče, šta ti imaš u glavi, ti si i dalje zatvoren u tim malim kadrovskim igrama unutar tvoje male stranke. Ne radujem se tome, krivo mi je, ne smejem se kad vidim Šapića. Znaš, imaš čoveka na čelu DS-a koji nije iživeo svoje sportske ambicije i onda on voli da je u košarkaškom savezu, voli da je okružen sportistima i onda sportistima daje da rade nešto što oni ne umeju da rade. Nije imao kad taj čovek to da nauči.

Tako da ne znam, ta Nova stranka, ja bih voleo da oni nešto naprave. Ako ne naprave ni oni, pokret građana. Evo, Turci se, brate mili, organizovali, organizovali se ljudi, ne daju park. I evo, sad se postavilo pitanje vlade i svega, jer nisu hteli da se povuku. I to će se dogoditi, ja verujem da će se to dogoditi, ja verujem da se sad akumulira potencijal za takav događaj u Srbiji. I ova vlast će to da proizvede, jer ne ume da komunicira, isto kao i prethodna vlast, ne ume da uspostavi tu vezu sa građanima koja je normalna. Oni veruju samo u te klijentelističke veze, ja tebi, ti meni, ne veruju u slobodu, ne veruju u prostor koji se ostavlja ljudima da samostalno odlučuju i da samostalno rade i zarađuju za sebe. Ne, nego hoće da su ljudi zavisni od njih, hoće da im oni daju pa da na taj način mogu da manipulišu njima. E, dogodiće se.

I to kad ljudi kažu – kako to svuda drugde, samo kod nas ne, pa polako. Razumeš, ratuješ deset godina, pa ćeš onda za deset godina da praviš socijalnu revoluciju i politički bunt, da menjaš sistem. Pa ne ide to, ne izlazi se iz rata tako, ne može, mora da prođe neko vreme. Moraju ljudi da zaborave nasilje, moraju da zaborave strah od nasilja da bi se ponovo upustili u tako nešto. Građani će se organizovati kad pređu neku liniju. Turska, super ekonomski pokazatelji, moćna, jaka, ima zaista neku vrlo čvrstu poziciju unutar tog šireg regiona, čoveče, preko noći zbog parka i tržnog centra rekli ljudi – nećemo tržni centar, ne damo vam da sečete drveće.

Svetlana Lukić: I onda naravno iz toga izađe to nasilje policije i onda kažeš – nismo mi stoka ovde.

Dejan Ilić: Tako je, imam neke druge potrebe, nije nam dosta da imamo da jedemo. Kad imaš razbijen, fragmetisan javni prostor, kada političari i stranke ne komuniciraju sa građanima, onda imaš niz incidenata koji ti zapravo razaraju društvo, a ti misliš da je sve u redu i da su to samo incidenti. Ali kad ih pobrojiš, kad ih postaviš u niz ti dobiješ vrlo preciznu sliku kako se stvari raspadaju. Njih to ne zanima jer ih ne ugrožava direktno. Pa, u redu. Ma ako ne naprave drugi mi ćemo nešto smisliti, šta ima veze.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik, pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić, doviđenja.

Radio emisija, 07.06.2013.

Peščanik.net, 10.06.2013.