Ne morate biti hrišćanin da biste cenili značaj uskrsnuća. Uskrsnuće je pobeda utopijske misli. I to sa ove strane, ne na nekom sedmom nebu. Ono je trijumf utopije nad bezadežnošću smrti. Smrt dolazi po nas i kao neki kapitalista tvrdi da „nema alternative“, ali Hristovo uskrsnuće to opovrgava. To je nečuveno! Postoji alternativa! Iz toga možemo puno toga naučiti, i o politici.
Septembra 2012. snimljen je jedan mladić kako nasmejan, ruku uzdignutih ka nebu, napušta jednu prodavnicu u Minhenu. U ruci drži belu kutijicu, sa njegove leve i desne strane stoje nasmejani krupni muškarci u jaknama sa logoom radnje. Ralf M, 21-ogodišnjak, prvi je u Minhenu kupio iPhone 5. „Kupiti iPhone je kultna stvar“, izjavio je za medije, dodavši da mu je osoblje prodavnice aplaudiralo.
Walter Benjamin bi to razumeo. On je kapitalizam opisao kao „čisti kult, verovatno najekstremniji koji je ikada postojao“. Bez dogmatike, bez teologije – samo kult. Na licu ovog momka iz Minhena ocrtavala se sreća, pravo ushićenje. Ali šta ako kapitalizam više ne ispunjava svoja obećanja, kao što je to slučaj u Španiji i Grčkoj? Onda nestaje osmeh sa lica ljudi i moramo policijskim pendrecima da ih podsećamo da su interesi finansijskih tržišta i njihovi interesi.
Stručni ljudi vođeni logikom tržišta doveli su svet na ivicu kolapsa. Bilo bi stoga logično da se ova logika napusti. Međutim umesto toga, recept naših političara glasi: Još više istog leka! Demokratija se mora učiniti još „konformnijom tržištima“, sve dok ne dostignemo stanje političkog paradoksa kada se plašimo ishoda demokratskih izbora, jer oni možda neće biti po volji tržišta. Kapitalizam i demokratija ni u kom slučaju nisu međusobno uslovljeni, u šta bi hteli da nas ubede anglosaksonski liberali. Ponekad oni slučajno postoje jedno pored drugog. U krizi je postalo jasno da kapitalizam i neoliberalizam ne ulivaju nadu. To su ideologije distopije, sa kojima bi u sekularnom dobu politika trebalo da se suoči snagom utopije. Ali politika je zakazala. Tokom krize, Angela Merkel pokazuje zastrašujući nedostatak političke imaginacije.
Konzervativci ne podnose utopije. One im smetaju. Kakvo olakšanje smo imali prilike da čujemo u rečima Joachima Festa, konzervativnog intelektualca par excellence, kada je 1991. napisao: „Srušeni su svi intelektualni snovi o ljudskoj budućnosti koji su od sveta stvorili veliku klanicu. Metež proteklih godina bio je, uprkos svoj svojoj površnosti, pre svega pobuna protiv terora ideja, a oslobođenje, koje je konačno došlo, bilo je oslobođenje u stvarnost“. Bilo je to vreme sloma istočnog bloka, a sa njime i kraha „razgraničavajuće stvarnosti“ (Oscar Negt), pred kojom je zapad morao stalno da se pravda. Čuo se veliki konzervativni uzdah olakšanja: konačno više nema razloga da se bakćemo sa idejama o drugačijem svetu! Konačno tišina!
Ali to je bila greška. Ti snovi su deo nas, a čak i kada više ne bi bilo socijalnih utopija, Biblija i dalje ostaje idealni priručnik. Hrišćanska kultura je po svojoj prirodi utopijska. Ispod površine hrišćanstva čuje se gunđanje. Ovim divnim rečima Luter je opisao neutaživu čežnju za boljim svetom. Prorok Amos se ljuti što „oni prodaju pravedne za novac, a siromašne za par cipela“. A njegov kolega Isaija predskazuje: „Doći će kraj tiranima i onima koji donose nesreću.“
Hrišćanstvo je religija potlačenih i ne bi trebalo da zaboravimo da je Isus bio prvi komunista, o čemu se u Delima apostolskim kaže: „A u naroda koji vjerova bješe jedno srce i jedna duša; i nijedan ne govoraše za imanje svoje da je njegovo, nego im sve bješe zajedničko.“
Ove reči su još uvek aktuelne i uvek dostupne. Kada novi papa uzme ime svetog Franje, ime čoveka koji je svu svoju imovinu razdelio siromašnima, onda u vremenima pohlepe finansijskog kapitalizma ceo svet razume ovu poruku. Ni crkva ni sveštenici nisu valjda toliko iskvareni pa da pokušaju da je zataškaju. Ali to nas podseća na to šta bismo mi danas uradili sa čovekom koji poput svetog Franje razgovara sa životinjama. Doktori znaju odgovor: tri nedelje u izolovanom odeljenju, 25 mg Zyprexa dnevno – i onda nastupa kraj te svetosti.
Ernst Bloch u Principu nade piše: „Čovek još uvek živi u predistoriji. Da, sve je postojalo još pre stvaranja sveta, osim pravednika. Istinsko postanje nije na početku, već na kraju i ono počinje tek kada se društvo i biće radikalizuju, tj. kada se uhvate u koštac sa svojim korenima.“
Samo radikalno je realistično.
Spiegel, 01.04.2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 02.04.2013.