Manje od dva meseca deli nas od 80. godišnjice inauguracije Frenklina Ruzvelta za 32. predsednika Sjedinjenih država (4. marta 1933). Ubeđen sam da će ovaj jubilej malo ko obeležiti u SAD, i da će ga predsednik Obama tek uzgredno pomenuti (u najboljem slučaju).
Trebalo bi ga obeležiti u Americi, jer ovaj događaj predstavlja početak kratkog i nesigurnog pokušaja uvođenja socijaldemokratije u SAD. Trebalo bi ga obeležiti i u Evropi, jer su mnoge „njudilovske“ mere prethodile mnogo progresivnijim socijaldemokratskim reformama u nekoliko zemalja, pre svega u Britaniji. Posle kampanje uz veselu pesmu, „Radosni dani opet su tu“, i sa samo nekoliko nagoveštaja svoje politike, Ruzvelt je pokrenuo radikalnu transformaciju SAD.
Kao čovek lišen neodlučnosti i sumnje u sebe, Ruzvelt je, uz pomoć nekoliko ključnih savetnika, ubrzo inicirao neverovatan niz zakonodavnih promena. Samo nedelju dana od inauguracije, Kongres je usvojio a Ruzvelt potpisao Vanredni zakon o bankama, koji je omogućio prelaznu regulaciju propadajućeg finansijskog sektora do usvajanja poznatijeg zakona Glass-Steagall u junu 1933. Nije preterano reći da je Glass-Steagall zaslužan za sprečavanje novih finansijskih kriza u narednih 50 godina. Zahvaljujući jednom zakonu s kraja sedamdesetih, koji je smanjio ograničenja finansijskog sektora, ovaj ciklus stabilnosti naglo će prekinuti takozvana „savings and loan“ kriza. Kako kaže izreka, ostalo je istorija, a mi tonemo sve dublje u recesiju koju je omogućilo dalje dopuštanje divljanja finansijskog sektora.
Zakon o poljoprivrednom prilagođavanju (AAA) usledio je ubrzo nakon regulacije banaka, sa ciljem da se održe poljoprivredne cene i prihodi. Možda i važnije od legislativnih detalja, ovaj zakon će zaoštriti sukob između nove politike i reakcionarne opstrukcije. Vrhovni sud, pod kontrolom anahronih sedamdesetogodišnjaka, proglasiće ga neustavnim. U oštrom i sveobuhvatnom pokušaju da spreči slovo i duh Nju dila, Sud će dopisati još nekoliko velikih programa na svoj neustavni spisak, od kojih je možda najčuveniji Zakon o oporavku nacionalne industruje (oboren 1935).
Ruzvelt, koji je uživao u dobroj borbi, rešio je da se obračuna sa samim Sudom. U kontranapadu, iskoristio je činjenicu da u američkom ustavu nije preciziran broj sudija Ustavnog suda. Godine 1937, predložio je reformu sudstva, koja bi mu omogućila da doda još jednog sudiju za svakog člana Ustavnog suda starijeg od 70 godina i šest meseci (do maksimalnog povećanja od šest sudija). Da je predlog usvojen, Ruzvelt bi odmah povećao broj sudija sa devet na trinaest. Međutim, entuzijazam Kongresa za sudsku reformu ugasio se kada su reakcionari u Sudu osetili da je njihovo vreme prošlo. Pošto je već bio pred Kogresom, Sud je sa pet prema četiri glasa proglasio ustavnim zakon o minimalnom ličnom dohotku u državi Vašington. Ovako očigledan zaokret od ranijih presuda istog suda izazvao je čuveni komentar: „jedna blagovremena promena sprečila je devet drugih“.
Ove godine navršava se neverovatan spisak godišnjica, od već pomenutih zakona Glass-Steagall i AAA, preko Civilian Conservation Corps (javni radovi), Zakona o hartijama od vrednosti (koji je doveo do formiranja Komisije za hartije od vrednosti) do ukidanja 21. ustavnog amandmana (koji je zabranjivao proizvodnju i konzumiranje alkoholnih pića).
Treba primetiti i obeležiti ove reforme. Još je važnija politička poruka prvih dana Nju dila, da ekonomska kriza stvara priliku za hrabru, radikalnu i brzu promenu. Ruzvelt i njegovi savetnici sproveli su ove promene kombinacijom optimizma, posvećenosti i spremnosti da razmišljaju drugačije.
Danas se možemo prisetiti da je ključni element Ruzveltove kampanje protiv tadašnjeg predsednika Herberta Huvera bila optužba da predsednik ne održava balansirani budžet. Objašnjenje ovog Ruzveltovog preokreta, od navodnog uravnotežitelja budžeta do promotera deficitarnog finansiranja, možemo pronaći u njegovim rečima. „Uradite nešto. Ako funkcioniše, nastavite dalje. Ako ne funkcioniše, uradite nešto drugo“. To je pouka za Evropsku komisiju i nemačku vladu, dok pokušavaju da izađu na kraj sa krizom evrozone. A mogli bi da se prisete i jedne Ajnštajnove definicije: „Ludost je ono kad uporno radiš jedno te isto i uvek očekuješ drugačiji rezultat“.
John Weeks, Social Europe Journal, 18.01.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 24.01.2013.