Obama je objavio završetak borbenih operacija u Iraku tačno po planu. Ali je bio neodređen po pitanju budućnosti koja čeka ovu, sada mnogo bolju, ali još uvek ratom razorenu zemlju.
Međutim, s druge strane: „Ne treba sumnjati da su SAD pouzdani partner iračkom narodu; naša borbena misija se završava, ali ne i naša posvećenost budućnosti Iraka.“
Međutim, s druge strane: „U ovom značajnom poglavlju istorije SAD i Iraka, suočili smo se sa svojom odgovornošću. Sada je vreme da okrenemo novi list.“
Međutim, s druge strane: „Zahvaljujući povlačenju iz Iraka, sada možemo da usmerimo svoje resurse na ofanzivu (u Avganistanu).“
Međutim, s druge strane: „Dok privodimo kraju rat u Iraku, moramo se okrenuti problemima u zemlji (nezaposlenosti, deficitima, energetskoj samostalnosti i obrazovanju) sa istom onom energijom i posvećenošću kakva odlikuje pripadnike naših oružanih snaga koji su služili svojoj zemlji u inostranstvu.“
Međutim, s druge strane: „Nijedan zadatak nije važniji za našu bezbednost od borbe protiv Al Kaide.“
Međutim, s druge strane: „Naš najvažniji zadatak je privredni oporavak i zapošljavanje miliona Amerikanaca koji su izgubili posao… (Ovo) mora biti naša ključna misija kao naroda i moja ključna odgovornost kao predsednika.“
Sve je to tačno. Sve što je rekao, trebalo je reći. Ali šta je suština toga što je rekao? Koje delove je mislio da istakne? Šta je u toj poruci zasluživalo obraćanje naciji preko televizije u udarnom terminu? (I njegov prethodni govor iz Ovalne kancelarije, u vezi sa BP krizom, takođe je bio monoton. Možda bi trebalo da se pomiri s time da mu ovaj format ne leži.)
Naravno, svi žele da okrenu novi list u Iraku, a pretpostavljam da će upravo to i morati da urade svi koji u narednim mesecima budu hteli da čitaju o toj zemlji, šta god da se tamo desi. Irak je ispao sa liste nacionalnih prioriteta, kao što će nestati i sa naslovnih strana svih američkih novina.
Predsednik Obama u obraćanju naciji nije proglašavao lažne pobede. Kao što su njegovi saradnici unapred naglasili, nije objavljeno da je „misija uspela“.
Ali ne može se prenebregnuti činjenica da je neke opasne probleme koji nas možda čekaju zabašurio. Bio je u pravu kada je kazao da „irački narod sada snosi najveću odgovornost za bezbednost svoje države“, i da su se, u proteklih godinu dana, iračke oružane snage „nametnule svojom sposobnošću i posvećenošću“.
Ali Iračani su to uradili sa američkim trupama koje su im čuvale leđa, i američkim bespilotnim letelicama koje su im čuvale nebo. Za sada će tih 50.000 vojnika ostati tamo još 16 meseci, da savetuju, obučavaju i opremaju iračke snage. A američki komandosi će i dalje izvoditi protivterorističke operacije (i tako bezmalo preći sivu liniju koja razdvaja „podršku“ i „borbu“).
Zatim će, najkasnije 31. decembra 2011, „sve američke snage“ – ne samo „borbene“ jedinice – „biti povučene sa iračke teritorije, iz iračkih voda i vazdušnog prostora“.
Ovo nisu Obamine reči. To su delovi Člana 24 Sporazuma o statusu snaga (SOFA), koji su u novembru 2008. potpisali irački premijer Nuri Al Maliki i tadašnji američki predsednik Džordž Buš.
Američka vlada potpisala je takav sporazum sa svakom državom u kojoj je stacionirano američko vojno osoblje. Rezolucija UN-a kojom se odobrava prisustvo američkih trupa u Iraku trebala je da istekne 2008. godine, kada je potisan SOFA. Član 24 dodat je na zahtev Iračana. Da ga je Buš odbio, ne bi bilo ni sporazuma, ni legalne vlasti, i morao bi smesta da povuče celokupno američko ljudstvo.
Sporazumom je dogovoreno i to da se sve američke borbene trupe povuku iz iračkih sela, naselja i gradova do 30. juna 2009. (što je ispoštovano). U govoru koji je održao u Kemp Ležunu pre godinu i po dana, Obama je najavio definitivno povlačenje svih „borbenih brigada“ do 31. avgusta 2010, kao deo „odgovorne tranzicije“ između dva roka propisana ugovorom.
Ali i dalje ostaje pitanje: šta će se sada desiti sa Irakom, a naročito nakon kraja sledeće godine? Ostaje nejasno šta zaista znači fraza „naša posvećenost budućnosti Iraka“. „Kako se naša vojska bude povlačila“, kaže Obama, „naši civili – diplomate, humanitarni radnici i savetnici – preuzimaće odgovornost za pomoć Iraku“. Ali takvi civili nemaju baš spektakularne rezultate kada iza njih ne stoji američka (ili međunarodna) oružana sila.
Poražavajuća činjenica je da iračke političke frakcije, čak ni šest meseci nakon opštih izbora, nisu uspele da formiraju vladu. Obama, i naročito potpredsednik Džo Bajden, vršili su pritisak na ove frakcije da se saberu, ali borba za vlast i versko rivalstvo još uvek su toliko snažni da se napredak ne nazire.
Prema nekim analizama, nasilje i broj stradalih u Iraku su na najnižem nivou od početka rata. (Prema svim analizama, daleko su na nižem nivou od najgore situacije 2006. godine) Ali neka druga merenja pokazuju da se stanje nije mnogo promenilo od 2008. i početka 2009, što je, u svakom slučaju, neprihvatljivo po standardima bilo kog mirnog građanskog društva.
Mnogi ciljevi koje je predsednik Buš zacrtao u januaru 2007, kao indikatore iračkog napretka ka političkoj stabilnosti, još uvek nisu postignuti. Iračke frakcije se i dalje ne slažu oko modela po kojem bi se delio prihod od prodaje nafte, oko sprovođenja „debaatifikacije“, oko novog izbornog zakona, razbijanja paravojnih formacija ili manjinskih kvota na pokrajinskim izborima.
Zamisao o ovim ciljevima bila je dobra; problem je bio u tome što ih predsednik Buš nije sprovodio, nikad nije koristio američku poziciju za nametanje nagrada i kazni za iračke uspehe i neuspehe. Sada kada se američke snage povlače (ponavljam, na insistiranje Iraka i u skladu sa međunarodnim pravom), naš uticaj je dodatno umanjen.
U najnovijem broju Iračkog indeksa koji izdaje Brookings Institution, od 24. avgusta, Majkl O’Henlon i Ian Livingston pišu:
Nerazrešiva situacija nakon martovskih parlamentarnih izbora, posebno rasprava o isključivanju nekih 500 kandidata (uglavnom sunita), nije samo ugrozila budući politički napredak Iraka, već je i delimično osujetila neke nedavne uspehe… (i dovela do) pogoršanja situacije na nekoliko ključnih polja.
Iračka „ofanziva“, koju je Buš naredio 2007. (i koju Obama sada preslikava u Avganistanu), smanjila je nasilje u Iraku i dovela do rezultata koji je priželjkivao njen tvorac, general Dejvid Patreus – stvorila je relativno bezbedan prostor gde iračke elite mogu rešavati svoje sporove političkim sredstvima, umesto građanskim ratom. Problem je u tome što iračke elite taj prostor nisu iskoristile – nisu rešile svoje sporove – i nije izvesno da će im to u doglednoj budućnosti poći za rukom.
Pored ofanzive, i podjednako važne strategije za borbu protiv pobunjenika, zaslužnih za stvaranje bezbednog prostora, bilo je i drugih faktora: sunitsko odbacivanje stranih džihadista i etničkog čišćenja nekada mešovitih područja; podizanje betonskih barijera posred velikih gradova, poput Bagdada, da bi se suprotstavljene frakcije razdvojile; i činjenica da su mnogi Iračani, uključujući i one najtalentovanije (tehnokrate, doktori, trgovci itd.), jednostavno napustili svoje domove – 2,7 miliona ljudi je izbeglo u druge gradove u Iraku, a oko 2 miliona u druge zemlje. (Manje od 5% se vratilo.)
Ima i stvari koje bude nadu: ponovno pokretanje gradskih službi, od kojih neke funkcionišu i na predratnom nivou; povećanje nacionalnog dohotka; popularnost mobilnih telefona, satelita i kompjutera; i kvantitativno i kvalitativno popravljanje iračke vojske (u koju se vraća poverenje građana).
Pa ipak, kako je sekretar odbrane Robert Gejts izjavio u otvorenom obraćanju Američkoj legiji:
Ne kažem da je sada u Iraku sve u redu, niti da će biti… Verske tenzije su i dalje činjenica. Al Kaida je u Iraku poražena, ali nije nestala. Nije vreme za preuranjene pobedničke parade niti za međusobno tapšanje po leđima, iako smo ponosni na ono što su naše trupe i njihovi irački partneri postigli. Tamo nas još uvek čekaju velike obaveze i zadaci.
Obama je nešto slično rekao u svom govoru, mada je bio malo optimističniji. „Irak ima priliku da prihvati svoju novu sudbinu“, rekao je, „iako su pred tom zemljom i mnogi izazovi“.
Kakvi su to izazovi i kakva je to sudbina? Koji nas to posao čeka, i kakve su naše dužnosti? To su pitanja na koja predsednik Obama treba da odgovori.
Fred Kaplan, Slate, 31.08.2010.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 08.09.2010.