Zid
Ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić u junu je za novosadski Dnevnik rekao da je pitanje vizne liberalizacije od ključne važnosti za građane Srbije, jer se time uklanja poslednji zid sankcija prema našoj zemlji: To je i vrednosno pitanje – da li u Evropi 21. veka smeju postojati različite klase Evropljana. Ukidanjem viznog režima otklanja se jedan od poslednjih ostataka sankcija uvedenih devedesetih godina.
Jeremić nas je obavestio da su građani Srbije građani Evrope, koji moraju imati sva prava kao i ostali, a sloboda kretanja je jedno od fundamentalnih prava: Kada je reč o odmrzavanju Prelaznog sporazuma, mislim da je diplomatija učinila onoliko koliko je mogla. Saradnja s Haškim sudom predstavljena je na takav način da u ovom trenutku postoji samo jedna zemlja u svetu koja sumnja u naš rad. Međutim, sistem u Evropskoj uniji je ustrojen na takav način da ta jedna zemlja ima pravo veta.
U isti mah, šef srpske diplomatije ponavlja nam: Oni koji podržavaju nezavisnost Kosova ističu da je sve gotovo, da nema povratka, što nije tačno. Tok rasprave je pokazao da je pitanje budućeg statusa Kosova sve samo ne rešeno. Mi relativno uspešno uspevamo da pariramo drastičnim pritiscima na zemlje širom sveta da ne priznaju Kosovo, čime možemo da budemo zadovoljni.
Neki od ranijih radova Vrhovnog suda Srbije
- Bracanović
Zahtev za uslovni otpust Bracanovića sa izdržavanja dvogodišnje kazne stigao je u Vrhovni sud u utorak, 3. marta a dan kasnije je odlučeno da se odmah, po prijemu odluke VSS pusti na uslovni otpust iz požarevačkog zatvora “Zabela”.
Ministarstvo pravde pokrenulo je 5. marta 2009. godine inicijativu za razrešenje troje sudija Vrhovnog suda Srbije koji su odlučivali u slučaju bivšeg zamenika direktora BIA Milorada Bracanovića i odobrili mu uslovni otpust sa izdržavanja kazne zatvora.
Zatraženo je razrešenje sudije Dragoljuba Đorđevića , Dragana Vićentijevića i Sonje Manojlović. Njihovo razrešenje je zatraženo zbog nestručnog i nesavesnog rada, ne samo u vezi sa predmetom Bracanović već i u drugim slučajevima. Ove iste sudije su ranije smanjile zatvorsku kaznu Miloradu Bracanoviću, sa četiri na dve godine zatvora. Dragoljub Đorđević je bio i predsednik veća VSS koje je ukinulo prvostepenu presudu Urošu Mišiću.
- Škorpioni
Vrhovni sud Srbije ukinuo je presudu izrečenu bivšem pripadniku paravojne formacije Škorpioni Aleksandru Mediću i naložio novo suđenje zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, dok je Branislavu Mediću umanjio kaznu sa 20 na 15 godina zatvora, nalazeći da je prvostepeni sud precenio značaj otežavajućih okolnosti u odnosu na tog optuženog, a da nije uzeo u obzir olakšavajuće okolnosti – raniju neosuđivanost i porodične prilike Medića.
- Ovčara
VSS je ukinuo presude i na ponovno suđenje vratio predmet u slučaju Ovčara. Odluka o poništenju doneta je iz procesnih razloga, uvažene su i žalbe Tužilaštva na dve oslobađajuće presude, ali i žalbe odbrane na 14 osuđujućih presuda, rečeno je u sudu.
Zastupnik porodica žrtava advokat Dragoljub Todorović, rekao je da je i prva presuda bila dobra, da je bez razloga ukinuta, jer su svi dokazi potvrđeni. Todorović je rekao i da Vrhovni sud nije imao nijedan razlog da traži ponavljanje postupka, jer je sve što je tražio da se proveri u ponovljenom postupku, bilo provereno i u prvom.
- Uroš Mišić
Vrhovni sud Srbije ukinuo je presudu navijaču Crvene zvezde Urošu Mišiću 3. marta, na dan žandarmerije Srbije, a predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
Prvostepenom resudom Mišić je osuđen na 10 godina zatvora zbog pokušaja ubistva policajca Nebojše Trajkovića na prvenstvenoj utakmici Crvena zvezda – Hajduk. Incident se desio na severnoj tribini stadiona kada je Mišić bakljom napao policajca. U prvostepenoj presudi, izrečenoj 19. septembra 2008., ocenjeno je da je Mišićev napad na Trajkovića upaljenom bakljom, odnosno „pokušaj da mu je ugura u usta“, predstavljao „linč službenog lica“, jer policajac nije dao povod za napad. Trajković je tada zadobio teške telesne povrede.
U obrazloženju odluke, Vrhovni sud ocenjuje da je prvostepena presuda doneta uz bitne povrede odredaba krivičnog postupka, jer u njoj nema jasnih razloga o odlučnim činjenicama, da su one protivrečne sa sadržinom izvedenih dokaza, a da je izreka prvostepene presude protivurečna razlozima koji su dati u obrazloženju odluke.
Iz presude VSS u slučaju Tijanić vs. JUKOM
Autor ima isključivo pravo da objavi svoje autorsko delo i da odredi način na koji će se delo objaviti… Autor ima isključivo pravo da štiti integritet svog dela, a naročito da se suprotstavlja javnom saopštavanju svog dela u izmenjenoj ili nepotpunoj formi, vodeći računa o konkretnom tehničkom obliku saopštavanja dela i dobroj poslovnoj praksi.
Obraz, Naši, navijačke grupe, 1389. i DSS
Mladen Obradović iz Obraza, koji je više puta zapretio da Povorke ponosa ni po koju cenu neće biti, pred kamerom B92 je ponovio šta pripadnici te klerofašističke organizacije planiraju da urade 20. septembra: Svi znaju šta će se dogoditi ako pokušaju da održe tu paradu srama i isključivu odgovornost za sve što se tada bude događalo snose organizatori. Ako misle da mogu nekažnjeno da guraju prst u oko čitavom narodu, onda se grdno varaju, čekamo ih.
Grupa 1389. najavila je čak održavanje “srpske žurke seksulano nedevijantnih”, takođe na Platou, gde je zakazana i Povorka ponosa.
Demokratska stranka Srbije uključila se u red onih koji pozivaju organizatore da odustanu od održavanja Povorke: Kao što bi bilo glupo da se grupa muškaraca okupi sa transparentnom ‘Mi volimo žene’ isto je toliko glupo da se grupa muškaraca okupi sa transparentom ‘Mi volimo muškarce’, rekao je direktor Informativne službe DSS-a i bivši ministar prosvete Slobodan Vuksanović.
Nereagovanje republičkog tužioca
Republički tužilac Slobodan Radovanović otvorene pretnje učesnicima Parade ponosa tumači kao „polemičke tonove“ i još uvek ne vidi razlog za reakciju tužilaštva:
Ne možemo mi da reagujemo na natpise u medijima, mi možemo da reagujemo ako dođe do nekih posledica iz svega toga. Mislim da što se tiče medija, ne vidim ja tu nešto, imamo oprečne stavove, to su neki polemički tonovi. Daj sad da ne komentarišemo to, ali ajde da stvorimo uslove da se to sve završi u redu i miru. Svako ko bude narušio javni red i mir, bilo s koje strane, biće sankcionisan kako zakon predviđa. Ali evo da iskoristim i ovu priliku da kažem da se stvarno na vreme okane tog posla, to nije dobro ni za ugled Srbije ni ugled Beograda. Mi moramo ipak da prihvatimo neke standarde koji vladaju u civilizovanom naprednom svetu, nedopustivo je da se neko na taj način proganja ili izvrgava ruglu, a što je još i gore tamo doživi fizičko malteretiranje. Mora država da zaštiti sve građane tog dana.
Međutim, članom 387. stav 2 Krivičnog Zakonika iz 2005. godine je predviđena kazna zatvora od 6 meseci do 5 godina za svakog ko vrši proganjanje organizacija ili pojedinaca zbog njihovog zalaganja za ravnopravnost ljudi.
Izmenama ovog zakona koje su usvojene 31. avgusta ove godine, ovaj član je dopunjen stavom kojim se predviđa kazna od tri meseca do tri godine za svakog „ko javno preti da će, protiv lica ili grupe lice zbog pripadnosti određenoj rasi, boji kože, veri, nacionalnosti, etničkom poreklu ili zbog nekog drugog ličnog svojstva, izvršiti krivično delo za koje je zaprećena kazna zatvora veća od četiri godine zatvora“.
Sve dosadašnje pretnje iznete u medijima, ispisani grafiti u Beogradu i poruke na forumima već poznatih grupa, mogu se podvesti pod ovo krivično delo.
Istim izmenama ovog člana Krivičnog zakonika zabranjeno je svako širenje, činjenje dostupnim slika, tekstova, ideja ili teorija koje zagovaraju ili podstrekavaju mržnju, diskriminaciju ili nasilje prema grupama koje su zaštićene zbog svog ličnog svojstva. I za ovo krivično delo zaprećena je kazna do tri godine zatvora.
Homofobija
(prema istraživanju Gej strejt alijanse)
67 odsto građana Srbije ima negativan stav prema gej populaciji, 22 odsto nema stav ili ima neutralan stav, a tek 11 odsto ima pozitivan stav.
Sedam od deset građana u Srbiji smatra da je homoseksualnost bolest, iako ju je Svetska zdravstvena organizacija skinula sa liste bolesti još 1990. godine, a svaki drugi smatra da je homoseksualnost veoma opasna za društvo i da država treba da radi na njenom suzbijanju.
Većina ispitanika smatra da ne treba dozvoliti postojanje mesta na kojima bi se okupljali homoseksualci, gej parade se smatraju nepoželjnim kod skoro tri četvrtine ispitanika, dok je 77 odsto ispitanika protiv istopolnih brakova, a tek svaki dvadeseti ispitanik je spreman da dozvoli gej osobama da usvajaju decu.
Gej prava i brakovi
Prva zemlja u Evropi i u svetu koja je zakonski priznala istopolne brakove bila je Holandija, 2001. godine. Time je Holandija potpuno izjednačila prava istopolnih i heteroseksualnih parova. Nakon ovog, usledilo je priznavanje istopolnih brakova u Belgiji (2003), Španiji (2005), Norveškoj (2009) i Švedskoj (2009).
Hrvatski sabor je usvojio zakon o suzbijanju diskriminacije 9. jula 2008. koji je stupio na snagu 01. januara 2009. uprkos žestokom protivljenju Katoličke crkve. U vreme dok se raspravljalo o zakonu, brojne nevladine organizacije na čelu s Centrom za ljudska prava održale su konferenciju za novinare na kojoj su se složili da je reč o najvažnijem pravnom aktu u državi pored samog Ustava. Hrvatski zakon omogućava da se istopolne zajednice registruju pred matičarem, nakon čega mogu da ostvare sva prava kao i heteroseksualni bračni parovi, osim prava na usvajanje dece.
Istopolni brakovi u Španiji zakonom su priznati 2005. godine što je bilo jedno od predizbornih obećanja. 2004. godine španska socijalistička vlada i predsednik Zapatero započeli su kampanju za legalizaciju istopolnih brakova, koji bi uključili i usvajanje dece, a Španija je postala treća država u svetu koja je potpuo izjednačila prava heteroseksualnih i istopolnih venčanih parova. Španija je 2006. godine usvojila i jedan od najsavremenijih zakona koji štiti prava transžena i transmuškaraca.
U španskim osnovnim i srednjim školama uveden je čas koji uključuje lekcije o gej pravima, seksualnosti, ljudskim pravima, ravnopravnosti žena i muškaraca i o strukturi političkog sistema.
Katolička crkva i jedan broj roditelja oštro se protivio ovoj odluci, a sud je utvrdio da roditelji koji ne žele da njihova deca prisustvuju časovima o gej pravima nemaju pravo na prigovor savesti.
Parade
Krajem maja 2009. održana je prva parada ponosa na Kubi. Paradu je predvodila Marijela Kastro, direktorka centra za seksualno obrazovanje, koji se bori za prava seksulanih manjina i ćerka Fidela Kastra. Ona je izjavila da je veoma važno što i sam termin seksulana različitost ima svoj revolucionarni put: Vidim poboljšanje i to me motivše. Uključile su se i institucije, nekim institucijama smo se mi približili, a neke su se spontano nama priključile.
Prošle godine, gradonačelnik Londona Boris Džonson nosio je pink kaubojski šešir dok je hodao na čelu Parade ponosa u glavnom gradu Velike Britanije.
Prošle godine je gradonačelnik Moskve Jurij Luškov zabranio održavanje najavljene Parade i podsetio da je Moskva i 2007. bila pod nezapamćenim pritiskom jer je sprečavala održavanje „sotonske manifestacije“ kakva je Parada. Paradu su ipak održali gej aktivisti koji su bili pretučeni i hapšeni.
Đilasov spin
Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas u intervjuu za Večernje Novosti početkom avgusta ovako komentariše vest o najavi održavanja Parade ponosa u Beogradu: Mislim da je svačije seksualno opredeljenje privatna stvar i treba da ostane u okviru četiri zida. Ne vidim razlog zašto bi neko na taj način pokazivao seksualne sklonosti. Takođe, osuđujem što pripadnici ekstremnih organizacija, zarad „čistote srpstva“, kamenuju i napadaju te ljude. To uvek pošalje pogrešnu sliku o gradu, kako smo netolerantni i necivilizovani. Bojim se da će uz svu aktivnost policije biti teško zaštititi učesnike parade. Smatram da takve manifestacije treba izbegavati.
Nekoliko dana posle intervjua u Večernjim novostima, gradonačelnik Đilas nastavio je da elaborira svoj stav o Paradi ponosa: Moja bojazan je kako će se sve završiti, siguran sam da će policija proceniti situaciju na pravi način i omogućiti maksimalnu zaštitu. Ja se samo pitam kako ćemo te ljude da sačuvamo od ljudi koji bacaju baklje u autobuse, koji bodu noževima ljude na utakmicama, kako ćemo ih sačuvati kad posle manifestacije krenu svojim kućama (…)
Oni imaju sva prava kao svi naši sugrađani i naš je posao da im ječimo sva prava, bez obzira šta ko o njima mislio (…)
Nemojte se pozivati na to što gradonačelnici pojedinih evropskih gradova hodaju u tim paradama pošto ima i onih koji zabranjuju takve manifestacije, i jedni i drugi to rade zbog rejtinga.
Sjajno je kad je gradonačelnik na čelu parade, ali ja se ne sećam nekih manifestacija u tim gradovima kad je Beograd bio bombardovan, kad su mnogi ljudi ostajali bez kuća, proterivani – ja demonstracije na kojima su učestvovali ti isti gradonačelnici iz Evrope nisam video. Ne znači da su se oni slagali sa svim tim, ali im u to vreme nije bilo korisno da tako nešto podrže.
U poseti Biljani Plavšić
Premijer Republike Srpske Milorad Dodik posetio je Biljanu Plavišić u zatvoru Hisenberg u Švedskoj i izjavio da se posle odluke Haškog tribunala o puštanju na slobodu 27. oktobra ona oseća dobro: Zadovoljni smo zbog činjenice da će gospođa Plavšić narednog meseca, shodno pravilima Tribunala, konačno biti puštena iz zatvora i na taj način, kao svi slobodni građani, uključiti se u društveni život našeg naroda. Plavšićeva, pre svega, treba da se odmori i rehabilituje od svega što joj se desilo, s obzirom da je u zatvoru provela toliko godina.
Sa Dodikom u poseti Plavšićevoj bili su i vladika zvorničko-tuzlanski Vasilije Kačavenda i ministar industrije, energetike i rudarstva RS Slobodan Puhalac.
Inscenirane Markale i Tuzla
Tokom rata u BiH, u Tuzli je 25. maja 1995. ubijena 71 osoba, a više od je 150 ranjeno, na pijaci Markale, 5. februara 1994, ubijeno je 68 ljudi i 144 ranjeno, a 28. avgusta 1995. godine ubijeno je 37 ljudi i 90 ranjeno.
Sud Bosne i Hercegovine je 12. juna 2009. godine proglasio krivim Novaka Đukića, komandanta Vojske bosanskih Srba, za tuzlanski masakr, i osudio ga na zatvorsku kaznu u trajanju od 25 godina.
Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju proglasio je Stanislava Galića, koji je komandovao Sarajevsko-romanijskim korpusom Vojske bosanskih Srba, krivim za zločine protiv čovečnosti, uključujući masakr na pijaci Markale 5. februara 1994. godine i osudio na doživotnu zatvorsku kaznu.
Međunarodni krivični sud je utvrdio odgovornost generala Dragomira Miloševića za ratne zločine, uključujući masakr na pijaci Markale 28. avgusta 1995. godine i prvostepenom odlukom osudio ga na zatvorsku kaznu u trajanju od 33 godine.
Premijer RS Milorad Dodik nedavno je rekao da je RS nezadovoljna načinom rada Tužilaštva i Suda BiH, koji u pravilu presuđuju Srbima kako bi stvorili novu istoriju.
Navodeći da se radi o omalovažavanju realnosti, Dodik je kazao da su slučajevi tuzlanske Kapije i Markala inscenirani, što dokazuju „mnoge analize eksperata“: Isti sudski veštak radio je na slučaju Tuzle i slučaju Markale što potvrđuje da je reč o organizovanoj nameri da se to prikaže na način na koji jeste. Ni Sud ni Tužilaštvo ne žele da se usmere u tom pravcu. Osudili su generala (Novaka) Đukića nevinog za taj slučaj.
Iz priznanja Biljane Plavšić pred Tribunalom (2002.)
Pre skoro dve godine došla sam ovde kao optužena za učešće u zločinima protiv drugih ljudskih bića, pa čak i protiv čovečnosti. (…) Sada sam se uverila i prihvatam da je više hiljada nevinih ljudi bilo žrtva organizovanog i sistematičnog delovanja da se uklone Muslimani i Hrvati s područja koje su Srbi smatrali svojim.
U to vreme, ja sam olako ubedila samu sebe da je ovo pitanje opstanka i samoodbrane. Ustvari, i više od toga – naše rukovodstvo, čiji sam bila neophodan deo, vodilo je poduhvat koji je za žrtve imao nebrojene nevine ljude. (…) Postavljaju se očigledna pitanja: ako je ova istina sada tako jasna, zašto je ja nisam videla ranije; i – kako su naše rukovodstvo i oni koji su ga sledili mogli počiniti takva dela? Odgovor na oba pitanja je, verujem – strepnja – zaslepljujuća strepnja koja je dovela do opsesije, naročito za one od nas za koje je Drugi svetski rat živa uspomena, da Srbi više ne dopuste sebi da budu žrtve. Čineći ovo, mi u rukovodstvu smo prekršili najosnovniju dužnost svakog ljudskog bića – dužnost da se uzdrži i poštuje dostojanstvo drugih. Bili smo opredeljeni da učinimo sve što je neophodno da prevladamo.
Iako sam više puta bila upoznata s navodima o surovim i neljudskim postupcima protiv nesrba – odbila sam da se s time suočim, ili čak da ih proverim. Ustvari, ja sam se potpuno predala govorenju o nevinim srpskim žrtvama ovoga rata. Ovaj svakodnevni rad potvrdio je moje uverenje da se borimo za svoj opstanak, i da je u ovoj borbi međunarodna zajednica naš neprijatelj. I tako sam ja jednostavno poricala te navode, čak ih i ne proveravajući. Ostala sam sigurna u svom uverenju da Srbi nisu sposobni da učine nešto takvo. U ovoj opsesiji da više nikada ne postanemo žrtve – dopustili smo sebi da postanemo počinioci.
Čuli ste juče, a delimično i danas, opširno o patnjama koje su ovim prouzrokovane. Ja prihvatam odgovornost za moj udeo u tome. Ova odgovornost je moja – i samo moja. Ona se ne proteže na druge lidere i njihovo pravo da se brane. Ona se zasigurno ne proteže na naš, srpski, narod, koji je već platio visoku cenu za postupke našeg rukovodstva. Saznanje da sam odgovorna za takve ljudske patnje i za kaljanje ugleda mog naroda uvek će ostati deo mene.
Iz pisma u kome Plavšićeva traži pomilovanje (2007.)
Nisam navikla da molim za sebe, ali ako po Vašem zakonu i sudskoj praksi ovako stara i bolesna imam pravo na milost, onda mi omogućite da kraj moga života bude na slobodi. (…)
Godinama postavljam sebi pitanje i nemam odgovora: šta se to desilo samnom i kako sam dospela u zatvor gde izdržavam dugu vremensku kaznu među prostitutkama, ubicama, narkodilerima, narkomanima, pljačkašima, kradljivcima, prevarantima, koji se individualno, porodično i generacijski bave takvim poslovima, i koji se više puta vraćaju u isti zatvor. (…)
Sve metode koje se u Hinsebergu primenjuju prema ovoj klijenteli primenjuju se i prema meni. Na primjer, skidanje do gola i pretraga tela i odeće iza svake posete. Na moju primedbu osoblja, na žalost, uprava sa ponosom, ali i rasistički odgovara ‘ovde ste svi isti’.
Ipak, nismo svi isti. Rođena sam i odgajana u uglednoj porodici, magistrirala sam, doktorirala, specijalizirala na nekoliko poznatih instituta u svetu. Bila sam Fullbrightov stipendista, profesor Univerziteta i dekan Fakulteta prirodnih nauka, u svetu priznat naučnik i ugledni građanin moje otadžbine Jugoslavije koju je razorio „novi svetski poredak“. (…)
Kada je 1992. godine započeo rat u Bosni, a Srbi ga nisu započeli, ostala sam uz svoj narod. U ratu su neki drugi ljudi, koji nisu birani na izborima, uzeli vlast i donosili odluke, a ja sam obavljala humanitarne poslove. Bila sam svesna dužnosti svog posla u jednom građanskom ratu gde pola stanovništva nema hranu i krov nad glavom. Znala sam šta to znači jer sam i ja u maju 1992. sa majkom starom 90 godina, bratom i snahom bežala iz Sarajeva ispred podivljalih islamskih fundamentalista.
Ja nisam imala moć odlučivanja, komandovanja, nisam imala zvanične informacije o događajima na terenu. I pored toga, osuđena sam za sva zla koja su se desila, bez obzira da li sam imala saznanja i da li sam imala moć da utičem na događaje. (…)
Bonus track: Marseljeza
Đorđe Vukadinović, ovog puta u ulozi reportera sa utakmice Srbija – Francuska u tekstu na NSPM izveštava sa terena: (…)Sve u svemu, da se ne lažemo, iako – čisto sportski gledano neprimereni – zvižduci upućeni „Marseljezi“ bili su neka vrsta „spontanog referenduma“ kako o francuskoj politici prema Srbiji tokom godina balkanske krize, tako i o tome šta većina navijača misli o ovoj jadnoj i bednoj kampanji domaćih medija i političara. Druga je stvar što to, ni jedno ni drugo, nije previše odgovaralo diplomatskoj i političkoj eliti iz počasne lože „Marakane“.
Posebna priča su prenemaganja na temu „istorijskog prijateljstva“ sa Francuskom i podsećanja kako „Marseljeza“ nije obična nacionalna himna, nego muzički amblem čitavog liberalnog čovečanstva. Kao, bilo bi još donekle shvatljivo da se zviždi Amerikancima ili Britancima, ali, zaboga, zašto „Marseljezi“ i zašto Francuzima sa kojima nas veže tradicionalno savezništvo – pri čemu to savezništvo nije sprečilo Kušnera da zahteva bombardovanje Srba u Bosni i Srbiji, Širaka da taj zahtev realizuje, a Sarkozija da među prvima prizna nezavisno Kosovo (…)
Pripremio Miloš Ćirić
Peščanik.net, 17.09.2009.