Bilo je i bednijih, podlijih i dosadnijih kampanja, ali nije bilo nijedne gde su kandidati obeju partija toliko uporno izbegavali tolika pitanja. Nismo čuli ništa značajno ni od Obame ni od Romnija o Avganistanu – šta je i zbog čega krenulo naopako, kako Amerika misli da odande izađe i šta možemo naučiti iz ovog neuspeha. Obama se oslanja na pretpostavku da američki vojnici neće biti napadnuti dok odlaze. Romni bi hteo da ostanemo i da se žešće borimo, ali situacija je tako beznadežna da je odlučio da uglavnom ne progovara. Slična dilema prigušila je svaku diskusiju o očuvanju životne sredine i zagađenju.
Najjasnija razlika je oko poreza. Obama se vratio na svoj stav od pre 2011, i sada ponovo kaže da bi podigao porez za najbogatijih 2 odsto stanovništva. To će uraditi (hteo je da kaže) ako mu dopusti kongresna većina. Što se Romnija tiče, on obećava da će smanjiti porez bogatima. Od svojih pristalica traži da veruju u njegov plan, koji ne sme da otkrije, a koji bi nadomestio smanjene prilive balansiranim budžetom, a sve će to uklopiti sa obećanjem o povećavanju odbrambenog budžeta i više nego što Pentagon traži.
Oba kandidata čudno su distancirana od svojih partija. Romni je umereni republikanac koji je napustio svoje nekadašnje stavove kada je shvatio da umereni republikanci više ne postoje, i kada je shvatio da mu nijedan princip nije toliko važan kao što mu je važno da postane predsednik. Tako on beži od svoje prošlosti, ali ako bude trčao dovoljno brzo i dovoljno daleko da sustigne radikalnu desnicu, izgubiće glasove umerenih koji mu trebaju za pobedu. Njegova izjava, data tokom stranačkih izbora, da se nada kako će nelegalni useljenici biti dovoljno pošteni da se „samodeportuju“ samo je jedan primer verbalnih i logičkih čvorova u koje se upleo sedenjem na dve stolice – po svemu sudeći bezizlazno. Obama je jednako odvojen, ali iz različitih razloga. On se drži iznad partije, i sa neskrivenim omalovažavanjem gleda na većinu političara, uključujući i demokrate. Često se, poput Regana, žali na Vašington i „Kongres“. Retko govori protiv „republikanaca“.
Kakvo god nas iznenađenje čekalo u oktobru, poslednja tri meseca otkrila su nam snažan kontrast između temperamenata dva kandidata. Ako samo ovo uzmemo u obzir, Romni zaslužuje da izgubi; mnogi ljudi koji su u početku ozbiljno sumnjali u predsednika sada tako misle. Romni zaslužuje da izgubi jer je njegov karakter otkrio toliko nepouzdanu površinu da čak ni najpronicljiviji ne mogu da pogode šta se ispod nje krije. Uz to, partija koju predstavlja prestala je da se ponaša kao racionalni kolektivni činilac koji se bavi problemima savremenog sveta. Video snimak Romnijevog monologa na donatorskom skupu 17. maja, kada je rekao da slobodno može da otpiše 47 posto birača koji se ne brinu o sebi i ne plaćaju porez, dokaz je moralne poremećenosti koju dele kandidat i njegova partija.
Demokrati su naravno objavili snimak. Međutim, nije se mnogo govorilo o činjenici da ovakav otvoreni prezir otkriva potpuno nerazumevanje demokratije. U državi posvećenoj vladavini naroda, niste slobodni da zanemarite polovinu građana i njihovo nezadovoljstvo. Njihove ideje o tome kako će rešiti svoje probleme mogu biti pogrešne, ali se ti problemi nikad ne smeju kategorički odbaciti. Obama to razume, i njegova široka i eufemistička upotreba izraza „srednja klasa“, iako ne odgovara istini, makar poštuje imperativ uvažavanja svih građana.
Obamina verzija američke demokratije jeste, a možda je oduvek i bila, maglovita koliko je i široka. U govoru koji je 27. septembra održao u Virdžiniji, ovako je to formulisao:
„Verujem u ono što zovemo novim ekonomskim patriotizmom, utemeljenim na uverenju da snažna ekonomija počiva na snažnoj srednjoj klasi. I neću da se pretvaram da će put koji nas čeka biti kratak ili lak. Trebalo je više od nekoliko godina da dođemo dovde gde smo sada, a trebaće nam još više vremena da se izvučemo iz ovog haosa stvorenog istom politikom koju moj protivnik sada predlaže. Ali naši problemi mogu biti rešeni, na naše izazove se može odgovoriti. Još uvek imamo najbolje radnike na svetu, najbolje univerzitete, najbolje naučnike, najbolje – imamo najbolje stvari. Samo treba da ih spojimo, i – slušajte, ako ne verujete, samo shvatite ovo: ne postoji zemlja na svetu koja se sada ne bi menjala sa nama.“
Obama ovde barata najbezazlenijim sloganima i parolama koje može da izusti. Taktika je da zadrži prednost tako što će ostati na bezbednom terenu. Ništa od gore navedenog neće mu doneti podršku javnosti koja mu treba u 2013. Ništa od ove najbolji-na-svetu prezentacije neće pomeriti zemlju u pravcu trezvenog razumevanja.
Neki tvrde da Obamino oslanjanje na utešna opšta mesta ne škodi; da on prosto reflektuje sredinu u kojoj svi političari moraju da deluju. Koliko je takva pretpostavka pogrešna – koliko je moguće objasniti značajna pitanja pošteno, kad postoje volja i talenat – podsetio nas je Bil Klinton u svom govoru na kongresu demokrata. U nekoliko rečenica, bivši predesnik izneo je argumente za Obamin reizbor:
„Makar je u tome guverner Romni dosledan. On želi da ukine uštede i vrati novac osiguravajućim kompanijama, da ponovo otvori rupu bez dna i natera starije građane da plaćaju više za lekove, da skrati život Medikerovog investicionog fonda za osam godina. Dakle, ako bude izabran i uradi ono što je obećao, Mediker će bankrotirati do 2016. godine. Ako se to dogodi, nećete morati da čekate do 2023. da krene njihov vaučerski program da biste videli kraj Medikera kakvog poznajemo. Ali ima nešto još gore. Oni uz to hoće da daju blok kredit Medikejdu i da ga smanje za trećinu u narednih deset godina. Naravno, to će naškoditi siromašnoj deci, ali to nije sve. Skoro dve trećine Medikejda troši se na staračke domove i ustanove za ljude s posebnim potrebama, uključujući i decu iz srednje klase, sa Daunovim sindromom ili autizmom. Ne znam kako će te porodice ovo podneti.“
Klinton nije mislio da je njegovoj publici dosadna politika ili da će ona u tom trenutku smatrati nepriličnom polemiku koja koristi činjenice kao dokaze. U jednoj rečenici – „Ne znam kako će te porodice ovo podneti“ – pokazao je šta znači preneti osećanja bez razmetljivosti.
U debati 3. oktobra, tako nešto nisu pokazali ni Romni ni Obama. Kandidati su bili sigurni i elokventni; nijedan nije dozvolio da ga zbuni ono što je onaj drugi rekao; ali stekao se utisak da je Romni „pobedio“ jer je gledao pravo u Obamu i predstavio se kao kompetentan i nazastrašen. Da bi aktuelni predsednik pobedio u teškom trenutku za zemlju, mora da navede ljude da veruju kako su njegova dostignuća strahovito značajna, i da će njegov protivnik, ako ih naruši, naškoditi državi.
Ako Romni preokrene trku i pobedi, rezultat će biti katastrofalan za SAD i čitav svet. Romnija o spoljnoj politici savetuju neokonzervativci koji su promovisali rat u Iraku i podstakli Bušovu i Čejnijevu politiku torture i otmica. U domaćoj politici, kao što pokazuju akrobacije da se izmisli prihod bez poreza, Romni zamišlja državu koja u trci ka cilju zaboravlja odakle je krenula.
S druge strane, ako Obama pobedi, postoje hitni problemi koji se ne smeju skrivati. Amerika se sada bliži sukobu sa Iranom, iz koga Obama sebi nije obezbedio nikakvu zamislivu odstupnicu. Njegovu taktiku u Pakistanu, Jemenu i drugim zemljama – ubijanje osumnjičenih za terorizam iz bespilotnih letelica – sada kao državni terorizam osuđuju isti oni ljudi koje predsednik tvrdi da štiti. Rezultat je opasno jačanje antiameričkih stavova.
David Bromwich, The New York Review of Books, 08.10.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 20.10.2012.