Ivičina božanska siesta

He sleeps with angels (to soon)
He’s always on someone’s mind
He sleeps with angels (too late)
He sleeps with angels (too soon)
Neil Young: Sleeps With Angels (1994)

 
Bog je, po stanovitoj školi mišljenja, šest dana stvarao svet, a sedmog se odmarao. Znate već tu priču: prvo je uveo osvetljenje, a posle se pobrinuo za vodovod, kanalizaciju i ostalo pokućstvo i instalacije, zaključno sa zverovima i ljudima. Otuda nije čudno da oni koji veruju da je to baš tako bilo Boga toliko poštuju i toliko ga se boje: kako da ponizno ne respektuješ nekoga ko je za ciglih šest dana stvorio Sve Ovo, od kvazara i pulsara do tostera i Lu Rida?

Ivica Dačić nije Bog, ali čini se da hrli ka tom statusu. Taj čovek još od postizbornog ponedeljka vredno pravi Vladu Srbije, a svi mu se nude da mu u tome pomognu – i tako to traje šest uzastopnih dana, širom Beograda, Moskve i Sheveningena. Sedmog dana, u nedelju, pregovora o Vladi nema: “odmaram se, zato danas nema pregovora o Vladi”, prostodušno kaže Ivica. Ne bi bilo sevap olako protrčati kroz tu rečenicu, valjalo bi na tren zastati da joj se divimo zajedno: ja se odmaram, ergo, pregovori se takođe odmaraju. Sve je stalo, samo deca rastu (pošto deca nemaju biračko pravo)! Drugim rečima: može mi se. I volim što to svi znate, i što mogu to da vam kažem, onako uzgred. I, znate šta: niko ništa ne prigovara. Jer, gde bre da ljutiš Ivicu u ovom odsudnom času?! Uostalom, nije li trudbenik iz Žitorađe zaslužio da malo ohane posle tolikog državotvornog napora? Ko se nije previše smorio od svega, može se zabavljati zamišljajući tu žanr-scenu: nadžidžali se snishodljivi prosci pred Ivičinom kapijom, namerni da mu pod prozorom odtule koju serenadu, pa neka on odabere najmuzikalnijeg, a onda se najedared pronese glas: “pssst! Ivica se odmara!”. I svi promptno zaćute, jedan čak urolanom “Politikom” diskretno klepi neku zalutalu zunzaru, da ni to beslovesno leteće živinče slučajno ne poremeti Ivičin san, da nam se Ivica ne raskrmelja razdraženo i bunovno, jerbo niko od prosaca nije rad postati kolateralnom žrtvom moguće njegove zlovolje. A grešna muva se zakoprca, zbzzkne u agoniji još jednu produženu sekundu, pa izdahne u gornjem desnom uglu, malo ispod portreta uv. kol. Dragane Matović.

A Ivica sve to zna, pa merači, pa uživa, svestan da proživljava blaženi vrhunac svog života. I zato Ivica, taj novi naš Kraljević Sunce, nonšalantno objašnjava novoformiranu suštinu stvari: ja, Ivica, vredno sam delao šest dana, a sedmog se eto odmaram, a sa mnom se odmara i cela Srbija, jer je došao takav neki vakat da kad ja ne radim – niko ne radi, i kad se ja ne događam – ništa se ne događa, jer svi ionako moraju strpljivo da sačekaju da ja presudim šta se u ovoj zemlji ima događati ubuduće.

Tu smo, dakle, gde smo, baš usred jedne nedeljne božanske sieste, iza koje će uslediti ko zna šta, ali nešto će svakako biti, “nigdar ni bilo da nekak ni bilo”, usidrena srpska šklopocija se mora odvući na ovu ili onu stranu, mada kanda ne tako brzo, jer šta god da bude, Ivici i drugovima mili se što više razvući ovo sadašnje đuvegijsko stanje, jer ništa, pa čak ni vlast – o čijem psihodeličnom učinku na čoveka oni bar znaju sve – ne može biti toliko slatko i toliko moćno kao ovo što im se sada dešava. Ovaj tekst nastaje baš Sedmog Dana, ma evo, i ja nekako spontano tiše drndam po tastaturi da slučajno ne probudim pravedno zaspaloga Ivicu, okruženog neizbrojnim SPS-anđelčićima i anđelkovićima, ružićima i uveocima, sa očima izvan svakog zla; a kako li su, bogo moj, onda tek utihnuli oni što im ga je moliti, pa im ga nije ljutiti?

Vidim da svako ima svoju teoriju o tome šta nam se to dogodilo u nedelju, i kako i kuda sad valja ići dalje. To je u redu, volim kad ljudi imaju teorije, utoliko pre što su neke od njih čak i suvisle. Okej, evo zato i moje teorije. Ovo što nam rade Ivičini momci imalo je svoje ime još kad sam bio klinac. Ne, ne mislim da nam “prave decu”: deca se ne mogu praviti tamburanjem u taj deo tela, bez obzira na mogući prateći užitak. Mislim na to da nam udaraju čežnju: malo koketiraju, pa se malo izmiču, nekad s kikotom koji više razdražuje nego što (se) obećava, a nekad uz protest čija se mikronski precizno odmerena intonacija uči na kursevima ponašanja udavača iz finijih kuća: “iju, šta vam pada na pamet!”.

Najlakše bi bilo sada jediti se na njih zbog toga; drago mi je što to niko (javno) ne radi, eto, toliko se bar sazrelo na našoj političkoj sceni. Mislim, dakako, prizor jeste maksimalno odvratan, ali oni samo uzimaju ono što im je Srbija ponudila na tacni, i šta se tu sad može? To što je Srbija, osam godina posle, spala na to da joj Ivica & co. budu poslednja nada i mogući spas pred nailaskom unutrašnje varvarske horde, to nije njihov problem. Dobro, a čiji je?

Najpre, to je problem – ili krivica, ako baš hoćete – onih koji su preveslali na drugu stranu, svejedno da li zarad vlastohleplja i srebroljublja, ili zarad sumanutog ideološko-nacionalističkog fanatizma. Zovemo ih “narodnjaci”, što ne znači baš ništa: u stvarnosti, više su ekološki devastirajući miks Aleksandra Rankovića i Mite Ljotića, a sve u ritmu Bore Čorbe. Onda, to je problem onih koji su čaršiji vikali “dobro jutro” na sve četiri strane, pa više ni sami nisu znali šta im je politika; time su bitno doprineli sveopštoj konfuziji pojmova i vrednosti. No, ako ništa drugo, barem su napravili rezultat: stotinu, pa još dva, zar je malo u ova nedoba? Najzad, hajde da se ne femkamo: to je i problem onih koji su se zakleli da su alternativa i jednima i drugima, da bi se ispostavilo da odviše često ne znaju šta hoće, i odviše glasno znaju šta neće, a da to što neće odviše često dolazi, gle, iz onog pravca gde bi trebalo da traže političke, medijske i ostale saveznike, a ne dušmane. Naravno da to odbija i plaši ljude koji tu nemaju baš nikakav “ideološki” problem, ali im je dosta i preko glave bilo čijeg nadobudnog ego-tripovanja o zajedničkom trošku. Ishod: traljavo u Srbiji, vidljiv podbačaj u Beogradu, pomor u Vojvodini. Posledica: sada više ni ne moraju da se cimaju da traže saveznike, pošto se sa svojih neupotrebljivih trinaest apostola uopšte nisu kvalifikovali za bilo kakav savez. Da jesu, uostalom, ne bi nam Ivica bio tako ponižavajuće važan u životu, ne bi nam carski velevažno saopštavao da ga malo popričekamo jer ide da odrema posle dugog puta, nego bi se grozničavo preslišavao šta ono bi onomad s onim koferčetom. Ako se toga ko još seća; ako se, uostalom, neko seća i onih Deset Krvavih Godina tokom kojih nam se kezio sa Kasapinove desne strane. Mirno spavaj Ivice, i nama se nešto drema.

 
Peščani sprud

Peščanik.net, 18.05.2008.