Izlazna strategija Srbije na Kosovu i Metohiji

Tokom 2007. godine, Srbija se se nalazila pod velikim pritiskom glavnih država članica NATO-a da sarađuje u postupku konačnog osamostaljenja Kosova. Vodeće političke elite u Srbiji odlučile su da se politički i diplomatski suprotstave ovakvim planovima. Javnost Srbije, bežeći od trauma iz devedesetih godina, donekle je izmestila Kosovo iz žiže interesovanja u godinama posle pobede demokratskih snaga. Ovo se stanje promenilo tokom 2006. i 2007. kada je došlo do novog usresređivanja javnosti na pitanje Kosova. Sve jasniji izgledi da će Kosovo krenuti putem nezavisnosti izazvali su snažnu kampanju srpskih političkih stranaka i prvaka. To je svakako uticalo na srpsku javnost da pitanje Kosova ponovo prisvoji kao jedno od najvažnijih, ako ne i najvažnije nacionalno pitanje.

U suprotstavljanju zapadnim planovima vlada dr Vojislava Koštunica našla je jednog snažnog međunarodnog saveznika – Rusiju, a uspela je da podstakne i određene podele u okviru Evropske unije. Problem je, međutim, bio i ostao u tome što su vlast na Kosovu i Metohiji od 1999. faktički držale SAD i najistaknutije evropske člance NATO-a. U tom smislu, otpor Srbije bio je prevashodno formalne prirode. Ovaj otpor je imao i faktičan značaj svuda tamo gde su ostali da žive Srbi, a posebno na severu Kosova gde je od više godina tekao uporedan proces uvođenja paralelnih ustanova pod nadzorom Beograda,

U diplomatskom otporu nezavisnosti Kosova i Metohije zvaničan Beograd je istrajavao na tome da mu međunarodno pravo jemči suverenost i nepromenjivost granica. Ovakav stav imao je značaj dokle god su zapadne zemlje bile spremne da rešavaju ovo pitanje u okvirima Ujedinjenih nacija gde je Srbija mogla da računa na veto Rusije. Međutim, tokom posete Albaniji, u junu 2007, predsednik SAD Džordž Buš izjavio je, povodom više pute odlaganih i produžavanih pregovora o Kosovu: „U određenom trenutku, i to što pre, moramo da kažemo, ‘dosta je bilo – Kosovo je nezavisno’“.^[1] Ova izjava značila je jasnu obećanje da će Kosovo da bude nezavisno, i to bez obzira na rezultate pregovora i eventualno protivljenje Rusije. Posle ove izjave nametnulo se pitanje izlazne strategije Srbije sa KiM jer je postalo sasvim izvesno da će SAD i evropski saveznici SAD da priznaju nezavisno Kosovo sa ili bez podrške Saveta bezbednosti.

Izlazna strategija Srbije bila je potrebna i mnogo ranije jer je situacija na samom Kosovu bila takva da je već dugo vremena onemogućavala stvarnu vlast Srbije u ovoj oblasti.

Pitanje etničke većine na Kosovu i Metohiji

Srpska etnička većina na Kosovu i Metohiji odavno je izgubljena mada ne može da se nedvosmisleno utvrdi u kom se desetleću to dogodilo. Najviše što može da se utvrdi jeste da se dâ okvirna procena da se to dogodilo posle 1690. kada su ovi krajevi opusteli, a svakako tokom XVIII veka.

Pojava alabanskog nacionalnog pokreta i Prizrenske lige (1878) samo je ubrzala konsolidaciju albanskog elementa na Kosovu. Prema podacima Vladana Đorđevića sa Kosova i Metohije pobeglo je u Srbiju oko 60.000 duša u razdoblju 1880-1898, s tim da je egzodus Srba počeo još 1876. Tome treba dodati i da je preki vojni sud – urfija tokom četvorogodišnjeg rada (1882-1886) pogubio 7.000 Srba.^[2] Dušan T. Bataković navodi jednu nedovoljno pouzdanu, ali sasvim ilustrativnu, austrougarsku statitiku iz 1903. Prema njoj je u Pećkom sandžaku živelo 16,4% pravoslavnih Srba, 9,2% Srba muslimana, 6,4% Albanaca katolika i 66,6% Albanaca muslimana.^[3]

Od sedamdesetih godina XIX veka do početka XXI veka traje gotovo neprekidna represija na Kosovu koja povremeno poprima odlike terora širokih razmera. Ovaj talas represijâ svodio se na to da je grupa koja je držala vlast koristila sve mehanizme da potiskuje onu drugu. Tako Srbi vrše odmazde nad Albancima 1912-1913, pa ponovo 1945-1946, i 1999. a Albanci nad Srbima od 1876, do 1912, 1941-1944, i ponovo 1999. i 2004.

Etnički sastav na Kosovu išao je u korist Albanaca, i čak ni napori činjeni u Kraljevini Jugoslaviji da se to popravi u korist Srba nisu doveli do promena. Prema popisu iz 1921 u okruzima Kosovo, Metohija, Prizren i Zvečane živelo je 428.283 stanovnika od čega Srba (i Hrvata) 113.848 ili 26,58%, a „Arnauta“ 278.081, ili 64,93% sa albanskom apsolutnom etničkom većinom u svakom od četiriju okruga. Isti popis je u Banatu, Bačkoj i Baranji zabeležio 1.346.527 stanovnika od čega 502.415 Srba ili Hrvata, odnosno 473.112 pravoslavnih. Kada se od tog broja oduzme 69.530 Rumuna dobija se oko 400.000 Srba u Banatu, Bačkoj i Baranji odnosno blizu 30% Srba.^[4] Od ovoga broja postotak Srba u Vojvodini je porastao na oko 65% do 2002. godine. To znači da Srbi tokom XX veka nisu uspeli da etnički povrate Kosovo i Metohiju, ali je zato postotak Srba u Vojvodini porastao više nego dvostruko.

Popis iz 1948. zabeležio je 727.820 stanovnika AKMO, a od toga 498.242 „Šiptara“ (ovaj naziv upotrebljen je u popisu) ili 68,46% i 171.911 Srba, ili 23,62%. Udeo Srba je ostao isti i 1953 (23,5%), i 1961 (23,55%), od kada je počeo naglo da opada, pa je 1971. bilo 18,35% Srba na Kosovu i Metohiji. Od ovog popisa broj Srba, kojih je te godine bilo 228.264, neprekidno opada i u apsolutnom zbiru. Tako je 1981. Srba bilo 13.22% odnosno 209.497, a broj Albanaca je porastao na 1.226.736 ili 77,4%.^[5] To je i poslednji popis na kojem su učestvovali Albanci. Kao što se vidi broj Srba opao je ispod četvrtine još od Drugog svetskog rata, da bi tokom sedamdesetih bio smanjen na ispod 15%.

Posledice demografskog i ekonomskog stanja na KiM

Stanovništvo KiM bilo je 1991 procenjeno na 1,95 miliona. Ako stanovništvo KiM procenimo danas na najmanje 2 miliona, onda preostalih 100.000 Srba čini oko 5%. Na KiM živi većinsko stanovništvo koje je naraštajima naučilo da u srpskim vlastima vidi krvnog neprijatelja, a da na Srbe gleda kao na strani element koji treba da bude iseljen čim se ukaže mogućnost. Slično je stanje i sa odnosom Srba na KiM prema Albancima. Jasno je da modeli kohabitacije ovde nisu primenjivi u neposrednoj budućnosti, osim uz ogromna materijalna izdvajanja kojima Srbija ni izbliza ne raspolaže, a koje čak ni međunarodna zajednica nije bila spremna da obezbedi ni na KiM ni u BiH. I pored polukolonijalnog stanja na Kosovu u Metohiji, koje je zavedeno 1999. uspostvaljanjem vlasti UNMIK-a i KFOR-a, kolonijalni uravnici nisu uspeli da stvore multietničko društvo i čak su i odustali u praksi od ovog cilja posle izvesnog vremena. Štaviše, pred njihovim očima dogodila se erupcija etnički motivisanog nasilja Albanaca protiv Srba u martu 2004.

Πored toga gustina naseljenosti na KiM je skoro 200, a u Srbiji ispod 100 stanovnika po kilometru kvadratnom sa tendencijom daljeg pada. Dakle, agrarna prenaseljenost vodi nekontrolisanoj urbanizaciji koja nije proizvod tržišnih potreba. To može da ima za posledicu stvaranje širokih slojeva stanovništva u Prištini koji žive ispod granice siromaštva, koji se bave sivom ili crnom ekonomijom i koji su prisiljeni da se bave raznim nezakonitim aktivnostima. Takvu eksplozivnu socijalnu situaciju može da kontroliše samo država ili entitet koji raspolaže velikim budžetom.

Na KiM je trenutna nezaposlenost oko 50%. UNMIK zvanično priznaje da je nezaposlenost na KiM 2005. bila između 42 i 43.7%, sa oko 90% nezaposlenih koji već dugo čekaju na posao bez izgleda da će ga dobiti.^[6] Pri tome nezaposlenost je od 2004. godine u porastu. Da bi Srbija držala vlast na KiM ona bi samo za sprečavanje socijalne eksplozije morala da ulaže minimalna 3 dolara po stanovniku dnevno. To predstavlja granicu linije siromaštva, za jednu polovinu stanovništva, odnosno 1.100 dolara godišnje po stanovniku za oko milion stanovnika što ukupno daje sumu od 1,1 milijarde dolara. Ako se dodaju troškovi uređenja glomazne uprave, policjskog aparata, vojske itd, izdvajanja bi se najmanje udvostručila. Jasno je da bi uspostavljanje suverenosti značilo neizdrživ finanijski teret, čak i da međunarodnog faktora uopšte i nema, ili da on neočekivano postane blagonaklon prema zvaničnoj politici Beograda u odnosu na KiM. Pri tome stepen nezaposlenosti u samoj Srbiji je 2006. bio oko 21%^[7] što znači da Srbija i sama mora da rešava sopstveno nepovoljno socijalno stanje.

Stav vlade Srbije

Vlada Srbije od 2005. neprekidno zastupa formulu „više od autonomije manje od nezavisnosti“. Oličenje autonomije na KiM je Ustav iz 1974. Ovim Ustavom Srbija je izgubila sve ingerencije na KiM, a KiM je i dalje imao predstavnike u skupštinskim većima Srbije. Time je KiM imao institucionalan način da se meša u poslove Srbije, ali ne i obratno. Šta dakle može da bude više od autonomije iz 1974, a manje od nezavisnosti, kada je Kosovo već Ustavom iz 1974. bilo nezavisno od Srbije?

Srpski pregovarački tim pristao je najpre na potpunu finansijsku autonomiju pokrajine, zatim na ingerencije Kosova „u 99% oblasti“, pa čak i na članstvo u međunarodnim organizacijama, osim u UN. Šta je onda ostalo Srbiji osim tzv. prazne suverenosti koja predstavlja cotradictio in adiecto. Suveren je onaj koji poseduje vrhovnu vlast, to je u predlogu srpske vlasti narod Kosova. O kakvoj je onda tu suverenosti reč? Očigledno reč je oksimoronu tzv. simboličkoj suverenosti.

Ukoliko Srbiji nije dozvoljeno od strane međunarodne zajednice da povrati vlast nad Kosovom, a ionako i sama nije u stanju da ga uspostavi, koja je onda izlazna strategija?

A) Konfederacija, odnosno savez nezavisnih država Jedna od strategija bila je da se uspostavi konfederacija. Međutim, time bi Srbija došla u još nezgodniji položaj nego što je bila sa Državnom zajednicom Srbija i Crna Gora. Naime, Srbija je mogla da računa na stalnu podršku između 40 i 50% biračkog tela Crne Gore u Državnoj zajednici, a u slučaju KiM mogla bi da računa na samo 10-15% poslanika sa koalicionim potencijalom i sa 85% antidržavne opozicije što bi činilo skoro 20% ukupnog broja poslanika u nekakvom veću građana takve konfederacije, i to sa tendencijom daljeg rasta antidržavnog bloka.

B) Nezavisnost Kosova bi predstavljala potpuni poraz državne politike Srbije ne samo od 1987. do 2000, već i od 2000. nadalje. Opasnost tzv. post-trijanonskog sindroma nameće se sama po sebi, kao i kratkoročna a možda i srednjoročna radikalizacija stanovništva. Budući da je namera međunarodne zajednice i Saveta za primenu mira u BiH da stvori funkcionalnu državu Bosne i Hercegovine i da smanji značaj konstitutuvnosti naroda to može da vodi obesmišljavanju entiteta. Ukoliko bi došlo do ovakvog razvoja događaja, uporedni gubitak srpske kvazidržavnosti u BiH i stvaranje nezavisnog Kosova vodili bi ka tome da radikalizacija u Srbiji još više ojača.

Istina, Kosovo nikada nije dobilo obećanje međunaodne zajednice da će odmah da dobije pravu nezavisnost. Tako postoji uporedna manipulacija stanovništvom Kosova i Srbije. Kao što se zvanični Beograd poigravao sa rečju suverenost, tako se i međunarodna zajednica i albanski političari na Kosovu poigravaju rečju nezavisnost. Zapadne države su spremne da upotrebe reč nezavisnost da bi albanski političari sa KiM mogli da predstave biračkom telu da su izvojevali ono što su obećali biračima. U stvari, ovde je reč o nadgledanoj nezvisnosti, sličnoj onoj u Bosni, u kojoj će visoki predstavnik EU biti lord protektor Kosova koji će moći da bez ograničenja smenjuje lokalne političare i da se meša u poslove svih grana vlasti. To je daleko od uobičajnog značenja reči nezavisnost gotovo isto onoliko koliko je upotreba reči suverenost u Beogradu daleko od onoga što ova reč u pravu i politikologiji označava. Poređenja radi, ni 12 godina posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma Bosna i Herecegovina nije prestala da bude međunarodni protektorat. Slično, može da se očekuje i na „nezavisnom“ Kosovu.

V) Podela ili rektifikacija Ukoliko Srbija u potpunosti izgubi KiM to bi značilo da od sada nominalnih 88.361 km2 Srbija gubi 10.887 ili 12,32 %. Danas Srbi na KiM čine većinu u 4,5 opštine od nekadašnjih opština koje su postojale tokom SFRJ, a to su Zvečan, Zubin Potok, Leposavić, severni deo Kosovske Mitrovice, i Štrpce. Prve četiri opštine neposredno se naslanjaju na Srbiju i predstavljaju glavnu oblast na KiM u kojoj Srbija može da zaštiti svoje interese. Zubin Potok (površine 333 km2), Zvečan (površine 123 km2) i Leposavić (površine 539 km2) zajedno sa Severnom Mitrovicom (povšine oko 100 km2) čine površinu od preko 1.100 km2 od 10.887 km2 koliko čine KiM, tj oko 10%. Uz malu rektifikaciju granica u Kosvsko-pomoravskom okrugu, i izdvajanje zaštićenih zone oko triju manastira (Dečani, Gračanica i Pećka patrijaršija) i kompleksa Gazimestan iz sastava nezavisnog Kosova Srbija bi time zadržala oko 12% teritorije KiM. Time bi Srbija i Kosovo izgubili istovetan postotak tetitorije i nijedna strana ne bi izašla iz ovakvog postupka ni kao potpuni pobednik ni kao potpuno poražena strana. Radi se, prema tome, o formuli 12:12. Svako gubi 12% teritorije na koju pretenduje, i svako pri tome nešto dobije, a nešto gubi.

Albanski zahtev za opštinom Preševo u slučaju rektifikacije neutralisan je činjenicam da jedna većinska srpska opština (Štrpce) ostaje u sastavu nezavisnog Kosova u slučaju da se primeni princip 88:12.

Ovde zapravo nije reč o podeli jer podela implicira da obe strane dobijaju značajan deo, ovde je pre reč o rektifikaciji granici. Ako neko deli jabuku on je seče na pola ili na trećinu, ali ako nego uzme samo jedan zalogaj od jabuke to onda nije podela jabuke. Slično tome zadržavanje 12% područja KiM nije podela KiM već dogovor o novim granicama.

Rektifikacijom granica na KiM po principu 88:12 Srbija bi mogla da kaže da je ispoštovan Ustav iz 2006 koji jemči da su Kosovo i Metohija u sastavu Srbije, ali ne određuje njegove granice. Opstankom četiriju opština u sastavu Srbije bio bi formalno sačuvan ustavni poredak.

Ovakvo rešenje imalo bi donekle i međunarodnu podršku jer su sva tri međunardona aktera SAD, EU i Rusija potvrdile, u različitim trenucima, da su spremne da prihvate ne samo rektifikaciju nego čak i sam izraz podela ukoliko se strane o tome dogovore. Niz američkih analitičara predložilo je podelu kao izlaz iz kosovske krize. Prvi je ovakvo rešenje predložio Čarls Kapčan koji je u uglednom Forin afersu objavio članak u novembru 2005, u kome se založio da Srbi dobiju oko 15% teritorije KiM.^[8]

U novije vreme više američkih analitičara se založilo za neku vrstu podele, a posebno prof. Alan Kupermen^[9] sa Universiteta Teksas u Ostinu i Stiven Majer s Nacionalnog vojnog koledža u Vašingtonu. Svi su oni imali različite modalitete podele, i zato je jasno da je ova opcija bila u zvaničnoj igri američke diplomatije kao pomoćno rešenje, ali je Beograd odlučno odbio ovu ponudu smatrajući da bi time potkopao svoju pregovaračku poziciju. Naime, ako se prihvati podela time se prihvata i mogućnost promene granice, i samim tim se uporno pozivanje vlade Srbije na nepromenjivost granica ruši. Imajući u vidu da je zvanična Rusija izjavila više puta da je za nju prihvatljivo svako rešenje sa kojim se saglase i Beograd i Priština, jasno je da ovakav ishod ne bi bio neprihvatljiv za Rusiju.

Glavni razlog protiv rektifikacije je da se njom žrtvuju Srbi južno od Ibra koji bi neminovno bili primorani da se presele u Srbiju. Isto tako već raseljeni Srbi ne bi mogli da se vrate. Ovaj argument je tačan, ali isto to bi se dogodilo i uslučaju da nema rektifikacije, tj. da cela teritorija Kosova dobije nadgledanu nezavisnost. Zato rektifikacija mora da obuhvati i punu kompenzaciju svih koji ne žele da žive u albanskoj zoni 88, tj. u Kosovu sa nagledanom „nezavisnošću“. To bi značilo da ako nije moguće zaštititi kolektivna prava Srba u zoni 88 moguće je zaštititi njihova svojinska prava i to jemstvima Republike Srbije koja bi preuzela na sebe isplatu tržišne vrednosti celokupne nepokretne imovine Srba koji su napustili KiM posle 1999, a nisu uspeli da prodaju svoju imovinu. Bio bi obrazovan Državni fond za nadokandu imovine raseljenih lica sa KiM koji bi isplatio ova sredstva. Obeštećenje bi podrazumevalo da tražioci obeštećenja prenesu svojinska prava na Republiku Srbiju, a Srbija bi kasnije zahtevala nadoknadu za ovu imovinu od međunarodne zajednice i od nezavnisnog Kosova.

Drugi razlog protiv podele ili rektifikacije granica je stabilnost regiona. Zbog toga je potrebno da se predvidi dvofaznu uporednu rektifikaciju u kojoj bi uporedo sa preuzimanjem suverenosti Albanaca u zoni 88, Srbija preuzela suverenost u zoni 12. Odnosno na početku ovog procesa bi postojale nadgledana nezavisnost Kosova i nadgledana reintegracija Severnog Kosova sa Srbijom. Na kraju ovog procesa, koji bi trajao nekoliko godina, Kosovo (zona 88) bi postalo u potpunosti suvereno, a Severno Kosovo bi se u potpunosti vratilo u okvire Srbije. Ovo je upravo suština predloga italijanskog ministra unutrašnjih poslova Đulijana Amata koji je izneo u intervjuu Večernjim novostima. On se založio za ponavljanje modela Trsta posle Drugog svetskog rata. Iako Amato nije dao pojedinosti ovo plana, dovoljno jasno se nazire iz njegovog intervjua da bi to značilo formiranje posebne zone Severno Kosovo uporedo sa zonom u kojoj bi vladala nadgledana nezavisnost Kosova.^[10] Đulijano Amato je bio i predsedavajući Međunarodne grupe za Balkan koja je i lansirala predlog o nadgledanoj nezavisnosti KiM, pa je zato njegov predlog posebno zanimljiv. Očigledna namera ovog predloga je da se omogući podela u narednih nekoliko godina, ali da se izbegne nestabilnost u regionu.

Činjenica koja se često zanemaruje je da je politička dinamika na Balkanu od 1989. pokazala da države koje nemaju negde između 80 i 90% etničke većine jednog naroda ne mogu da opstanu kao stabilne celine zbog etničkih napetosti. U uslovima etnifikacije politike koji neprekidno vladaju na Balkanu, od kraja osamdesetih godina XIX veka, svaka teritorija bez jasne etničke većine postaje dugoročan izvor nestabilnosti. Srbija tek gubitkom KiM može da zadovolji ovo načelo, tj. da u njoj jedan narod (Srbi) ima postotak od preko 80 % (oko 83%).

Prema tome rektifikacija se čini kao jedini izlaz u kome obe strane dobijaju nešto, u kojom se barem deklarativno zadovoljava albanski zahtev za punom nezavisnošću kao i srpski da Srbija ne bude isključivo poražena strana.

 
Hereticus, 2008.

Peščanik.net, 01.03.2008.