- Peščanik - https://pescanik.net -

Istoričar Ivan Đurić

Posted By Dokumenti On In Tefter,Tekstovi | Comments Disabled

Još jedan prilog proučavanju srpske elite

A ja sam, ipak, još uvek najpre istoričar
Ivan Đurić, 1992.

1. O ovoj knjizi

Pred čitaocem je posthumna knjiga Ivana Đurića Vlast, opozicija, alternativa. Naslov, koji ne potiče od autora već od priređivača knjige, sažima njen sadržaj: u središtu su pomenuti fenomeni u Srbiji u poslednje dve, prelomne, decenije XX veka. Običan za knjigu univerzitetskog pro-fesora u Beogradu, Parizu, ili bilo gde, naslov knjige, odnosno njen sadržaj, neobičan je svuda za istoričara – vizantologa.1 Međutim, u istoriji srpske in-telektualne elite, kojoj pripada i Ivan Đurić, ova neobičnost je više pravilo nego izuzetak.

Odrastao u porodici sa više univerzitetskih profesora, školovan u najdužem razdoblju mira u novijoj istoriji Srbije, sa jasno ispoljenim talen-tom, koji mu je, uz sve ostalo, otvarao put u uspešnu akademsku karijeru – Ivan Đurić je bio i savremenik kraja jedne ideologije i na njoj zasnovanog monističkog političkog sistema, kao i kraja nekolikih socijalističkih država: među njima i vlastite države, Jugoslavije.

U pomenutim istorijskim uslovima, šta je preostajalo istoričaru – savremeniku, koji nije tek tada otkrio da civilizacije, države i društva nastaju, traju i propadaju? Uz to, pripadniku istoričarskog esnafa, koji je sa autoritetom nauke, tekuća zbivanja posmatrao kao proizvod neumitnog zakona istorije na delu?2 Kakav je izbor napravio Ivan Đurić, budući da ni tada nije postojala samo jedna mogućnost izbora: ni za koga, pa ni za istoričara? I da li je on, uopšte, morao da izvan nauke traži polje na kome bi bio delotvorniji? A ako je, sledeći svoj profesionalni i moralni imperativ, ne pristajući na monizam ni sa novim, nacionalnim, predznakom, to ipak morao, kakav je bio neposredni a kakav dugoročni efekat njegovog izbora? Najzad, kakva je bila cena tog izbora? Na sva ova pitanja odgovorio je sâm Ivan Đurić. Sabrani u ovoj knjizi, ti odgovori zaokružuju sliku o njegovoj ličnosti i pružaju uvid u razloge i sadržaj njegovog izbora: ni uz vlast, ni sa opozicijom, već za alternativu ovim, samo prividno različitim stranama. Ujedno, odgovori Ivana Đurića su važan prilog razumevanju pojma intelektualca u njegovom univerzalnom značenju, kao čoveka znanja, po strani od tekućih zbivanja i politike. Ali i njegove posebne uloge u konkretnoj zemlji i u konkretnoj istorijskoj situaciji: u Srbiji pred izazovima kraja XX veka. Ivan Đurić se intelektualno angažovao i izvan svoje vizantologije da bi, upravo kao istoričar, pomogao da se na te izazove daju racionalni odgovori. Znao je, naime, da ti odgovori mogu biti i drugačiji: arhaični, revanšistički, iracionalni. “Ne zaboravite“, govorio je istoričar i autor knjige Sumrak Vizantije, “da moj zanat, zanat istoričara, postoji baš zahvaljujući privremenosti naroda i civilizacija. Ali, isti zanat takođe uči i da narodi itekako mogu uticati na vlastitu sudbinu. Učinimo makar to“.3

Mala, seljačka i siromašna zemlja, sa masovnom nepismenošću; socijalno homogeno društvo, po definiciji autoritarno, sa autokratskom vlašću; česti unutrašnji prevrati i spoljni ratovi; homogenizujuća ideja oslobođenja i ujedinjenja srpskog naroda u granicama srednjovekovne srpske države apsorbovala je ionako male i materijalne i umne snage. U takvim uslovima, a ne posmatrajući pojave u razvoju, mesta za ulogu intelektualca u univerzalnom značenju toga pojma, koji je i sam novijeg datuma, nije bilo. Ali je iz razumevanja tog značenja proizlazila i ona posebna, specifična uloga intelektualca u modernoj istoriji Srbije. Zapravo, u svim generacijama novovekovne Srbije, intelektualac je, u isto vreme, vršio uloge koje pripadaju različitim epohama (pisao knjige, ustave i zakone; prevodio; organizovao ustanove i institucije države i društva; stvarao političke partije; učestvovao u vlasti; bio kritičar i apologeta, često i jedno i drugo na smenu) – ne dospevši do uloge čoveka znanja, koji stoji van sukoba, da bi, svojom mišlju, omogućio njihovo razrešenje bez nasilja.

“Sav napor i sva težnja intelektualaca“, govorio je u samo predvečerje Drugog svetskog rata Hoze Ortega i Gaset, “trebalo bi da ide za tim da se najpre shvati jedan zamršen problem, a zatim da se objasni. Intelektualac treba da u haos ideja i misli unosi red, jasnoću i analizu. To je njegova uloga. Intelektualac treba da objašnjava, da obrazlaže i da izlaže. Uloga i misija intelektualca ne bi trebalo da se sastoji u uzimanju učešća u duhovnoj i u političkoj borbi, koja vlada svetom i Evropom. Ja držim da intelektualac treba da stoji van sukoba i izvan vašara… Misija intelektualca treba da bude razbistravanje zamršene situacije, koju je politika još većma složila i pomerila. Intelektualac treba da ostane van sukoba i da, u vreme dok sukob traje, postrani, kako bi pravilno mogao da oceni to stanje… U svome govoru intelektualcima izneo sam u čemu se sastoji misija intelektualaca u opštem poremećaju evropskih odnosa. U sukobu ideja i misli, politike i ideologije intelektualac treba da ostane van tog sukoba. Usled toga sam napustio Španiju i usled toga sam od prvih dana građanskog rata prestao da pišem o španskim stvarima“.4

Pored mnogih autora koji su pisali o ulozi intelektualca, citiran je baš Hoze Ortega i Gaset: njegovo shvatanje primenjeno na Ivana Đurića pokazuje sve teškoće formulisanja koherentnog shvatanja uloge inte-lektualca. Delom, Ivan Đurić savršeno odgovara shvatanju te uloge kako je vidi Hoze Ortega i Gaset, a delom, po tom istom viđenju, od te uloge odudara toliko da je skoro izdaje. Drugim rečima, Ivan Đurić uočava središni problem, analizira ga, u haos misli i ideja unosi red, na osnovu različitih pretpostavki – predviđa moguća rešenja sukoba koji je politika iskomplikovala i pomerila. Ali, on ne ostaje izvan sukoba čime, prema citiranom viđenju, gubi pravo na ulogu intelektualca. Istina, on nije, kako je već rečeno, ni uz vlast, ni sa opozicijom. Rizikujući da dođe u sukob i sa jednima i sa drugima, on formuliše alternativu, što je takođe jedna od strana: “pošto nisam bio komunista, odlučno sam protiv antikomunističke histerije, pošto sam iz svešteničke porodice – odlučno sam protiv države koja ne bi bila laička“.5 Ivan Đurić je intelektualac – istoričar. On na događaje čiji je savremenik reaguje iz perspektive istoričara. U toj su reakciji prepoznatljiva njegova znanja, njegovo razlikovanje istorijske svesti i istorijskog saznanja. Naravno, njegovi radovi iz istorije Vizantije predstavljaju poseban korpus u njegovom opusu,6 različit po sadržaju i metodu, ali oni su prepoznatljiva osnova njegovih tekstova i u ovoj knjizi – rasprava, članaka, eseja, ali i brojnih intervjua.7

I vizantološki korpus radova, ako se tako može reći, Ivana Đurića8 i onaj korpus u čijem su središtu poslednje dve decenije XX veka o kojima je on, iako savremenik, pisao iz perspektive istoričara procesa dugog trajanja, povezuje jedinstveno shvatanje istorije. U osnovi toga shvatanja su srpska kritička istoriografija, pre svega Dositej Obradović i Ilarion Ruvarac, i francuska istorijska nauka sa svojim vrhovima: Žil Mišle, Žorž Dibi, Fernan Brodel sa drugom generacijom analistaoko sebe. Glavne, pak, koordinate tog shvatanja su: istina i istorija, istorija i društvo, teorija i istorija.

Odbacujući velike pretenzije, Ivan Đurić je svoje shvatanje istorije izložio u knjizi karakterističnog naziva: Istorija – pribežište ili putokaz.9 Ni izdavač, sarajevska “Svjetlost“, ni godina izdanja, 1990, nisu bili slučajno odabrani. Prvo je pokazivalo ono što će Ivan Đurić smatrati aksiomom – “da, sviđalo nam se ili ne, naš kulturni prostor postoji“.10 A što se objavljivanja tiče, ono je došlo u vreme kada je već bilo izvesno da će znatan deo srpske istoriografije nastaviti da se kreće između tabua i monopola, proizvodeći tako istinu samo za domaću upotrebu. Upravo zato je Ivan Đurić i podsećao: “Premda se ubeđenost da se, u naše doba, istorija zaustavila, pokazala iluzijom, ipak nije nimalo jednostavno pomiriti se sa činjenicom da, ni na Balkanu ni na drugim stranama sveta, nikada ništa niti je bilo niti će ostati okamenjeno. Upravo ovaj XX vek, da se ne seže dublje u prošlost, dokazuje suprotno, počev od promena na političkoj, geografskoj ili etničkoj karti rečenog poluostrva, preko demografskih eksplozija i zatiranja, pa do kolektivnih psihičkih i kulturnih preobražaja. Da istorija za njene zatočenike (stvaraoce, preprodavce i potrošače) ne bi ostala puko pribežište nego i putokaz, najpre bi bilo nužno pomiriti se sa neprekidnim kretanjem i razvojem koje ona, po definiciji, sadrži. Zatim bi valjalo podsetiti se istine da razvijena istorijska svest, koja u sebi gaji i debele nanose mitološkog, ne označava, sama po sebi, razvijeno istorijsko mišljenje, zasnovano na rezultatima istorijske nauke. Najzad, pored hrabrosti koja nedostaje, uz otpore katkada veoma koristoljubivo (društveno, klasno, nacionalno) motivisane, nužan bi bio i ’stoicizam’ u suočavanju sa pravim naučnim saznanjima. A kada je posredi nauka, uporedo i recipročno, valjalo bi u njoj razdvojiti pozitivizam, ’marksistički pozitivizam’ i ’propagandizam’ od izučavanja istorijskih procesa u celini. Onakvih kakvi jesu, a ne kakvi bi trebalo da budu“.11

Razume se, knjiga Ivana Đurića Vlast, opozicija, alternativa ne obuhvata ni njegove radove iz vizantologije ni njegove rasprave o istoriji. Oni su objavljeni u drugim edicijama; poznati su naučnoj javnosti, posebno onoj užoj koju čine vizantolozi; objektivno, oni su već deo istorijske i kulturne baštine i to će ostati bez obzira na pokušaje da se predavanje zaboravu ličnosti Ivana Đurića protegne i na njegovo naučno delo. U pomenutu knjigu uvršteni su radovi Ivana Đurića kojima je on, opet najpre kao istoričar, reagovao na savremena zbivanja, tražeći način da svoje analize i zaključke učini dostupnim, da utiče sa pozicije znanja. Upravo time, on je i došao u nesklad sa ulogom intelektualca kako je tu ulogu shvatao Hoze Ortega i Gaset. Ali, ne i kakva je objektivno bila u Srbiji. Ti radovi su sami po sebi istorijski izvor.

U godinama sazrevanja krize, ratova i raspada jugoslovenske države, Ivan Đurić je, uz arhitektu i univerzitetskog profesora Bogdana Bogdanovića,12 za ličnosti različitih zanimanja – novinare, istoričare, publiciste – iz republika bivše Jugoslavije i iz zapadnoevropskih zemalja bio najtraženiji sagovornik iz Srbije. Većina tekstova Ivana Đurića objavljena je u stranim listovima,13 ali ne samo zato što je on 1991. godine živeo i radio u Parizu i bio im, takoreći, pri ruci. Na zanimanje za njegove poglede u svetu,14 u zemlji se odgovaralo njegovom marginalizacijom i sistematskim sužavanjem prostora za delovanje.15 Vlast je njegove ideje smatrala subverzivnim, opozicija ih je ignorisala, šira javnost je bila indiferentna. Međutim, sa njegovim idejama koje su bile na tragu alternative i koje su bile vrlo srodne potonjim idejama Zorana Đinđića, srpska politička scena je, bar potencijalno, bila pluralnija više nego što je dopuštao konsenzus oko stvaranja nacionalne države: “svi Srbi u jednoj državi“. To je jedan razlog za objavljivanje knjige Vlast, opozicija, alternativa. Drugi razlog leži u uverenju priređivača da bez ovakvih knjiga nije moguće napisati istoriju srpske intelektualne elite. Tek pojedinačne biografije njenih pripadnika, i to u nevelikom nizu, omogućavaju da se otkriju napetosti u svakom od njih i podele među njima. Ko je, na primer, Ivan Đurić? Profesionalno, istoričar, univerzitetski profesor, javni radnik. Politički, komunista nije bio, ali ni antikomunista; najbliže su mu bile liberalne vrednosti i deklarisao se kao liberal. Kakav je onda bio njegov odnos prema srpskom pitanju, koje je za srpskog intelektualca u svim generacijama bilo pitanje svih pitanja? U srži kolektivne svesti, ono je i elemenat ličnog identiteta, brišući granicu između profesionalnog i političkog angažmana. Ni na jednoj od mnogih istorijskih prekretnica, srpski intelektualac nije ostao samo čovek znanja koji analizira i unosi red u haos: ne svojom neposrednom akcijom na jednoj od strana u sukobu, već svojim razumevanjem i tumačenjem sukoba.

Kako su drugi videli Ivana Đurića? Kako je on video svoju ulogu? I za vlast i za opoziciju, on je bio izdajnik. U to isto vreme, francuski istoričar Žak Žiliar je u posveti svoje knjige napisao: “Ivanu Đuriću, srpskom patrioti“.16 Sam je podsećao da je, svojevremeno, proglašavan i za nacionalistu: “jer sam slavio slavu, pisao ćirilicu i bio protivnik nadnacionalnog jugoslovenstva“.17 Priređivač ove knjige, koji je ne samo prošao kroz tekstove Ivana Đurića, nego ih je i upoređivao sa tekstovima njegovih savremenika i na vlasti i u opoziciji, vidi ga kao racionalnog srpskog nacionalistu koji nije bio zagovornik ni pansrbizma ni jugoslovenskog unitarizma. On je, pre svega, Veliku Srbiju smatrao tragičnom zabludom. “Bio sam“, pisao je, “optuživan za izdaju jer sam govorio da je u interesu Srba Srbija kakva jeste… Smatrao sam da nije moguće napraviti Veliku Srbiju, ekskluzivnu, etničku državu Srba, jer sam znao statistiku, znao istoriju i znao realnosti“.18 Ivan Đurić je imao u vidu Srbiju kao modernu državu, koja priznaje prava i slobodu drugog (etnički, verski, politički) kao uslov da se posveti sopstvenom razvitku i zaštiti sunarodnike koji ne žive u njenim granicama. U ime tog cilja, duboko nacionalnog, on se i angažovao: intelektualac u konkretnoj zemlji Srbiji i u konkretnim istorijskim okolnostima kad je jedan fantazam o velikoj državi trijumfovao nad razumom. Politika je, po Ivanu Đuriću, “prirodan dug svakog od nas, rođenog u nesrećnoj zemlji autoritarizma, lišenoj ikakvih neposrednih demokratskih iskustava. Jer, ako takvoj zemlji ne pomognu njeni školovani izdanci, onda nema ko drugi. Pri tome, intelektualci moraju znati i da baviti se politikom ne može da bude svedeno na etički sud u četiri zida, saopšten u potaji bližnjima, porodici ili sagovornicima u kakvoj zavereničkoj sali. Ali, i to je bolje u zemlji u kojoj je intelektualna nomenklatura izabrala nacional-socijalizam“.19

U svojim tekstovima Ivan Đurić je ponavljao: “ja sam Srbin“. To nije bio način odbrane od optužbi za izdaju, ni izraz borbe za mase: to je kod njega bilo autentično, on se osećao ukorenjenim u tradiciju, ali ne i ograničen njome. Sa svojim shvatanjima, on je bio rezultanta sukoba patrijarhalnog i modernog, njihovog paralelizma i najzad, njihovog prožimanja.

2. Poreklo: Đurići i Bogdanovići

I po očevoj i po majčinoj liniji, Ivan Đurić je bio kolenović. Đurići su u Zaovine, selo na Tari, došli iz Hercegovine 1860. godine. Patrijarhalna, seljačka porodica, koja je živela od zemljoradnje i stočarstva, u kojoj se i rađalo i umiralo mnogo dece, kojom je upravljao starešina (isključivo muškarac) prema kome su se ukućani odnosili bespogovorno – bila je jedna od onih zajednica u kojima se začinjala srpska elita. Đurići su dali ljude: politici, nauci, crkvi, vojsci… I da nije rekonstruisano u porodičnoj hronici koju je napisao otac Ivana Đurića, ovome je to bilo poznato, jer je prenošeno sa generacije na generaciju.20

Rodonačelnik zaovljanskih Đurića bio je pop Đurđija – Đoko (1793-1876), koji je “u nekom obližnjem manastiru naučio staroslovensko pismo, crkvenu službu i ostalo, pa se zapopio“.21 Imao je više dece, a najmlađi od njegova četiri sina bio je čuveni prota Milan Đurić (1844-1917),22 koga je otac odlučio da školuje. Posle gimnazije u Beogradu, u kojoj je upoznao Petra Karađorđevića, budućeg kralja Srbije, Milan Đurić je završio bogosloviju. Nakon službe u Zaovinama i Karinu, 1869. godine je premešten u Užice. Tu je, 1878. godine, izabran za narodnog poslanika, da to i ostane narednih 40 godina. Pripadao je malobrojnoj, ali tvrdoj opoziciji, koju je od 1878. godine predvodio Nikola Pašić. Od osnivanja Narodne radikalne stranke, 1881/82. godine pa do kraja svog života bio je član njenog Glavnog odbora i predsednik njenog poslaničkog kluba. Dovođen u vezu sa ubistvom naprednjačkog poslanika Veljka Jakovljevića (1885), da bi izbegao hapšenje, otišao je u Crnu Goru, u kojoj je ostao tri godine (1886-1889), održavajući veze sa Nikolom Pašićem i Petrom Karađorđevićem. Zbog Ivandanjskog atentata na kralja Milana (1899) bio je osuđen na 20 godina zatvora u teškim okovima i raščinjen u crkvi Ružica.23

Prota je bio veliki i čest govornik u Narodnoj skupštini. Važna karakteristika njegovih govora bilo je stalno pozivanje na pretke, na “pradedovske kosti“.24 Dve protine fascinacije bile su Radikalna stranka i Rusija, u kojoj je, po nalogu Nikole Pašića i boravio (1887-1888). Učestvovao je u ratovima od 1912-1914. Prešao je Albaniju. Kao već star i iscrpljen, poslat je u Rim, gde je, 1917, i umro. Njegovi posmrtni ostaci su o državnom trošku, prebačeni iz Rima 1926. godine i pokopani na užičkom groblju Dovarje. Ličnost prote Milana Đurića je, možda najtačnije, opisao njegov savremenik i narodni poslanik u opoziciji Radikalnoj stranci, socijaldemokrata Dragiša Lapčević: “Kod prote su bile dve izrazite karakterne osobine: Prva, on veliki Karađorđevac, nikako to nije hteo biti na štetu Radikalne partije i g. Nikole Pašića; Drugo, bio je nesalomljivo odan Rusiji i ruskome caru do poslednjeg daha života: jedared, na proročki završetak moga govora: Nikola Poslednji (Nikola II, koga su, u julu 1918, streljali boljševici – L. P.), prota Đurić je, jedini u celoj Narodnoj skupštini, uzviknuo: Živeo ruski car!“25

I prota Milan Đurić imao je više dece. Dva protina sina, Zdravko i Dragiša, bili su (1895) proterani u Rusiju. Prvi je tamo završio studije za mašinskog i građevinskog inženjera. Drugi, Dragiša, bio je proteran iz Rusije zbog svojih veza sa ruskim revolucionarima. U Lajpcigu, gde je živeo godinama, završio je studije filozofije i odbranio doktorat. Po dolasku Karađorđevića, 1904, vratio se u Srbiju. Izabran je za docenta na Filozofskom fakultetu Velike škole za predmet istorija filozofije i etika. Prvi je među Đurićima postao univerzitetski profesor i prvi se među njima bavio naukom.26

Zadružni život u siromaštvu podrazumevao je uzajamno pomaganje. Tako se uz pomoć najpoznatijeg među zaovljanskim Đurićima, narodnog poslanika prote Milana, u Kragujevcu, sedištu Narodne skupštine, našao veliki broj Đurića. Među njima i protin sinovac Sava (Zaovine, 1875 – Kragujevac, 1931), sin protinog brata Todosija, koji je iz dva braka imao osamnaestoro dece. Đurići su posao nalazili u Vojno-tehničkom zavodu. Sava je tamo izučio puškarski zanat i slat je, na usavršavanje, u Nemačku, Austriju i Francusku. Naučio je nemački i francuski jezik. Ali je, kao i drugi majstori koji su slati na usavršavanje – “poprimio… manire i shvatanja koja su se bitno razlikovala od onih u Srbiji… kako u ophođenju, tako i u oblačenju, druženju, higijeni…“27

Sava i njegova žena Persida izrodili su više dece, od kojih su neka rano umrla. Sva su deca školovana: ženska za učiteljice, muška za vojna zanimanja. Jedan sin, Dragoje (1910, Kragujevac – 1990, Beograd) završio je prava. Sin Dušan (1920, Kragujevac – 1997, Beograd), poznat po nadimku Zinaja,28 je kada se porodica, 1940. godine, preselila u Beograd, upisao prava. Iste godine – “pošto su mu braća i sestre obećali da će ga pomagati u plaćanju školarine, prelazi na medicinu“.29

Aktivan u studentskom pokretu, zbog čega je i hapšen, Dušan Đurić je od prvog dana učesnik NOR-a. Bio je borac Kragujevačkog partizanskog odreda i Prve proleterske brigade od njenog osnivanja. Posle rata, kao dražavni stipendista, nastavlja i završava medicinu. Zapošljava se na Prvoj internoj klinici. Na njoj prolazi kroz sva naučna zvanja: od asistenta do redovnog profesora. Na Prvoj internoj klinici, pošto je godinama bio njen upravnik, 1985. godine završava svoj radni vek.

Posle odlaska u penziju, poduhvata se pisanja porodične hronike. Ovaj dvanaestogodišnji rad, koji je zahtevao ovladavanje mnogim specijalizovanim znanjima, urodio je plodom: Đurići u Zaovinama su nezaobilazan izvor ne samo za istoriju jedne porodice, već za političku i društvenu istoriju Srbije koja se kroz tu porodicu prelama.

Iz prvog braka, Dušan Đurić ima blizance: sina Ivana Đurića, univerzitetskog profesora i ćerku Dušanku Đurić – Trbojević, klasičnog filologa, koja danas živi u Londonu. Iz drugog braka – sina Savu Đurića, pravnika.

U porodičnoj hronici, Dušan Đurić je najdetaljnije opisao strica protu Milana i sina Ivana, koga, za samo nekoliko meseci, nije nadživeo. Čitave male monografije o njima u porodičnoj hronici nastale su, očigledno, iz uverenja njenog autora da su upravo ova dva Đurića najmarkantnije tačke na putu koji su zaovljanski Đurići prešli od polovine XIX do kraja XX veka. U njihovom putu ogleda se i kretanje novovekovne Srbije: neravno, protivrečno, sa mnogo stranputica, ipak uzlazno kretanje.30

Na tom tragu je, smatrao je Dušan Đurić, i uloga generacije kojoj je i sam pripadao. A svoj lični doprinos nalazio je u medicini: naučnik, pedagog, organizator i rukovodilac medicinskih ustanova, prosvetitelj. Na zarancima života vratio se korenima, pisanju porodične hronike “da sadašnji i budući Đurići saznaju ko smo i šta smo“.31 Bio je to znak ličnog biološkog starenja, ali i znak da se vlastita generacija istorijski istrošila i da je vreme za bilans.

Nije se moralo biti obrazovan istoričar da bi se shvatilo da se Srbija na kraju XX veka našla na istorijskoj prekretnici. Ali je temeljno obrazovanje, posebno odlično poznavanje istorije, moglo pomoći da se razume da ni tada nije postojao samo jedan izbor. Nije se mogao isključiti ni sizifovski zaokret unazad. Utoliko pre, što Srbija nije bila svesna da “ako se želi promena, ona (ta promena, L. P.) mora da iziđe iz novog modela mišljenja“.32 Zasade tog mišljenja Ivan Đurić je nalazio u ideji moderne države i liberalne misli u Srbiji. Uz Bogdanoviće, naučio je da te zasade prepoznaje i čita u njihovom izvornom značenju.

Ivan Đurić je često isticao ne samo da je on rođeni Beograđanin nego i da njegovi preci po majci tu, u Beogradu, traju 180 godina.33 Njegova prababa završila je Višu devojačku školu u Beogradu. Njegova baba, Mileva Mihailović (1894-1973), koja je rođena u Trsteniku, školovala se u Beogradu, boraveći u ženskom internatu. Pošto je diplomirala jugo-slovensku književnost i francuski jezik, kraće vreme je boravila u Francuskoj. Bila je profesorka u Drugoj muškoj gimnaziji u Beogradu. O duhu koji je vladao u ovoj školi govore i dva pravila koja je uveo njen direktor Boško Bošković. Na kraju školske godine odlični učenici nisu nagrađivani knjigama. Đaci imaju dužnost da uče, govorio je Bošković. Osim toga, na zidovima učionica Druge muške gimnazije nije bilo kraljevih slika.

Posle Druge muške, Mileva Mihailović – Bogdanović predavala je francuski jezik u Petoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. Volterijanka, osećala se pripadnicom, kako je govorila, “gospodske sirotinje“. Bogdanovići nisu bili bogati ljudi već aristokrati po duhu.

Deda Ivana Đurića, književni kritičar, kratko univerzitetski profesor, akademik Milan Bogdanović (1892-1964) rođen je u Beogradu, ali je osnovnu školu i gimnaziju završio u Požarevcu gde je njegov otac bio upravnik kraljevskog dobra Ljubičevo. Kao i drugi pripadnici njegove generacije, učestvovao je u ratovima koje je Srbija vodila 1912-1914. godine. U Prvom svetskom ratu bio je teško ranjen i proveo je duže vreme na lečenju u Ženevi i Parizu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, 1919. godine. Po uverenju republikanac, bio je član rukovodstva Republikanske stranke (1920-1930) i urednik njenog organa Republika. Više puta je hapšen, a 1923. godine i otpušten iz službe.

Između dva svetska rata, Milan Bogdanović je postao jedna od središnih ličnosti književnog života. U književnoj kritici nastavio je onu orijentaciju koju je krajem XIX veka započeo Ljubomir Nenadović, a posle Prvog svetskog rata na Beogradskom univerzitetu nastavili Pavle Popović i Jovan Skerlić. Uređivao je Buktinju, Srpski književni glasnik i sa Miroslavom Krležom – Danas.

Posle Drugog svetskog rata, koji je proveo u zarobljeništvu, Milan Bogdanović je ostao veliki poslenik u srpskoj kulturi: profesor teorije književnosti i šef katedre za jugoslovensku književnost, upravnik, Narodnog pozorišta, urednik Književnih novina i dugogodišnji predsednik Udruženja književnika.34

I u razdoblju posle Drugog svetskog rata, Milan Bogdanović je, pre svega, bio književni kritičar jedinstvene energije, skerlićevskog temperamenta i stila. “Zato su“, rečeno je, “njegove zbirke kritika, sačuvavši u sebi i posle mnogo godina nešto od vreline savremenih literarnih borbi, zanimljiva i poučna hronika našeg književnog života, u njima je kritička analiza nezaobilazna za orijentaciju bezmalo o svemu onome što se za poslednjih nekoliko decenija dešavalo pa i danas još dešava u toj oblasti: te knjige su živa panorama naše savremene književne stvarnosti“. A za njegov prevod Rolandovog „Kole Brenjona“, “može se reći da je ponovo napisan na srpskom jeziku“.35

Za srpsku kulturu, sklonu povlačenju oštrih granica između razdoblja i novim počecima, ove su se ocene pokazale kao suviše optimistične. Posle smrti Milana Bogdanovića, Kulturno-prosvetna za-jednica Beograda ustanovila je nagradu koja je nosila njegovo ime. Devedesetih godina prošloga veka ta je nagrada faktički ukinuta: nije bilo ni novih dobitnika, ni svečanosti povodom dodele nagrade, ni poziva porodici da tim svečanostima prisustvuje. Ali, ni pitanja šta se i zašto sa nagradom dogodilo.

Mileva Mihailović – Bogdanović i Milan Bogdanović imali su dvoje dece. Sina Bogdana Bogdanovića (1922), arhitektu, univerzitetskog profesora, pisca, tvorca mnogih nekropola36 i osnivača alternativne arhitektonske škole u selu Mali Popovići. Člana nekolikih nacionalnih akademija i nosioca mnogih srpskih, jugoslovenskih i međunarodnih priznanja. Iznad svega, nadrealistu, koji je od Dušana Matića, Marka Ristića i Oskara Daviča naučio, kako sam kaže, da ne simplifikuje.37

Iz porodice koja je bila republikanska i pomerena ulevo, Bogdan Bogdanović je učestvovao u NOR-u. Bio je i ranjen. Iz tog iskustva je i nikla čitava jedna memorijalna kultura: “U temelje mojih spomenika uzidana je mladost koju sam znao iz rata. I ja sam jedva ostao neuzidan. Prema njima sam imao odnos kao prema Homerovim junacima. Najlepšu smrt. Za mladog čoveka ideali su nešto što nije dovoljno diferencirano. Nagon za boljim…“38

Ni Bogdan Bogdanović se ne uklapa u ulogu intelektualca kako je vidi Hoze Ortega i Gaset. On se angažovao, ali sa zrnom soli. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti koju je zbog neslaganja sa vladajućim shvatanjem vlastite uloge u njoj samoj, napustio (1981). Bio je gradonačelnik Beograda (1982-1986) sa vizijom grada koja ga je dovodila u sukob sa praktičarima vlasti. Zatim, član Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, sa kojim se razišao zbog njegove Osme sednice. Ali ne tiho već manifestno: bio je među prvima koji je taj događaj javno dešifrovao kao povratak u staljinizam upozoravajući na kobne posledice koje može imati njegov savez sa nacionalizmom kako po jugoslovensku državu tako i po Srbiju.39 Usledili su: medijska kampanja, otvorene pretnje i parole na stepeništu kuće na Vračaru u kojoj je živeo: “Ustašo, napolje iz Srbije“. Epilog: odlazak u Beč 7. decembra 1993. godine. Ogromnu pomoć pružili su mu njegovi tamošnji prijatelji iz mladosti. Među njima, najveću – dr Milutin Doroslovac, predratni beogradski skojevac i ilegalac, koji je iz Srbije otišao posle 1945. godine. Sa suprugom, anglistkinjom Ksenijom Anastasijević, takođe profesorkom Beogradskog univerziteta u penziji, Bogdan Bogdanović i danas živi u Beču.

Međutim, Bogdan Bogdanović nije iz Srbije otišao da bi prestao da misli o srpskim stvarima. U Beču je (1997–2007) na nemačkom jeziku, kod dva izdavača, izašlo šest njegovih knjiga.40 Dobio je prestižnu međunarodnu nagradu za spomeničku kulturu.41 Ove, 2009. godine, u bečkom Arhitektonskom centru otvorena je monografska izložba Bogdana Bogdanovića, nazvana “Ukleti neimar“ po njegovom istoimenom romanu koji je, 2001. godine, objavljen u Splitu. Izloženi crteži predstavljaju izbor iz 14.000 crteža Bogdana Bogdanovića.42 Delo Bogdana Bogdanovića za Beč predstavlja Srbiju u Evropi. Ili jednostavno: kulturu i umetnost. Austrija je Bogdanu Bogdanoviću, za njegov osamdeseti rođendan (2002), dodelila najviše odličje: Austrijski orden (krst časti) za kulturu i umetnost 1. reda. A 12. marta 2003. godine, kada je u Beogradu ubijen premijer Zoran Đinđić, Bogdan Bogdanović je u Beču primio Zlatni orden (počasni krst) za zasluge za područje Beča.

“Nisam mogao da zamislim život bez Beograda. A onda je došao trenutak kada sam morao da odem, jer grad koji sam voleo i poznavao nije više postojao“ – kaže Bogdan Bogdanović. Njegovo književno i likovno delo živi danas u Srbiji u ezoteričnim grupama. A njegovi spomenici su u ratovima devedesetih godina uništavani širom Jugoslavije: ponovo su ubijani oni koji su u njih uzidani.

Ali i pre svoje odiseje, Bogdan Bogdanović je naslućivao opasnost locirajući je u intelektualnom modelu kulture. U već pominjanom intervjuu Bori Krivokapiću za beogradski nedeljnik NIN, u avgustu 1979. godine, dakle, pre smrti Josipa Broza Tita, kraja državnog socijalizma i političkog monopola komunističkih partija, Bogdan Bogdanović je stvari sa glave postavio na noge. Drugim rečima, posledice se neće razlikovati sve dok imaju isti uzrok. Taj uzrok treba identifikovati, da bi mogao da se menja.

“Ono što radikalski intelektualni model kulture najviše ne podnosi to je samostalan čovek, čovek koji misli svojom glavom…“

“Srpski narod je ugrožen, ali od potencijalne blesavosti. Njemu preti pre svega opasnost od demencije. Upravo ultranacionalisti pomažu taj proces“.

“Nacionalizam je nešto bolesno, dementno. Svet minimalnih ideja, minimalnih koncepata, istrošenih parola, preobraženih dogmi. Imam utisak da je nacionalizam privilegija siromašnih i malih sredina, skučenosti duha“.43 Ove su dijagnoze primljene kao uvrede: zato je bolest i napredovala.

Ćerka Mileve Mihailović – Bogdanović i Milana Bogdanovića, majka Ivana Đurića, Ivana – Nana (1925) završila je rusku osnovnu školu. Nije primljena u rusku gimnaziju: ona misli zbog političkih uverenja svoga oca. Posle studija slavistike, odbranila je doktorsku disertaciju Futurizam Marinetija i Majakovskog. Na katedri za svetsku književnost Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu predavala je rusku književnost. Pripadala je grupi srpskih rusistkinja koje su, u svim fazama partijskih i državnih sovjetsko-jugoslovenskih odnosa, i svojim prevodima i studijama, ne samo održale zanimanje za rusku književnost, nego su oživele i onaj njen deo koji je u sovjetskom razdoblju bio izbačen iz ruskog književnog nasleđa.44

Nana Bogdanović se čitavog života bavila isključivo naučnim i pedagoškim radom. Bila je slobodna i svoja: ne na neki manifestan, borben način, već na unutrašnji, dubinski način koji su i drugi osećali i poštovali. U porodici: ima jedna porodična fotografija na kojoj svi gledaju u fotografski aparat, samo mu je Nana okrenula leđa. Među studentima: kada je na jednom studentskom zboru 1968. godine neki student pitao: “Šta misli Nana?“ – drugi student mu je odgovorio: “Ostavi Nanu. Ona je ostrvo za sebe“. Kada joj je sin saopštio svoju odluku da se kandiduje na predsedničkim izborima decembra 1990. godine, ona je reagovala upozorenjem: “Dobro razmisli šta ćeš ako te izaberu“. A priređivaču ove knjige na iptanje šta misli o njegovom stanovištu da je Ivan Đurić bio racionalan nacionalista odgovorila je: “I ja sam to. Poštuj druge, a kod svoje kuće pokaži šta znaš“. Nije onda teško utvrditi poreklo stanovišta Ivana Đurića: “Gresi drugih mene ne zanimaju dogod sam ja grešan, pogotovu ako je prvobitni greh bio moj. To važi i za narode“.45

Zaista, da bi se složila istorija jedne srpske porodice, u generacijama pismene i gradske porodice, koja se od kraja XIX do početka XXI veka uspinjala ka vrhu malobrojne srpske intelektualne elite, da bi se videlo i ono što nije na površini – treba poznavati život svakog njenog pripadnika. Nana Bogdanović nije učestvovala ni u političkim ni u književnim sudarima koji su itekako potresali porodicu Bogdanović. Ali, ona je o njima bila savršeno obaveštena, mislila svojom glavom i osećala ih na način koji bi zadovoljio i jednog Karla Popera: intelektualci treba da budu skromni. Upravo takva, Nana Bogdanović je na jednoj strani, uz pomoć svoje majke ili kao njen oslonac, i mogla da održi ravnotežu sa drugom stranom na kojoj su bili dva Bogdanovića i dva Đurića: svi angažovani u sudarima i svako sa svešću o svojoj ulozi u njima.

3. Život

Ivan Đurić je rođen 30. oktobra 1947. godine u Beogradu. Tu je završio osnovnu školu “Sveti Sava“; klasičnu gimnaziju koja je bila jedina škola te vrste u gradu i Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu. Zainteresovan za istoriju, Ivan Đurić je rano pokazao sposobnost i da se njome bavi: njegov maturski rad o svetom Savi već tada je bio notiran i u vanškolskoj javnosti.46 Po završetku studija bio je primljen za asistenta na Katedri za istoriju (1971) čiji je šef bio profesor Georgije Ostrogorski, vizantolog međunarodnog ugleda.47 Magistrirao je (1974) sa tezom “Porodica Foka“. Postao je i saradnik Instituta za Vizantološke studije, pri SANU (1974). Usavršavao se u Centru za Vizantološke studije i u Američkoj školi u Atini (1977–1978). U svojoj trideset petoj godini (1982) odbranio je doktorsku disertaciju “Vreme Jovana VIII Paleologa“. Docent (1983) na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i gostujući profesor na Univerzitetu u Nici (1983) i u Parizu (1986). Vanredni profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu (1989) i predsednik Saveta Filozofskog fakulteta (1990). Sve je govorilo za jednu uspešnu naučnu karijeru. Ali, događaji koji od 1987. godine temeljno potresaju Srbiju i Jugoslaviju izbacuju iz ležišta i Ivana Đurića.

U godini kada je postao vanredni profesor, Ivan Đurić postaje i urednik časopisa Demokratija danas.48 Ništa neobično za intelektualca koji u neizvesnim političkim previranjima želi da označi svoju poziciju, posebno za istoričara koji zna u kom sve pravcu mogu da odu ta previranja. Međutim, osnivanje Liberalnog foruma (1990), koji je bio kolektivni član Reformske partije (1991-1992); uspostavljanje veza sa liberalima u Sloveniji i Hrvatskoj; kontakti sa Markom Nikezićem49 i drugima u Srbiji; kandidovanje na predsedničkim izborima u Srbiji – izrazi su političkog angažovanja čiji se i razlog i cilj mogu ustanoviti. Možda i sa iskrenim uverenjem da je to samo privremeno, dok Srbija ne nađe sebe.50

Ivan Đurić je proveravao svoju odluku da se politički angažuje. Istraživanja priređivača ove knjige pokazuju da nije naišao na odobravanje kod svih do čijeg je mišljenja držao. Bogdan Bogdanović, misleći da ga je već dovoljno opteretio svojim angažovanjem, nije ga ohrabrivao. Profesor Andrej Mitrović, koji je za Ivana Đurića bio autoritet, u razgovoru u kome je učestvovao i priređivač ove knjige, iako je od Đurića bio stariji samo deset godina, rekao mu je: “Savetujem ti kao otac: ne napuštaj nauku“. Tako u svakoj generaciji. Brat naučnika i političara Jovana Žujovića savetovao je ovome: “Politika nije za tebe… ti (se) najbolje okrećeš po tvome kabinetu. Zato ne napuštaj geologiju, ako si rad miran, zadovoljan i uvažen život da provedeš“.51 Autonomnost je smrtna opasnost za jedinstvo cilja. I to nije nikakav usud već karakteristika seljačkih društava u kojima između mase i intelektualaca nema međuslojeva. Kako je Berđajev govorio za Rusiju: “bilo je kulturnih ljudi, ali nije bilo kulturne sredine“.52

Zanimljivo je, i možda najbliže istini, kako je otac Ivana Đurića video razlog i cilj političkog angažovanja sina čijim se rezultatima u nauci, i sam naučnik, ponosio.

Osamdesetih godina prošloga veka, zemlja je, kaže Dušan Đurić, bila u krizi a u njenom rukovodstvu “nije bilo nijednog pojedinca, doraslog državnika i zrelog političara, da u smirenoj i tolerantnoj razmeni mišljenja, pronađe ili predloži izlaz iz teške konfliktne situacije“. Za ovu priliku, samo usput, to je bila cena predugog trajanja političkog monopola i vođe. Odatle se moglo krenuti u dva pravca: napred u dalju modernizaciju i nazad – u poništavanje napretka ostvarenog u drugoj polovini XX veka. “U takvoj situaciji“, nastavlja otac Ivana Đurića, “Ivan smatra da je nečasno ostati neopredeljen. Vaspitavan u demokratskoj sredini, od ranog je detinjstva učen da bude radan i skroman, i da stečenim znanjem i razmišljanjem donosi sud o događajima u našem društvu… U sudbonosnim događajima o kojima je rečeno, Ivan svesno rizikujući da izvesno vreme bude neshvaćen u zaostaloj i neobaveštenoj sredini, glasno i nedvosmisleno ukazuje da Srbija mora slediti put savremene Evrope. On postaje predsednik ’Liberalnog foruma’ (1990), okupljajući oko sebe mnoge vrhunske i pametne pojedince, mlade i visoko obrazovane, u želji da Srbija postane građansko društvo, demokratska i slobodna zajednica svih njenih građana, bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost, izgrađena na temeljima moderne ekonomije, i kao takva postati primer svim Srbima, bez obzira gde žive. U takvoj zajednici, svi njeni građani će živeti od plodova svoga rada, i još više no ikada ranije, potvrditi da pripadamo evropskoj kulturi i civilizaciji. Naravno, ovakav program naišao je pored odobravanja, još više na suprotstavljanje“.53

Sveden, ali ovo jeste bio program Liberalnog foruma koji se, po svojoj tendenciji, razlikovao i od vladajuće partije i od brojnih političkih stranaka koje su samo varirale jedan isti politički program, program etničke srpske države. Sa idejama Liberalnog foruma Ivan Đurić je, međutim, na predsedničkim izborima decembra 1990. godine, sa 300.000 glasova, osvojio treće mesto: posle Slobodana Miloševića i Vuka Draškovića a u Vojvodini više glasova i od Slobodana Miloševića. I to bez posebnih političkih priprema i bez ikakve finansijske potpore. To je bio dovoljan znak za uzbunu kako vladajuće partije tako i opozicije. Kao protivnik koji je neočekivano banuo na političku scenu i još pokazao da nije sam, morao je biti izložen medijskoj kampanji i pretnjama. Ujesen 1991. godine, dobio je poziv sa Univerziteta Pariz VIII da nastavi sa držanjem predavanja iz istorije Vizantije. To je moglo ubrzati njegovu odluku da ode u Francusku. Ali odlazak je bio nagao: sam je govorio da nije stigao da ponese ni četkicu za zube i da je otišao ne znajući koliko će ostati van zemlje – “pet minuta ili pedeset godina“. Često je bio pitan o razlozima napuštanja Srbije. Uvek je odgovarao da objašnjenje ostavlja za svoje ili tuđe memoare. Ali, neke činjenice su već tada bile poznate.

Ivan Đurić je iz Beograda otišao u Pariz, preko Skopja i Istanbula, uz pomoć tadašnjeg predsednika Republike Makedonije Kira Gligorova. U Parizu je bio pod zaštitom policije. Možda za svaki slučaj, a možda i zato što su francuske vlasti imale u vidu neki konkretan razlog. U atmosferi gde se svako kritičko mišljenje smatralo nacionalnom izdajom, a naročito u svetlu potonjih političkih ubistava u Srbiji, među kojima i njenog bivšeg predsednika i aktuelnog premijera, svaki oprez bio je politički razložan. Razlikujući se načelno i od vlasti i od opozicije i tražeći alternativu i jednoj i drugoj strani, Ivan Đurić je praktično bio bez zaštite. “Otišao sam“, objašnjavao je Ivan Đurić, “iz političkih razloga koji su dovoljno uzbudljivi da mogu poslužiti za pisanje memoara. Morao sam da odem jer mi je egzistencija bila ugrožena. Želim da kažem da na Fakultetu gde sam predavao, nisam nikad imao nikakvih problema. U trenutku kada sam napustio Filozofski fakultet u Beogradu, ja sam bio predsednik Saveta Fakulteta“.54 Ali, ovo poslednje, kao jedinu preostalu zaštitu, ukinuo je taj isti Savet Filozofskog fakulteta svojom odlukom (1993) o razrešenju Ivana Đurića i prestanku njegovog radnog odnosa.

Po odlasku iz zemlje, Ivan Đurić je živeo i radio u Parizu. Poznat odranije kao gostujući profesor, predavao je na Univerzitetu Pariz VIII, Univerzitetu Pariz XII i u Institutu za evropske studije. U isto vreme, sa izoštrenijim pogledom na zbivanja u vlastitoj zemlji, široko se angažovao da, pre svega, pomogne njihovom razumevanju i traženju odgovarajućeg rešenja. Govorio je: “prednost političkog angažovanja u inozemstvu je to što se vani može čuvati vlastiti politički stav bez obaveze da činite ponekad ružne kompromise, a uz to ste, što se može činiti paradoksalnim i neusporedivo bolje obaviješteni o svemu“.55 U svakom slučaju, sklonivši se od stvarnih ili pretpostavljenih opasnosti, Ivan Đurić je, s pravom ili ne, osećao da se udaljio i od jednog mentalnog stanja satkanog od ličnih sujeta i zavisti: “Prisiljavanjem na privremeno povlačenje iz zemlje nehotično mi je napravljena usluga: ostao sam na neki način, politički pa i kulturno sačuvan“.56

Po uzoru na poljsku emigraciju (Mickijevič, Šopen, Miloš, Gombrovič), što je, po njemu, značilo: razvijanje ideja na koje zemlja može da se vrati nakon dugih razdoblja spoljnje i unutrašnje ugroženosti, Ivan Đurić je, zajedno sa intelektualnim prijateljima iz bivše Jugoslavije, u Parizu (1993) osnovao Pokret za demokratske slobode. Razlog za osnivanje Pokreta Ivan Đurić je nalazio u programskoj orijentaciji opozicije: ona nije dovodila u pitanje politiku čiji je cilj bio stvaranje svesrpske države, već operativnog nosioca te politike što taj cilj nije ostvario. Zato je Slobodan Milošević i napadao opoziciju, ali se stvarno bojao samo alternative: “Naš je stav da tamo (u Srbiji – L. P.) više nema artikulisane opozicije, a stranka koje sebe nazivaju opozicijom sasvim su istrošene. Zato se upravo spremamo osnovati svoju političku stranku u Srbiji. Odlučili smo da njeno središte bude Kragujevac. Idemo u užu Srbiju prvo zato što je tamo autentično srce Srbije, a potom zato da bismo se izmaknuli presiji SPS-a koji nije partija nego sistem na vlasti. Mislimo da se odatle možemo uspešno suprotstaviti nacionalizmu“.57

Zaobilaženje Beograda u izboru mesta odakle je imala da krene alternativa predstavljalo je, možda, iluziju. Ali, polazišta i ciljevi Pokreta za demokratske slobode bili su na tragu alternative: “Imali smo jedan načelan stav… da Jugoslavija kao država, ona Jugoslavija (SFRJ a ne SRJ – L. P.), jeste mrtva, ali da jugoslovenski prostor nije mrtav i da na jedan ciničan način pokazuje svoje postojanje upravo kroz ono što se zbiva i da je jugoslovenska kriza globalna kriza, te da se ne može rešiti parcijalno“.58 Otuda cilj Pokreta nije bio obnova jugoslovenske države, već prihvatanje nove političke realnosti čiji su imperativ: “dobrosusedski odnosi između BiH, Hrvatske, Srbije, Crne Gore, Makedonije pa i Slovenije“.59 A pre toga: prestanak klanice, priznanje bivših jugoslovenskih republika u postojećim granicama, celovitost Bosne i Hercegovine čije su granice starije od jugoslovenske države, autonomija Vojvodine, rešenje problema Kosova na način sličan onome iz Ustava od 1974. Nijedno od ovih rešenja nije bilo prihvatljivo za vlast, ali ni za opoziciju: ona se pobunila samo protiv rata kao sredstva ostvarenja svesrpske države, predpostavivši oružju politička i diplomatska sredstva. Nije, dakle, dovoljno promeniti samo nosioce jedne istorijski anahrone orijentacije koja generira sukobe. Treba napustiti tu orijentaciju. Bez toga, pisao je Ivan Đurić davno pre promena u Srbiji 2000. godine, koje nije ni doživeo, i da pobedi vlast SPS-a, opozicija “onakva kakva je, sa sredstvima (političkim i ekonomskim) kojima bi raspolagala i sa nedovršenim procesom nacionalne ’katarze’, izuzev oslobođenja mas-medija od ’socijalističke’ cenzure i sličnih poteza, vrlo brzo bi bila prinuđena da, bez obzira na verovatno najavljivanje izbora za ustavotvornu skupštinu, prizna da ni sama nije kadra da složno menja sistem. Bio bi to fijasko nadanja za demokratiju, a možda i povod za diktaturu ili građanski rat“.60 Dva su razloga za eventualno takvu budućnost.

Prvo, “iako latentno antikomunistička“, Srbija je podržala, i to masovno, Slobodana Miloševića kada joj je on obećao “razrešenje njenog nacionalnog pitanja, na ludi nacionalistički način“. I politički i psihološki je objašnjivo da ni pojedinac, kao ni kolektiv, “ne želi da se seća vlastitog udela u stvaranju jednog zla“,61 koje je donelo ratove, sankcije, udaljavanje od sveta.

Drugo, konkretnije, uloga “zvaničnog Beograda podržavanog (setimo se mitinga) od velikog broja građana Srbije srpskog porekla kada se jurišalo preko tuđih leđa na zamišljene granice velike Srbije“.62 U činjenicama da su Srbi dali veliki prilog stvaranju Jugoslavije, da je Srbija najveća republika u Jugoslaviji, a srpski narod najbrojniji – Ivan Đurić nije video izvore prava na dominaciju, već razlog za veću odgovornost i sporazum sa drugima kao modus vivendi.

U Parizu Ivan Đurić je održavao veze sa brojnim ličnostima političkog i javnog života Francuske. Iz Pariza, sa javnošću u svim zapadnoevropskim državama i sa političkim ljudima na, kako bi on rekao, jugoslovenskom prostoru, neprestano ponavljajući da je taj prostor stariji i trajniji od jugoslovenske države. Zbog svog poznavanja istorije, bio je veoma tražen sagovornik: njegovi brojni članci, naročito intervjui, objavljivani su u visokotiražnim glasilima svih zapadnoevropskih država. Osim toga, Ivan Đurić je učestvovao u mnogim stručnim i političkim debatama i raspravama (Pariz, Beč, Minhen, Crans Montana). Odlazio je u Hrvatsku (Zagreb) i bio prisutan u njenim glasilima liberalne orijentacije, kakav je bio časopisErazmus. Putovao je u Bosnu (Tuzla, Sarajevo). Podržao je osnivanje Srpskog građanskog vijeća u Sarajevu. Polazio je od toga da se Bosna i Hercegovina ne može podeliti: njene granice su, podsećao je, starije i od prve i od druge Jugoslavije.

Naravno, najvažnija tema kojom se Ivan Đurić bavio i kao istoričar i kao politički angažovan intelektualac, bila je Srbija u pripremama za dolazak Slobodana Miloševića, ratovima, sankcijama, daleko od sveta, u predmodernom, predemokratskom stanju. Pisao je o Beogradu kao o centru moći, središtu korupcije i kriminala, kao pribežištu izbeglica. Video ga je kao glavu odsečenu od tela. Zanimalo ga je, nakon svega, baš to telo: “duboka“ Srbija o čijim je frustracijama otvoreno govorio. Zato je odlazio u Kragujevac, Užice, Čačak, Valjevo… Bio je osnivač i prvi počasni predsednik Lige za Šumadiju. Hteo je i simbolično i praktično da pokaže da ga je raspad jugoslovenske države uverio u ono što je kao istoričar znao: budućnost Srbije nije u centralizovanoj etničkoj državi: “U Šumadiji se pre stotinu godina već jednom rađala moderna Srbija, taj put ponovo predstoji Srbiji, i logično je da on ponovo počne odavde“.63 Deset godina posle smrti Ivana Đurića govori se o napetostima između Beograda i “duboke“ Srbije i na dnevnom redu je decentralizacija i regionalizacija Srbije. Poznavanje stvarne istorije je važan uslov za racionalno delovanje. “Smatram“, govorio je Stanislav Vinaver, “da je moderan samo onaj koji je razumeo staro, pa umeo da ga odbaci. Ako staro ne možete da odbacite onda padate u ponavljanje“.64 Po vaspitanju i prirodi, po širokom i pouzdanom znanju, pre svega po intelektualnoj kulturi i načinu mišljenja – Ivan Đurić nikako nije mogao biti ponovac. To je odredilo njegovu orijentaciju u politici i njegovo posebno mesto na političkoj sceni u Srbiji na kraju XX veka.

Uleto 1997. godine je ustanovljeno da Ivan Đurić boluje od teške bolesti. Lečenje je trajalo kratko: preminuo je u Parizu već ujesen iste godine, 23. novembra. Samo tri nedelje pre smrti dao je svoj poslednji intervju.65 Brigu o lečenju Ivana Đurića, kao i o kremiranju njegovih posmrtnih ostataka, preuzela je francuska država. Urna koju je avionom iz Pariza u Beograd donela, na svom krilu, gospođa Nana Bogdanović, pohranjena je u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu.

Francuski univerziteti na kojima je Ivan Đurić držao predavanja iz istorije Vizantije odali su poštu svom preminulom profesoru. Filozofski fakultet u Beogradu nije ni na koji način obeležio smrt Ivana Đurića, koji je na njemu bio vanredni profesor i predsednik njegovog Saveta. Samo je profesor Andrej Mitrović, koga je vest o smrti Ivana Đurića zatekla na času, tu vest odmah i saopštio studentima. Uz izvinjenje što ne može da nađe bolju reč kojom bi izrazio šta za jednu malu zemlju kao što je Srbija znači smrt ličnosti intelektualnog formata Ivana Đurića, profesor Mitrović je studentima rekao: “Nastala je jedna ogromna rupa“. A zatim je to isto ponovio na jedinom javnom odavanju pošte Ivanu Đuriću u Beogradu – u Centru za kulturnu dekontaminaciju.66

Povodom smrti Ivana Đurića u francuskoj štampi je objavljeno više tekstova. O njemu se govorilo kao o naučniku i velikom srpskom patrioti. Ti tekstovi nisu poznati u Srbiji kao što, iz razloga o kojima je već govoreno, nije poznata ni većina tekstova Ivana Đurića. Prirodan redosled je početi sa objavljivanjem njegovih tekstova bez kojih se ne može razumeti ni sadržaj pomenutih francuskih tekstova.

Ćerka Ivana Đurića, Marija (1979), iz braka (koji je kasnije razveden) sa Majom Danon, profesorkom engleskog jezika, ćerkom dirigenta Oskara Danona, živi danas u Americi.

4. Vlast, opozicija, alternativa

Jasnoće radi, da ponovimo: stanovište sa koga je Ivan Đurić i kao istoričar i kao politička ličnost analizirao uzroke krize jugoslovenske države i njen ishod u ratovima i raspadu države stoji kao radikalno suprotno stanovištu vladajuće Socijalističke partije Srbije koju je personifikovao njen predsednik sa statusom vođe svih Srba. Ali, Đurićevo stanovište se razlikuje i od stanovišta opozicije čiji je on najveći deo video u sastavu onog istorijskog bloka kome je pripadao i sam Slobodan Milošević. Tako ju je video i svet bez čije je podrške ostala: nije bilo dovoljno biti samo protiv vlasti komuniste Slobodana Miloševića i napadati ga zato što nije doveo do obećanog rešenja srpskog pitanja:67 “Promenimo slogane! Naša borba nije protiv Slobodana Miloševića, naša borba je za demokratiju. A podrazumeva se da demokratija isključuje Slobodana Miloševića“.68

Srbija je, po Ivanu Đuriću, kraj državnog socijalizma i slom političkog monopola u Istočnoj Evropi dočekala bez jasno profilisane alternative. Srpska intelektualna elita nije bila mnogobrojna, a pogotovo nije bila masovno disidentska: “Mi nismo imali ni Vaclava Havela, ni Solidarnost, nismo imali ni sovjetsku okupaciju. Titova Jugoslavija je mudro, različitim prednostima u poređenju sa susedima, sistematski, često i uz njihovo saučesništvo, potkupljivala potencijalne disidente. Na šta se svodilo ’disidentstvo’ u Jugoslaviji 70-80-ih godina? Na traganju za nacionalnim nepravdama a ne na ideološku alternativu…“69 To je bilo podsticano i sa Zapada, koji je u svim zemljama državnog socijalizma i političkog monopola komunističkih partija, naročito u socijalističkim federacijama, u nacionalizmu video, često bitnog, činioca demokratizacije. Jednom reči, i sam je učestvovao u crtanju đavola.

Uspostavljanje višepartijskog sistema nije, međutim, značilo i stvarnu političku pluralizaciju: “Mi smo jedino u predvorju demokratije i još uvijek se razlikujemo kao anacionalisti i nacionalisti, demokrate i autokrate, kao oni što znaju ili neće da znaju da stranka sa nacionalnim predznakom ne postoji… Još smo daleko od autentičnih razlika između liberala, socijal-demokrata i demokrata… od početka je, nažalost, istorijska frustracija zavela veći deo opozicije s početka osamdesetih godina na tvrde nacionalističke staze… To je bilo glupo, jer na planu pansrbizma Milošević je nepobediv.“70

Ivan Đurić je, kao i Zoran Đinđić kasnije, osnove za alternativu i vladajućoj partiji i većini opozicionih stranaka u Srbiji nalazio u tendenciji posthladnoratovskog neideološkog trenda, ali i u tankoj liberalnoj tradiciji u Srbiji u čijoj je srži: Srbija kao moderna država, što je uvek značilo evropska država. Ova istorijska tendencija nije preovladala ni na kraju XX veka. Utoliko je bio važniji intelektualni napor Ivana Đurića da se održi njen kontinuitet. On je znao i zašto je to važno: “Srbija se danas boji spoljnjeg sveta, boji se sopstvene savesti (mala je uteha što za njom kaskaju, premda na povećoj razdaljini, i drugi grešnici), nisam uveren ni da je danas u stanju da misli. Prirodno je, stoga, što Evropa, osim u meri u kojoj mora, ne komunicira sa ’Novom Vizantijom’. Ali prirodno je i što vlastima u Srbiji ovakav ’autizam’ odgovara. Ne bi bilo, međutim, prirodno da svi koji Srbiji žele život, a ne smrt, makar pomišljaju da je vrate u Evropu. Pred takvima je dug i nimalo izvestan poduhvat. No, ukoliko to ipak pođe za rukom, eto budućnosti za čitav jugoslovenski prostor“.71

Intelektualno angažovanje Ivana Đurića su stanovišta liberalne alternative dalo je kao rezultat koherentan model mišljenja koji je jedino i vodio zaustavljanju njenog kretanja nizlaznom linijom od polovine osamdesetih godina XX veka. Pisao je da u krizi i slomu jugoslovenske države nema nevinih. Analizirao je mnoštvo činilaca: odnos Srba i Hrvata kao središte krize: “Započeti rat između Srba i Hrvata, dva naroda tako bliska i geografski i istorijski čini suštinu postojećeg jugoslovenskog problema“72; frustriranost svakog od ova dva naroda; udeo spoljnih faktora (Evropa, SAD, Rusija). Analizom je i došao do zaključka da je “ključ u Beogradu“.73 Fokusirao je Srbiju, ukazujući na njenu odgovornost prema drugima, ali i na već vidljive posledice jedne anahrone ideje i istorijski potrošene tendencije u Srbiji. U vrh tih posledica stavljao je odlazak iz zemlje 300.000 mladih i najobrazovanijih ljudi, koji su predstavljali kritičnu masu za stvarne promene. Pravio je istorijske analogije74 i vršio upoređenja. Pomenuti odlazak nove elite iz Srbije bio bi uporediv, po Ivanu Đuriću, sa odlaskom, na primer, 1.500.000 takvih ljudi iz Francuske: “Jasno je da takve Francuske kakvu znamo ne bi više bilo“.75

Granicu, koja je, po Ivanu Đuriću, razdvajala vlast i opoziciju od alternative, povlačio je njihov odnos prema dva pitanja: kako krizu ne učiniti permanentnom rizikujući nove sukobe na Balkanu i dalje zaostajanje balkanskih naroda, i kako izbeći moralnu neosetljivost pojedinca i čitave zajednice, koja utiče i na pravnu odgovornost države i njen međunarodni kredibilitet.

Alternativa, po Ivanu Đuriću, polazi od jedinstva jugoslovenskog prostora, ali ne u smislu državnog jedinstva, već istorijske povezanosti naroda koji na tom prostoru žive. Otuda za nju priznanje bivših jugoslovenskih republika u postojećim granicama, i decentralizacija svake od njih, uz njihovu zajedničku, evropsku, perspektivu, nije nikakva izdaja “zavetnih“ ciljeva srpskog naroda, već njegov istorijski interes. A u pitanju odgovornosti, alternativa je stajala na stanovištu da Srbija treba licem da se okrene sebi: “za Srbiju će se pokazati pogibeljno ukoliko ne bude bila kadra da se suoči sama sa sobom“.76Priznanje sopstvene odgovornosti nije ni znak slabosti, ni gest prema drugima, već znak sopstvene zrelosti.

Ovaj model mišljenja nije bio za Srbiju nov, niti je Ivan Đurić, među svojim savremenicima, bio jedini kome je on pripadao. Ali, kroz proučavanje istorije i kroz porodičnu tradiciju, on ga je razvio do one prepoznatljivosti posle koje više ne može da se kaže: nije bilo drugog izbora.

Latinka Perović, predgovor knjige Vlast, opozicija, alternativa, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2009.

Preuzmite knjigu: Vlast, opozicija, alternativa

Peščanik.net, 30.06.2009.


PODRŽITE PEŠČANIK

________________

  1. Vid.Ivan Đurić u: Enciklopedija srpske istoriografije. Priredili Sima Ćirković i Rade Mihaljčić, Beograd, 1997, s. 375.
  2. Nedavno je, povodom hrvatskog izdanja svoje knjige Srbi među europskim narodima, prof. Sima Ćirković govorio o tragovima istoričarskog esnafa u bivšoj Jugoslaviji krajem XX veka.
    Na pitanje prof. Drage Roksandića: “Kako je moguće da srpski i hrvatski mafijaši, a nerijetko i tajkuni pa i policajci i ne znam tko sve drugi, javno i tajno surađuju, i to se smatra ’normalno’, a kad je riječ o humanističkoj inteligenciji, ponajviše surađuju oni koji svih proteklih godina od 1990, uglavnom nisu ni prestajali komunicirati“ – prof. Ćirković je odgovorio:
    “… Spomenuti pojedinci i institucije lakše zaboravljaju svoj angažman, istoričari su znatnim delom ostavili tragove koji se ne daju lako zaboraviti“. – Sima Ćirković, Drago Roksandić, Dijalog s povodom. “Srbi među europskim narodima“. Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu. Centar za komparativnohistorijske studije i interkontinentalne studije, Zagreb, 2009.
  3. U ovoj knjizi: “Istoričar i geostrategija na jugoslovenskom prostoru“.
  4. Hoze Ortega i Gaset, “O sutrašnjoj liberalnoj i totalitarnoj Evropi“. Cit. Prema: Bogdan Radica, Agonija Evrope, Beograd, 2003, s. 40.
  5. U ovoj knjizi: “Srbija nije u demokratskom svetu”.
  6. Podatke o ovim radovima sadrži Selektivna bibliografija na kraju ove knjige.
  7. Radovi u ovoj knjizi predstavljaju samo izbor iz daleko većeg broja radova Ivana Đurića ove vrste. Svi ti radovi će, po izlasku iz štampe ove knjige, biti priključeni zao-stavštini Ivana Đurića koja se čuva u Arhivu Beograda.
  8. U specijalizovanim časopisima u bivšoj Jugoslaviji, Grčkoj, SAD, Švajcarskoj, Francuskoj i Austriji Ivan Đurić je, do svoje 46. godine, objavio 54 rada. Njegovo najpoznatije delo Sumrak Vizantije, objavljeno u Beogradu 1984. godine, prevedeno je na hrvatski, makedonski, francuski i italijanski jezik.
  9. Ivan Đurić, Istorija – pribežište ili putokaz, “Svjetlost“, Sarajevo, 1990. Drugo izdanje, sa predgovorom Latinke Perović “Poraz pojedinca“, Alternativni kulturni centar “Civic“, Kragujevac, 2003.
  10. Ivan Đurić, Istorija – pribežište ili putokaz, Kragujevac, 2003, s. 18.
  11. Isto, s. 27–28.
  12. Vid. Bogdan Bogdanović, Glib i krv. Priredila Latinka Perović. Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. “Svedočanstva“ 9. Beograd, 2001.
  13. Tekstove Ivana Đurića objavljivali su: Le Mond,Liberation,Les Temps Modernes,Le Soire,Opinion,El Pais,Svenska Dagbladet,Lettre International,Globe,Lignes i Nuovi Razzismi,Nouvelle Europe.
  14. Tekstovi koje je Ivan Đurić objavljivao u Srbiji pre stvaranja višepartijskog sistema i pre početka rata, kao, na primer, njegovi izvanredni istorijski eseji (Vid. u ovoj knjizi: I Vilistan, 1–3) prevođeni su na zapadnoevropske jezike.
  15. U ovoj knjizi: “Kramer protiv Kramera”.
  16. Jacques Julliarde, Ce fascisme qui vient… Paris, 1994.
  17. U ovoj knjizi: “Strah od Evrope“.
  18. U ovoj knjizi: “Zabluda Velike Srbije“.
  19. Isto, B. N. A. Tikers.
  20. Dušan S. Đurić, Đurići u Zaovinama. Porodična hronika, Beograd, 1997, s. 1–671.
  21. Isto, s. 657.
  22. Vid. dr Stevan Ignjić, Narodni tribun prota Milan Đurić, Užice, 1992.
  23. Tim povodom Pera Todorović, jedan od osnivača Narodne radikalne stranke, od nje već odbačen i obeležen kao obrenovićevac, u svojim Malim novinama je pisao: “Bože moj, da strašna trenutka!… I za šta sve to, i od kuda sve to? I golema i teška pitanja. Ali, u celom ovom užasu najužasnije je to, što je prota Milan Đurić zbilja i u istini zaslužio ovu strahovitu kaznu, koja ga evo sada i postiže! Jest, prota Milan Đurić u punoj meri zaslužio je ovu strašnu kaznu, koja ga je snašla. Posvećen je da bude sveštenik, a on je taj sveti zavet svoj prenebegao, pa je mesto sveštenika postao političar… U toj teškoj zabludi svojoj sveštenik Milan Đurić zaboravljao se toliko, da je svoje svešteničke ruke, koje su trebale svuda da unose samo ljubav, mir, blagost i praštanje, grešno umakao u toplu krv rođenih sugrađana i svoje rođene srpske braće! (Todorović ima u vidu svirepo ubistvo naprednjačkog poslanika Veljka Jakovljevića – L. P.) A taj strahoviti greh morao je naći i strahovitu osudu svoju… Dao Bog, da strašni primer prote Milana Đurića bude jedan veliki nauk za naše domaće sveštenstvo“. Male novine, 1899, br. 384. Cit. prema Dušan S. Đurić, Đurići u Zaovinama… s. 435.
  24. Radikalski prvak Miša Trifunović vezu između živih i mrtvih, na kojoj je prota insistirao, ovako objašnjava: “Prota je zagrevao dušu narodnu i u širokim slojevima narodnim stvarao ideju Otadžbine onakvu kakva treba da je. Jer prota je instinktivno video da Srbija nije dojučerašnjih 3–4 miliona ljudi između Save, Kopaonika, Timoka i Drine. Srbija nije ni deset petnaest miliona između Sent Andreje i Soluna, Jadranskog mora i Strume. To su stotine miliona koji su tu živeli. Njihova duša jezdi, njihova misao u nama živi, prenosi se s generacije na generaciju, čini dušu narodnu, čini Otadžbinu. I mrtvi čine Otadžbinu i Otadžbina je ujedinjenje mrtvih i živih, i mrtvih više nego živih… Ima jedna snaga daleko, daleko u prošlosti, jedan dubok izvor snage, koju mi stalno osećamo, a to su snage Nemanjinog, Dušanovog i Lazarevog doba. I prota je bio evokator te snage, snage velike, silnije, moćnije nego svi topovi i puške naše. On je ovu snagu iznosio neumorno i stalno, gde je stao i seo. Radeći tako, on je bio pravi apostol narodnog ujedinjenja“. Cit. Prema: Dušan S. Đurić, Đurići u Zaovinama… s. 451.
  25. Isto.
  26. Isto. Zdravko Milanov (Lelići/Karan), 1869 – Beograd, 1956; Dragiša Milanov (Užice, 1871 – Užice, 1941), s. 453–463.
  27. Dušan S. Đurić, Đurići u Zaovinama… s. 369.
  28. Ilegalno ime. Dušan S. Đurić pretpostavlja da ga je dobio po tada poznatom zagrebačkom fudbaleru Zinaji iz “Konkordije“. Isto, s. 670.
  29. Isto, s. 369.
  30. Dobra ilustracija tog kretanja je razvoj odnosa u porodičnoj zadruzi u opisu Dušana Đurića. Uz sve pravne, ekonomske i socijalne promene koje je preživela, zadruga je, utisnuvši trajne karakteristike u mentalitet i shvatanje države i obeleživši političku kulturu, nadživela sebe kao instituciju: ona je postala model za državu.
    “Muškarac, posebno starešina domaćinstva u selu“, kaže Dušan Đurić, “bio je nekada neprikosnoven gospodar: od njega je sve počinjalo i sa njim se sve završavalo. Izdavao je naredbe šta i kako treba raditi i uraditi, i to ne samo tog dana, već i za kraći i duži period, jer je on, u stvari, vodio spoljnu i unutrašnju politiku porodice. On je unutar porodice kontrolisao svakog šta, kako i koliko radi i doprinosi vrednujući po svome kriterijumu. Pred svetom, rođacima i komšijama, starešina domaćinstva bio je jedini opunomoćenik i sabesednik. Pred vlastima je predstavnik porodice, i na njegovo ime stizale su obaveze prema trećem licu.
    Naravno, ovakva potčinjenost ukućana prema starešini domaćinstva, neminovno je stvorila određene relacije, pre svega između supružnika, ali i između ostalih odraslih članova, u prvom redu muškaraca (do rata 1941–1945. ženska deca u Srbiji nisu imala pravo nasleđa). Tako npr. pristupanje ručku i večeri, nije moglo biti bez prisustva starešine domaćinstva: u vrhu trpeze sedeo bi starešina, a okolo, po starešinstvu, ostali. Dok starešina ne počne da jede, niko od prisutnih nije mogao to da učini. Slično se dešavalo i pri kraju obroka: kada on završi s jelom i ustane, tek onda mogu ostali napustiti postavljenu trpezu, bez obzira da li su završili ručak. Ili, kada starešina ulazi u kuću spolja, svi su dužni (supruga, sinovi, snahe, unučad) da ustanu…“
    “Danas je sve drukčije, jer je proces demokratizacije zahvatio i porodice na selu. I danas se zna ko je starešina, i njega svi uvažavaju. Deca se s dužnom pažnjom odnose prema ocu i majci, poštujući njihovo zdravlje i godine života. Žena, međutim, nije više neka vrsta ’privatne svojine’ muža… Svi žele da im deca bolje žive i manje se muče. Iz tih razloga decu daju na škole i zanate…“
    “Da bi se ovaj preokret mogao razumeti, mora se imati u vidu da od 1945. godine u selu uopšte nema nepismenih, i da danas u Zaovinama nijedno domaćinstvo nije bez električne struje i odgovarajućih uređaja na struju, da skoro svako domaćinstvo ima televizor, da svaka treća ili četvrta kuća ima traktor i auto… Svakodnevni život je izmenjen: ishrana je bliža onoj u gradu…“ Dušan S. Đurić, Đurići u Zaovinama… s. 661–662.
  31. Isto, s. 33.
  32. U ovoj knjizi: “Srbija nije u demokratskom svetu”.
  33. Isto.
  34. Vid. Predrag Palavestra, Istorija srpske književne kritike, t. I, Novi Sad, s. 349–359.
  35. Mladen Leskovac, “Milan Bogdanović“, Enciklopedija Jugoslavije, t. I, Zagreb, MCMLV, s. 633.
  36. Do 1981. godine Bogdan Bogdanović je stvorio dvadeset arhitektonskih dela. Vid. “Arhitektonska dela” u: Bogdan Bogdanović, Glib i krv… s. 223.
  37. “Zli dusi“. Intervju sa Borom Krivokapićem, NIN, Beograd, 12. avgust 1979.
  38. Isto.
  39. Bogdan Bogdanović, Mrtvouzice. Mentalne zamke staljinizma, Zagreb, 1987.
  40. Vid. selektivnu i nepotpunu Bibliografiju u: Bogdan Bogdanović, Glib i krv… s. 222.
  41. Compresso memoriale di Jasenovac. Premio Internazionale Carlo Scarpa per il Giardino, dicottesima edizionale. Fondanzione Benetton Studi Ricerche. Trevizo, 2007.
  42. Kolekcija crteža Bogdana Bogdanovića nalazi se u Arhivu grada Beča. Vid. Bogdan Bogdanović, “Bolje sam prošao nego što sam očekivao“.Politika, Beograd, 26. mart 2009.
  43. Bogdan Bogdanović, “Zli dusi“…
  44. Vid. Milica Nikolić, Ruska arheološka priča, Beograd, 2002.
  45. U ovoj knjizi: “Ključ je u Beogradu“.
  46. List Borba je pisao o izvanrednim rezultatima maturanata 1966. godine u Osmoj beogradskoj gimnaiziji, naročito u jednom od dva odeljenja klasičnog smera. Maturant Vladimir Trajković uradio je maturski rad na latinskom jeziku. “Ali je zato već drugi učenik Ivan Đurić dobio takođe odličnu ocenu za ’život i rad svetog Save’“. B.Č. “Odmor je raditi u tom odeljenju“, Borba, Beograd, 29. juni 1966.
  47. Najvažnije delo Georgija Ostrogorskog Istorija Vizantije, osim na srpskom i hrvatskom jeziku, objavljeno je na nemačkom, engleskom (Velika Britanija i SAD), francuskom, slovenačkom, poljskom.
  48. Osnivač časopisa Demokratija danas (mart 1990) bio je književni kritičar Zoran Gavrilović. Posle njegove smrti, glavni urednik postaje Ivan Đurić. Objavljeno je ukupno devet brojeva. Članovi redakcije bili su Milutin Bogosavljević, Dragan Veselinov, Vladimir Gligorov, Filip David, Mirko Kovač i Vidosav Stevanović. U suprotnosti sa preovlađujućim stavovima u Srbiji i Jugoslaviji, Demokratija danas je izražavala glas drukčije, liberalne i antinacionalističke javnosti. Među saradnicima bili su, pored ostalih, Vjeran Katuranić (Zagreb), Bogomir Kovač (Ljubljana), Sima Ćirković (Beograd), Bogdan Bogdanović (Beograd), Latinka Perović (Beograd), Rada Iveković (Zagreb), Stanko Lasić (Zagreb), Vojin Dimitrijević (Beograd), Igor Lavš (Ljubljana), Vane Ivanović i Ljubo Sirc (iz Velike Britanije), zatim Salman Ruždi, Džefri Saks i mnogi drugi.
  49. Vid. Marko Nikezić, Krhka srpska vertikala. Uvodna studija: Latinka Perović, “Na tragu srpske liberalne tradicije. Ko su i šta su bili srpski liberali sedamdesetih godina XX veka“. Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, “Svedočanstva“ 15, Beograd, 2003.
  50. Tako je govorio, a verovatno i mislio, dr Zoran Đinđić. Njegova sestra, dr Gordana Đinđić, ispričala je priređivaču Zbornika “Zoran Đinđić: etika odgovornosti“ i ove knjige, kako joj je on, na njenu molbu da odustane od politike koja ga životno ugrožava, rekao: “Samo da prikačim ovu Srbiju za evropski voz pa ću se vratiti filozofiji“.
  51. Vid. Latinka Perović, “Naučnik i političar: Jovan Žujović“ u: Ista, Između anarhije i autokratije, Beograd, 2006, s. 317.
  52. N. Berđajev, Izvori i smisao ruskog komunizma, Beograd, 1989, s. 15.
  53. Dušan S. Đurić, Đurići u Zaovinama… s. 378.
  54. U ovoj knjizi: “Crna rupa u džepu socijalista“.
  55. Isto, “Bosna se ne može podijeliti“.
  56. Isto: “Srbija još nije dodirnula dno“.
  57. Isto: “Bosna se ne može podijeliti“.
  58. Isto: “Između dva zla“.
  59. Isto, “Zablude Velike Srbije“.
  60. Isto: “Srbi, Hrvati, ’Realpolitik’“.
  61. Isto: “S jedne strane demokratija i patriotizam, s druge strane – autoritarizam i nacionalizam“.
  62. Isto.
  63. Isto, “Srbija se danas nalazi u preddemokratskoj fazi”.
  64. Citat Vinaver. Priredio Gojko Tešić, Beograd, 2007, s. 387.
  65. U ovoj knjizi: “Regionalizacija – budućnost Srbije“,Demokratija, Beograd, 14. oktobar 1997.
  66. Na pomenutoj komemoraciji, pored prof. Andreja Mitrovića, govorili su: prof. Mirjana Živojinović, književnik Filip David i dr Latinka Perović.
  67. Isto, “Moje je rodoljublje besplatno“.
  68. Isto, “Između dva zla“.
  69. Isto, “Da li je Milošević nacionalist?“
  70. Isto.
  71. Isto, “Srbija i Evropa“.
  72. Isto, “Srbi, Hrvati, ’Realpolitik’“.
  73. Isto, “Ključ je u Beogradu“.
  74. Isto: “Kriza knjige i moguća riješenja“.
  75. Isto, “S jedne strane demokratija i patriotizam, s druge strane – autoritarizam i nacionalizam“.
  76. Isto, “Vreme je za rodoljublje“.