Igor Jurgens, rukovodilac Instituta za savremeni razvoj i verni „medvedevac“ (vrsta političkog sisara u izumiranju), pre nekoliko dana nam je objasnio zašto nije uspela modernizacija Medvedeva. Po Jurgensu, takoreći zajedničku krivicu snose s jedne strane ruski narod, odnosno njegov arhaični mentalitet, a s druge, potpuna nezainteresovanost ruske elite.
I on nije jedini koji stoji na tom stanovištu. Anatolij Čubais, rukovodilac Ruske korporacije za nanotehnologiju (РОСНАНО), izjavio je u suštini potpuno isto. On je oštro iskritikovao sve one koji zahtevaju „da se u zemlji prvo ukine basmanovski pravosudni sistem, pa da se tek onda, možda, pokuša izgradnja ekonomije zasnovane na inovacijama“, a intelektualnu elitu je optužio da nije dovoljno dorasla „razmerama političkih izazova“ koji pred njom stoje.
Kraće rečeno, njih dvojica, Medvedev i Čubais, tvrde kako su oni ti koji se iz petnih žila trude da osvoje lovorov venac u međunarodnoj trci za modernizaciju, dok elita i narod, lagano kaskajući, zaostaju daleko za njima.
Mada je on mnogima već sasvim dovoljno poznat, ipak ću ovde ponoviti čuveni ruski recept za obračun sa neodgovarajućim narodom. Dakle, uzmite čitav narod koji vam je na raspolaganju i prvo ga dobro izmutite, zatim ga malo prosejte, ono što nije prošlo kroz sito postreljajte, potom malo sačekajte da naraste i od ostatka će se nekako izroditi neki novi. Ali pre predloga za primenu ovako drastičnih mera, možda ne bi bilo loše da utvrdimo šta su to ova dvojica, Medvedev i Čubais, učinili za modernizaciju Rusije.
Da bi se sprovela modernizacija, neophodno je obratiti pažnju na dve stvari, a to su obrazovanje i pravosudni sistem.
Obrazovanje, to je sine qua non modernizacije. Prvo što je Petar Veliki učinio kada je odlučio da modernizuje tadašnju Rusiju bilo je osavremenjivanje obrazovnog sistema. Jednostavno je poslao ruske učitelje na zapad da se prvo oni douče. Pre nego što je u Kini započeta realna modernizacija, odnosno progres kojeg smo svi mi danas svedoci, stotine hiljada Kineza je uspešno završilo svoje školovanje na univerzitetima u SAD. Danas u Gruziji, predsednik Saakašvili garantuje plaćeno školovanje bilo kom studentu koji uspe da se upiše na jedan od prvih deset univerziteta u inostranstvu.
A kod nas u Rusiji, vladajući režim je učinio da jezero Seliger bude glavni centar i najbitniji simbol prestiža savremenog obrazovnog sistema. Volela bih da mi neko objasni o kakvoj se to modernizaciji uopšte može govoriti kada se mladi u ovoj „glavnoj“ obrazovnoj ustanovi zemlje obučavaju metodom „ma b’ate nema nam ravnih, a oni tamo tupavi Ameri su obični gadovi“ i kada Glavni Modernizator, pozdravljajući „studente“ prilikom posete ovom majdanu znanja, iz sveg glasa viče „Seliger, ura!“
Čitav pravosudni sistem u vreme predsednikovanja Medvedeva može se do kraja i bez ostatka okarakterisati jednim jedinim sudskim procesom, suđenjem Hodorkovskom i Lebedevu. Ali bloger-modernizator ovom suđenju nije posvetio ni najmanju pažnju.
Za vreme predsednikovanja Medvedeva, eksponencionalno je porastao broj milicionera koji su, što iz ličnog zadovoljstva, što zbog prekomerne zloupotrebe alkohola, nekažnjeno pucali na svoje građane. Broj činovnika koji nekažnjeno otimaju novac i cede dušu stanovništvu, takođe je izuzetno porastao i još uvek raste uvećanim intenzitetom, a Medvedev se ni po jednom od zabeleženih slučajeva nije oglasio.
Za vreme predsednikovanja Medvedeva u Rusiji je doneta masa zakona namenjenih podjarmljivanju stanovništva. Takav je, na primer, novi zakon o Federalnoj službi bezbednosti (ФСБ) kojim je obezbeđena dosada neviđena nekažnjivost bilo kog čekiste. Zatim, nedavno je izglasan zakon kojim je dozvoljeni procenat alkohola u krvi 0,00 i kojim je praktično 35 miliona vozača u Rusiji predato u ropstvo ubedljivo najneomiljenijem sloju građana, saobraćajnoj miliciji. To je sasvim novi zakon o (ne više o miliciji već) policiji, kojim se „čuvarima reda“ dozvoljava sve, uključujući i nekažnjeni odstrel građana.
Kao u XVII veku u Poljskoj, danas je u Rusiji veoma intenziviran proces ponovnog porobljavanja stanovništva. U uslovima opšteg pada profita s jedne strane i izobilja robe koju proizvodi i nudi zapadni razvijeni kapitalizam s druge, da bi zaštitila svoje alave interese, vladajuća grupa činovnika i članova službi bezbednosti stalno donosi nove zakone koji im omogućuju da praktično besplatno prisvajaju plodove rada od stanovništva i menjaju ih za robu iz inostranstva.
U ovakvim uslovima, govoriti o bilo kakvoj modernizaciji u najmanju ruku je besmisleno. Ispada da je sve sasvim obratno, jer realna težnja i sva aktivnost činovničke vrhuške na čijem čelu nominalno stoji Medvedev, svodi se zapravo na to da bilo ko osmelivši se na korak da osnuje neki svoj biznis, što je moguće pre postane laka meta za korupcionaški odstrel. Jeste paradoksalno, no ispada da su ovi ljudi zapravo potencijalna opasnost za današnji režim.
Medvedev je za Skolkovo, naselje u predgrađu Moskve u kome se planira izgradnja naučnog centra za istraživanja i proizvodnju tehnologije budućnosti (ruska „Silikonska dolina“), obećao „eksteritorijalnost“, odnosno, obećao je da čuveno basmanovsko pravosuđe na teritoriji ovog gradića neće biti primenjivano.
Ovo obećanje je iz više razloga izuzetno čudno. Prvo što iz njega sledi je da predsednik zna da totalno bezakonje koje danas vlada u zemlji predstavlja nepremostivu prepreku za bilo kakvu modernizaciju. Nije li za državu, umesto da osniva nekakve eksteritorijalne oaze, mnogo korisnije da se prosto bori s bezakonjem? Možda bi bilo bolje ozbiljnije se pozabaviti ovim poslom i kroz neko vreme – cela Rusija će se pretvoriti u Skolkovo.
Drugo, nije sasvim jasno kako bi se ta eksteritorijalnost sprovodila u praksi. Na primer, da li će deca naučnika koji su se iz inostranstva vratili da rade u Skolkovu morati da služe vojsku? Da? A koliko će njih u tom slučaju odlučiti da radi u Rusiji? Ili na primer, došao naučnik iz inostranstva u Skolkovo, gde ga je ne nesreću zadesio višenedeljni smog od šumskog požara koji su leti u okolini Moskve više nego mogući i, pošto je inače imao problema sa srcem, on je jadan u tom Skolkovu i umro. Da neće možda Skolkovo biti grad pod staklenim zvonom? Ili da navedem još jednu, sasvim moguću situaciju, jedan pretpostavljeni splet događaja gde ni stakleno zvono ne bi moglo da pomogne. Na primer naš hipotetični naučnik stiže na međunarodni aerodrom Šeremetjevo, izlazi sa aerodroma i ulazi pravo u petočasovnu saobraćajnu gužvu i, taman kada se nakon putovanja brzinom od 1,5 km na sat iz nje nekako izvukao, na njegovu, desnu stranu puta, iz suprotnog pravca pred njega brzinom od 150 km na sat izleće mercedes za čijim volanom sedi jedan od potpredsednika Lukoila. Mislim da je sasvim izlišno da vam dalje opisujem šta je nakon toga od našeg gosta i njegovog automobila na putu ostalo. Opšti zaključak je da je u Rusiji nemoguće biti eksteritorijalan od smoga, saobraćajnih gužvi, bahatog državnog činovništva i armije.
I treće, (što je već zaista smešno) ideju eksteritorijalnosti vrli modernizatori nikako nisu uspeli da udenu ni u kakav zakon. Razlog tome je bio ili nekakva potuljena računica birokratije, ili zakulisna igra protiv Medvedeva. Kakav god da je razlog bio, zaključak je jedan: autori modernizacije nisu u stanju da ispune čak ni svoja najskromnija obećanja.
I na kraju, najglavnije. Glasnogovornici modernizacije u liku Medvedeva, Surkova, a od skoro i Čubaisa, neprestano izjavljuju da je njen glavni investitor i jedina pokretačka snaga – država.
To je laž.
Država može da učestvuje u ekonomskom i naučnom progresu samo na dva načina. Jedan od njih je onaj koji je svojevremeno primenio „princ-naučnik“ Albert od Monaka. Princ Albert je živeo na prelazu iz XIX u XX vek. Bio je savremenik Bekerela, Rentgena i bračnog para Kiri i bio je strasno zaljubljen u okeanografiju. Služio je prvo u francuskoj, a zatim u španskoj mornarici, a nakon toga je kupio sebi jedan lep i veliki brod, opremio ga tada najsavremenijom opremom za naučna istraživanja i tako pretvorio u modernu ploveću laboratoriju. Za svoja naučna otkrića, princ Albert nikada nije dobijao nikakav novac. On ga je samo trošio.
Drugi način na koji država može da učestvuje u modernizaciji zemlje je sistem državnih narudžbina. To je kada država, najčešće za vojne potrebe, kod privatnih kompanija naručuje, a zatim od njih i kupuje, najrazličitije vrste roba i usluga i tako ih kroz svoje zahteve neprestano stimuliše na inovacije i viši kvalitet. Nije tajna da je novcem američke vlade potpomognut procvat Silikonske doline. Ali pri tome treba imati u vidu da to nisu bile državne investicije radi uvećavanja njihovog kapitala, već samo kupovina produkcije koju su te privatne high-tech kompanije proizvodile.
Pitanje: ako država investira novac u mrežu pekara ili na primer hotela, hoće li im to pomoći da budu bolji od svojih kolega iz privatnog sektora? Odgovor: u slučaju da su svi ostali uslovi jednaki, oni će raditi lošije, jer naterati ih da donesu veće prihode i da bolje rade od svojih kolega, biće moguće samo putem zakona koji će naterati građane da kupuju hleb samo u državnima pekarama ili propisa koji će građanima zabranjivati odsedanje u privatnim hotelima.
Državne investicije u visoku tehnologiju ni po čemu se ne razlikuju od državnih investicija u pekare ili hotele. Da je kojim slučajem američka država investirala novac direktno u Intel, današnji kompjuteri bi bili veličine omanje kuće. Ruske državne investicije u cloud computing i u razradu i proizvodnju mikrošema, završiće se krađom 40 (a s obzirom na visok stepen podrške medija možda i čitavih 50) posto investiranog novca, monstruozno visokim troškovima u realizaciji i na kraju zabranom korišćenja produkcije privatnih konkurentnih kompanija.
Što se zabrana tiče, u praksi su se već pojavili sveži primeri. Anatolij Čubais, čovek koji se nekada zalagao za tržište, i korporacija Mikron kojoj je isti taj Čubais dao novac za proizvodnju domaćih mikrošema, već su se oglasili sa molbom da se konkurenciji zabrani proizvodnja. No srećom, Mikron za sada ne proizvodi mikrošeme za kompjutere već samo RFID čipove (radio frequency ID tags), koji se koriste za automatsku identifikaciju izvornog koda objekata u mreži, a mreža kod nas skoro uvek podrazumeva državnog naručioca. Kako je cena koštanja nepoznata, kroz RFID je u Rusiji omogućena razrada vrhunske tehnologije ili, ako vam lepše zvuči, high-tech pljačke budžeta.
Ostaje nam da se nadamo da se Mikron ipak neće odlučiti na osvajanje tehnologije za proizvodnju mikroprocesora. Jer ako se to dogodi, svi mi, vlasnici komjutera, bićemo optuženi za veleizdaju, ponovo će nam u ruke vratiti pisaće mašine i računaljke, a Anatolij Čubais će nam objašnjavati kako svi u svetu štite domaću proizvodnju i ljutiti se na one koji govore „u zemlji treba prvo da se ukine basmanovski pravosudni sistem, pa tek onda, možda, da se pokuša izgradnja ekonomije zasnovane na inovacijama“.
Što se tiče „modernizacije“ na koju nas pozivaju Medvedev, Jurgens, Čubais i ostali, mislim da tu zapravo i nije reč o nekakvoj modernizaciji, već da je to pokušaj da se u uslovima ekonomije zasnovane na izvozu sirovina i ponovnog porobljavanja stanovništva, stvori nova, sopstvena baza za pljačku budžeta i nova, sopstvena mreža klijenata, pored već postojeće baze i mreže Sečina, Timčenka, braće Kovaljčuk i ostalih koji se oslanjaju na Vladimira Putina.
Očito da je ovaj pokušaj „modernizacije“ unapred osuđen na propast jer, u uslovima ekonomije zasnovane na izvozu sirovina, ukupna masa opljačkanog novca pri izvozu nafte i gasa, značajno premašuje ukupnu masu opljačkanog novca izdvojenog za kompanije visokih tehnologija, pa će tako administrativna težina elite koja sedi na nafti i gasu uvek prevagnuti nad administrativnom težinom elite koja sedi na high-tech-u.
Ежедневный Журнал, 23.09.2010.
Prevod sa ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 27.09.2010.