Ili, kako u istom pronaći razliku?
Šta će novo biti ponuđeno na „političkom meniju“ što bi motivisalo građane da izađu na izbore a da takvom ponudom već nisu bili obmanuti na svim dosadašnjim izborima? Koja je to nova ideologija i politika koju treba da realizuju stari-novi kadrovi? Šta nije funkcionisalo pa moramo da ga radikalno menjamo? Kako neefikasnost Vlade predstaviti kao uspeh, a ipak pomalo za neuspeh reformi okriviti koalicione partnere?
U izbornim programima stranaka naći će se sve što do sada nije urađeno, a moglo je. Svi će se kleti da od njihove bolesti boluju drugi i da će ih upravo oni politički izlečiti. U rezervoar moći treba dodati malo novog političkog legitimiteta. Zar ga nema dovoljno ni sa 45% biračkog tela? Ima. Nema sistema institucionalne vlasti, koja bi se izborila sa nezajažljivim partokratskim i ličnim interesima.
Treba se podučiti iskustvima iz nedavne prošlosti; reforme se nisu desile upravo zbog načina na koji su formirane sve dosadašnje vlade. Sve su predstavljale više akcionarska društva velikog broja stranaka, nego izraz političkog legitimiteta i stručnog kredibiliteta. Isti ljudi na različitim funkcijama. Jedini zajednički interesni imenitelj: ostati i opstati na vlasti sa bilo kojom strankom u koaliciji. Ucenjivački kapacitet omogućavao je najmanjim strankama maksimalnu dobit. Politička scena podsećala je na testo za šape. Svaki kalup je dobar ako obezbeđuje opstanak na vlasti. Dozvoljene su samo „kobajagi reforme“. Prihvatljivi su samo oni koji ništa ne preduzimaju. Ko god se drzne da suštinski nešto menja, biva institucionalno i politički marginalizovan. Harmonija apsurda u istorijskom kontinuitetu.
Sa starim,večnim kadrovima i potpuno razorenim institucijama nije moguće provoditi nikakve reforme. Otpori samoupravljača su sve veći, a njihovi sledeći zahtevi će biti uvođenje samoupravljanja u javna preduzeća. Tamo gde to već nije urađeno. Sindikati će tražiti da im se kroz akcije omogući udeo u vlasništvu preduzeća. Politički moćnici će arčiti državnu imovinu kroz polu-zakonska rešenja. Firme u restruktuiranju tražiće sve više iz sve praznije državne kase. Svi bi da dele, niko da stvara novu vrednost. Politički mađioničari će usavršavati nove trikove i obmane građana…
Da li je moguć „politički salto-mortale“ u kojem bi gospodin Vučić svoju političku moć iskoristio tako da za početak odbaci mogućnost svih predizbornih koalicija sa SNS-om? Da konačno saznamo koliko ko ima uporište i biračkom telu. Na taj način bi hiljade partijskih satelita i vazala moralo pronaći drugi posao, a politička odgovornost ne bi bila relativizovana. U tim uslovima ni SNS-ova eventualna pobeda na izborima ne bi bila samo nova „Pirova pobeda“. Večno vraćanje istog samo u različitom političkom pakovanju.
Deakumulirati ličnu moć i interes u korist moći institucija najviše je što političke „elite“ mogu učiniti za posrnulu demokratiju. Gospodo moćnici, barem pokušajte. Dosadašnji put je, izvesno, pogrešan. Sad je trenutak da napravimo korak u pravom smeru. “Gde je opasno raste spasonosno“.
Peščanik.net, 28.01.2014.