Istorijski Isus

 
Milan Vukomanović govori o svojoj novoj knjizi.

 
Milan Vukomanović: Nas u stvari od samog istorijskog Isusa odvajaju čitavi stratusi i kumulusi oblaka i magli, nagomilanih vekovima. To su različite interpretativne tradicije i strategije. Tokom vekova teolozi su u vezi sa tim razvijali doktrine, imali sabore vaseljenske i druge koje crkve organizuju. Dakle, tu ima jako puno nagomilane tradicije i učenja koji, umesto da nam pomažu da razumemo istorijskog Isusa, nam u stvari odmažu, jer se ne bave istorijskim nego postistorijskim Isusom – Hristom vere, zapravo. I meni je ta distinkcija bila jako važna, jer ono što je mene zanimalo jeste istorijski Isus, dakle Ješua ha Nocri, Jevrejin koji je živeo u prvoj trećini prvoga veka, njegova kontekstualizacija, pokušaj da se on razume iz svog vlastitog vremena, društvena istorija tog vremena – dakle sve ono što je rezultat dostignuća savremene nauke, kako istorijske, tako i drugih disciplina.

Znači, arheolozi tu imaju jako puno posla, istoričari umetnosti, sociolozi, književni teoretičari – svako tu može da nekog svog istorijskog Isusa pokuša da rekonstruiše iz ugla svoje discipline. Tu je došlo do velikog oslobađanja koje je počelo još u 18. veku. Dakle, možemo reći da je epoha prosvećenosti utrla put ka tim novim dostignućima. Ali u 20. veku desili su se i neki arheološki nalazi, otkrića, koji su onda omogućili da i neki alternativni putevi ranog širenja hrišćanstva mogu da se prepoznaju, i da se u tom kontekstu onda i istorijski Isus razmotri na jedan mnogo svežiji, autentičniji način.

On sam kao istorijska ličnost je bio jedna izuzetno zanimljiva ličnost. Ono što ljudima često izmiče iz vidokruga kada se bave samo Hristom vere, je da je ta istorijska ličnost dovoljno zanimljiva, dovoljno upečatljiva, dovoljno originalna da zavređuje našu pažnju. S druge strane, teološki gledano, Isus je u punom smislu bio i bog i čovek. Kao čovek onda, čak i iz teološke perspektive, on se može razmatrati i istorijski, i ta doktrina je uostalom ušla i u one rasprave oko ikona, u ikonoborački spor, gde su ikonofili zastupali tezu da je Isus u punom smislu bio čovek, i kao takav se može predstavljati na ikonama.

E sad, o čemu se radi? Radi se o tome da su ikone koje ga predstavljaju različite. Ikone koje stvaramo mi kao naučnici i stručnjaci, rečeno metaforički, ti naši ikonografski prikazi se takođe razlikuju. Ali oni se zasnivaju na nekakvim činjenicama, na vremenu u kome je on živeo, jer se iz tog vremena dosta može saznati, rekonstruisati. Ono što je meni bilo zanimljivo dok sam se bavio istraživanjem jeste i to da u Novom zavetu, hrišćanskoj Bibliji, bez obzira na jevanđelja koja su tu osnova za razumevanje Isusa kao ličnosti – mi zapravo mnogo više podataka imamo o nekim drugim ličnostima, kao što je apostol Pavle, nego što imamo o centralnoj ličnosti hrišćanstva, samom Isusu.

To je sad zanimljivo: zašto Pavle, kada prebrojimo sva njegova pisma, kada uzmemo u obzir dela apostolska kao jedan spis u kome se najviše govori o njegovim aktivnostima – zašto on ima primat u odnosu na Isusa? Da li je to u skladu sa hrišćanskom teologijom, ili se radi o nečemu što još u ta stara vremena, na samom početku, kada je pravljen taj kanon – govori o procesima unutar razvoja samog hrišćanstva, gde je Pavlova struja, ili pavlovska struja postala dominantna i ona je pisala tu istoriju. Drugim rečima, ono što je paradoksalno, jeste da je Isusov pokret sam po sebi bio ostao marginalizovan, a da je Pavlov pokret, koji je zaslužan za nastanak hrišćanstva – a Isus nije bio hrišćanin, niti je osnivao hrišćanstvo – da on dobija primat.

Tako da mi mnogo manje iz Novog zaveta znamo recimo o Isusovom rođenom bratu Jakovu, koji je njega nasledio kao lider jerusalimske zajednice, nego recimo o Pavlu. Vidimo čak da tu postoje neka sporenja između Jakova i Pavla, a u ovim autentičnim poslanicama se vidi da su to dve kompetitivne tradicije. Ali Pavle je taj koji pobeđuje. Pavle je taj koji istorijski i teološki odnosi prevagu, a ne Isusov rođeni brat. I to su sad neka pitanja koja mogu da nas podstaknu na razmišljanje, da vidimo kakva je bila politika tih ranih hrišćanstava u stvari, koliko su se različite apostolske tradicije međusobno takmičile i kolika je uloga politike u tome bila. Kakva je, na kraju, bila i rimska politika – jer Rim od Konstantina, od početka 4. veka hrišćanstvo toleriše kao jednu od religija rimskoga carstva.

Koliko su onda ti prvi hrišćani, u momentu kada je hrišćanstvo počelo da se toleriše, postali konformisti u odnosu na zvanični Rim? Koliko su onda oni retuširali tu svoju prošlost i trudili se da na neki način operu i rimskog guvernera Pilata i da mnoge stvari urade koje nam danas deluju kao protivrečne iz duha onog vremena. Jer ono što je bio duh vremena, od sredine 1. veka, su ozbiljni sukobi između Jevreja i Rimljana, koji se krunišu ratom od 66-70. godine i uništenjem jerusalimskog hrama, koji je bio centralna institucija Jevreja onog vremena – ne samo mesto za žrtvovanje, nego i sudska, izvršna, zakonodavna vlast, sve se oko toga vrtelo.

I Isus kao Jevrejin iz 1. veka, zapravo, u tim turbulentnim vremenima mi ga možemo sagledati i iz perspektive otpora Rimu. On se pojavljuje i kao butovnik, na kraju krajeva iz samih jevanđelja izviru različiti takvi likovi. E sad, da li se uopšte tu može biti dovoljno precizan, da li se uopšte može biti dovoljno u naučnom smislu utemeljen? Mora se poći od nekih naznaka, od nekih kodova koje možemo prepoznati u samim jevanđeljima. Da se odmah razumemo – jevanđelja niti su biografije o istorijskom Isusu, niti su pisana od strane savremenika, niti su pisana u vreme kada je Isus živeo. To pišu ljudi iz druge generacije, koji su živeli 30 godina nakon Isusovog raspeća.

Ono što je frapantno za nekoga ko nepristrasno čita ove dokumente iz naučne perspektive – znači ne teološke – jeste da trojica evanđelista u koje se najviše pouzdamo kao u istorijske izvore o Isusu, dakle Marko, Matej i Luka, zapravo uopšte dobro ne poznaju samu jevrejsku tradiciju u kojoj je Isus živeo. To je meni bilo interesantno da oni, recimo, u opisima stradanja Isusovog i njegove smrti, i sahrane njegove – vidi se da oni to uopšte ne poznaju. Oni žive u 1. veku kada je judaizam još vrlo aktivan i vibrantan – i oni uopšte ne razumeju da svi ti događaji koji se tiču recimo suđenja Isusu, razapinjanja na krst, sahrane, ne mogu da se obave na jevrejsku Pashu. Oni kažu da se to desilo na Pashu, a to nije moglo da se desi na Pashu, jer Jevreji te stvari na Pashu, svoj veliki praznik, jednostavno ne bi radili.

I tu je Jovan mnogo više teološki pristrasan kao evanđelista – autor Jovan, da se odmah razumemo, to nije apostol. Apostol u to vreme ne bi bio više živ, ovaj koji je pratio Isusa u ranim godinama. On mnogo bolje poznaje jevrejsku tradiciju nego ovi sinoptičari – koji su istorijski gledano pouzdaniji nego Jovan – ali Jovana i ne zanima istorijski Isus. On je vrlo korektan kada objašnjava da su se ti događaji desili uoči Pashe, bar dan uoči Pashe. Sad iz tog konteksta možete vrlo lako razumeti i zašto su se toliko žurili Josif iz Arimateje i neki Nikodim, da što brže skinu Isusa sa krsta, da ga pokopaju, da to bude pre sutona, da ne bi otpočela Pasha, da je možda to bio neki privremeni grob, da je onda moralo da se sačeka da Pasha prođe da bi onda došlo do zvanične sahrane koja bi bila dozvoljena, dan kasnije ili dva dana kasnije. Tako ceo taj period između petka i nedelje dobija potpuno novu perspektivu.

Mi možemo zamisliti zašto se Marija Magdalena, koja zatiče prazan grob, pita – tri puta se ona pita – ‘gde ga staviše, gde ga položiše?’ Zašto bi ona tri puta pitala ‘gde ga položiše’? Ona ne kaže ‘gde je on vaksrsao?’, nego ‘gde ga položiše’. Savršeno se može razumeti da je tu došlo i do nekakvih naknadnih intervencija, ali tu istorijska nauka mora da stane. Tu se više ne može ulaziti u priču o postistorijskom Isusu, Hristu vere. Tu se mi zadržavamo. Istoričari i naučnici će svakako vrlo slobodno reći ‘Hristos se rodi’ – ‘Vaistinu se rodi’. Ko god smatra, a ja smatram, da je Isus bio istorijska ličnost, nema problem sa tim.

Posle se ulazi u teološke sfere i mi naučnici nismo skloni tu da ulazimo niti da se oko toga sporimo. Jer to bi onda bilo polemički u odnosu na teologiju, a to nije potrebno da bi se istorijski Isus video na adekvatan način. Ima puno mesta u Novom zavetu koja su zagonetna, ali koja, ako se dešifruju iz perspektive onoga vremena, ako uzmemo neke druge izvore – Josifa Flavija istoričara, Kumranske rukopise – onda možemo mnogo šta razumeti. Recimo, može nam postati jasno, da navedem drugi primer, zašto Nazaret iz koga potiče Isus zapravo niko ne prepoznaje kao mesto iole značajno ili poznato u Galileji onoga vremena. Josif Flavije se bavi nadaleko i naširoko različitim mestima u Galileji i uopše ne spominje Nazaret. Uopšte se u Mišni ne pominje Nazaret.

O čemu se radi? Da li je uopšte Nazaret tada bio neko mesto po kome bi Isus Nazarećanion dobio taj svoj epitet, ili se možda radi o nekom drugom epitetu? Onda preispitujem tu dve alternativne mogućnosti, da je on možda bio nazorej. Mala je razlika između ovog NCR i NZR kao korena u hebrejskom, nazorej ili čak nazirit – da li se on kao nazorej pridržavao zakona Tore, pa su po tome oni nazvani kasnije nazorejska jeres? Imamo neko Nazorejsko jevanđelje. Ili nazirit, neko ko se pridržavao određenog zaveta, da neće piti od vina, neće jesti grožđe, neće koristiti proizvode od vinove loze, puštaće bradu, kosu dok traje taj zavet. Pa sam Isus kaže: ‘Ja neću piti od vina i roda vinogradarskoga’ dok se ne desi to i to. Znači, mala je razlika između nazir kao nazirita, i nocri, ha Nocri, iz Nazareta, Nazarećanina – ali ono što sam u samoj knjizi, koja zaista nije previše preteciozna, nije ni velika, pokušao da otvorim je prostor gde se te alternativne mogućnosti čitanja i neke alternativne tradicije mogu uzeti u obzir.

Kumranski rukopisi su od 1947. pa sve do skoro 1960. otkrivani različiti dokumenti, oko 800 njih. To je veliko otkriće. Ono se ne bavi ranim hrišćanima, jer ljudi koji su to pisali – a sačuvani su njihovi autografi, ono što je pisano njihovom rukom – su bili jedna od judejskih frakcija iz vremena koje je savremeno istorijskom Isusu. Tu još nema hrišćanstva, znači nema ničeg spektakularnog i ne može se razaznati nešto što bi nam možda pomoglo da razumemo Isusa i njegove apostole. Ali ono što je tu ključno jeste da mi imamo prvorazredne dokumente koji dolaze iz tog vremena i imamo jedan, što bi Nemci rekli, Sitz im Leben, u stvari kontekstualizaciju za istorijskog Isusa.

Još značajnija za hrišćanstvo su otkrića iz biblioteke Nag Hamadi, 1945-46. pronađene u egipatskoj pustinji. Dugo je trebalo da to dođe u prave ruke, da bude prevedeno. Tek sedamdesetih godina kreće naučna, podrobnija analiza tih dokumenata, i do dana današnjeg se tu i tamo nađu neki novi dokumenti, kao Judino jevanđelje i ono jevanđelje po ženi Isusovoj. Nešto se nalazi i u privatnim kolekcijama, znači ima te građe koja je kasnija. Ne pomaže nam to mnogo da razumemo istorijskog Isusa, ali nam pomaže da razumemo te različite, kompetitivne apostolske tradicije, da vidimo taj izvorni pluralizam. I da vidimo kako je sve to zatvoreno negde u 4. veku, kada je car Konstantin odlučio da hrišćanstvo uzme kao religiju svoje preferencije, što je bio veliki događaj za samo hrišćanstvo, ne toliko za Konstantina.

I kada je došlo do kanonizacije hrišćanske Biblije sredinom 4. veka, odjednom se sve što je bilo alternativno uništava, sklanja, zakopava, krije. I neke monastičke zajednice u Egiptu koje su bile iz današnje perspektive gledano pravoverne, odjednom vidimo da su se u njihovim bibliotekama nalazili vrlo zanimljivi mistički rukopisi, dokumenti hermetički, čitali su Platona, njegovu Državu i tako dalje. Dakle vidimo da su to neke biblioteke vrlo heterogene. I ti ljudi sad odjednom moraju to da sakriju, jer je Atanasije Aleksandrijski svojim pismom iz 367. godine rekao ‘Ima 27 dokumenata Novi zavet, novozavetni kanon, nema ni više ni manje, sve ovo drugo više nije poželjno’. I ja lično mislim da u tim procesima se u stvari izgubilo i jezgro izvorne tradicije Isusovog pokreta.

Ta neka dokumenta koja se pominju, kao što je Hebrejsko jevanđelje, Nazorejsko jevanđelje, Jevanđelje po Egipćanima, Tomino jevanđelje takođe – oni gube taj primat. Oni jednostavno ne ulaze u prelom Novog zaveta – taj zvanični Konstantinov prelom – i kao takvi oni bivaju potisnuti kao tradicija. I sad, meni je paradoksalno da Isusov pokret, Isus, njegovi apostoli, njegov rođeni brat, Marija iz Magdale, verna učenica koja je imala primat među ženama – da su oni skrajnuti u celom tom spinovanju, da kažemo modernim jezikom, u toj jednoj vrsti retuširanja istorije, a da iskrsavaju likovi koji uopšte nisu ni upoznali Isusa, niti znaju nešto o tome, kao recimo apostol Pavle i koji obavljaju tu ključnu transformaciju eshatološkog judaizma ili kako god nazovemo religiju Isusovog pokreta – to svakako jeste bio judaizam – i od njega prave hrišćanstvo.

E sad, taj put sam pokušao da ocrtam u knjizi i video sam Pavla i njegovog saradnika Luku, koji piše i jevanđelja i Dela apostolska kao ključna za nastanak hrišćanstva. Drugim rečima, Ješua ha Nocri nije osnovao hrišćanstvo. On sam, paradoksalno, nije bio osnivač hrišćanstva, nego su to bili ljudi iz neke kasnije generacije, ili neki savremenici koji njega lično nisu ni upoznali. Ono što je danas, politički naravno, još uvek aktuelno u tom takmičenju ko ima pravo da uopšte govori o ovim stvarima, ko ima pravo da govori o istorijskom Isusu, jeste pitanje koje dolazi više iz konzervativnih teoloških krugova i uopšte konzervativnih političkih krugova, recimo i u Americi, a i ovde kod nas, kada je reč o nekim ljudima iz crkve.

Da li ima pravo da se istorijskim Isusom bavi neko ko to radi iz necrkvene perspektive, ili da li ima pravo da se time bavi neko ko nije hrišćanin. Veliki skandal je izbio krajem ovog leta oko jedne knjige koja je objavljena u Americi, takođe se bavi istorijskim Isusom, naslov je ‘Zilot – život i vreme Isusa iz Nazareta’. Napisao ju je Amerikanac iranskog porekla, Reza Aslan, koji ima četiri titule iz različitih oblasti, između ostalog ima i doktorat iz istorije religija, i čovek se 20 godina bavi tom problematikom. Kao dete je još sa porodicom napustio Iran. Oni su čak bili hrišćani, pa je on negde u zrelo doba, kada se upisao već na fakutlet prešao u islam.

I bio je jedan intervju na američkoj Fox televiziji krajem prošlog leta, gde voditeljka njemu vrlo agresivno, čak bezobrazno postavlja pitanje ‘Kako ste vi kao musliman mogli da napišete knjigu o istorijskom Isusu?’ I on je čovek bio zgranut, kaže ‘da, ja jesam musliman, ali ja sam pisao ovu knjigu kao naučnik, kao neko ko se 20 godina time bavi, ko ima određene reference za to, i moje stanovište nije zvanično islamsko stanovište o Isusu, nego moje lično, naučno stanovište’. ‘A dobro, kakvo je’, kaže, ‘islamsko stanovište?’ Aslan kaže ‘Recimo, u islamu oni osporavaju Isusovo raspeće. Ja, međutim, smatram da on istorijski jeste bio raspet. S druge strane, oni podržavaju bezgrešno začeće, a ja ne u mojoj knjizi, ali’, kaže, ‘to je uopšte nebitno za ovaj razgovor, hajde da razgovaramo o knjizi’.

Ko ima pravo, znači, o tim stvarima da govori? Ovde se jasno vidi da neko ko je konzervativni hrišćanin, ili neko ko dolazi iz konzervativnih političkih krugova u Americi smatra da to ne može da radi jedan musliman. Ona je čak njega u jednom trenutku pitala ‘a zamislite sad neki demokrata da napiše knjigu o Reganu’. On kaže ‘Pa zašto da ne?’, kaže ‘Samo da taj demokrata se 10 godina bar bavio Reganom, da je išao po arhivama, da je koristio izvore, zašto ne može demokrata o tome da napiše knjigu?’ I sad ona stane, nije joj jasno. To se otprilike svodi na to ‘kako može muškarac da porodi jednu ženu kad muškarci ne rađaju?’ Odgovor je – zato što je on stručan i kompetentan jer je lekar, bavi se tom strukom, pa zna kako to da uradi. Mislim, potpuna jedna nebuloza.

Ja sam svojevremeno sa onom knjigom koja je izašla još 1996. godine, ‘Rano hrišćanstvo od Isusa do Hrista’ – ali nekih 8 godina kasnije – došao na udar upravo od naših vajnih teologa, episkopa čak u SPC dosta visoko pozicioniranih, koji su smatrali da se ne može pisati o tome iz neke necrkvene perspektive – oni to čak nazivaju anticrkvenom perspektivom. To je taj metodološki agnosticizam koga se mi u sociologiji religije pridržavamo. To je već definisano kao stav izbegavanja vrednosnog upliva koliko god možete.

Da vam kažem: priča o Isusu je najznačajnija i najpopularnija priča koja je ikada ispričana. Danas u svetu živi više od dve milijarde hrišćana, to je najbrojnija religijska zajednica u svetu. Sama priča je na nekoliko nivoa izuzetno interesantna i epohalna. Prvo, zato što iz nje nastaje jedna nova religija, i danas najbrojnija svetska religija. S druge strane, ona sama u nekakvom dramskom smislu je izuzetno atraktivna, autentična. Pazi, zašto bi sad ti rani hrišćani želeli da prikažu svog lidera kao čoveka koji biva raspet na krst i strada na jedan sramotan način? Tako su se banditi, razbojnici kažnjavali u rimska vremena. Čak se kaže da je on između dva bandita bio razapet.

Zašto bi neko želeo tako nešto da izmisli, kada je to samo po sebi skandalozno. Drugo, ta patnja na krstu, to mučenje, to stradanje – to je nešto sa čim ne može čovek na jednom univerzalnom nivou da ne saoseća, čak i da nije hrišćanin. To samo po sebi jeste stradanje koje se pretvara u trijumf. To je toliko samo po sebi zanimljivo, atraktivno, originalno, da ne možemo verovati da neka istorijska ličnost nije iza toga stajala. Ali mi moramo razumeti stvarne razloge zbog čega je Isus raspet. Zašto bi Rimljani želeli da tako surovo kazne čoveka koji je inače propovedao nekakve stvari koje bismo mogli i dan-danas potpisati u etičkom nekom smislu, znači kao uputstva za život. Recimo, njegova Beseda na Gori i takvi delovi su nešto što na univerzalnom planu ne može čovek da ne prihvati i da ne vidi kao neki vrhovni kategorički imperativ.

Šta se tu u stvari desilo? Zašto bi neko u ta turbulentna vremena, i religijska i politička, bio razapet na krstu sa natpisom da je on judejski kralj? I svi mu se podsmevaju kao judejskom kralju? To je nekakva politička pretenzija. Ne može se to shvatiti samo u nekom metaforičkom smislu. Isus jeste propovedao doktrinu o carstvu božjem, ako ima nečeg iz jevanđelja što možemo izvući kao izvorno njegovu doktrinu. On se nije bavio samim sobom. On nije neku hristologiju propovedao, kao Pavle i ovi kasnije. On je želeo svoj narod, svoje sledbenike, da privede bogu i božjem carstvu.

I negde u tom procesu je cela ta stvar prevođena od strane Rimljana, od strane ljudi koji nisu razumeli njegov aramejski jezik, kao određena politička pretenzija. On je neko ko hoće, drugim rečima, da bude car ili kralj u tom carstvu, da predvodi neke ljude. E ne možeš sad u Palestini, koja je rimska provincija, ima svog guvernera, ne možeš ti polagati pravo ni na političke pretenzije. Kakav si ti to kralj? I sad krene od usta do usta ta priča, ‘vidiš, ovo je sad taj kralj judejski, on je ušao u Jerusalim na magarcu, nešto je tamo rušio po hramu, neke stolove, on je neki buntovnik’. Vrlo je moguće, u stvari – i to doprinosi tragizmu tog završnog segmenta jevanđelja – da je došlo do nekog epohalnog nesporazuma. Da se potpuno pogrešno protumačila i njegova ličnost, znači od strane ovih koji su bili ausajderi, koji nisu razumeli jezik, koji su dosta površno na to gledali; kojima je bilo svejedno tog dana da li će da pogube još jednog jevrejskog buntovnika – da je zapravo taj čovek ne samo stradao na jedan tako surov način, nego je stradao iz izvornog nesporazuma. I to doprinosi tom tragizmu. Ne možemo da se kao ljudska bića ne identifikujemo sa time.

To je na kraju krajeva predmet Šekspirovih nekih drama. To je najveća drama koju možemo da zamislimo. Iz toga mora nešto da se rodi. Ali to se rodilo na jedan način koji ne prati izvornu tradiciju, nego na način na koji je to blisko onim, takođe strancima, koji ne dolaze iz Judeje, žive u dijaspori, govore grčki, i sad im Pavle to prevodi na neki jezik koji je njima blizak. Znači, tu se sad vidi odjednom ne neka istorijska ličnost, nego neki kosmički Hrist, neko ko je spasitelj sveta, neko ko je univerzalna ličnost, maltene vaskrsli Hristos. Postistorijski Hristos, kako ga ja nazivam. Znači neko ko ima neke druge epitete i druga svojstva nego što ga ima istorijski Isus.

Istorijski Isus, kad bi sve to video šta se desilo nakon njegove smrti, on bi bio čovek šokiran. Iznenadilo bi ga i u kom pravcu je judaizam otišao, a tek kad bi video hrišćanstvo – njemu ništa tu ne bi bilo jasno. Mislim, šta se napravilo u tom hristološkom kontekstu. I taj istorijski Isus, on se nužno mora rekonstruisati iz tog vremena. On je bio i učitelj, kako ga nazivaju, bio je i nekakav čudotvorac, i bio je nekakva mesijansko-eshatološka ličnost. Sva ta svojstva su prikazana u jevanđeljima, ali ono što mi moramo takođe da znamo jeste da čudotvorci, učitelji, rabini i te mesijansko-apokaliptične ličnosti nisu bile retkost u to vreme – naprotiv. Mnogi ljudi iz onog vremena su takođe posedovali ta svojstva. I dolazili su iz jevrejstva, iz judaizma.

Kada Isusa stavimo u takav jedan kontekst, onda nam sve postaje razumljivo i meni se čini da je mnogo bitnije kako su ljudi iz onoga vremena njega razumeli – a o tome imamo naznake u jevanđeljima – nego kako ga mi danas razumemo, mi koji smo prošli sve te putanje kroz guste magle i oblake koji nas odvajaju od – ne mogu ga nazvati istorijskim osnivačem hrišćanstva, ne možemo ga zadužiti za osnivanje te religije. On je bio izuzetno zanimljiva i originalna i autentična ličnost, i mislim da ko god pokušava da ga razume iz te perspektive biće nagrađen. Taj istorijski Isus za mene je bar zanimljiviji od postistorijskog Hrista.

Tu je dosta važno i može se izgubiti iz vida ako se čitaju jevanđelja bez dovoljno pažnje, da je Isusov život koji je opisan u jevanđeljima – zahvaćeno je jedna do dve, najviše tri godine života. Od trenutka kada ga Jovan Krstitelj krsti na Jordanu – to nije ovo današnje hrišćansko krštenje, to je nešto drugo bilo u ono vreme – do trenutka kada je raspet i strada na krstu – znači to su svega nekolike godine. Znači dve do najviše tri godine, možda i godinu dana čak, kod nekih evanđelista izgleda i kraće. Sami evanđelisti ne nastoje uopšte da prikažu taj raniji život Isusov. Vrlo malo naznaka imamo, i to uglavnom iz nekih dodataka čiji je verodostojnost upitna, šta je on kao dete radio, kako je propovedao u jerusalimskom hramu, bio je neki vunderkind mislim i raspravljao se sa učenim ljudima – to je sve naknadno u nekim prilozima dodato.

Važna ličnost za rekonstrukciju njegove biografije je svakako Jovan Krstitelj. Jer to je ono što znamo. On se tu pojavljuje. Da li je Isus bio Jovanov sledbenik, da li je on bio deo neke grupe koja se kretala oko Jovana Krstitelja. Pa posle, kada je Jovan Krstitelj, koji je takođe stradao, ubijen je kao religijski lider (religija je bila u velikoj meri i politika u ono vreme) – zanimljivo je da je i Isusov brat Jakov takođe ubijen, i sam Isus je ubijen – tri ličnosti za koje bih rekao istorijski da je izuzetno važno da se na osnovu njih obavi nekakva rekonstrukcija. Imamo znači taj sled tragičnih dešavanja: od Jovana Krstitelja, njegovog pogubljenja, Isusovog pogubljenja, do Jakova i njegovog pogubljenja. Jakov nasleđuje Isusa, u stvari, na čelu Isusovog pokreta, kao lider zajednice u Jerusalimu.

Možemo pretpostaviti da se Isus u jednom trenutku osamostaljuje u odnosu na zajednicu oko Jovana Krstitelja, počinju da ga nazivaju ‘ravi’ ili ‘rabi’, znači ‘učitelju’ – to nalazimo u jevanđeljima – on propoveda, ide kroz Galileju, ide kroz te ruralne krajeve, ne kreće se u urbanom kontekstu. To je čovek iz naroda, nije to neka učena frakcija književnika i ljudi koji tumači Tore, fariseja, sadukeja. On nije ni čovek u vezi sa ritualom u samom hramu; u Jerusalim on dolazi, ali svega se upisuju dva dolaska i taj drugi put je stradao. On je čovek iz naroda koji propoveda neku doktrinu o carstvu nebeskom, o carstvu božjem. On očigledno daje neko svoje tumačenje jevrejskog zakona, Tore.

Moguće da je bio dosta konzervativan u smislu da se striktno pridržavao nekih načela i otuda smatram da on ima neke veze sa nazorejstvom ili naziritizmom – jer pravi se razlika na grčkom u jevanđeljima, kad čitamo izvorni tekst imamo Nazaret kao mesto, Isus Nazarenos, i imamo Isus Nazoraios – to su dva različita epiteta. Onda, tu su događaji naravno u samom Jerusalimu, gde on privlači pažnju kao neko na koga se upire prstom da on neku doktrinu o nekom carstvu propoveda, o nekom kraljevstvu, da on za sebe tvrdi da je judejski kralj. To privlači pažnju Rimljana, dolazi do Pilata. Rimljani su ti koji ga zbog tih političkih pretenzija osuđuju i na kraju krajeva on strada.

To nisu mogli učiniti njegovi savremenici Jevreji, oni nisu imali tu političku moć. Te kapitalne kazne, pogubljenja su činili Rimljani, to su mogli samo oni da čine. I on strada na krstu, što je praksa koja se primenjivala za bundžije, bandite, razbojnike, ljude koji su dolazili iz potpuno drugih slojeva, koji su se bunili protiv Rima. Oni odbijaju da plate poreze, nameti su veliki, narod se buni, sve se to komeša. Rimljani su tu prepoznali jednog od lidera koji ne bi bilo dobro uoči Pashe u Jerusalimu da podiže narod i ‘hajde brže-bolje mi tu nešto da uradimo’, i on za vrlo kratko vreme biva osuđen, razapet na krstu, surovo znači pogubljen, i to se sve dešava jako brzo.

I onda se odjednom pojavljuju sledbenici koji nisu njegovi apostoli, oni su se razbežali – žene ostaju: njegova majka, Marija iz Magdale, one ujutru dolaze i na grob, Marija Magdalena pre svega. Tu je Josif iz Arimateje, bogatiji čovek koji je imao nekih sredstava da može da se obavi sahrana i Nikodim, koji je takođe marginalna ličnost u odnosu na apostole – oni dolaze, skidaju ga sa krsta i stavljaju ga verovatno u nekakav privremeni grob, dok ne padne mrak, dok ne počne Pasha, jer onda se ne sme više ništa raditi. Saslušanje pred sanhedrinom ili pred prvosveštenikom hrama bilo bi potpuno nemoguće u vreme Pashe. To je ono što Marko, Matej i Luka, koji su pisali ta jevanđela između 65. godine i možda 100. godine 1. veka ne razumeju.

Znači, potrebno je da vi gledate na te stvari iz 21. veka i da razumete judaizam onoga vremena. To su ljudi videli i u prošlim vremenima, ali nije se o ovim stvarima smelo ranije toliko govoriti slobodno, ali sigurno su te nekonzistentnosti primećene. I ono što tu vidimo jeste da verovatno neka pauza postoji između tog pogubljenja koje je surovo, koje je tragično, koje je stravično, egzemplarno kažnjavanje – da bi svi koji su eventualno planirali neku pobunu odustali od tih planova. Imamo posle u Pavlovim pismima neke kontakte sa liderima Isusovog pokreta; Petar se pominje, Jovan i Jakov, Isusov brat, kao lideri te zajednice u Jerusalimu.

Ja lično mislim da Isusov brat Jakov jako zanimljiva ličnost. Imamo čak danas naučnike, kao što je Robert Ajzenman, koji je izašao sa jednom vrlo interesantnom tezom da ako hoćemo da otkrijemo istorijskog Isusa: otprilike kakav je bio njegov brat Jakov, takav je verovatno bio i sam Isus. I on je napisao knjigu od skoro hiljadu strana gde se bavi samo Jakovom. To je jedno impresivno delo. Ja sam se zadržao samo na tome da pokušam da ukažem na te neke znakove na putu, neka mesta koja mogu da nam pomognu da možemo istorijski da postavimo kamene međaše. Ne možemo mnogo znati. Ne možemo znati više od onoga što nalazimo u jevanđeljima. Jer kod rimskih istoričara, kod Josifa Flavija, mi ne nalazimo ništa što bi moglo da nam u tome pomogne. Ali imamo puno o ljudima koji su bili Isusovi savremenici.

Znamo šta znači biti učitelj u 1. veku među Jevrejima. Znamo šta znači biti čudotvorac, znamo šta znači biti mesijansko-apokaliptična ličnost sa nekim pretenzijama političkim. Postojali su, znači, ti hasidi, čudotvorci, sveti ljudi kako su ih zvali – on je neki božji čovek, jer ima posebnu harizmu. Ima tu sposobnost da možda leči, isceljuje. Moramo da razumemo koje su prakse u ono vreme primenjivane. Niste imali seoskog lekara ili učitelja, nego su to radili ljudi iz naroda. Mesijansko-apokaliptička ličnost znači upravo propovedati doktrinu o nekakvom božjem carstvu, o nekakvom izbavljenju Jevreja i na kraju krajeva i o jednom političkom cilju: da se oni oslobode od rimske tiranije, ropstva, da postanu nezavisni u odnosu na Rim. Na osnovu toga onda mi možemo mnogo bolje razumeti istorijskog Isusa, a da ne moramo imati eksplicitne naznake o tome u jevanđeljima.

Svetlana Lukić: Kako istorijski Isus postaje ovaj Hrist o kome sada čitamo u jevanđeljima?

Milan Vukomanović: Tako što Pavle ide u Solun, ide u neke druge gradove, u Efes i tako dalje, možda i u Rim, pa je planirao da ide i u Španiju. On govori na tim trgovima ‘dođite ovamo, počujte ovu priču o Isusu Hristu koji je vaskrsao, ja sam ga video na putu za Damask, obasjalo me nekakvo svetlo’. Govori o tom svom mističkom preobraćenju, ‘ja sam prvo proganjao Isusove sledbenike’ – on je shvatio poentu i daje jednu vrstu teološke interpretacije tih događaja. Ali je daje ljudima koji dolaze iz jednog sasvim drugog kulturnog miljea, koji govore druge jezike i nemaju pojma ko je bio taj Isus iz Nazareta koji je stradao u Jerusalimu negde oko 30. godine 1. veka. To su ljudi koji slušaju Pavla u periodu između 40. i 60. godine, nekih dvadesetak godina traje ta njegova misionarska aktivnost, što je mnogo duže nego Isusova aktivnost i ona očigledno daje rezultate.

Ali istovremeno – vidi se u pismima – postoje neke tenzije sa frakcijom koju predvodi Jakov. Kao da oni nisu želeli, Jakovljevi sledbenici, da on toliko propoveda među nejevrejima. Sam Isus nije propovedao među nejevrejima, već samo među svojim narodom. Pavle čini taj pomak, bez toga hrišćanstvo ne bi nastalo. Morao je neko da se okrene Grcima i ovim drugim narodima nejevrejskim da bi hrišćanstvo postalo svetska religija. I to je ključni pomak – bez Pavla nema hrišćanstva. Pavle je tu levičar. On želi da transformiše, on kaže ‘zašto samo među Jevrejima? Hajde da to radimo među Grcima’, ali mora da traži dozvolu od Jakova. A kada dobije dozvolu od Jakova on ide, propoveda među njima, pa onda kaže ovo: ‘A zašto bi oni morali da prihvate jevrejski zakon ili Toru? Zašto da mi njih odmah ne krštavamo i onda oni postaju, obukli su se u Isusa’. Krstili su se i obukli su se u Hrista.

I onda traži dozvolu i za to. I onda neki kažu ‘ne mogu oni sad, kako da sad prekrše te obaveze jevrejskog zakona, hranu koju koriste, pravila čistote’ i tako dalje. Pavle je taj koji gotovo anarhistički pravi izmenu u tom konceptu, dok je Jakov tu konzervativniji, on je na toj desnoj strani, on je tvrd. On je hardlajner i pokušava da se drži izvorne tradicije. I on ne uspeva. Uspeva Pavle, zato što Pavla razumeju. Jakova ne bi razumeli u Atini i u Solunu i u Efesu. O tome se radi.

 
Transkript audio priloga, 05.01.2014.

Peščanik.net, 07.01.2014.

Srodni link: Prva poglavlja knjige „Istorijski Isus, pre Hrista“