Zakon o oduzimanju imovine
Odredbe Zakona primenjuju se na krivična dela organizovanog kriminala, prikazivanje pornografskog materijala i korišćenja dece za pornografiju, trgovinu ljudima, neovlašćenu proizvodnju, držanje i stavljanje u promet opojnih droga, korupciju, kao i protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom.
Kada neko bude osumnjičen da je počinio neko krivično delo iz ovog Zakona, na predlog tužioca pokreće se postupak finansijske istrage.
Finansijsku istragu vodi posebna jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije (u zakonu prigodno nazvana Jedinica), a ishod može biti zamrzavanje raspolaganja imovinom, privremeno oduzimanje imovine, a kasnije po prvosnažno okončanom sudskom postupku, imovina može biti i trajno oduzeta.
Rukovodioca Jedinice raspoređuje Ministar unutrašnjih poslova po pribavljenom mišljenju Republičkog javnog tužioca.
Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom uspostavlja se kao organ u sastavu Ministarstva pravde. Poslove iz svoje nadležnosti Direkcija vrši po službenoj dužnosti ili po nalogu javnog tužioca i suda.
Direkcijom rukovodi direktor koga postavlja i razrešava Vlada, na predlog ministra nadležnog za pravosuđe.
Tužioci mogu da predlažu zamrzavanje ili privremeno oduzimanje imovine, a u slučajevima gde postoje mogućnosti i trajno oduzimanje.
Imovinom proisteklom iz krivičnog dela smatra se imovina okrivljenog koja je u očiglednoj nesrazmeri sa njegovim zakonitim prihodima. Zahtev za privremeno oduzimanje imovine podnosi se ukoliko postoji opasnost da bi kasnije oduzimanje imovine bilo otežano ili onemogućeno. Najkasnije u roku od godinu dana po pravosnažnom okončanju krivičnog postupka, javni tužilac podnosi zahtev i za trajno oduzimanje imovine.
Legijina kuća
Odlukom Specijalnog suda od 1. juna Miloradu Ulemeku Lukoviću Legiji privremeno je oduzet deo kuće na Ceraku. Ovo je prva odluka doneta na osnovu Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, koji se primenjuje od prvog marta ove godine.
Deo kuće od 178 kvadrata, koji predstavlja približno trećinu kuće, oduzet je jer je procenjeno da je njegova vrednost u očiglednoj nesrazmeri sa prihodima koje je Legija ostvarivao u dužem periodu. Ulemekovoj supruzi nije oduzet drugi deo kuće, jer je ona pružila ubedljive dokaze da vrednost tog dela odgovara vrednosti njenog nasledstva od strane pokojnog muža.
Prema informacijama iz Specijalnog suda Legija je kuću kupio novcem koji je dobio od otmice Vuka Bajruševića. Legijin advokat, Slobodan Milivojević, negirao je ove tvrdnje podsetivši da je Bajrušević otet u oktobru 2001. godine, a oduzeti deo kuće kupljen tri godine ranije.
Prošle nedelje je pokrenuta istraga porekla imovine Sretena Jocića, poznatijeg kao Joca Amsterdam. Takođe, prema informacijama koje su objavili mediji pozivajući se na izvore iz Specijalnog tužilaštva, čuveni plac u Šilerovoj mogao bi da bude oduzet udovicama pokojnih vođa zemunskog klana Dušana Spasojevića Šiptara i Mileta Lukovića Kuma.
Italijansko iskustvo – iz razgovora sa zamenikom tužioca za borbu protiv mafije
Đovani Melilo: Ono što mogu da kažem je da je rezultat primene Zakona sigurno pozitivan. Možda to još nije dovoljno. Pre svega, ono što moramo da znamo, kriminalnim organizacijama je možda i sasvim prihvatljivo da određeni period svog života provedu iza rešetaka, u zatvoru. Međutim, ono što nikako ne mogu da prihvate i sa čim nikako ne mogu da se pomire, da svu imovinu i svo bogatstvo koje su stekli baveći se kriminalom, bude konfiskovano i zauvek oduzeto. Zato to i jeste ono na čemu najviše insistiramo i na šta smo se najviše fokusirali, da pronađemo i mafiji oduzmemo svu imovinu koju su kriminalnim delovanjem stekli.
U borbi protiv kriminala i oduzimanju dobara koja su stečena na kriminalnim radnjama, najvažnije je sprečiti svaki budući uticaj i svaki eventualni dodir kriminalaca sa tom imovinom. Naš zadatak je, dakle, da kriminalni svet, odnosno uopšte kriminalni milje u svakom pogledu bude sprečen da na bilo koji način povrati imovinu koju je država identifikovala i oduzela.
Druga, veoma važna stavka je, da se istakne promena namene takve imovine, koja je oduzeta. To znači, da mi u svakom trenutku moramo da pokažemo građanima da je ta imovina, koju su do skora posedovali neki kriminalci, prešla u javno korišćenje.
U Italiji ima više takvih primera, a ja ću spomenuti to da je kuća jednog bankara sa Sicilije, koji je radio za mafiju, odnosno koji je bio u kriminalnom lancu, pretvorena u džez kuću. Tu danas dolaze građani Italije, svi ljubitelji muzike, da slušaju džez. Na isti način se postupalo i sa drugom imovinom. Tako postoje primeri, da je neka nekretnina, kuća pretvorena, recimo, u sedište za pružanje pomoći žrtvama kriminala ili ljudima koji se svakodnevno bore protiv kriminala.
Što se tiče samog rezultata, on je bio vidljiv odmah u Italiji. Kada to kažem, mislim na svu imovinu kriminalnih organizacija koja je oduzeta. Tako recimo, kada govorim o preduzećima koja su posedovali mafijaši, njih je država takođe oduzimala. Radnici nisu ostajali bez posla, već naprotiv, oni su dobijali veća prava. Odmah su osigurani i oni i njihovi poslovi i upućivani su da prava ostvaruju i preko sindikata. Istovremeno je bilo lakše i konkurentima.
Konkurentska preduzeća, koja su legalno poslovala, dobila su određenu sigurnost. Više se nisu bojali kriminalnih organizacija koje bi mogle da im upropaste posao, jer imovina više nije pripadala mafiji, a firme su počele legalno da posluju u okvirima Zakona. Ponovo ću pomenuti prvi Zakon koji je donet 1982. godine, kome su prethodili pravni mehanizmi, koji su prvenstveno insistirali na odgovornosti ljudi za počinjena krivična dela.
Samim tim, postavilo se i pitanje njihove imovine, koju su stekli takvim delima. Tada je počelo oduzimanje, ali ono što je danas aktuelno, ne samo kod nas, nego je tendencija u celom svetu, je da se ubrza ceo postupak. To je veoma važno da se brzo oduzme imovina, da se kriminalne organizacije onesposobe i svi na tome predano radimo.
(Poligraf B92, Politika, Blic)
O borbi protiv korupcije
Nemanja Nenadić: Zanimljiv deo Tadićevog izlaganja vezan je za konstataciju da su političke stranke u Srbiji ogrezle u korupciji. Mislim da bi trebalo videti koliko takav jedan stav može da proizvede akcije i problem reši, na koji će se način problem rešavati za sada, mada iz ovog izlaganja to nismo mogli u potpunosti da vidimo.
Mi imamo nešto što bi moglo da posluži kao plan u borbi protiv korupcije koji je usvojila Vlada još 2006. godine na osnovu strategije, ali niko nije proveravao u međuvremenu u ovih protekle tri godine da li se plan ostvaruje. Niko nije snosio odgovornost što nije učinio nešto iz tog plana, što nije predložio neki zakon, što nije doneo neki akt, što nije promenio svoj način postupanja, i to borbu protiv korupcije u Srbiji čini neozbiljnom.
Ništa, ili skoro ništa, nije urađeno na rešavanju problema vezanih za korupciju iz prošlogodišnjeg izveštaja Evropske komisije o napretku Srbije u ispunjavanju uslova za članstvo u EU.
Evropska komisija tada, između ostalog, nije bila zadovoljna transparentnošću finansiranja političkih partija, statusom nezavisnih tela za borbu protiv korupcije ali i pojedinim zakonima kao što su onaj o javnim nabavkama ili sukobu interesa.
Korupciju u Srbiji redovno prati i GREKO Saveta Evrope koji do kraja godine očekuje obaveštenja o tome šta je od njihovih preporuka sprovedeno u delo.
Ni tu ne očekujem pozitivan ishod. Pre svega zbog toga što ništa novo nije učinjeno na zaštiti takozvanih duvača u pištaljku odnosno službenika koji ukazuju na korupciju i zbog toga katkad budu izloženi pravnim ili drugim štetnim posledicama.
Dakle, čak i tamo gde bi se očekivalo da će napori biti najviše fokusirani zbog tog procesa evrointegracija, Srbija nije napravila neke pomake koje je mogla da učini, i zbog toga imam određenu bojazan da će se možda odraziti i na te evropske integracione procese, ali ono što je još lošije, on će se odraziti i na poverenje građana u spremnost vlasti da se sa korupcijom razračuna.
Zaštita insajdera
Slučaj radnika Putevi Srbije Gorana Miloševića koji je pre tri godine izgubio posao kada se kao jedan od glavnih svedoka pojavio na suđenju drumskoj mafiji.
Milošević je prvi javno progovorio o malverzacijama sa naplatom putarine, a njegov snimak krađe na naplatnim rampama je jedan od krunskih dokaza u procesu pred Specijalnim sudom.
Milošević je bez posla ostao početkom 2006. godine nakon što je pokušao da se izbori za stalno radno mesto posle šest godina rada na određeno vreme. Ubrzo je napravio i snimak na niškoj i beogradskoj naplatnoj rampi na kome se vide malverzacije sa karticama za naplatu putarine. Zahvaljujući pomoći poverenika za informacije Rodoljuba Šabića, posle mnogo peripetija, uspeo je da dobije listing za naplatu putarine koji sa njegovim snimkom predstavlja krunski dokaz protiv učesnika u krađi. Uoči glavnog pretresa taj snimak je nestao iz Specijalnog suda.
Posle intervencija poverenika za informacije od javnog značaja Rodoljuba Šabića i serije tekstova u medijima, krajem 2008. Milošević je vraćen na posao.
Rodoljub Šabić: Direktor Puteva Srbije Zoran Drobnjak složio se sa ocenom da je Goran Milošević, bez obzira na formalna opravdanja, u vreme ranijeg rukovodstva Puteva Srbije ostao bez posla samo zato što je javno počeo da ukazuje na „drumsku mafiju” i što je pozivajući se na Zakon o slobodnom pristupu informacijama i tražeći zaštitu poverenika za informacije nastojao da dođe do dokumenata koji su potvrđivali krađu.
Izbacujući Miloševića s posla, ranije rukovodstvo je zapravo uputilo ružnu, preteću poruku svim ljudima koji su spremni i koji pomišljaju da nešto preduzmu protiv zloupotreba i korupcije u svojoj sredini. Zaista veoma je važno i dobro što će ta poruka, makar posle gotovo trogodišnje borbe biti anulirana.
Nemanja Nenadić: Ne može se očekivati bilo kakav veliki napredak u borbi protiv korupcije sve dok se ne pruži zaštita ljudima koji rizikujući štetne posledice govore o tim pojavama. Donošenje zakona, jačanje policije i tužilaštva, korisno je, ali s obzirom na prirodu korupcije, kao odnosu za koji zna mali broj ljudi, neprocenjiva je uloga insajdera.
U nekim zemljama insajderi su zaštićeni kroz zakonsku regulativu. U Velikoj Britaniji postoji Zakon o obelodanjivanju u javnom interesu koji je donet pre više od deset godina posle nekih katastrofa koje su im se desile, a službenici su bili zastrašeni da o tome pregovore. Uopšte nije bitno da li je reč o službeniku iz javnog ili privatnog sektora, jer svugde ima informacija od javnog značaja.
Jedan od načina na koji se ovakve situacije mogu preduprediti jeste i primena „instituta Qui tam” što je slučaj u SAD. Reč je o tome da neko ko uoči da je država prevarena nekim poslom, ako ukaže na to ima mogućnost da dobije deo novca koji je država uštedela zbog njegove savesnosti. O ovakvom načinu stimulacije, kaže Nenadić, moglo bi da se razmišlja i u našoj zemlji.
(B92, Politika)
Ubistvo braće Bitići
Optuženi su Sreten Popović i Miloš Stojanović, u vreme zločina pripadnici Operativno poternih grupa koje su delovale u okviru Posebnih jedinica policije.
Oni se terete da su 8. jula 1999. neovlašćeno lišili slobode braću Bitići kada su ovi izlazili iz Okružnog zatvora u Prokuplju, gde su prethodno izdržali kaznu zbog ilegalnog prelaska granice, i da su ih prebacili u Nastavni centar MUP u Petrovom selu, gde su ih u kasnim večernjim satima 9. jula preuzeli za sada nepoznati pripadnici SAJ i lišili života, te da su na taj način izvršili krivično delo ratni zločin protiv ratnih zarobljenika.
Tela braće Bitići su pronađena 2001. godine u masovnoj grobnici u blizini policijskog kampa u Petrovom selu, a u vreme ubistva u kampu se odvijala policijska obuka kojom su rukovodili instruktori iz sastava JSO, a prema iskazima velikog broja svedoka, tokom obuke je u kamp dolazio i Milorad Ulemek.
Punomoćnik oštećenih advokat Dragoljub Todorović je predložio da u nastavku postupka budu saslušani i bivši ministar policije Dušan Mihajlović i bivši funkcioner MUP Dragan Karleuša, koji je vodio akciju otkrivanja masovnih grobnica u Petrovom selu.
Nataša Kandić: Optužnica se svodi samo na neposredne počinioce, a ne na verovatne nalogodavce, koji više i nisu u zemlji. Nema tih svedoka koji će to da potvrde da je, na primer, Vlastimir Đorđević, u saradnji s nekim drugim, doneo političku odluku, onda da je ona realizovana. Logično je da nije mogla biti realizovana bez Gorana Radosavljevića Gurija, kome je štab bio na mestu gde su braća Bitići streljani. Tu je zid, dalje se ne ide, zato što postoji zavera ćutanja u odnosu na one koji su obavljali najviše funkcije u policiji, u specijalnim jedinicama na Kosovu. Imamo primer kako se, protivno opštim interesima i vladavini prava, kod nas uporno štite kriminalci najvišeg reda, a kažnjavaju samo neposredni počinioci koji su radili prema naredbi.
Povratak Gurija
Nataša Kandić: Goran Radosavljević Guri, bivši komandant Žandarmerije, vratio se u Srbiju 2008. bez straha i obratio sudu i tužilaštvu zato što je on siguran da je zaštićen od krivične odgovornosti. povodom nedavnog svedočenja Radosavljevića u policiji u okviru pretkrivičnog postupka koji se vodi za ubistvo braće Bitići juna 1999 godine. Pre toga Radosavljević je svedočio i pred istražnim sudijom Veća za ratne zločine beogradskog Okružnog suda, koji zbog istog krivičnog dela od marta prošle godine vodi istragu protiv četvorice osumnjičenih koji se terete da su Agrona, Mehmeta i Ilaja Bitićija u prokupačkom zatvoru predali policajcima Sretenu Popoviću i Milošu Stojanoviću. Protiv njih dvojice u toku je glavni pretres po optužnici koja ih tereti za pomaganje neposrednim izvršiocima u ubistvu trojice američkih državljana, inače pripadnika paravojne “Atlantske brigade” Oslobodilačke vojske Kosova.
Zabrinjavajuće to što, iako postoje precizni podaci da je Radosavljević na Kosovu zauzimao visoku poziciju u okviru Posebnih jedinica policije – bio je pomoćnik komandanta, on nikada nije bio među osumnjičenima.
Guri je napustio Srbiju uz znanje policije i Tužilaštva za ratne zločine. On je bio komandant Centra za obuku u Petrovom selu, tako da bez njega ništa se nije moglo dogoditi. On je morao da zna ko dolazi u Centar, po čijoj naredbi i kako je nastala masovna grobnica, ali očigledno je da nadležni ne misle da je on prava adresa za pitanja. Radosavljević ne može biti svedok, već mora da se nađe među osumnjičenima.
Fatos Bitić (brat braće Bitići): Razlog povratka Radosavljevića u Srbiju je taj što je formirana nova vlada u kojoj učestvuje i Socijalistička partija Srbije.
SPS je i odgovorna za zločine na Kosovu. Takođe, Radosvljevićeva žena je u Demokratskoj stranci Borisa Tadića. Mislim da je sve to uticalo na to da se Radosavljević oseti dovoljno bezbedno da može da se vrati u Srbiju.
Nataša Kandić (u pismu sudiji Vesku Krstajiću):
Podsećam da je suđenje započeto 13.11.2006. godine i od tada ukupno je održano 31 suđenje, poslednje u novembru 2008. godine. Saslušano je 96 svedoka, koji su od reda štitili svoje starešine i optužene. Organi unutrašnjih poslova i Tužilaštvo za ratne zločine dopustili su da visoki oficir MUP-a Goran Radosavljević Guri napusti zemlju u vreme kada je Tužilaštvo za ratne zločine pokrenulo postupak. Činjenica da se Goran Radosavljević Guri slobodno vratio u Srbiju i bio saslušan kao svedok u istrazi i na glavnom pretresu navodi na zaključak da je on bio u kontaktu s državnim organima i da je dobio čvrste garancije da neće biti optužen.
U procesu su optuženi neki pomagači koji su imali sporednu ulogu u izvršenju zločina, a izvan optuženja ostali su neposredni izvršioci, saizvršioci, pravi pomagači i naredbodavci, odnosno podstrekači.
Sve to ukazuje da je čitav postupak pokrenut i organizovan da bi se, koliko toliko, udovoljilo zahtevu američke administracije da Srbija procesuira ubistvo braće Bitići, američkih državljana. Krajnji ishod ovog suđenja je zaštita visokih oficira MUP-a Srbije od krivične odgovornosti i simulacija pravde. Porodica Bitići i ja ne želimo da dajemo legitimitet suđenju u kojem nema nijedne poštene reči o tome šta se desilo, ko je naredio i ko su počinioci.
(Fond za humanitarno pravo, Danas, B92)
Podstrekači ratnih zločina
Od kraja Drugog svetskog rata do danas za krivično delo podstrekivanja na ratne zločine osuđena su petorica novinara i urednika.
Julijus Štrajher, izdavač i urednik nemačkog nedeljnika Šturner, osuđen je u Nirnbergu na smrt jer je Sudsko veće utvrdilo da je, objavljivanjem tekstova u ovom tada uticajnom i visokotiražnom listu, odgovoran za izazivanje mržnje prema Jevrejima i za postavljanje osnova holokausta.
Međunarodni sud za zločine u Ruandi osudio je trojicu novinara ruandskog radija RTLM i glavnog urednika dvonedeljnika Kambura na kazne od 12 do 35 godina zatvora.
Krajem 2008. popularni pevač iz Ruande Simon Bikindi osuđen je pred Međunarodnim sudom u Aruši na 15 godina zatvora jer je pesmama podsticao na genocid 1994. godine u Ruandi.
Bruno Vekarić (Tužilaštvo za ratne zločine): Tužilaštvo za ratne zločine ne vodi istragu ni protiv jednog novinara ili urednika u Srbiji zbog sumnje da su devedesetih godina huškali i podstrekavali na ratne zločine. Formirali smo grupu profesora, domaćih i međunarodnih stručnjaka i tek smo krenuli da analiziramo stanje, odnosno da li uopšte ima elemenata krivičnog dela i za eventualno pokretanje pretkrivičnog postupka.
Interesuje nas da li uopšte postoji veza između uzroka i posledice. Ali, apsolutno niko nije pod istragom. Inicijalnu kapislu tužilaštvo je pronašlo u predmetima “Zvornik” i “Vukovar”, pošto su presude osuđenima za zločine u ovim mestima u BiH i Hrvatskoj postale pravnosnažne.
Ukoliko tužilaštvo za ratne zločine, kada završi analizu, dođe do dokaza koji su dovoljni da nekog novinara ili urednika “stave na tapet”, biće to prvi proces ove vrste u našoj zemlji. Ali, i u svim državama bivše SFRJ. Jer, pored brojnih ratova i počinjenih zločina, niko se do sada nije interesovao da li su i predstavnici sedme sile tome doprineli svojim pisanjem.
(Večernje novosti, B92, Blic)
Pripremio Miloš Ćirić
Peščanik.net, 11.06.2009.