„Armija preletača iz srpskih u romske redove poslednjih godina sve je brojnija“, upozorio je prošle sedmice tiražni nacionalni tabloid uz ničim potkrepljenu ali ništa manje paničnu tvrdnju da je danas svaki deseti Rom u Srbiji – lažan.
Mogućnost za produženi boravak u nekom od oko 600 takozvanih nehigijenskih naselja, koliko se procenjuje da ih ima u zemlji, bez elementarnih uslova za život dostojan čoveka – nije, naravno, izvor ove neobične pojave u društvu ogrezlom u rasizam.
Olakšan upis u škole i na fakultete, stipendije, mesto u studentskom domu, prednost pri zapošljavanju – samo su neki od motiva zbog kojih se građani koji nemaju ni kap romske krvi deklarišu kao pripadnici ovog naroda, eksplicira tabloid, navodeći kao osnovni indikator činjenicu da je za poslednje tri godine broj Roma u biračkim spiskovima porastao za oko 30 odsto.
Umesto ka problemu više hiljada pravno nevidljivih osoba, istraga je medije odvela do beneficija zbog kojih su mladi Srbi spremni da privremeno suspenduju svoj nacionalni ponos i izjasne se kao Romi.
Zbog zloupotreba i podstaknutog osećaja da se Romima na ovaj način oduzima teško stečena privilegija, romski naciolnalni savet najavljuje žalbe ombudsmanu pa i krivične tužbe.
Sticajem okolnosti, međutim, ustavom Srbije garantovana je sloboda izjašnjavanja o nacionalnoj pripadnosti, jedno od onih apsolutno zaštićenih građanskih prava od kojih nema odstupanja ni u vanrednom stanju. Nadležni su već saopštili da su nemoćni.
Pravo je, uostalom, prošle godine priznato i Đorđu Vukadinoviću i grupi Srba koji su se registrovali kao manjinska stranka Vlaha, budući da ni manjinske partije nisu obavezane na adekvatno političko zastupanje svojih sunarodnika.
U savlađivanju veština ljudskih prava i sloboda, posebno kada su vezana za sve fluidnije shvatanje identiteta, Srbiji očigledno predstoji dug put.
Boljem razumevanju ovog problema mogao bi da posluži bioskopski hit iz osamdesetih, Soul man Stiva Majnera, o mladom bogatašu koji se pretvara da je crnac kako bi dobio punu stipendiju na Harvardu rezervisanu za Afroamerikance. Iako je u to vreme kritikovan zbog karikaturalnih stereotipa, film danas važi za jednu od najpoznatijih prosvetiteljskih komedija iz doba rasne integracije u Americi.
Iako se komična peripetija plete oko pokušaja razmaženog belog snoba da savlada kulturno nasleđe diskriminisane rase kako ne bi bio otkriven, stvarna pouka filma naći će se u ličnom svedočenju protagoniste kao žrtve predrasuda u svakodnevici sistema nevoljnog da se menja.
Iz popularne književnosti za obradu ove teme valjao bi i roman Marka Tvena, Kraljević i prosjak, verovatno najbolji predstavnik „žanra“ u kojem se zamena identiteta umesto ka boljem, društveno poželjnom, upravlja ka dnu socijalne lestvice i odatle donose iskustva korisna za zajednicu koja pokušava da unapredi sebe i ispravi tradicionalne nepravde.
U srpskom scenariju zasad se još uvek preti tužbama a „prevaranti“ izlažu na stub nacionalnog srama što priču drži u raljama jeftine epske tragedije. Loša je to preporuka za producente.
No, potencijalno subverzivni rasplet drame nekog bi kreativnog autora mogao navesti da publici postavi samorazarajuće pitanje o poreklu nacija i pokaže kako se etno-identiteti rasplinjuju u oblaku magle pred porivom snalaženja u doba opšte nepravde.
Pripremila Milica Jovanović
Peščanik.net, 27.07.2013.