Nisam očekivao da će akcija pod nazivom U lice cenzuri izazvati toliku pažnju a pogotovo ne osvrt mainstream medija. Osnovna ideja je bila solidarnost sa cenzurisanim blogovima, ukazivanje na cenzuru i poziv na utvrđivanje odgovornosti za izgubljene živote u vreme poplave ali, kako to obično ovde bude, stvari uvek odu dalje. Sada, par dana nakon prvog objavljivanja i nakon reakcija vlasti i ljudi bliskih vlasti, postalo je jasno da nismo više samo potpisnici ovog teksta već i „nezgodni svedoci“ svega onoga što su činili i čine.
Vlast i ljudi oko nje se zalažu za ulazak u EU i evropske vrednosti a kada im se jedna takva vrednost ponudi, a mislim da to ova inicijativa u svom kritičkom i odgovornom duhu jeste, odmah nailazi na osudu i zgražavanje. Ovoj akciji se lažno pripisuju mnoge stvari, od uticaja nekih političkih partija, preko uticaja Peščanika i ljudi oko njega i sve do udruživanja sa fašistima. Potpisnici ovog teksta se označavaju kao „mastodonti kredibiliteta“ ili „malo poznati blogeri“. Niko ne obraća pažnju na sadržaj teksta. Sve je to jedna zavera protiv države i naravno Velikog Vođe u kojem se država ostvaruje. Čini se da im najviše smeta anonimnost blogerki i blogera potpisnika. Niko nije poznat i šta sada ima tu da nešto pričaju. Kako da im se prebaci neka grešku iz prošlosti, spoj sa prethodnom vladom ili već neka dnevno politička prljavština kada se o njima ništa ne zna. Prvo da postanu poznati pa onda neka pišu šta hoće. Druga zajednička stvar kod ovih kritika su nevešti pokušaji da se ova akcija poveže sa partijama i ljudima iz bivše vlasti. Treća stvar koja povezuje ove kritike je besmisleno pitanje gde su potpisnici bili kada su se slične stvari dešavale. Predlažem im da na primer, premijera i neke ministre upitaju gde su bili devedesetih i šta su tačno radili. Kada se u sve umešao OEBS oglasio se i sam premijer tražeći dokaze od iste organizacije i tako još jednom pokazao svoju poslovičnu aroganciju. Zatim je postavio pitanje kako to on može da zabrani nešto u novinama koje pišu protiv njega i tako nam po ko zna koji put pokušao da dokaže da je on država, čitav državni aparat i svaka od grana vlasti. Ako nije on, onda nije niko pošto je on sve. Prava reakcija stvarne proevropske vlade, pošto je odjek inicijative već takav kakav jeste, bila bi da ispita sve okolnosti, razmisli o argumentima iz inicijative i razlozima njenog nastanka umesto da to traži od OEBS-a.
Stvar je krajnje jednostavna i sada je već jasno da ne može biti etiketirana i zakopana u medijskoj močvari kako je to već postalo uobičajeno. Aleksandar Sekulić je na tviteru postavio pitanje da li ima šanse da blogerke i blogeri na svojim blogovima objave jedan zajednički tekst koji će ukazati na cenzuru u Srbiji. Dario Hajrić i on napisali su tekst a zatim ga podelili zainteresovanima da daju svoje sugestije. Za jedan dan su prikupljeni potpisi, koji su zatvorili tekst. Jednostavno, zar ne? Bez partijskih aparata, novca, zavere, udruživanja sa ovom ili onom stranom.
Ponavlja se stara priča. Kada neko pokuša da reaguje kao građanka ili građanin i uđe u to „građansko stanje“, istog trenutka počinju etiketiranje i lažne optužbe. Devedesetih su to bile „snage haosa i bezumlja“, izdajice, ekstremisti a danas „kritizeri“. Na momente se stiče utisak, kako je to rekla Sajber Van Der Last, da živimo ne u devedesetim već u njihovom hologramu. Ova inicijativa je za mene, između ostalog, pokušaj građana da prihvate evropske vrednosti pre političke elite pošto ona, kao i sve pre nje, to neće ponuditi. To nije padalo na pamet niti jednoj vladi do sada. Sve to govori, kako je to već neko jednom rekao, da će Srbija ući u EU ali oni nikada EU neće pustiti u Srbiju. Cenzura je njihov odgovor koji naravno nije prihvatljiv. I ova politička elita kao i sve prethodne uglavnom su pregovarale prema spolja sa svetom što, bez sumnje, mora biti na prvom mestu ali to nije razlog da ponekad ne pregovaraju i sa drugom stranom. Kada neka grupa građanki i građana ponudi ništa manje ni više od onoga o čemu već vode pregovore sa EU i za šta se deklarativno zalažu, to je svaka pa i ova vlast prihvatala kao napad direktno na državu. Začuđujuće je kako prepoznaju te vrednosti spolja ali ne i kod kuće. Na kraju krajeva možda ne prepoznaju te vrednosti ni spolja već samo glume?
Politika mesijanstva i sudbinske predodređenosti Velikog Vođe, politika odsustva odgovornosti, politika arogancije vlasti, politika odbijanja komunikacije sa građankama i građanima, politika pasivne agresivnosti, politika sakrivanja istine i politika cenzure je nešto što nismo čuli u predizbornim obećanjima vladajućih partija i to im treba reći u lice. It’s as simple as that.
Bob Lebowski, 30.05.2014.
Peščanik.net, 31.05.2014.