Za deset godina vlasti Vučićev režim je iz većinske svesti građana Srbije, sa njihove mentalne i emotivne mape, skoro u potpunosti uklonio Evropu. Građani Srbije su danas jedini Evropljani koji većinski podržavaju rusku agresiju na Ukrajinu i njenu pretnju evropskom i svetskom miru. Vučićev uspeh je posebno vidljiv na političkoj sceni, gde se i prava i lažna opozicija izjašnjavaju za vojnu neutralnost, nepostojeći suverenitet na Kosovu i opstanak Republike Srpske – u skladu sa ratnom politikom Srbije devedesetih. SAD osuđuju rusku agresiju na Ukrajinu, a Rusija se pravda NATO agresijom na Srbiju, rekao je Vučić u jednom od skorašnjih nastupa. Prećutao je da je upravo Slobodan Milošević patentirao narušavanje mira u Evropi nakon Drugog svetskog rata, u čemu ga je podržavao i on sam. Sve ovo prate i izjave crkvenih velikodostojnika.
Pre četiri godine, kada je proces disciplinovanja srpske crkve još uvek bio u toku, jedan režimski tabloid je napao oca Savu Janjića zbog nastupa u crkvi Svetog Save u Londonu marta 2000. Janjić je tada rangirao odgovornost za stradanje Srba i Albanaca na Kosovu. Najveću odgovornost je pripisao tada još uvek aktuelnom predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću, pa OVK, a na trećem mestu je naveo međunarodnu zajednicu. Režimski tabloid je optužio Janjića da je 2000. u Londonu govorio „protiv Srba i Srbije i direktno radio u korist srpskih neprijatelja“. Mehanizam je, kao što vidimo, jednostavan. Politika Slobodana Miloševića se i decenijama kasnije ne sme dovesti u pitanje, budući da je – bila i ostala – istovetna interesima Srba i Srbije. A glavno je ponavljati da su neprijateljstva i sukobi uzrokovani Miloševićevom politikom trajni i nepromenjivi.
Na 23. godišnjicu vazdušnih napada NATO-a na SRJ, kao jedini krivac za ratni sukob i dalje se navodi agresorski NATO koji je 1999. priredio, rečima patrijarha Porfirija, „organizovano antičoveštvo“ i „magnum crimen“ prema „našem srpskom pravoslavnom narodu“. Srbija se suočila sa „beskrupuloznim zlom“ od kojeg um zastaje, razaranjem i silom koja ne mari za pravo i pravdu, lažima i klevetama prema Crkvi i narodu. A sve to patrijarh naziva „kainovskim zločinom“ od strane 19 država – nesumnjivo inspirisan sličnom izjavom kijevskog mitropolita Onufrija datom na početku ruske agresije na Ukrajinu. S tim što Onufrijeva izjava kroz biblijsku priču o Kainu i Avelju dovodi u pitanje narativ o bratskim narodima, ukrajinskom i ruskom, dok Porfirijeva izjava održava ustaljenu nacionalističku predrasudu o bezgrešnom srpskom narodu. „Koji je među vama bez greha neka prvi baci kamen“, izgovara Hristos u Jevanđelju po Jovanu. Srpski patrijarh prihvata izazov i u ime bezgrešnog naroda verbalno kamenuje svih 19 kainovskih država.
Ukoliko zadrži vlast nakon izbora, Vučić će možda i uvesti sankcije Rusiji, usaglašavajući se sa politikom EU i SAD. Ali on se nikada neće odreći Miloševićeve politike, održavajući suštinsku izolaciju Srbije od Evrope. Građanima Srbije on se predstavlja kao faktor mira i stabilnosti koji ih štiti od imaginarnih agresora. Ipak, jedina realna agresija koja građanima preti je ona koju već trpe od Vučićevog režima. Zato na izborima 3. aprila birajmo da pravi agresor ode s vlasti.
Peščanik.net, 29.03.2022.