U poslednje vreme rusko društvo se u znatnoj meri izmenilo. Na primer, 2002. su na jugu Rusije bile iste ovakve poplave kao danas (možda čak i veće), štete su se računale u milijardama, a o tamo nekim dobrovoljcima koji pomažu postradalima – ni pomena. 2002. je postojao nedvosmislen osećaj, čak čvrsta uverenost, da je država sa svojim Ministarstvom za vanredne situacije, sa svojom vojskom, s novcem iz budžeta i svim ostalim što joj stoji na raspolaganju, u potpunosti sposobna da za postradala područja učini mnogo više nego što danas čine stotine dobrovoljaca.
Ili recimo, ne tako davne 2004. bilo je praktično nezamislivo da će se na izborima pojaviti posmatrači i da će veoma brzo prerasti u masovni pokret. A još manje je bilo zamislivo da će povodom tih istih izbora, ljudi masovno izaći na ulice i protestovati zbog falsifikovanja izbornih rezultata.
Dva su faktora odigrala ključnu ulogu u ovim promenama. Prvi je pojava takozvane srednje klase u Rusiji, odnosno nastanak dovoljno širokog društvenog sloja kojem su za obavljanje bilo kakve produktivne delatnosti prosto nephodne građanske slobode i pouzdana zaštita svojih prava. Ovde treba napomenuti da je sloboda takav osoben produkt društva za kojim tek s pojavom takozvanog trećeg staleža počinje da raste tražnja. Čitava istorija čovečanstva nam to potvrđuje. Sloboda nije bila potrebna ni faraonima, ni činovnicima, ni pisarima, ni episkopima, ni baronima, ni grofovima, pa čak ni u ropske lance vekovima upregnutim potčinjenima. Svi su oni imali drugačije prioritete. Baronima i njima sličnima bila je nužna nekažnjivost, a robovima, kasnije radnicima, osmočasovno radno vreme i ostale olakšice. Sloboda je postala neophodna tek preduzetnicima i sopstvenicima.
Drugi faktor je dosad neviđeno bezvlašće, to jest slika i zbilja o državi koja se pred našim očima neverovatnom brzinom raspada. Za vladavine Putina, država je evoluirala u obratnom smeru. Ona se od „stacionarnog bandita“ pretvorila u nepredvidivog bandita lutalicu.
I još nešto. Želim da skrenem pažnju čitaocima da u promenama koje su nam se u poslednje vreme dogodile, internet ni u kom slučaju nije bio taj koji je odigrao ključnu ulogu u tom procesu. On je bio samo katalizator tih promena, i ništa više od toga.
Već sam pisala o tome kako je relativni liberalizam putinskog režima proisticao iz činjenice da je provoditi ozbiljnu represiju i istovremeno čuvati svoj novac u inostranstvu, prilično teško sprovodivo. Osim toga, u uslovima banalnog monopola na medije, u prvom redu na televiziju, zatim brižljivog gajenja kulta alfa mužjaka, kao i izobilja naftnih dolara, Putin je (kao uostalom i Ugo Čaves) uživao podršku većine stanovništva. Bili su to uslovi u kojima je on mogao da ne obraća mnogo pažnje na tamo neke ljubitelje slobode koji su se kao partizani šunjali po internetu i „kao šakali kružili oko inostranih ambasada“ (on sam je autor ove vrcave dosetke o šakalima i ambasadama). No decembra prošle godine njegovoj bezbrižnoj sreći je došao kraj. Parlamentarni izbori su pokazali da putinski sistem vladavine, oličen u licu vladajuće „partije lopova i varalica“, sve zajedno s falsifikovanjem ogromnih razmera, na jedvite jade može da osvoji 50 posto glasova. U tim novim uslovima, Putin je mogao da izabere jedan od dva puta. Mogao je da izađe u susret zahtevima opozicije, raspusti nelegitimni parlament i raspiše nove parlamentarne i predsedničke izbore. Na novim, relativno poštenim izborima, Putin bi ako ne u prvom, a ono sigurno u drugom krugu odneo makar i tesnu pobedu. Ovaj bi potez obezoružao opoziciju, a u očima Zapada Putina učinio apsolutno legitimnim predsednikom. To je otprilike bio put kojim je 1996. pošao Jeljcin.
No ovaj je put za Putina, a izgleda u prvom redu zbog njegove unutrašnje psihološke strukture, očigledno bio neprihvatljiv. Sama pomisao na to da njegov legitimitet treba da bude oslonjen na volju stanovništva, odnosno istih onih starica i staraca kojima ne sprovode struju jer se u blizini njihovih sela gradi ko zna koja po redu Putinova rezidencija, neprijatna je i zato neprihvatljiva za glavara vascele Rusije. S druge strane, teško da on sebe smatra zastupnikom interesa birokratije, ili recimo ljudi iz svog najbližeg okruženja. Inostranim liderima se on isuviše često žalio kako su oko njega sve sami prevaranti i lopovi, kako on jadan nema na koga da se osloni i tome slično. Pre će biti da on sebe smatra za neposrednog izražavaoca Božje volje. Da, baš tako! Sam je Bog poslao Putina da spasava veliku Rusiju, no on (eto) nema na koga da se osloni. Svi oko njega – kradu.
I tako, pošto je sam sebi suzio izbor, na raspolaganju mu je ostao samo ovaj drugi put, put kojim se sada zaputio. Ostalo mu je da pokuša da uplaši novostvorenu opoziciju, da je pridavi ograničenjima, visokim kaznama i isfabrikovanim krivičnim delima – da tehničkim sredstvima poraz pretvori u pobedu.
Osim toga, trebalo je i nekako ideološki osmisliti ovaj izazov bačen u lice opoziciji. To jest on, od Boga poslati vladar morao je već nekako sam sebi da objasni otkud to da se posle 12 godina njegove bogom dane vladavine, odjednom na ulicama pojavljuju nekakvi čudni ljudi i tamo, nimalo se ne libeći ističu nekakve svoje zahteve? Postoje dve varijante odgovora na ovo pitanje: ili su se ti ljudi pojavili kao posledica grešaka koje generiše sistem rukovođenja i da ga je zbog toga neophodno menjati, ili je obratno. U našoj državi je sve u redu, vladar je savršen i pošto neprijatelji Rusije njenom idealnom vladaru zavide, oni bi da ga sklone i tako unište Veliku Rusiju. Očigledno da je izabor pao na drugu varijantu ovog odgovora, mada postoji mišljene (koje uzgred i ja delim) da ako bi neko stvarno odlučio da uništava Rusiju, za tu svrhu ništa bolje od Putina ne bi mogao da smisli.
Danas represija nije veoma žestoka. Naravno, ona je daleko van okvira svega što je moguće sprovoditi u bilo kojoj demokratski uređenoj državi, no ipak ne dostiže onaj nivo i kvalitet nasilja koje praktikuju prave diktature. Sve zakone koje je u poslednjih mesec dana izglasala Duma, objedinjuje jedno: svi se oni trude da ostanu u takozvanoj sivoj zoni. Za izlazak na nesankcionisani miting vas neće streljati, ali su zato novčane kazne zaista drakonske. Opozicionarima će seći elektronsku poštu, ali ne i vene. Ili, neće se oni boriti za zaštitu imena i dela velikog božanskog vođe, već protiv pedofilije na internetu. Pri čemu su gotovo sve nove mere plod privatne inicijative. Uslovno rečeno, kod Putina dolazi recimo Bastrikin i govori: „Dobili smo neke interesantne podatke o Navaljnom. Šta da radimo?“. Odgovor: „Postupite po zakonu“. No po meri rasta protestnog raspoloženja, biće veoma teško ostati u sivoj zoni. Ako gomila od sto hiljada ljudi počne da razbija glave specijalcima, tu će zakon o borbi s pedofilijom na internetu slabo moći da pomogne. U tom slučaju će biti neophodno jasno i konkretno naređenje: „Pucaj u gomilu!“ I teško da će takvo naređenje biti izvršeno automatski. „Imamo podatke o tome da će se narod okupiti na nesankcionirani miting pred Dumom i da će među demonstrantima biti i onih koji bi da provale u nju. Šta da radimo?“ Očigledno je da u ovom slučaju odgovor „postupite po zakonu“ neće moći da prođe. Lako se može pretpostaviti da pucnji u demonstrante mogu proći i bez sankcija. No bio bi to isuviše veliki rizik, jer s istom se lakoćom može pretpostaviti i to da će onaj ko se na tako nešto odluči, kroz nedelju dana biti obešen o prvu banderu. Nema tog čoveka u putinskom sistemu vlasti koji će samo radi Putina vaditi tako vruć kesten iz vatre.
Znam da zvuči protivrečno, no još nešto je takođe uočljivo. U slučaju da u odgovor na rastuću protestnu aktivnost režim odluči da primeni oružje, velika je verovatnoća da bi mu to znatno produžilo vek. Nažalost, nasilje je efikasno i ne treba se zanositi iluzijama da to nije tako. Osim toga, reagovanje međunarodne zajednice na eventualni nasilni potez režima ni u kom slučaju ne treba precenjivati. Ovaj je paradoks proizvod sledeće tužne činjenice: Rusija je pod vlašću Putina postala toliko slaba da na nju više niko ne obraća neku posebnu pažnju. Kada bi nekog od visokih američkih činovnika danas pitali „a šta ćete vi učiniti ako Putin pošalje vojsku u Siriju ne bi li pomogao Asadu?“, on bi vam odgovorio: „Neće. On nema koga da pošalje“.
Mislim da su izgledi da režim iz „sive“ zone pređe u „crnu“ dosta visoki. Odupreti se tome je moguće samo ako do pripadnika vladajuće kleptokratije jasno dopre činjenica da će se u slučaju prelaska Rusije u „crnu“ zonu, svi oni nizostavno naći na „spisku Magnitskog“. Svi ti kovaljčuki, timčenki, rotenbergi, svi oni moraju da razumeju da u tom slučaju više neće biti nikakvih vila u Švajcarskoj, jahti na Sardiniji ili superluksuznih apartmana na Menhetnu. Svi će se oni u najboljem slučaju odmarati u Sočiju, a loviti u Usurijskom nacionalnom parku. Svaki od njih treba da zna da mu se ime može pojaviti na spisku ne samo povodom tesnih veza s Putinom. Na spisku mogu da osvanu i imena Deripaske, Abramoviča, zatim, recimo, imena prvih lica grupe Alfa – to jest i imena onih krupnih igrača ruskog biznisa koje bi teško bilo optužiti da im se dopada način kojim se danas upravlja Rusijom. Jer krupni biznis, posebno u zemljama u kojima je na vlasti autoritarni režim, uvek je nešto više nego samo biznis.
Drugo što može da zaustavi klizanje Rusije u „crnu“ zonu je svest o tome da prilikom rušenja krvavog režima (pravog, istinski krvavog režima), njega po pravilu smenjuje još krvaviji. Jer nasilje, ono pravo, smišljeno i proisteklo iz sistema, nikada se ne može zaustaviti parolom „Hajde da se pomirimo i od sada živimo složno“.
Trebalo je da protiv rata s ustanicima koje su predvodili Vašington i Džeferson glasa trećina parlamenta britanskog kralja Džordža III, pa da se čitava Američka revolucija završi sa četiri hiljade poginulih. A krvavog diktatora Asada mogu da zaustave samo još krvaviji islamisti, i to uz ogroman broj žrtava.
U slučaju Rusije to znači otprilike sledeće: vi gospodine Timčenko, i vi gospodine Fridman, vi izgleda ne želite da vam Navaljni bude predsednik? E onda ćete kroz tri ili četiri godine, u zavisnosti od cene nafte i drugih srodnih događaja, za lidera nacije dobiti tovariša Udaljcova.
Da li strateški razlozi koji razumno upućuju na to da se spreči razvoj ovakvih događaja mogu zaustaviti Putina? Ili možda mogu uticati makar na njegovo okruženje? Ako ćemo pošteno – teško. Sve što za sada možemo da vidimo je proces aktivne primene obratne sprege po kojoj svaki činovnik koji želi da napreduje (a koji to ne želi?) dolazi kod Putina i govori mu: „Gospodine predsedniče, imam odličnu ideju“, i odmah nakon toga na svetlost dana izlaze zakon o mitinzima, zakon o inostranim agentima, zakon o dobrovoljcima i zakon za borbu protiv pedofilije. I ti činovnici u svojim glavama imaju samo taktičke ciljeve koji su usmereni isključivo na napredovanje u činovničkoj hijerarhiji.
A može li neko od vas, dragi čitaoci, da zamisli kako neko iz Putinovog bližeg okruženja ulazi u Putinov kabinet, seda za stočić koji stoji ispred njegovog ogromnog pisaćeg stola i govori mu sledeće: „Slušaj stari, ako ovako nastavimo izdržaćemo još pet, ili možda čak i deset godina, ali nas posle toga čekaju vešala“. Ja ne.
Ежедневный Журнал, 23.07.2012.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 02.08.2012.