Dobili smo lošu ocenu: jedna američka studija tvrdi da Nemačku naseljava banda izdajica i kukavica. U slučaju ruskog napada na baltičke zemlje ili Poljsku, 58 odsto građana Nemačke bi odbilo da im pritekne u pomoć. Član 5 osnivačkog ugovora NATO saveza propisuje obavezu pružanja pomoći, ali nas je baš briga za to. Po ovom istraživanju, čak i Italija pokazuje veću odanost NATO savezu od Nemačke. Šta se to desilo sa nama? Možda su nas obeshrabrila dva izgubljena svetska rata – ili su nam se smučile bajke o zlim Rusima naših medija i političara.
Barak Obama je prilikom posete Talinu prošle godine rekao: „Ako se pitate ko će vam pomoći, odgovor je jasan: NATO trupe i vojska SAD. Bićemo tu za Estoniju, bićemo tu za Letoniju, bićemo tu za Litvaniju. Jednom ste izgubili svoju nezavisnost i NATO savez neće dozvoliti da se to ikada ponovi“.
Lepo rečeno, mada izgleda više ne važi, barem kada su u pitanju građani većine država članica NATO-a. A trebalo bi da oni u demokratijama odlučuju o ratu i miru. Član 5 osnivačkog ugovora NATO saveza kaže: „Strane ugovornice se obavezuju da napad na jednu od članica smatraju napadom na sve“. Ali istraživanje američkog Pju centra je utvrdilo da samo građani Amerike i Kanade osećaju obavezu prema NATO savezu. Čak ni u Britaniji za to nema jasne većine, dok je u Francuskoj i Nemačkoj većina građana protiv NATO saveza.
Pitanje: koliko brzina ima italijanski tenk?
Odgovor: šest, jednu za napred, a pet za rikverc.
Danas su građani Italije pouzdaniji od svojih nemačkih kolega. „U senci Odinovog hrasta na graničnom kamenu poslednji ratnici umiru herojskom smrću“. Tako Klajstov Arminius, germanski vođa koji je porazio Rimljane u bici kod Teutoburga, opisuje slatki vojnički san. Davno beše. Postherojski građanin Nemačke bira manje slavan put. Po Sloterdijkovoj dijagnozi „konačna formula je: umor i lenjost preraspodele“.
Demilitarizacija Nemačke je najveći civilizacijski projekat 20. veka. I uspela je u potpunosti. Zaista treba da se potrudimo da bismo čuli tihi eho starog pruskog militarizma u nekim medijima, na primer u Springerovom Weltu. Tamo je nedavno jedan general pukovnik izjavio da je „većina vojnika Vermahta i SS jedinica nevina“, a onda je pohvalio „njihovu vojničku spremnost, hrabrost i drugarstvo“.
Ali vojnički ideali su postali predmet podsmeha. U Nemačkoj više niko, ako je pri sebi i ima izbora, ne želi da služi vojsku. U vojsku idu samo ljudi bez perspektive – iz istočne Nemačke. Neposredno posle ukidanja obaveznog vojnog roka, profesor Mihael Volfson je ispravno primetio: “Našu armiju pune niže klase sa istoka”.
Iz NATO perpektive, ovo je neprijatno saznanje, jer baš na nemačkom istoku priča zvaničnih medija i politike da su Rusi krivi za sve prolazi najlošije. Po istraživanju američkog Pju centra, na istoku Nemačke čak 40 odsto građana veruje Putinu, više od trećine ima pozitivnu sliku o Rusiji, a tek mali broj njih Rusiju doživljava kao vojnu pretnju.
Šta bi na ovo rekao Adolf Hojzinger, generalni inspektor nemačke vojske ranih pedestih godina prošlog veka, koji je izdao sledeće naređenje: “Potreban nam je vojnik dorastao ruskom, uveren u neophodnost svog zadatka. On mora da prođe tešku obuku da bi izdržao surovosti istoka. On mora biti svestan svoje odgovornosti, a ta svest mora poteći iz slobodnog razvoja njegove ličnosti. I na kraju, on mora biti poslušan“.
Nešto je tu izgleda krenulo naopako, na našu sreću.
Spiegel, 11.06.2015.
Preveo Miroslav Marković
Peščanik.net, 12.06.2015.