Filozofski fakultet u Beogradu, fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Filozofski fakultet u Beogradu, fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Količina laži i gluposti koje su stale u samo jednu izjavu predsednika Privredne komore Srbije nimalo ne čudi. Kao što ne čudi ni patos sa kojim on te laži i gluposti izgovara. Od 2012, laž i glupost, kao i patos, postali su mera javnih nastupa zvaničnika u Srbiji. Ali, ne budimo lenji. Pozabavimo se i ovim izlivom besmisla u javni prostor.

Dakle, predsednik Privredne komore Srbije Marko Čadež nam je 09.02.2016. saopštio da je „bitka za dualno obrazovanje“ – „bitka našeg života“. A onda je to i objasnio: „Izuzetno je važno da Srbija uvede ovaj model, kako bi spremala mlade za evropsko tržište rada koje broji pola miliona ljudi“. Da ne bude zabune, još jednom Čadež: „Evropsko tržište broji oko 500.000 ljudi i ne smemo da izgubimo ovu bitku.“

Hajde da probamo to da protumačimo. Po Čadežu, pred Srbijom stoji presudna bitka i ona je mora dobiti. Po svemu sudeći, s one strane linije fronta nalazi se evropsko tržište rada. Brojna snaga borbenih jedinica tog tržišta kreće se oko, izričit je Čadež, „500.000“, dakle slovima „pola miliona“ ljudi. Čitalac će se prevariti ako pomisli da ćemo sad insistirati na podatku o „pola miliona“.

Nebitna je ta omaška. Tržište rada samo u Srbiji broji dva i po miliona ljudi. Stanovništvo Evrope broji pola milijarde ljudi, pa bismo mogli pomisliti da je Čadež u stvari hteo da kaže petsto miliona ljudi. Ali, i to bi bio pogrešan podatak, jer nije svih petsto miliona radno sposobno i ne računa se na tržištu rada. Pa tako u stvari ne znamo na šta je Čadež uopšte mislio, ako je išta mislio. Kao što nije jasno ni šta su imali u glavi oni koji su njegovu izjavu preneli.

Odnos brojeva na tržištu rada u Evropi izgleda tako da samo u Španiji ima nezaposlenih gotovo onoliko koliko ljudi živi u Srbiji. U Francuskoj opet ima više nezaposlenih nego što je ukupno ljudi na srpskom tržištu rada. Spremati mlade u Srbiji za evropsko tržište rada zaista bi imalo smisla kada bi ono brojalo petsto hiljada ljudi. Pošto nije tako, „bitka našeg života“ u koju poziva Čadež savršeno je besmislena.

Baš kao što je besmisleno i oruđe sa kojim Srbija treba u tu bitku da uđe – dualno obrazovanje. „Ukoliko sad ne krenemo da radimo na tome“, podiže paniku Čadež, „biće teško da razvijamo privredu i da rastemo“. E sad, kakva je veze između evropskog tržišta rada, na koje bi, tako se barem čini, Čadež da pošalje ovdašnje mlade, sa razvojem i rastom domaće privrede, sasvim je nejasno.

Dakle, s jedne strane, po Čadežu, dualno obrazovanje potrebno je Srbiji da bi njena mladež bila konkurentna na evropskom tržištu rada. S druge strane, dualno obrazovanje je neophodan, a reklo bi se, pošto je reč o „bitki života“, da Čadež misli i dovoljan uslov za razvoj i rast domaće privrede. Naravno, i jedno i drugo je netačno.

Čadež će ipak ponuditi jedan argument u prilog ovim svojim pedagoško-ekonomskim potencijalno katastrofičnim vizijama. On kaže da je u zemljama u kojima postoji dualno obrazovanje nezaposlenost mladih manja nego u zemljama koje takvo obrazovanje nemaju. Misli tu, naravno, na Austriju i Nemačku.1 To što je rekao jeste, međutim, uzoran primer za pogrešno zaključivanje. Nemačka i Austrija i inače imaju manje nezaposlenih od drugih evropskih država, pa je stoga logično da imaju i manji postotak nezaposlenih mladih osoba nego druge zemlje. Da li to ima veze sa dualnim obrazovanjem, moralo bi se posebno ispitati.

Ima, naravno, zemalja koje takođe imaju nizak procenat nezaposlenih mladih osoba, a nemaju dualno obrazovanje. Sjedinjene Države, na primer, imaju manji procenat nezaposlenih mladih osoba od Austrije. Nezaposlenost se u Sjedinjenim Državama „distribuira“ prema nekim drugim karakteristikama, a ne prema dobi osoba. S druge strane, Francuska, koja ima neki sistem dualnog obrazovanja, ima i dvostruko veći postotak nezaposlenih mladih osoba od Austrije, a trostruko veći od Nemačke.

No, vratimo se osnovnim tezama. Čadež kaže da će dualno obrazovanje mlade iz Srbije učiniti konkurentnim na evropskom tržištu rada. On takođe kaže da će dualno obrazovanje podići domaću privredu. Ni jedno ni drugo, recimo to opet, nije tačno. Prva teza nije tačna iz očiglednih razloga koji su inherentni dualnom obrazovanju. Da bi se sprovelo dualno obrazovanje, moraju se sklopiti ugovori između ovdašnjih škola i ovdašnjih privrednih organizacija. Drugim rečima, dualno obrazovanje prilagođava se, po samoj svojoj prirodi, potrebama domaćeg, a ne evropskog tržišta rada.

Mimo toga, već desetak godina je primetan trend da se mladi u Evropi (misli se na Evropsku uniju) zapošljavaju na privremenim poslovima ili poslovima koji nemaju puno radno vreme. I jedno i drugo podrazumeva ili česte promene posla ili potrebu da se radi više poslova istovremeno. I jedno i drugo su dakle okolnosti koje idu direktno protiv svrhe kojoj treba da služi dualno obrazovanje. To praktično znači da evropsko tržište rada postavlja pred mlade uslove koje dualno obrazovanje ne može da ispuni.

Druga teza je još pogubnija. Reći da je za propast domaće privrede odgovorno obrazovanje, i onda tome dodati da je ono odgovorno upravo zato što nema „dualnu“ prirodu – ordinarna je laž. Prvo, Srbija u osamdesetim godinama 20. veka jeste imala dualno (tada se to zvalo usmereno) obrazovanje, ali ne samo što je u devedesetima propala privreda, propala je i država koja je takvo obrazovanje uvela u škole.

Nadalje, kriviti neadekvatno obrazovane ljude za propast domaće privrede jeste direktno oslobađanje od odgovornosti upravo onih koji su domaću privredu, kao i državu, uništili. Srpska privreda, to svi znamo, propada zato što političari na vlasti odbijaju da naprave stabilno okruženje za rad i sticanje zarade. Izostanak vladavine prava i pravne države, a ne izostanak dualnog obrazovanja, jeste razlog za propast domaće privrede. Zagovornici dualnog obrazovanja upravo su ključni akteri koji u Srbiji ne dozvoljavaju uspostavljanje pravne države zasnovane na vladavini prava, i umesto toga uporno instaliraju i održavaju klijentelističke odnose.

Konačno, u zemlji čija je privreda razorena naprosto nema uslova za dualno obrazovanje. Jer, sa kim škole da prave ugovore o dualnom obrazovanju i slanju učenika na praksu, ako ne postoje privredne organizacije kojima su potrebni radnici. Laž je da ljudi u Srbiji ne rade jer nisu adekvatno obrazovani. Najveći broj ljudi u Srbiji ne radi naprosto zato što u razorenoj privredi za njih nema posla. A to ne može pasti na teret škola, nego ide na teret političara, koji sada izgovor za svoje loše učinke traže u dualnom obrazovanju.

Tako predsednik Privredne komore kao papagaj ponavlja gluposti koje o dualnom obrazovanju izgovara predsednik vlade. Sva je prilika da predsednik vlade, na usta predsednika Komore, u stvari hoće da pozove strane firme u Srbiju i ponudi im da se njihovi novi radnici obučavaju o trošku države. Pored notornih subvencija stranim kompanijama, to bi bio novi korak u ponižavanju građana (u ovom konkretnom slučaju – mladih) Srbije. Staviti obrazovni sistem u Srbiji u službu kompanija koje odluče da ovde posluju jer će uživati privilegije koje drugde ne mogu dobiti – to može pasti na pamet samo osvedočenim patriotama koji su svoje rodoljublje kalili u zločinačkim devedesetima.

Peščanik.net, 10.02.2016.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić – Usmereno dualno obrazovanje

Stefan Aleksić – Švrća na traci

Dejan Ilić – Dvojnici

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

________________

  1. Jedno kratko podsećanje: dualno obrazovanje je, u Nemačkoj, na primer, u drugoj polovini šezdesetih godina 20. veka, uvedeno sa ciljem da se otvori put ka brzom zapošljavanju uglavnom dece radnika koji su tu došli iz drugih zemalja. Takođe treba imati na umu da je dualno obrazovanje tek jedan deo nemačkog obrazovnog sistema. To je obrazovanje namenjeno nižim slojevima građana, naročito onima koji se nisu do kraja integrisali u nemačko društvo. Ta mera nema samo ekonomsku svrhu, već treba da obavi i jednu važnu socijalnu ulogu – da olakša integraciju dece iz porodica doseljenika. Dakle, dualno obrazovanje je i ekonomska i socijalna mera, namenjena mladima iz redova najnižih slojeva, za koje se pretpostavlja da nemaju ni ambicije ni mogućnosti za visoko obrazovanje. Kako onda ovdašnja vlada i njeni poslušnici, među kojima je očito i predsednik Komore, vide građane Srbije, kada im predlažu dualno obrazovanje kao jedini izlaz iz krize, i to predstavljaju kao „borbu našeg života“, bolje je da se ne pitamo.
The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)