Između reforme i revolucije

Uvodna skica problema

U ovom radu analiziraju se mogućnosti za uspostavljanje ustavne demokratije u Jugoslaviji. Pogled je uperen u budućnost: govoreći o ustavnoj demokratiji, izražavam preferencu za stanje koje u Jugoslaviji (još) nije dosegnuto. Zato će moje osnovno pitanje glasiti ‘kako stići odavde do tamo’. Ovim su implicirane barem tri grupe problema. Prvo, kako odrediti političku i ustavnu stvarnost današnje Jugoslavije? Drugo, polazeći od uvida da Jugoslavija nikad nije bila ustavna demokratija, čime se može opravdati stav da ovaj politički aranžman treba da ima prednost u odnosu na alternative? Ovo je pitanje o legitimacijskim kapacitetima konstitucionalizma u datom kontekstu. Treće, kako konceptualizirati ustavnu demokratiju za Jugoslaviju, odnosno kako treba da izgleda odnos između univerzalnog jezgra konstitucionalizma, s jedne strane, i kontekstualno određenih (socijalnih, kulturnih, istorijskih) posebnosti Jugoslavije, s druge strane?

Određenje političke i ustavne slike današnje Jugoslavije mora otpočeti uvidom da su savezna država, te njene federalne jedinice Crna Gora i Srbija, entiteti čiji je politički kvalitet sporan u vreme pisanja ovog teksta.¹ Ili, osnovna poteškoća za analizu koncentrisanu na ustavno pitanje proizlazi iz okolnosti da se radi o ne-državama, čiji je status osporen nedefinisanim karakterom odnosa u trouglu koji tvore dve ‘federalne jedinice’ i federalna ‘država’. Pokušaću da pokažem kako se osporena državnost Srbije ne može razumeti van konteksta osporene državnosti Jugoslavije, te da je proces uspostavljanja ustavne demokratije neodvojiv od procesa uspostavljanja države (ili država) na prostoru što ga okupiraju ovi entiteti. Drugim rečima, u ovoj analizi neću prihvatiti klasični deskriptivni stav političke nauke, po kome pitanje državnosti prethodi pitanju o mogućnostima demokratije. Nastojaću da razvijem i primenim jednu ‘teoriju okolnosti’ koja će demonstrirati da u našem sadašnjem stanju država može biti obnovljena samo kao ustavna demokratija.

Odavde će proizići pristup drugom navedenom problemu, onom koji pita o legitimacijskom osnovu zalaganja za konstitucionalizam. Tvrdiću da je društvo u takvom stanju da opredeljenje za ustavnu demokratiju predstavlja funkcionalni imperativ, odnosno da je ovaj politički aranžman funkcionalno najsposobniji da upravlja problemima s kojima se društvo suočava. Sledi da pri analizi jugoslovenskog slučaja vrednostima i principima koji tvore normativno jezgro konstitucionalizma ne pridajem samostalno značenje. Drugim rečima, za ustavnu demokratiju se ne zalažem zato što se na apstraktnom normativnom nivou radi o političkom režimu koji je – budući zasnovan na univerzalizmu slobode, jednakosti autonomnih građana i ograničenoj vladi – ispravniji, pravedniji, ili jednostavno racionalniji od bilo koje alternative. Za ustavnu demokratiju se zalažem zato što nema alternative.² Legitimacijski kapacitet konstitucionalizma u datom kontekstu proizlazi iz uvida da jedino aranžman koji se zasniva na vrednostima slobode, jednakosti i vladavine prava omogućava da se razviju strategije usmerene na prevladavanje patološkog nasleđa neposredne prošlosti i na uspostavu demokratske normalnosti. Braniću stav da, s obzirom na prirodu socijalne i političke situacije u Jugoslaviji, ustavno pitanje treba da bude postavljeno na radikalan način, kao zahtev za utemeljenjem političke zajednice na način ustavnog patriotizma.

Zbog svega navedenog, verujem da je za nas najvažniji treći problem, onaj koji ukazuje na moguću napetost između konstitucionalnog univerzalizma i posebnih okolnosti u Jugoslaviji. Reč je o tački na kojoj se prelama ceo problemski sklop koji se ovde istražuje. Posebnosti Jugoslavije su mnogobrojne, često protivrečne, i nisu uvek povoljne za uspostavljanje ustavne demokratije. Ipak, ponoviću da se ukazivanjem na njihov značaj ne može osporavati primenjivost ustavne demokratije. Upravo, pokušaću da pokažem kako su baš one posebnosti koje predstavljaju potencijalno najozbiljnije prepreke konstitucionalizmu istovremeno i najvažniji razlozi za njegovu afirmaciju. Izdvojiću kao posebno relevantne dve kontekstualne posebnosti: nasleđe neposredne prošlosti i etničku heterogenost.

Ovako definisan problemski okvir određuje strukturu ponuđenog teksta. U prvom odeljku skiciraću teoriju okolnosti. U drugom odeljku ponudiću sumarni prikaz karaktera i značaja ustavnog pitanja u socijalizmu. Ovde se može postaviti skeptično pitanje da li ‘zadata tema’ doista pretpostavlja pogled u prošlost, i kojim razlozima se može opravdati ovakva ekskurzija. Ideja o mogućem odgovoru već je ponuđena. Teorija okolnosti zahteva da prilikom promišljanja mogućnosti za ustavnu demokratiju uzmemo u obzir političke, socijalne i kulturne momente koji definišu našu polaznu tačku. O ovome će još biti reči. U trećem odeljku analiziraću mesto ustava u post-socijalističkom autoritarnom režimu. Nastojaću da ukažem na suštinski kontinuitet između socijalističke i nacionalističke konstrukcije stvarnosti. Ponudiću nešto detaljniju analizu ‘ustavnog pitanja’ u Miloševićevom režimu, polazeći od jednostavnog uvida da su u današnjoj Srbiji i Jugoslaviji još uvek na snazi neizmenjeni ustavi doneti za vreme Miloševićeve vladavine. Četvrti odeljak posvećen je aktuelnoj političkoj i ustavnoj situaciji u Jugoslaviji. Razvijajući teoriju okolnosti, posebnu pažnju ću posvetiti već pomenutom problemu državnosti. Analiziraću i strategiju ustavnog kontinuiteta koja je u Srbiji upotrebljena u procesu promene režima.

Poštujući specifičnu policy orijentaciju našeg projekta, poslednja dva odeljka nude jedan minimalan set preporuka za budućnost. Peti odeljak analizira ustavotvorni postupak, pitajući kako bi trebao da izgleda ispravan put donošenja budućeg demokratskog ustava za Jugoslaviju. U šestom odeljku baviću se mogućom sadržinom ustava, odnosno nastojaću da ponudim okvirni odgovor na pitanja o tome koje teme bi trebale da budu predmet ustavnog normiranja u Jugoslaviji, te kako bi ove norme trebale da izgledaju.

1. Skica za jednu teoriju okolnosti

Verujem da značaj oktobarskog prevrata 2000. godine teško može biti precenjen. U terminima savremene političke nauke, ovaj događaj može se odrediti kao promena režima, odnosno kao raskid sa starim režimom koji načelno otvara mogućnosti da u Srbiji otpočne proces demokratske tranzicije. Verujem da se možemo složiti i oko pozitivne ocene načina promene režima, već i zato sto su izbegnute pretnje radikalne revolucije i krvoprolića. Ali, isto je tako očigledno da je situacija u kojoj se nalazimo izuzetno komplikovana, odnosno da je obeležena mnogostrukim imperativima koji kao da se ponekad međusobno isključuju. U današnjoj Jugoslaviji i Srbiji hoće se sve ono čega do juče nije bilo: ljudska sloboda, vladavina prava, demokratija, tržišna ekonomija, socijalna pravda, dostojanstven život za sve građane. Ako konstatujemo da smo u Jugoslaviji danas suočeni sa napetostima koje se možda ne mogu razrešiti, ali kojima se mora upravljati, tada bi naš sledeći korak trebao da bude uokviren pitanjem kako možemo da konceptualiziramo stvarnost u kojoj živimo. U nastojanju da ponudim referentni okvir za razmišljanje o putevima i sredstvima za dosezanje ustavne demokratije, predlažem da probamo da definišemo jednuteoriju okolnosti. Ovu kategoriju pozajmljujem od Janoša Kiša:

“Da bismo utvrdili zašto jedan tip promene – ili jedna određena strategija – dobija prednost u odnosu na druge, potrebna nam je teorija okolnosti koja raspolaže eksplikativnom sposobnošću da objasni sled događaja. Izraz ‘teorija’ upotrebljavam kako bih naglasio činjenicu da uslovi koji favorizuju određeni tip socijalne i političke promene treba da budu eksplicirani na opšti način. Formulacija ovakve opšte hipoteze zahteva konceptualno razjašnjenje. Potrebne su nam kategorije koje će precizno identifikovati fenomen koji želimo da istražimo…”³ Verujem da nam teorija okolnosti može pomoći da izbegnemo barem dva pogrešna pristupa našoj aktuelnoj situaciji. Prvi pogrešan pristup identifikovaću kao zamku mehaničkog modelskog mišljenja, gde bi nam se iskustva drugih zemalja servirala kao gotovi recepti. Drugi pogrešan pristup sastoji se u jednako mehaničkom prenaglašavanju konteksta datosti kao ekskluzivno relevantnog seta uzroka koji determinišu polje mogućnosti; u našem slučaju bi se radilo o dobro poznatoj (i, nadam se, konačno diskreditovanoj) priči o izuzetnosti, neuporedivosti itd. naše situacije.

Teorija okolnosti ima za cilj da identifikuje šta je – i na koji način – moguće i neophodno učiniti da bismo došli do demokratije. Reč je o pristupu koji polazi od refleksivnog odnosa prema okolnostima koje su dovele do promene režima i koje su odlučujuće uticale da promena režima bude baš takva kakva je bila. U sledećem koraku ovaj pristup pretpostavlja i refleksiju o socijalnim i političkim datostima nakon promene režima. Odavde sledi da misliti o mogućnostima demokratije u Srbiji danas, znači misliti u trijadi prošlost – sadašnjost – budućnost. Kad se kaže da datost živi u polju napetosti između prošlosti i budućnosti, to može izgledati kao jeftin kauzalitet. Ipak, verujem da je jednostavno reč o tome da se na minimalno pouzdan i racionalan način definišu koordinate novog početka. Promišljanje karaktera starog režima, uzroka i oblika njegove krize, načina njegove promene, te neposrednih dometa ove promene, informisaće nas o onome što je ostvareno, odnosno koliko daleko se otišlo u negiranju starog sveta. Nijedna promena režima, ma koliko radikalna bila, ne poništava celinu starog sveta. Zato pogled u prošlost treba shvatiti kao nužnu refleksiju koja nam pomaže da razumemo konceptualno mesto socijalnih, ekonomskih i političkih datosti, koje je Oto Kirhajmer nazvao ograničavajućim uslovima izgradnje novog društva, uslovima koji uokviruju prostor unutar kojih novi sistem mora da donese svoje prve odluke i da traži odgovore na postojeće probleme.⁴ Ovde treba imati u vidu i važnost ‘subjektivnog momenta’: reč je o doživljaju revolucije, ili o percepciji pomenutih ograničavajućih uslova od strane samih aktera promene, kao i o tome kako ovi akteri vide svoju post-revolucionarnu ulogu. Ako sve ovo pokušamo da predstavimo na jedan šematski način, videćemo da se specifične okolnosti koje uokviravaju razmišljanje o demokratskom konstitucionalizmu zgušnjavaju u dve grupe elemenata: 1) nasleđe (socijalističke i post-socijalističke) prošlosti; reč je o kompleksnoj kategoriji, koja uključuje refleksiju o individualnim, grupnim i komunalnim identitetima, ideološke obrasce političke akcije, kao i pitanja institucionalnih aranžmana i karaktera pravnog sistema; 2) karakter promene režima; ovde se pre svega pita da li je stari režim odbačen na radikalno revolucionarni način, ili je promena izvedena uz očuvanje jednog minimuma pravnog i političkog kontinuiteta sa starim režimom. Iskustvo strategija ustavnog kontinuiteta 1989. godine u Češkoslovačkoj, Mađarskoj, Poljskoj, kazuje nam da je reč o izboru koji ima dalekosežan značaj u procesima uspostavljanja ustavne demokratije.

2. Socijalizam: ustav bez ustavnosti, ili vladavina pomoću prava

2.1. Ustav i pravo u socijalizmu

Sumirajući mesto ustava u socijalizmu i u Miloševićevom režimu, namera mi je da identifikujem neka od bitnih ograničenja koja trebaju biti uzeta u obzir u razmišljanju o mogućnostima za afirmaciju ustavne demokratije u Jugoslaviji. U centru moje pažnje neće biti politička kultura. Relevantnijim mi se čine strukturna ograničenja, odnosno oni pravni, politički i ideološki momenti koji, ‘nadživevši’ socijalistički i nacionalistički režim, još uvek uokviravaju prostor za delovanje građana, socijalnih grupa i političke vlasti.

Mi znamo da se socijalistički režimi nisu zasnivali na konstitucionalizmu i vladavini prava.⁵ Upravo, svako ko razmišlja o socijalizmu brzo će se naći pred iskušenjem da zaključi kako pravo u ovom režimu nije bilo relevantno. Tačno je da su ustav i pravni sistem u celini predstavljali tek fasadu jednog poretka čija je temeljna pravila valjalo tražiti na drugom mestu. Ali odavde ne sledi nužno da ustav i pravo nisu bili važni. Forma i karakter prava zavise od onoga šta se od prava očekuje. Podsetiću da ustavno-demokratski koncept vladavine prava (rule of law) vidi pravo kao objektivirani okvir u koji se i državna vlast i građani uklapaju na načelno jednak način. Svako je uvek pod pravom, odnosno svako mora na nesumnjiv, transparentan i efikasan način biti podvrgnut apstraktnim opštim pravnim normama. ‘Svako’ je izraz koji treba shvatiti bukvalno, kao odrednicu koja obuhvata kako građane, tako i državne službenike. Vladavinski proces koji se ne ostvaruje u skladu sa opštim, apstraktnim, unapred poznatim pravilima, tek je ilegalna i nelegitimna zloupotreba vlasti, kroz koju država postaje personalizovana, pristrasna i neodgovorna, poništavajući u krajnjoj konsekvenci i samu mogućnost ljudske slobode.

Ustavno-pravna slika socijalizma bitno je drugačija. Sledeći Andraša Šaja, govoriću o vladavini pomoću prava (rule by law).⁶ U jednom uvodnom smislu, ustav i pravo u socijalizmu su bili naročiti instrumenti, koji su imali određenu ulogu u procesu ostvarivanja određenih – socijalističkih – ciljeva. Sledi da su karakter, sadržaj, forma, te domet ustava i prava bili uobličeni prethodećim razumevanjem suštine socijalizma i odatle izvedenim zadacima. Šta ovo znači? Prvo, očigledno je da pravo ne može biti shvaćeno kao objektivni okvir, koji bi uvek i na jednak način obavezivao svakoga. Istinski okvir društvene regulacije obeležen je terminom ‘izgradnja socijalizma’. Ovaj okvir predstavljen je kao objektivan, odnosno kao neupitan izvor smisla i smera društvene regulacije. Doista, njegova neupitnost bila je na više načina osnažena. Ali, na koji način je izgradnja socijalizma predstavljena kao objektivna i, kao takva, nužno nadređena pravu? Odgovor na ovo pitanje moramo tražiti u ideologiji. Socijalizam je bio svojevrsna ideološka realnost,⁷ poredak čiju reprodukcionu matricu je činila jedna slika istorije, ideal društva kojeg još nema, ali koje ‘mora moći biti’.⁸ organizacija legitimirana (samododeljenim) statusom ekskluzivnog posednika znanja o karakteru i putevima dosezanja jedine moguće budućnosti.

Ako je budućnost, shodno naučnim zakonima marksizma-lenjinizma, samo jedna, te ako je ta budućnost potpuno jasna samo partiji, sledi da je partijsko tumačenje njenog sadržaja i načina njenog dosezanja obavezujuće. Stoga ustav i pravo ne mogu biti ništa drugo do instrumenti koji pomažu da se neupitno obavezujuće partijske proklamacije o tome kako stvarnost treba da izgleda ‘sprovedu u život’. U ovom kontekstu, osnovni zadatak prava je kontrola, pa će pravo formalno i sadržinski biti određeno kao sistem naređenja i zabrana. Već je Lenjin bio uvideo da je problem ‘prelaznog perioda’ u tome što je tek manjina ovladala ‘objektivnim zakonima’, odnosno što je tek manjina u stanju da uoči suštinski važnu razliku između empirijski odredivih prividnih interesa konkretnih ljudi i empirijski neodredivih autentičnih interesa radničke klase i društva kao celine. Kako bi se ovi drugi interesi zaštitili i promovisali, neophodno je pravno nametnuti ispravne obrasce ponašanja i pravno zabraniti one pogrešne. Drugim rečima, pravo je jedan od instrumenata u tehnički kompleksnom, ali principijelno neosporivom procesu ostvarenja opšteg (istorijskog) interesa. Kao sistem naređenja i zabrana, ono ima važan zadatak da naredi svima da prihvate partijski definisano ‘idejno-političko jedinstvo’, odnosno da kroz sistem zabrana i kazni blokira svaku mogućnost artikulisanja autonomnih individualnih ili grupnih perspektiva. Ultimativni predmet pravnog regulisanja tako postaje napetost između propisanih ciljeva i pretpostavljene saglasnosti.⁹ Ovakvo pravo ne može biti apstraktan, neutralan, opšti i transparentan okvir društvenog delovanja. Pravo je tek ciljno-racionalni, iz ideološki određenog opšteg interesa izveden set uputstava koji propisuje neke od akcija države i neka ponašanja građana/podanika. Ovo pravo oscilira između pola hijerahijski razgranate, sitničavo detaljne regulative nekih oblasti života, i pola potpunog odsustva minimalno nužne regulative nekih drugih oblasti života.¹⁰ netransparentnost, pa često i tajnost. Posledica se može odrediti kao stanje institucionalizovane nesigurnosti: nepreciznost propisa poništava pravnu sigurnost, čineći podanike zavisnim od moći čije su sistemsko mesto (partija) u stanju da identifikuju, ali čije poteze nisu u stanju da predvide.

Sve ovo na poseban način važi i za ustav. Određenje ustava kao najvišeg pravnog akta tek je prividno. Iako nudi minuciozno detaljne odredbe o organizaciji državne vlasti, te podjednako detaljan katalog ‘osnovnih prava’, socijalistički ustav niti ograničava vlast, niti garantuje prava. Ustav je samo jedna od transmisija suverene moći, koja sama nije regulisana ustavom.¹¹ Partija, kao nosilac ultimativnog istorijskog znanja, jedina je u stanju da definiše zadatke političke vladavine i sredstva njihovog ostvarivanja. Zato ustav nije opšti okvir političkog autoriteta i individualne autonomije. Ustav je repozitorij mera koje “nosiocima političke vlasti olakšavaju delovanje (jer ih ne vezuju, kao što to čine ustav i zakoni u ustavno-pravnim državama)”.¹² Tako će ustav tipično identifikovati nosioca suverenosti, ukazujući na jasan način da suveren nije ustavno-pravno ograničen. Ustav će takođe reći kom cilju su društvo i svi njegovi delovi obavezni da teže, nudeći istovremeno nagrade (na primer, privilegije nazvane socijalnim pravima) za one koji su spremni da lojalno prihvate ovo određenje autentičnosti. Ukratko, ustav će nam (na tehnički detaljan ali pravno nesprovodiv način) reći šta je dozvoljeno i šta je zabranjeno, ali će kriterijum razlikovanja ispravnog i pogrešnog ponašanja ovek ostati nad-ustavni i ne-ustavni opšti interes, kao konačni izvor svekolike obaveznosti.

2.2. Ustav u socijalističkoj Jugoslaviji

Sve što je u prethodnom pod-odeljku rečeno o socijalističkom pravu, važi i za ustavno-pravni sistem socijalističke Jugoslavije. Naravno, mi se sećamo da je jugoslovenski samoupravni socijalizam svoju legitimaciju umnogome zasnivao na stalnom naglašavanju suštinskih razlika u odnosu na real-socijalistički koncept. Ali, isto tako odavno znamo da je arsenal ideološkog optimizma jugoslovenske partije kompromitovan na najgrublji mogući način. Baš kao i sve druge vladajuće komunističke partije, i jugoslovenski Savez komunista zadržao je sistemsko mesto nadustavnog suverena. Ako se u analizi samoupravljanja zađe iza ideološke magle koju je partija periodično proizvodila donoseći različite smernice, rezolucije i nove ustave – sve to kako bi menjala imena institucijama i društvenim akterima u jednom statičnom režimu – postaje jasno da je istinski sadržaj samoupravljanja činila decentralizacija, kako na institucionalno-političkom, tako i na radnom nivou.¹³ delanje naraslog broja političkih i samoupravnih aktera, zadržavajući ih u okvirima ‘samoupravnog pluralizma’. Ali na ovom putu dogodilo se nešto što je Jugoslaviju lišilo državnosti, odnosno što je učinilo “vakantnim metodičko mjesto konstituiranja jugoslavenske političke volje”¹⁴ Uzeti zajedno, principijelno nepromenjena uloga partije i gotovo potpuno razaranje saveznog nivoa političke vlasti, kreirali su stanje koje je Žarko Puhovski precizno odredio kao anarho-staljinizam.¹⁵ Šta se to u toku ‘razvoja sistema socijalističkog samoupravljanja’ dogodilo sa državom Jugoslavijom? Za odgovor na ovo pitanje nisu nam potrebne ozbiljne sociološke analize. Dovoljno je konsultovati poslednji jugoslovenski Ustav. Ne tvrdim da je jugoslovenski Ustav bio važniji od bilo kog drugog socijalističkog ustava. Ipak, iz razloga koje ću pokušati da objasnim, jugoslovenska partija je u ovom dokumentu eksplicirala svoju volju. Ustav sadrži formalizaciju partijske odluke o demontaži Jugoslavije. Već u uvodnoj odredbi države (up. Osnovna načela Ustava SFRJ, te član 1 Ustava) zapisano je da se ova zajednica zasniva na ravnopravnoj egzistenciji dva bitno različita tipa vrednosnih orijentacija: utopiji radnog društva pridružen je princip nacionalne konstitucije zajednice. Kakvu poruku su ovde uputili tvorci stvarnosti? Na koji način samoupravljanje, kao klasni princip, proizvodi nacionalnu ravnopravnost? Načelni odgovor glasi da samoupravni princip propisuje saglasnost ‘svih i svakoga’. Osnove uverenja u lojalnost građana/podanika, u sprovodivost propisane saglasnosti, te u održivost rezultata ovakvog napora, treba tražiti u načinu konstrukcije režima: socijalizam se (samo)opravdava predstavom harmonične komunističke zajednice. U ovoj optimističkoj slici, nacije imaju biti podvrgnute onom temeljnom konsenzusu koji im pripisuje partija kao nosilac znanja istorije.¹⁶ Pošto je partijski posredovano znanje o komunizmu ono što svi naši radni ljudi – bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost – dele, s harmonijom načelno ne bi trebalo da bude problema. Ovo se naziva bratstvom i jedinstvom.

Ipak, antagonistički sukob ova dva principa postaje očigledan kad se postavi pitanje o tome kako se dolazi do opšteg interesa Jugoslavije kao političke zajednice. U prvom momentu može izgledati kao da je odgovor izveden iz idealističkog radikalizma samoupravnog modela (koji predviđa razgranatu mrežu neposredne društvene komunikacije između samoupravnih subjekata): opšti interes predstavlja rezultat sporazumevanja i dogovaranja. Ali, kad se zapitamo ko su akteri koji se dogovaraju o opštem interesu, idealizam ustupa pred ogoljenom realnošću. Dogovaraju se federalne jedinice kao nacionalne države. “Radničko-klasna suverenost” ostvaruje se u okvirima samoupravnih nacionalnih partija-država.

Treba konačno primetiti da i klasna i nacionalna perspektiva postaju vodeći politički principi time što se ukida politički subjektivitet individue. U konačnom izvodu, kombinacija klasnog i nacionalnog proizvela je eksplozivni sistem monološkog nacionalnog pluralizma. U procesu koji se odvijao paralelno sa slabljenjem auto-legitimacijskog kapaciteta socijalističke ideologije, nacionalizam je postepeno preuzimao poziciju jedinog efektivnog sistemskog osnova zajednice, što je – u uslovima potpune sadržinske ispražnjenosti federalne države – za praktičnu posledicu imalo homogenizaciju jugoslovenskih nacija unutar republičkih granica, a pod vođstvom respektivnih nacionalnih ogranaka partije. U poslednjoj fazi njene egzistencije, Jugoslavija je bila tek mixtum compositum nacionalnih socijalizama, u čijem se jezgru nalazio mistični entitet Nacije, multiplikovan kroz federalne jedinice, nacionalne komunističke partije i samoupravne strukture.

3. Ustav u privatizovanoj državi

Opisano ideološko i institucionalno skretanje u desno moglo je biti izvedeno ‘bezbolno’ zahvaljujući mestu koje je dodeljeno nacionalističkoj ideologiji. Promovišući nacionalizam kao ideologiju nacionalne ravnopravnosti, komunistička partija se (samo)predstavila kao jedini legitimni nosilac Ideje u njenom izmenjenom obliku. Važnost okolnosti da su obe ideologije poticale iz istog izvora ne sme biti potcenjena. Nacionalizam je konceptualiziran na isti način kao i samoupravljanje: kao kolektivistička ideja koja poništava autonomni individualni subjektivitet, odnosno koja se institucionalizuje sa principijelnim ciljem da proizvodi jedinu dozvoljenu stvarnost. Ovim su vladajući postigli važan cilj. Izvršena je dalekosežna ideološka reforma, kojom je promenjen legitimacijski osnov režima, a da pri tom nije na neposredan način dovedena u pitanje njegova reprodukciona matrica. Međutim, dometi životnog veka socijalizma ovim su ipak bili relativno jasno naznačeni: 1974. godine jugoslovenski socijalizam odredio je svoje legitimne naslednike u obliku (post)jugoslovenskih nacionalizama.

Egzekucija je pokrenuta u Srbiji, i na odlučan način je usmeravana iz ove jugoslovenske republike. Analiza tragičnih događaja koji su sledili izlazi iz okvira moje teme. Ovde ću samo skicirati osnovna obeležja ‘ustavnog sistema’ koji je bio na snazi u periodu Miloševićeve vladavine (i koji je na snazi i u današnjoj Jugoslaviji).

Prvi – još uvek važeći – ustav post-komunističke Srbije donela je komunistička skupština jedne federalne jedinice koja je u tom trenutku bila članica socijalističke savezne države. Pošto su ovim aktom sankcionisani individualna autonomija, politički pluralizam, vladavina prava, podela vlasti, tržišna ekonomija¹⁷ itd., odnosno pošto je na eksplicitan način negiran savezni Ustav, možemo samo zaključiti da je donošenjem ustava od 1990. godine Srbija – striktno ustavno-pravno govoreći – proglasila otcepljenje od socijalističke Jugoslavije, mnogo pre nego što su se na ovakav čin odlučile ‘separatističke republike’. Naravno, pogrešno bi bilo misliti o srpskom režimu kao prvom koji je sredstvima ustavne demokratije delegitimirao socijalizam. Reč je pre bila o delegitimiranju same mogućnosti zajedničkog života, što je ponuđeno kao odgovor na jedno prethodno eksplicirano i pre-stabilizovano pitanje: demokratija ili Jugoslavija. Pitanje je bilo lažno, i proizvelo je katastrofalne posledice. Njegove autore možemo nazvati ‘udruženim nacionalističkim elitama socijalističke Jugoslavije’. Reč ‘demokratija’ funkcionisala je u poslednjoj fazi života jugoslovenske države kao tek loše skrojena maska za nacionalistički ekskluzivitet, čiji su branioci bili kako ‘unitarna’ Srbija, tako i ‘separatističke’ republike, udruženi u naporu da po svaku cenu dokažu kako demokratska rekonstrukcija Jugoslavije nije moguća.

U aprilu 1992. godine usvojen je Ustav SR Jugoslavije, čime je formalizovana predstava o nastanku jedne nove federalne države. Doista, nije lako poricati da su u vreme donošenja ovog akta postojale neke teritorije koje su nazivane Crnom Gorom i Srbijom. Te su teritorije imale neke (doduše, ne uvek nesporne) granice, bile su naseljene nekim stanovništvom (čiji status ravnopravnih građana-državljana nije uvek bio nesporan), imale su neke organe političke vlasti (čiji demokratski legitimitet nije bio nesporan, ali čija sklonost ekstenzivnoj upotrebi nasilja u unutrašnjim i spoljnjim odnosima nije ostavljala mesta sumnji da se radi o organizacijama koje poseduju barem jedno autentično svojstvo moderne državnosti – monopol fizičke prinude). Iz ugla dogmatske teorije države gotovo bi se moglo zaključiti kako je ovim entitetima za rešenje njihovih problema nedostajao tek nesumnjiv, opštevažeći pravni okvir. Sledilo bi da su problemi rešeni donošenjem saveznog Ustava, koji je integrisao Srbiju i Crnu Goru, učinivši istovremeno transparentnim njihov pravni i politički status. Sledilo bi takođe da je usvajanjem ovih najviših akata izvršen miran prelaz iz socijalizma u režim ustavne demokratije. Ipak, snabdeveni istorijskim znanjem, mi smo svesni da bi ovakav zaključak bio pogrešan. Pogledajmo o čemu je reč.

Datum stupanja na snagu Ustava SRJ ujedno je i datum nastanka nove države, što bi samo po sebi moglo da govori u prilog tezi da su oni koji su doneli odluku o stvaranju nove zajednice od samog početka bili svesni konstitutivnog značaja ustava i ustavnosti. Na prvi pogled može se učiniti kako je treća Jugoslavija nastala kao rezultat (ustavno formulisane) refleksije o tragičnim konsekvencama građanskog rata, kao pokušaj onih koji su ‘ostali verni ideji Jugoslavije’ da se 1) doprinese mirnom raspletu krize, da se 2) identitet nove države definiše na nedvosmislen način, prihvatljiv kako za susede tako i za celu međunarodnu zajednicu, te da se 3) obezbedi ustavni prelaz od socijalizma i ratnog stanja ka demokratskoj normalnosti otvorenog društva. Ukratko, reč bi bila o ‘ustavnoj revoluciji’ uporedivoj sa promenama režima u Centralnoj i Istočnoj Evropi 1989. godine, izraženoj kako kroz proceduralno-pravni, tako i sadržinski (u smislu opredeljenja da se Jugoslavija ‘sačuva za narode koji je žele’) kontinuitet između socijalističke Jugoslavije i nove federacije. Ali, šta u stvari znači teza o kontinuitetu? Podsetiću da je 1989. godine termin ustavni kontinuitet označavao revolucionarnu promenu na način reforme, odnosno prelaz iz socijalizma u demokratiju uz poštovanje revizionih normi socijalističkih ustava. Aktuelni jugoslovenski ustav je, prema samorazumevanju njegovih tvoraca, takođe donet u skladu sa revizionim postupkom do tada važećeg Ustava SFRJ. Po ovom samorazumevanju, kontinuitet se sastojao u tome što je Savezno veće Skupštine SFRJ usvojilo i proglasilo novi Ustav na osnovu prethodne saglasnosti republičkih skupština. Ipak, setićemo se da se socijalistička Jugoslavija sastojala od šest republika, od kojih su samo dve dale saglasnost na predlog teksta novog Ustava, te da Savezno veće (kome je mandat istekao 1990. godine) u momentu donošenja ustava nije imalo kvorum propisan Ustavom SFRJ. Može se naravno reći da su ove manjkavosti posledice činjenice da su se ostale četiri republike otcepile od Jugoslavije, ali to ne menja ništa sa stanovišta procedure.¹⁸ parlamenta (upravo, ustavno-pravno nepostojeće političko telo) jedne već nepostojeće države.¹⁹ Dok su u promenama režima 1989. godine revizione procedure socijalističkih ustava poštovane iz određenih političkih razloga, ovde je – takođe iz političkih razloga – kršenje revizione procedure proglašeno njenim poštovanjem. S obzirom da se radi o sasvim neobičnom slučaju pozivanja ustavotvoraca na nepostojeće norme i njihovom istovremenom kršenju²⁰, sledi da je odbrana ideje kontinuiteta sa starom državom bila toliko bitna za osnivače države, da su oni osećali potrebu da je nekako i pravno izraze. Znamo da razlog ovome treba tražiti u nastojanju da se očuva međunarodni pravni i politički kontiniuitet, odnosno u nadi da će nova država biti prihvaćena kao legitimni naslednik stare u međunarodnoj zajednici. Ubrzo je postalo jasno da se radilo o pogrešnoj kalkulaciji. Ali, ovakav način donošenja Ustava ostavio je dalekosežne posledice po unutrašnje odnose u novoj državi. Pre svega, treća Jugoslavija sve do danas pati od nedostatka elementarnog konsenzusa o ‘naslovu zajednice’. Ljudima koji žive na ovom prostoru nije ponuđena iole ozbiljna mogućnost da kažu da li uopšte žele ovu državu, niti (u slučaju pozitivnog odgovora na prvo pitanje) kakva bi ona trebala da bude. Umesto toga, preostali komunisti (srpski i crnogorski) u nepostojećoj delegatskoj skupštini koja više nije nikoga predstavljala odlučili su da stvore novu državu, proglase kraj komunističke Jugoslavije i uvedu demokratiju, sve to na osnovu zatvorenih partijskih dogovora i gotovo tajno pripremljenog dokumenta, koji su nazvali ustavom.

Najzad, donošenjem saveznog Ustava kreiran je nov oblik ustavno-pravnog haosa. Dok je u prethodnom periodu Ustav Srbije od 1990. bio u očiglednom raskoraku sa Ustavom SFRJ, počev od aprila 1992. godine ovaj akt je u mnogim bitnim elementima u sukobu sa Ustavom SRJ. Nikakav napor nije učinjen da se Ustav Srbije uskladi sa Ustavom Saveza čiji je ova federalna jedinica član.²¹ Ovakvim ‘nečinjenjem’ je i pravno i faktički poništena državnost treće Jugoslavije. Pravno, u ovoj ‘državi’ postoje norme (up. ustave Srbije i Jugoslavije) koje istovremeno regulišu istu materiju, na međusobno kontradiktoran način. Drugim rečima, u Jugoslaviji ne postoji hijerarhija pravnih propisa, što konačno znači da u Jugoslaviji ne postoji ništa što bi se moglo nazvati pravnim sistemom. Teritorijalni entitet u kome ne postoji pravni sistem ne može se zvati državom.

Kako je faktički funkcionisao ovaj režim? U najkraćem, Miloševićeva Jugoslavija bila je šizofreno društvo. Teška bolest mogla se dijagnosticirati na mnogim nivoima: na nivou institucionalnih aranžmana, koji su oficijelno hvaljeni kao demokratska postignuća, dok su istovremeno na očigledan način bili skrojeni po meri jedne partije i jednog čoveka; na nivou političkih praksi, gde su privatizacija i personalizacija²² celog političkog polja predstavljani kao legitimni politički procesi; u diskrepanciji između numeričke inflacije pravnih propisa i gotovo potpune irelevantnosti prava; u ciničnom disparitetu između režimske samoproklamovane brige za prosperitet, ‘nacionalnu čast i dostojanstvo’ s jedne strane, i ekonomske, socijalne i kulturne bede stanovništva, s druge strane; u kontrastu između režimske tvrdnje o ‘konačno ostvarenoj slobodi za sve građane’, s jedne strane, i kombinacije straha i apatije koja je vladala među stanovništvom, s druge strane; u kontrastu između navodnog ostvarenja ‘našeg stvarnog identiteta’, s jedne strane, i gotovo potpune atomiziranosti i desubjektiviranosti građana/podanika, s druge strane.

Drugim rečima, temeljno svojstvo režima u njegovom ‘institucionalnom’ aspektu predstavljala je arbitrernost. Najmanje što se može reći za ovu ‘osakaćenu legalnost’ (Giljermo O’Donel)²³ procedurama, nije predstavljao neutralni okvir zajedničkog života – reč je bila pre o autoritarnom instrumentu kojeg su vladajući koristili za svoje posebne ciljeve. Slika ovog režima bila je ipak komplikovana, nudeći neobičnu mešavinu neograničene sile i nemoći. S jedne strane, režim se činio veoma snažnim: ekstremno razgranat i moćan državni aparat koristio je svoje multiplikovane instrumente represije kako bi kontrolisao sve relevantne socijalne i političke oblasti života. U ovom nastojanju upotrebljavani su i golo nasilje i ideološka manipulacija, kreirajući stanje izopačene kombinacije populističke podrške i straha. Ali, s druge strane, i pored toga što ovakva sveobuhvatna represija zahteva preciznu organizaciju državnog aparata, institucije ovog režima bile su veoma rudimentarne. Ultimativno utemeljen u ekstremnoj nacionalističkoj ideologiji, odnosno u mističnoj organskoj predstavi nacije kao entiteta koji se odlikuje neponovljivom moralnošću i koji je okružen ‘drugima’ kao neprijateljima, režim je poništavao ne samo individualnu i grupnu autonomiju, već i prostor za sopstvenu institucionalizaciju. Iz namesništva racionalno nespoznatljivog entiteta logično, kao jedino moguće rešenje, proizilazio je sistem dominacije koja nije samo principijelno neograničena, već je i visoko personalizovana.²⁴ Ovaj sistem sastojao se od neobično struktuiranih koncentričnih krugova moći, koje su obrazovali dvorski intelektualci, ekonomska mafija, tajna i druge vrste policije, vojska, vladajuća partija sa njenim ‘koalicionim’ satelitima, svi sa Predsednikom Republike kao centrom paukove mreže i personifikacijom sistema.²⁵

4. Jugoslavija nakon promene režima: status quo pred-političkog stanja

Promena režima u oktobru 2000. godine materijalizovana je kroz strategiju kontinuiteta,čime je izražena ambicija da se radikalna demokratska transformacija provede u obliku pravne i političke reforme. Reč je o izvanredno značajnom postignuću, već i zato što bi u situaciji u kojoj smo živeli revolucionarni raskid sa starim režimom gotovo sigurno rezultirao nasiljem velikih razmera i brojnim ljudskim žrtvama. Drugo, strategija kontinuiteta omogućila je da se izbegnu zamke revolucionarne pravde i pravnog nihilizma. Interesantno je primetiti da je, za razliku od iskustva 1989. godine, u promenama u Srbiji 2000. godine kontinuitet bio sačuvan bez pregovora i eksplicitnog sporazuma između predstavnika starog režima i njegovih demokratskih oponenata. Snaga događaja bila je takva da je stari režim jednostavno morao da prizna pobedu opozicije na izborima koji su bili zamišljeni kao fasadni. S druge strane, pošto je dojučerašnja demokratska opozicija na ovim izborima osvojila demokratski legitimitet, nakon pobede nije bilo politički mudro učiniti korake koji bi vodili daljoj radikalizaciji, kroz delegitimiranje, delegalizaciju ili kriminalizaciju²⁶ predstavnika starog režima, ili kroz protiv-ustavnu demontažu zatečene institucionalne strukture. Izabrana je najbolja moguća strategija. Ali, mislim da osnovno pitanje s kojim moramo da se suočimo glasi da li je kontinuitet i danas, u drugoj godini nakon promene režima, još uvek održiva strategija.

Ustavni kontinuitet je, ako pogledamo i prihvatimo kao donekle relevantno iskustvo zemalja koje su ovu pravnu i političku tehniku koristile da napuste komunizam, jedna složena strategija, koja u sebe uključuje i nezanemarive elemente fikcije. Ovde se u početnom koraku ‘ozbiljno shvata’ lažni ustavni okvir jednog autoritarnog režima. Drugim rečima, ovde se fiktivni ustav, ustav-fasada, koristi sa ciljem da se kreira režim ustavne demokratije. O čemu je reč? Podsetiću da se u jezgru strategije kontinuiteta nalazi apsolutna vernost načelu vladavine prava. S jedne strane, intencija promene ovde je genuino revolucionarna: radi se o delegitimiranju i dekonstrukciji starog režima, što je neposredno praćeno kreiranjem osnova jednog kvalitetno drugačijeg društva i zajednice. Ali, s druge strane, ova radikalna socijalna i politička transformacija provodi se u obliku pravne i političke reforme, odnosno uz očuvanje pravnog kontinuiteta sa režimom koji se osporava. Normativna osnova ovog opredeljenja je jednostavna: nova zajednica koja hoće da počiva na principu vladavine prava ne može za svoj prvi čin imati revolucionarno kršenje prava (ma kakvo to pravo bilo). Oni koji se bore za vladavinu prava, moraju se od samog početka svog poduhvata ponašati kao da žive u pravnom sistemu.²⁷ Ovaj uvid upućuje na prvu poteškoću u statusu kontinuiteta u današnjoj Jugoslaviji, koja je određena jednim od opisanih aspekata nasleđa prošlosti: striktno pravno posmatrano, Jugoslavija nije država, zbog jednostavne okolnosti da na ovom prostoru ne postoji pravni sistem koji bi obavezivao sve njene građane i obe federalne jedinice. Zato pomenuti normativni zahtev strategije kontinuiteta – afirmacija apsolutne vernosti principu vladavine prava, tako što bi se stari pravni sistem iskoristio kao instrument njegovog sopstvenog demontiranja i uspostavljanja konstitucionalne demokratije – ovde ne može biti primenjen, jednostavno zato što ne postoji pravni sistem na koji bismo se u ovakvom poduhvatu mogli osloniti. Egzistencija međusobno kontradiktornih ustava i zakona u prethodnom periodu nije sa stanovišta režima predstavljala problem, pošto su pravni propisi obrazovali tek akcesorni aglomerat naređenja i zabrana, čija se principijelna funkcija sastojala u dodatnom stabilizovanju režima. Nocioci privatizovane moći bili su u poziciji da arbitrerno biraju sredstva kojima će održavati stabilnost svoje vladavine.

Danas bi neodrživost ovakve situacije trebala biti jasna. Iako se demokratski karakter promene režima od oktobra 2000. godine u političkom diskursu gotovo uopšte ne osporava, moglo bi se tvrditi da demokratski epitet post-Miloševićevog režima postaje svakim danom sve teže braniti, s obzirom na elementarnu činjenicu da je Jugoslavija i dalje državna i ustavno-pravna fikcija, te da se ništa ne čini da se ovakvo stanje promeni. Stanje u kome se nalazimo je u strogom smislu pred-pravno i pred-političko. Zato bi bilo ispravnije tvrditi da je promena režima 2000. godine bila tek proto-demokratska, odnosno da je uklanjanjem starog režima učinjen samo prvi neophodan korak u procesu tranzicije od arbitrernih režima koji su se zasnivali na ideološki utemeljenoj represiji ka režimu koji bi se zasnivao na vladavini prava. S obzirom na mnogostruke i često potencijalno kontradiktorne imperative koje nameće tranzicija, zadržavanje postojećeg pred-ustavnog i pred-političkog stanja ne može biti shvaćeno samo kao ostajanje u zatečenom provizoriju. Figurativno govoreći, vreme za Jugoslaviju ne stoji, već se vraća unatrag. Jer, iz socijalističkog i nacionalističkog režima nismo nasledili samo probleme. Nasledili smo određene – u bîti kolektivističke i protiv-liberalne – percepcije individualnog, grupnog i komunalnog identiteta. Identiteti pojedinaca, ekonomskih, socijalnih i kulturnih grupa, te konačno identitet zajednice, nisu formalno situirani. Ovi identiteti su slobodni od ustavne forme, od institucionalnih okvira, kao i od proceduralnih pravila igre koja bi definisala karakter i dinamiku njihovih međusobnih odnosa. Tako se na primer možemo zapitati da li je moguće utvrditi ko u ovoj ‘državi’ poseduje koja osnovna prava. Odgovor na ovo pitanje je negativan, iz dva osnovna razloga. Prvo, znamo da su su subjekti kompletnog kataloga osnovnih prava garantovanih demokratskim ustavom državljani. Ovo je smisao poznatog uvida po kome je državljanstvo status koji određuje okvir individualnog identiteta. Mi ne možemo pouzdano znati ko su državljani entiteta koji se naziva Jugoslavijom, već i zato što na jednom delu ove teritorije (Kosovo) postoje neki obavezujući propisi koji su doneti uz odlučujuće učešće ‘međunarodne zajednice’, te koji pravno i faktički isključuju primenu jugoslovenskih i srpskih propisa na ovoj teritoriji. Drugo, ako za trenutak suzimo našu pažnju na one građane za koje sa izvesnošću možemo konstatovati da nisu pod međunarodnim protektoratom, suočićemo se sa već pomenutim problemom nesklada između ustavnih ordedaba o osnovnim pravima u ustavima Srbije i Jugoslavije. Ovaj nesklad kreira pravnu nesigurnost, poništavajući mogućnost ustavne identifikacije individualnog identiteta. Na primer, ako je pravo na život temeljno ljudsko pravo, te ako Ustav Jugoslavije zabranjuje smrtnu kaznu za krivična dela definisana saveznim zakonom, dok istovremeno Ustav Srbije poznaje smrtnu kaznu za dela definisana republičkim zakonom, zaključak može biti samo jedan: moj život je izložen na milost i nemilost onih koji poseduju načelno neograničenu moć da odluče po kom pravu i kako će mi suditi. U jednom minimalnom liberalnom smislu, ako ne znam gde su granice mogućnosti države da upotrebi silu protiv mene, ja niti nisam građanin, nego sam tek podanik. Podaništvo nije oblik identiteta. Ukratko, ono što ostaje u pred-pravnom i pred-političkom stanju jesu neki kvazi-prirodni identiteti (nacionalni identitet), ili neki socijalni identiteti čija svojstva nije moguće na jasan način konceptualizirati. Sve ovo važi kako za pojedinca lišenog sigurnosti u pravima, tako i za državu lišenu ustavno-pravnog oblika.

Vraćajući se problemu ustavnog kontinuiteta u kontekstu ‘globalne’ slike današnjeg trenutka, tvrdiću nešto što mi se čini trivijalno očiglednim: ustavni kontinuitet kao strategija za budućnost, odnosno kao put donošenja novog ustava, ima smisla samo ako se svi politički relevantni akteri u Jugoslaviji mogu složiti da savezni Ustav od 1992. godine predstavlja prihvatljiv pravni okvir za demokratsku tranziciju federacije.²⁸ Ovde ćemo se odmah suočiti sa jednim neobičnim problemom empirijske naravi. Oktobarski prevrat bio je prevrat u Srbiji, koji je oslobodio Jugoslaviju jednog lošeg režima. To možemo izraziti i ovako: u meri u kojoj demokratiju pretpostavljamo autoritarizmu, ova smena bila je potrebna celoj Jugoslaviji. Ali odavde ne sledi da svi politički relevantni akteri u Jugoslaviji na isti, ili kompatibilan, ili barem u minimalnom smislu dijaloški orijentisan način, tumače rezultate ove promene. Mi smo suočeni sa nedostatkom elementarnog konsenzusa o tome šta se u stvari dogodilo, koji je domet onoga što se dogodilo, za koga je ovaj ishod relevantan, te, konačno, šta i na koji način sada treba činiti. Nedostatak ovog konsenzusa se u današnjoj političkoj praksi vrlo brzo prevodi u nedostatak konsenzusa o legitimitetu jugoslovenske državnosti kao takve.

Ovo nas dovodi do pitanja ko bi trebali biti subjekti eventualne ustavotvorne strategije kontinuiteta na nivou Jugoslavije. Suočeni smo sa pitanjem o odnosu demokratskih režima u Srbiji i Crnoj Gori, kao i sa pitanjem njihovog odnosa prema Jugoslaviji. Na ovoj tački kriza kontinuiteta postaje očigledna. Vlasti jedne federalne jedinice (Crna Gora) ne priznaju federalni ustav niti federalnu državu. Vlasti druge federalne jedinice (Srbija) verbalno se zalažu za Jugoslaviju, ne čineći međutim ništa da usklade sopstveni ustavni i pravni sistem sa saveznim Ustavom. Insistiranje na kontinuitetu postaje pravno-tehnički neodrživo u situaciji u kojoj se obe članice federacije samo-oslobađaju obaveze da poštuju savezni Ustav. Dok u Srbiji vidimo jeftinu manipulacijsku strategiju pozivanja na vernost državi čiji se propisi krše, legitimacijski argument koji dolazi iz Crne Gore je načelno ozbiljniji: ovde se ističe ne samo stav da je postojeći federalni Ustav loš, već i da država u svojoj egzistenciji pati od neizlečive bolesti koja je posledica ‘izvornog greha’, odnosno nelegitimnog načina njenog nastanka. Jedva da je potrebno reći kako ovaj argument nije do kraja lako osporiti. Problem je potenciran amandmanima na savezni Ustav od jula 2000, koji su poništili originalnu ustavnu formulaciju o ravnoteži između dve federalne jedinice, uvođenjem odredaba o neposrednom izboru za saveznog Predsednika i za federalni dom saveznog Parlamenta. Neposredno nakon usvajanja amandmana, Parlament Crne Gore je rezolucijom odbio da prizna ove promene. Dalekosežna posledica sastojala se u ex ante odbijanju da se priznaju rezultati izbora za amandmanima redefinisane savezne organe.²⁹ U ovakvoj konstelaciji ne postoji spremnost za politički dijalog,odnosno za komunikaciju u okvirima opšteprihvaćenih obavezujućih pravila igre. U Jugoslaviji više ne postoji minimalni set pravnih pravila koje bi svi njeni građani i politički subjekti prihvatali kao obavezujuće. Ponoviću već izrečen opori zaključak: Jugoslavija nije država.

Sadašnja situacija može se prepoznati kao kvazi-politički provizorijum, koji se očigledno neće moći dugo održati. Sa Miloševićevim padom i početkom demokratske tranzicije u Srbiji, demokratija je prestala da bude relevantno pitanje na nivou Jugoslavije, odnosno za Jugoslaviju. Pobeda proto-demokratskih snaga u Srbiji na paradoksalan način otvorila je prostor za de-legitimiranje Jugoslavije. I temeljno pitanje glasi može li se demokratija opet učiniti relevantnim pitanjem. Situacija je teška: potrebno je legitimirati politički stav da je demokratija legitimni instrument rešavanja problema na ovom prostoru. Ovde se pita kako od situacije u kojoj je u pitanju legitimitet Jugoslavije stići do situacije u kojoj će pitanje biti legitimitet u Jugoslaviji. Ovo je problem mogućnosti rekonstrukcije konsenzusa o vrednosti očuvanja Jugoslavije kao države.

5. O načinu donošenja ustava

Ponoviću da se oktobarski prevrat 2000. godine može razumeti kao početak tranzicije od autoritarnog ka demokratskom režimu. Stari režim je uklonjen, a akteri promene su se svi izjasnili u prilog ustavne demokratije. U prethodnom odeljku pokušao sam da pokažem kako je osnovna prepreka uspostavljanju demokratije u Jugoslaviji stanje pred-političkog i pred-pravnog status qua-a. Demokratija ne može da egzistira bez države i prava, iako mi već drugu godinu živimo u provizoriju iz koga smo naučili da je bez države i prava nekako moguće (pre)živeti. Ali domet ovog podviga je ograničen, pošto nas ovakvo stanje svakim novim danom sve više udaljava od perspektive demokratske normalnosti. Zato se na ovom mestu treba setiti starog diktuma Hane Arent: “Osnovni nesporazum je u propuštanju da se uoči razlika između oslobođenja i slobode; ništa nije beskorisnije od pobune i oslobođenja, ukoliko oni nisu praćeni ustavom novoosvojene slobode…” Jednostavno, ‘destruktivnoj’ fazi promene režima mora da sledi proces izgradnje novog poretka, koji bi pravno stabilizovao i institucionalizovao revolucionarnu intenciju. Ovde je reč o imperativu normativne reintegracije društva.

Ukratko, Jugoslaviji i Srbiji su potrebni novi ustavi, koji bi konstitucionalizovali okvir demokratske tranzicije. Kad se društvo nakon promene režima suoči sa donošenjem novog ustava, moramo se zapitati ko će biti ustavotvorac, na koji način će ustav biti usvojen, te u kom trenutku nakon promene ustav treba da bude usvojen: ovo su pitanja o autoru, o proceduri i o vremenu donošenja ustava. Svi ovi problemi nakon promene režima dobijaju konotacije koje ih razlikuju od ustavotvorstva u ‘normalnim’ vremenima. Sâmo njihovo pominjanje implicira da je pitanje legitimiteta od kritičnog značaja za post-revolucionarni ustav. Ne verujem da je u našoj situaciji prihvatljiv ‘realistički’ stav koji bi tvrdio da je pitanje legitimnosti ustava prvenstveno pitanje njegove dosledne primene, odnosno njegove prihvaćenosti kao obavezujućeg okvira političkih i socijalnih procesa, neovisno od toga kakav je bio način njegovog donošenja. Razlozi koji upućuju na odlučnu važnost legitimiteta ustavotvornog postupka mogu se sumirati na sledeći način: doneti ustav nakon promene režima znači definisati nove identitete, što važi kako za sve pojedince, tako i za političku zajednicu. Sledi da ovakav ustav nije samo temeljni, već je pre svega utemeljujući akt, propis kojim se pravno formalizuju odluke koje čine mogućom egzistenciju državljana i države. Post-revolucionarni ustav je akt samo-određenja.³⁰ Najvažnija utemeljujuća ustavna odluka je ona kojom se odgovara na pitanje kojim ljudima će biti priznat status građana/državljana. Ova odluka zasnivaće se na prethodećem odgovoru na pitanje za koju grupu ljudi se donosi ustav. Verovatno je da će načelno grupa biti određena kao ‘narod’, odakle će slediti određenje ustava kao emanacije narodne suvernosti. Ali ovde još nedostaje odgovor na pitanje kako se identifikuje ‘narod’ koji će biti subjekt ustavnog poretka, odnosno kojim empirijskim pojedincima će biti priznato svojstvo pripadnika naroda. Kriterijum odgovora na ovo pitanje (što je ni manje ni više nego kriterijum prevođenja empirijske grupe ljudi u ustavnu kategoriju ‘naroda’) može biti inkluzivan ili ekskluzivan.³¹ Od toga koji kriterijum ustavotvorci izaberu, odlučno će zavisiti status svakog pojedinca u državi, status pred-političkih grupa, te konačno karakter političke zajednice. Ovo nas vraća pitanju ko će biti ustavotvorci, odnosno koji ljudi će doneti odluku o utemeljujućem izboru identiteta, te kako će ovo njihovo pravo biti legitimirano. Podjednako su važna pitanja o načinu organizovanja ustavotvoraca (koji organ će biti ovlašćen da donese ustav i kako će ovaj organ biti formiran), te o procedurama ustavne deliberacije (kako će se raspravljati o mogućim ustavnim rešenjima i kako će ustav biti usvojen).

Pre nego što predložim ko i kako treba donese novi ustav za Srbiju i Jugoslaviju, ukratko ću ukazati na značaj pitanja o vremenu donošenja ustava. Teza glasi da je moguće identifikovati momenat nakon promene režima koji je najpovoljniji za ustavnu reviziju. Ako se taj momenat propusti, posle će biti mnogo teže doneti ustav, te konačno takav ‘zakasneli ustav’ će možda patiti od mana od kojih ne bi patio da je bio donet pravovremeno. O čemu je u stvari reč? Brus Akerman kaže da je ‘window of constitutional opportunity’ otvoren samo kratko vreme posle promene režima, jednostavno zato što su neposredno nakon promene pobednici još uvek ujedinjeni snagom revolucionarnih principa. Tip političkog pluralizma karakterističan za ‘normalnu politiku’ još uvek je u drugom planu. Zato je neposredni postrevolucionarni period idealno vreme za konstitucionalizaciju principa i aranžmana koji će biti podjednako prihvatljivi za sve.³² Drugim rečima, ako je zadatak ustava da formalizuje konsenzus ili barem univerzalno prihvatljiv kompromis o najvažnijim pitanjima, najpovoljniji momenat za ustavnu reviziju je vreme u kome su akteri promene i velika većina građana – bez obzira na sve legitimne razlike koje inače tvore bazu političkog pluralizma – ujedinjeni uvidom da normativna reintegracija i politička rekonstrukcija društva predstavljaju najvažnije zadatke. Komparativno iskustvo promena režima kazuje nam da ovaj momenat traje kratko, jer na njegovo mesto veoma brzo dolaze imperativi dnevne politike koji produbljuju razlike među političkim akterima.

Danas samo možemo da konstatujemo da je ustavni momenat u Srbiji i Jugoslaviji propušten. Ustavna i politička slika Jugoslavije bi danas možda bila manje mračna da je iz Srbije neposredno nakon oktobarske promene došla nedvosmislena poruka o proceduralnoj i sadržinskoj nelegitimnosti julskih amandmana. Ta poruka je trebala da sadrži jasan stav da je za post-oktobarsku Srbiju neprihvatljivo Miloševićevo redukovanje federalne autonomije Crne Gore, i trebala je biti praćena zahtevom za ukidanjem julskih amandmana. Da je to učinjeno, vlasti u Crnoj Gori ne bi imale valjan razlog da odbijaju ozbiljne pregovore o demokratskoj rekonstituciji Jugoslavije. Drugo, vlasti Srbije trebale su pristupiti uklanjanju svih nesaglasnosti republičkog Ustava sa saveznim. Teza o beskorisnosti ovakve revizije u momentu kada se ne zna šta će biti sa Jugoslavijom, u najmanju ruku je sporna ako dolazi od vlasti koja se verbalno zalaže za demokratiju.

Kako izaći iz ovakvog pred-političkog stanja? Izgleda da se mogući putevi mogu svesti na tri scenarija. Po prvom scenariju, napori za uspostavljanje dijaloga između vlasti dve federalne jedinice neće dati rezultate. U Crnoj Gori će biti raspisan referendum koji će rezultirati nezavisnošću ove republike. Po drugom scenariju, predlog za otcepljenje neće dobiti većinu i Crna Gora će ostati u federaciji. Po trećem scenariju, napori za uspostavljanje dijaloga će dovesti do određenog uspeha, odnosno rezultiraće minimalnim konsenzusom da je neki oblik zajedničke države prihvatljiv za obe jedinice. U vreme pisanja ovog teksta potpuno je nejasno koja će od navedenih opcija biti afirmisana i svako izražavanje normativne preference za neku od njih predstavljalo bi tek beskorisnu spekulaciju. Važnijim mi se čini sledeće: bez obzira šta se dogodi, svaki ishod zahtevaće donošenje novog (ili novih) ustava. Opstanak Jugoslavije moguć je samo kroz temeljnu rekonstrukciju kako saveznog, tako i republičkih ustava. U slučaju da se Jugoslavija raspadne, Srbija će morati da donese novi ustav, pošto je sadržaj postojećeg najvišeg pravnog akta takav da predstavlja prepreku institucionalizaciji demokratije.

Verujem da se na pitanja o donosiocu ustava i o proceduri njegovog usvajanja može odgovoriti jednim načelnim setom preporuka, koji bi bio primenjiv u svakom od navedenih scenarija. Ovo zato što će problem nakon bilo kog od mogućih ishoda biti isti: kako omogućiti prelaz jednog društva devastiranog iskustvima socijalizma i ekstremnog nacionalizma u režim ustavne demokratije. Verujem da u oba slučaja (donošenje ustava za Jugoslaviju i za Srbiju) demokratskom intencijom rukovođeni ustavotvorni proces treba da otpočne refleksijom na karakter neposredne prošlosti i na činjenicu etničke heterogenosti društva. O značaju ovih pitanja za ustavnu koncepciju i sadržinu pisaću u završnom odeljku. Ali mislim da se radi o pitanjima koja (bi trebalo da) utiču i na ustavotvorni postupak. Ako je naš cilj da postavimo pravne i političke osnove za društvo u kome će rizik ponavljanja poražavajućih iskustva prošlosti biti uklonjen ili barem sveden na minimum, tada ustavu mora biti osigurano sistemsko mesto koje mu u prethodnim režimima nije pripadalo. Umesto političkih poredaka zasnovanih na arbitrernom nametanju kolektivističkih ideologema empirijski neodredive ‘volje’ i nepostojećih ‘interesa’, nama je – kao uslov same mogućnosti uspostavljanja i stabilizovanja države – neophodan politički poredak zasnovan na univerzalnim vrednostima i apstraktnim normama. Ovakvo načelno opredeljenje mora da bude izraženo i u određenju ustavotvorca i procedure donošenja ustava.

Koje telo bi trebalo da donese ustav? Postoje dve mogućnosti.³³ Ako bi politička preferenca bila očuvanje kontinuiteta, ustav bi usvojio parlament, u skladu sa važećim revizionim normama.³⁴ Drugi pristup se zasniva na uvidu u nelegitimnost postojećeg ustavnog okvira, te se zalaže za novi početak koji bi bio oličen u obrazovanju ustavotvorne skupštine. Nema sumnje da se radi o ideji koja se čini primerenijom zahtevu za raskidom sa lošom prošlošću, te koja je sa stanovišta demokratskog legitimiteta neuporedivo privlačnija. Pošto je postojeći ustav definitivno kompromitovan, čini se očiglednim da bi usvajanje novog ustava u skladu sa važećim revizionim odredbama kreiralo deficit demokratskog legitimiteta ne samo novog akta, već i nove zajednice u celini. Ustavotvorna skupština je telo koje biraju građani poveravajući mu precizno ograničeni mandat: da usvoji najviši pravni akt. Ovim se načelno uspostavlja direktna veza između individualne autonomije i ustava. Ustav usvojen od strane ustavotvorne skupštine nije kreacija vlasti, nego autonomno delo građana koji su odlučili da definišu okvir sopstvene slobode.

Ipak, pravo pitanje glasi kakav je status ove načelne prednosti u našem specifičnom kontekstu. Na koji način bi ustavotvorna skupština bila izabrana? Ovde se naša situacija na početku prepliće sa paradoksom koji je poznat svakome ko se ikad bavio temeljima liberalnog ustrojstva zajednice. Ako je ustav akt koji treba da zasnuje demokratiju, da li – i kako – možemo imati demokratski legitiman postupak donošenja ustava? Nije sporno da mi možemo ustanoviti ustavotvornu skupštinu i u okvirima postojećeg režima, čime bi na skladan način bile integrisane opcije ustavnog kontinuiteta i novog početka. Iako važeći ustavi ne poznaju ustavotvornu skupštinu, parlament kao sadašnji ustavotvorac može da promeni ustav, odnosno da revizijom samih revizionih pravila uspostavi ovakvo telo. No, ovim bi se tek otvorila najvažnija pitanja. Ko bi bio predstavljen u ustavotvornoj skupštini, i na koji način? Da li bi predstavništvo u ovom telu bilo organizovano na principu političke kompeticije, odnosno da li bi se skupština formirala na slobodnim izborima u kojima bi učešće uzele političke partije? Ovde bi se naravno kao izuzetno važno postavilo pitanje karaktera izbornog sistema za ovu skupštinu, što bi vodilo još jedan korak nazad, do pitanja koje će telo i po kojoj proceduri utvrditi izborni sistem. Ako ponudimo verovatno jedini mogući odgovor – da će izborni sistem ustanoviti parlament, ne izlazimo iz začaranog kruga. Začarani krug se zove većinski princip. Partije zastupljene u ustavotvornoj skupštini nudile bi konkurentske nacrte ustava, pa bi se moglo dogoditi da u procesu ustavotvorne deliberacije i postizanja kompromisa odlučan argument bude snaga, odnosno broj glasova kojim akteri raspolažu. Manjinski glas izgubio bi snagu dobrog argumenta, jednostavno zato što je manjinski. Mislim da u našoj situaciji moramo izbeći većinski princip u procesu formiranja novog ustavnog sistema. Zato želim da izrazim snažnu rezervu prema ideji kompetitivnog pluralističkog ustrojstva ustavotvorne skupštine. Ponoviću da je demokratska i stabilna politička zajednica nemoguća bez jednog minimuma saglasnosti o temeljnim i utemeljujućim normama koje definišu identitete i institucije. Ustav koji otelotvori ovu saglasnost ima dobre šanse da postane politički simbol pluralističke zajednice, garant njene stabilnosti na demokratski način. S druge strane, pluralistička zajednica u kojoj ustav nema integrativnu snagu univerzalno prihvaćenog okvira društvene regulacije izložena je mnogim rizicima, jednostavno zato što nije na isti način zajednica za sve svoje članove. Zbog svega ovoga, nama je neophodna ustavna identifikacija jednog inkluzivnog i za sve prihvatljivog okvira zajedničkog života, u kome će priznanje posebnih identiteta biti uravnoteženo sa univerzalizmom prava. Suštinski problem omeđen je pitanjem kako omogućiti adekvatnu reprezentaciju manjina u procesu donošenja ustava, odnosno kako sprečiti da pozivanjem na demokratiju većina nametne svoju volju – ovo je naročito osetljivo kada je reč o nacionalnim manjinama. Pošto ustavotvorna skupština ne bi uklonila opasnost majorizacije, treba pogledati postoji li alternativno rešenje koje bi garantovalo konsensualni ishod.

U slučaju Srbije, jedna moguća alternativna strategija sastojala bi se u parcijalnim izmenama postojećeg Ustava, kojima bi bili uklonjeni ili revidirani njegovi najsporniji elementi: ograničenja sloboda i prava (što bi moralo da uključi ne samo uklanjanje ekstenzivnog pozivanja na zakone, već i donošenje potpuno novog seta manjinskih prava), polu-predsednički sistem, konfuzne odredbe o oblicima svojine, kao i svi oblici nesaglasnosti sa saveznim Ustavom. Međutim, ovo bi bio pogrešan izbor, kako zbog legitimacijskog deficita i pravne kompromitovanosti ovog akta, tako i zbog političkih i pravnih problema koji su inherentni parlamentarnom ustavotvorstvu, a koji su akutni u periodima nakon promene režima.

Svestan rizika da mi bude prigovoren utopizam, predložiću sledeću dvostepenu strategiju. Prva faza sastojala bi se u pripremi ustavnog teksta. Ovaj zadatak bio bi poveren za ovu priliku posebno konstituisanom ustavnom komitetu. Druga faza sastojala bi se u formalnom usvajanju teksta nacrta prihvaćenog u ustavnom komitetu: ovaj zadatak bio bi poveren postojećem ustavotvorcu, koji bi usvojio ustav u skladu sa važećim revizionim normama. Ovim bi se, na način uporediv sa iskustvom okruglih stolova 1989. godine u Centralnoj i Istočnoj Evropi, uspostavio dualitet između stvarnog i formalnog ustavotvorca. Ustavni komitet ne bi bio pomoćno parlamentarno telo, već telo koje bi parlament posebnom odlukom (usvojenom po proceduri koja važi za promenu Ustava) formirao i ovlastio da pripremi tekst budućeg ustava. Istom odlukom parlament bi se obavezao da formalno usvoji ustavni predlog pripremljen u komitetu.³⁵ Najzad, ova parlamentarna odluka bi sadržala jedan minimalni set obavezujućih preporuka za ustavni komitet, kojima bi se na okviran način definisala ustavna sadržina: država mora biti određena kao republika (u slučaju Jugoslavije, federalna republika) sa parlamentarnim oblikom državne vlasti; država mora biti određena kao zajednički dom svih građana koji u njoj žive; odavde sledi zabrana bilo kakve sadržinske ili simboličke reference na većinsku naciju; celina ustavnog sistema mora počivati na primatu ljudskih prava i načelu neprikosnovenosti ljudskog dostojanstva; ustav mora afirimisati načelo pozitivne diskriminacije, garantujući grupno-specifična prava pripadnicima nacionalnih manjina, uključujući i pravo na različite oblike autonomije.

Prvo kritično pitanje tiče se sastava ustavnog komiteta. U ustavnom komitetu bile bi sa podjednakim bojem predstavnika (na primer, pet) zastupljene sve parlamentarne partije. DOS bi bio predstavljen kao celina, izuzev što bi iz njegovog sastava bile izdvojene političke stranke nacionalnih manjina (Stranka vojvođanskih Mađara; Lista za Sandžak), koje bi dobile status samostalnih aktera u komitetu, ravnopravnih sa drugim političkim partijama. Ovim se u ustavotvornom postupku želi garantovati ravnopravnost onih građana koji su (barem kad je reč o jednom bitnom aspektu njihovog identiteta) uvek u manjinskom položaju.³⁶ Drugo, na koji način bi se odlučivalo u komitetu? S jedne strane, zahtev za konsenzusom o svakoj odredbi verovatno bi blokirao rad ovakvog tela. S druge strane, želi se izbeći pretnja majorizacije. Predlažem da svaka stranka u komitetu ima ograničeno pravo veta, koje bi mogla da koristi u samo dve grupe slučajeva. Prvo, neophodno je da onaj deo ustavnog teksta koji reguliše proceduru ustavne revizije bude usvojen konsensualnim putem. Drugo, veto se može koristiti u slučajevima u kojima se ističe prigovor da je povređena neka od gore navedenih obavezujućih preporuka o osnovama budućeg uređenja. Ova dva tipa pitanja mogala bi se rešiti samo konsensualnom odlukom u kojoj bi svaka od stranaka imala po jedan glas. U svim ostalim slučajevima, za utvrđivanje predloga ustavnih odredaba primenjivao bi se sledeći mehanizam: svaki od pet predstavnika svake stranke ima po jedan glas; glasovi se broje dva puta: unutar stranke i u plenumu; predlog odredbe smatra se prihvaćenim ako ga usvoji većina stranaka u komitetu, pod uslovom da je za njega glasalo najmanje dve trećine od ukupnog broja članova komiteta.³⁷ Ista procedura primenjivala bi se i za utvđivanje konačnog teksta nacrta ustava, na osnovu prethodno eksplicirane saglasnosti da nacrt formalizuje i nedvosmisleno pravno garantuje obavezujuće preporuke. Ovako utvrđen nacrt bio bi poslat parlamentu, koji bi ga usvojio u skladu sa važećom revizionom procedurom (što bi u na nivou Jugoslavije podrazumevalo i saglasnost parlamenata federalnih jedinaca, dok bi u Srbiji parlamentrnom izglasavanju ustava sledilo referendumsko izjašnjavanje građana).

6. O sadržini ustava

Prelaz ka demokratskoj normalnosti u Jugoslaviji i Srbiji pretpostavlja integraciju moralne refleksije i pravno-političke rekonstrukcije države. Prvi rezultat kombinacije moralnih i političkih nastojanja treba da bude uvid da se proces izgradnje nove zajednice može zasnivati samo na univerzalističkim vrednosnim principima. Zato prva preporuka za ustavotvorca glasi da uspostavljanje demokratije kod nas pretpostavlja odbacivanje koncepta i prakse nacionalne države, odnosno da su nam neophodne kvalitativno nove percepcije individualnog, grupnog i komunalnog identiteta. Ustav mora na jasan način raskinuti sa tradicijama koje su dovele društvo do ivice propasti. Mi ne možemo ponuditi kompromisan odgovor na staro pitanje o tome šta utemeljuje državu – zajedničko poreklo ili konsenzus o univerzalnim moralnim principima. Nakon svega što je učinjeno u ime ‘nacije’, jednostavno više nije moguće kreirati civilizovanu zajednicu utemeljenu u pred-političkom jedinstvu njenih pripadnika. Prvo, karakter neposredne prošlosti delegitimira naciju kao supstrat demokratske političke zajednice. Drugo, valja se uvek iznova podsećati činjenice koja je trivijalno tačna, ali čiji normativni i praktično-politički izvodi nikako ne smeju biti trivijalni – Srbija je nacionalno heterogena država. Treće, srpska nacija je u procesu nasilne ideološke homogenizacije u velikoj meri razorena kao socijalno prepoznatljiva kategorija. Nakon zastrašujućih eksperimenata sa kolektivističkim ideologijama, naša zajednica može biti rekonstituisana samo na osnovu uvida da se zajednički život ljudi koji su nepovratno različiti može učiniti smislenim jedino ako im se ponudi univerzalno prihvatljiv najmanji sadržalac, čije jezgro će tvoriti ljudsko dostojanstvo, sloboda i jednakost.

Na ovom mestu se u sliku uvodi ustav, kao medij usklađivanja odnosa slobode i države. Pri tom, ustav se ne redukuje na instrument koji bi obezbeđivao proceduralno korektan modus vivendi. Polazni stav glasi da se ustavna institucionalizacija slobode u obliku osnovnih prava, praćena političkim aranžmanom ograničene vlade, izvodi iz intersubjektivnog priznanja građana kao moralno ravnopravnih pojedinaca.³⁸ Ovo se može odrediti kao ideja ustavno omeđenog građanskog suvereniteta. Izvor ovog suvereniteta nije niti nacija, niti narod shvaćen kao demos. Izvor suvereniteta je sam ustav, koji se neće legitimirati kao epifenomen demosa, nacije ili države, već kao akt koji formalizuje poopštive moralne zahteve koji građani ispostavljaju jedni drugima i državi. U ovom smislu, radilo bi se o samoreferentnom ustavu.³⁹ Drugim rečima, s obzirom na karakter neposredne prošlosti, kao i s obzirom na karakter sadašnjeg stanja, osnove novog identiteta zajednice treba odrediti u kategorijama ustavnog patriotizma.⁴⁰ Poseban karakter i sadržaj budućeg ustava načelno bi se trebao izvesti iz prirode očekivanja koja se pred njega postavljaju: reč je o zahtevu za uspostavljanje demokratske normalnosti nakon perioda nedemokratske vladavine. Ovaj ustav mora da sadrži sve demokratske principe i aranžmane: katalog osnovnih prava, mehanizme ograničene vlade, uključujući i mehanizme kontrole vlasti od strane građana (kroz izbore, delovanjem javnog mnjenja, itd). U ovom pogledu, razlika u odnosu na ‘standardne’ demokratske ustave sastoji se jednostavno u tome što se sadržina ovakvog akta ne formuliše pozivom na spoljnju utemeljujuću instancu – ustav se legitimira pozivom na sopstvenu moralnost. Unutrašnja moralnost ustava je komponovana od liberalnih principa jednake slobode i vladavine prava shvaćenih na poseban način. Ovo su “vrednosti i principi koji zahtevaju neograničeno važenje i koji su apsolutno nadređeni demokratskim institucijama i procesima… Politika dokazuje svoj demokratski karakter vernošću ‘poretku vrednosti’ koji sam stoji izvan dometa demokratskog procesa.”⁴¹ Od građana se očekuje da interiorizuju ovaj vrednosni poredak kao jezgro sopstvenog identiteta, te da ustavne aranžmane razumeju i prihvate kao nužnu institucionalizaciju ovog vrednosnog poretka. Jednom rečju, mi ne uspostavljamo svoj individualni identitet i lojalnost političkoj zajednici kao nereflektirane izvode puke činjenice ukorenjenosti u pred-političku grupu, niti kao izvode istorijske kontingencije – naši identiteti otelotvoruju moralne principe zapisane u ustavu.

Osnovni prigovor ovakvom pristupu uobličavanju ustavne sadržine ukazuje na nedovoljnost identifikacionih i motivacijskih kapaciteta artificijelnih ustavnih principa. Prigovor kaže da nacionalni, kulturni, društveni, istorijski određeni okviri naših identiteta predstavljaju datosti koje nema mnogo smisla opovrgavati apstraktnim konstruktima. Zato sistem zasnovan na ponuđenom tipu ustava ne bi bio u dodiru sa socijalnim i političkim realnostima. Konsekventno, ovakav ustav bi se verovatno sveo na bezvredno parče papira, nesposoban da uokviri pravne, političke i socijalne procese i, u kranjem izvodu, nesposoban da zaštiti ljudsku slobodu.

Ponudiću dva moguća odgovora. Prvi je kontekstualno specifičan. Mislim da nas je iskustvo prethodnog perioda dovelo do tačke na kojoj smo – prvo kao akteri u civilnom društvu, potom kao politički akteri – sposobni da analiziramo aktuelno stanje naših individualnih i grupnih identiteta, kao i identiteta zajednice u kojoj živimo. Verujem da ovakva refleksija vodi zaključku da je za nas radikalna promena u percepciji identiteta neophodan uslov demokratije. Drugi odgovor je načelan. Ustavni patriotizam ne pretpostavlja zanemarivanje posebnih identiteta, niti represiju nad njima. Naprotiv. Posebni, supstancijalno određeni identiteti zadržavaju mesto u našem ‘svetu života’, ali se istovremeno – posredstvom univerzalno važećeg principa jednake slobode za sve – otvaraju ka drugim oblicima identiteta.

Jedan izvod glasi da budući ustav treba da definiše nedvosmislena pravila koji će garantovati autonomiju i zaštitu posebnih grupnih identiteta, pri čemu posebna pažnja mora biti posvećena pravima nacionalnih manjina. Uživanje nekih od univerzalno garantovanih osnovnih prava je u slučaju pripadnika manjinskih zajednica neodvojivo od njihovog pripadništva grupi, pa u tom smislu moralni imperativ jednake slobode za sve pretpostavlja pozitivnu diskriminaciju u obliku grupno-specifičnih prava. Drugim rečima, posebna grupna prava moraju biti garantovana i razvijena kao konsekvenca apsolutnog primata zahteva za nesmetanom afirmacijom moralne jednakosti građana koji pripadaju manjinskim grupama. Grupno-specifična prava moraju biti praćena jasnim određenjem teritorijalno-političkih i drugih oblika autonomije, odnosno jasnim definisanjem institucionalnih mehanizama koji će garantovati subjektivitet manjina u procesu ostvarivanja ovih prava.

Kada je reč o ustavnoj formulaciji osnovnih prava, ponoviću da konstitucionalna demokratija pretpostavlja “neposredno ustavno određenje i neposrednu ustavnu zaštitu prava i sloboda”.⁴² To prvo znači da je neophodno isključiti svaku mogućnost reference na zakonsko ‘preciziranje’ sadržaja prava. Drugo, neophodno je da ustavni katalog bude potpun, odnosno da sadrži sva međunarodno priznata osnovna prava. Ovaj zahtev obuhvatnosti potrebno je uravnotežiti sa zahtevom neposredne primenjivosti ustavnih prava. U ovom pogledu instruktivno može biti ustavno iskustvo post-komunističkih zemalja, gde su ustavotvorci često propustili da uoče razliku između osnovnih prava i ekonomskih, socijalnih, kulturnih aspiracija. Svrstavanje apiracija i obećanja u katalog prava rezultiralo je kako pravnom preopterećenošću, tako i normativnim obezvređivanjem ustava.⁴³

Ovo je deo šire dileme s kojom se suočavaju ustavotvorci nakon promene režima, koja je obeležena ekstremima minimalističkog i teleološkog ustava. Prvi reguliše samo klasičnu ustavnu materiju, rizikujući gubitak veze sa komplikovanom imperativima tranzicije i konsolidacije. Drugi polazi od uverenja da ustavom treba regulisati sve što je u datom trenutku važno, pretvarajući ustav u instrument dnevne politike, čime se rizikuje kako slabljenje autoriteta ustava, tako i njegova preopterećenost i, konačno, nesprovodivost. U čemu bi se mogla sastojati preporuka ustavotvorcu? Verujem da je koncept minimalističkog ustava neprimenjiv, ali da je podjednako neophodno izbeći da se ustavom definišu 1) ideološki, pravno nesprovodivi ciljevi, kao i 2) pitanja koja zbog njihovog dinamičnog karaktera izlaze iz okvira racionalne ustavne regulacije – ovim pitanjima mesto je u zakonu.

Odavde sledi pitanje o revizionoj proceduri ustava. Ponoviću da dinamični karakter perioda nakon promene režima do određene mere utiče na sadržinu ustava. Potrebno je diversifikovati revizionu proceduru. Odredbe o ljudskim pravima, republikanskom obliku uređenja, obliku državne vlasti, nezavisnosti sudstva, ustavnom sudstvu, obliku teritorijalno-političkog uređenja, treba da budu zaštićene rigidnim postupkom promene. Promene odredaba o grupno-specifičnim pravima treba usloviti saglasnošću manjina. Za ostale odredbe potrebno je predvideti manje zahtevnu revizionu proceduru, kako se ne bi dogodilo da ustavne norme postanu prepreke tranzicionom procesu.

Najzad, polazeći od principa vladavine prava i ograničene vlade, ustavotvorac treba da se opredeli za takav oblik državne vlasti koji će garantovati njen demokratski legitimitet, mogućnost njene efektivne kontrole, te konačno njenu efikasnost u vršenju poverenih funkcija. Zahtevi da vlast bude demokratska, ograničena i efikasna nisu međusobno neprotivrečni. Ovo naročito dolazi do izražaja u periodima kriza koji neminovno prate promenu režima.⁴⁴ Kako iskustvo post-komunističkih zemalja koje su se opredelile za neku od varijanti predsedničkog sistema, tako i naše sopstveno iskustvo, ukazuju na duboku pogrešnost teze po kojoj imperativi efikasnosti zahtevaju koncentraciju vladavinskih ovlašćenja. Iza nas su decenije u kojima je vlast bila koncentrisana, personalizovana i neefikasna. Zato verujem da bi najprimereniji bio jedan oblik ‘racionalizovanog parlamentarizma’, u kome bi odnosi između zakonodavne i izvršne vlasti bili zasnovani na transparentnoj podeli nadležnosti, uz jasno definisane instrumente njihove međusobne kontrole. Zahtevu efikasnosti mogli bismo se približiti garantujući relativnu autonomiju vlade (na primer, ‘konstruktivno izglasavanje nepoverenja’) u okviru njenih strogo definisanih nadležnosti. Izbor šefa države morao bi biti posredan, kako bi se izbegla svaka mogućnost populističke manipulacije.

Januar 2002.

Peščanik.net, 15.01.2002.

1. Januar 2002. godine.
2. Up. jednu staru, u tek unekoliko drugačijem kontekstu izrečenu, opservaciju Zorana Đinđića: zalaganje za ustavnu demokratiju u situaciji u kojoj ustavne demokratije nema “smisleno je samo ukoliko predstavlja osnovu za argumentaciju, u kojoj onda treba da bude pokazano da tip jugoslovenskih problema funkcionalno iziskuje isključivo ustavno-pravnu državnu formu”; Z. Đinđić, Jugoslavija kao nedovršena država (Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada, 1988), str. 39
3. J.Kis, “Between Reform and Revolution”, East European Politics and Societies, 2/1998, str. 304.
4. O.Kircheimer, Politische Herrschaft. Fünf Beiträge zur Lehre vom Staat, poglavlje“Restriktive Bedingnungen und Revolutionäre Durchbruche”, (Frankfurt/Main: Surkhamp, 1981), str. 35.
5. Detaljna analiza konstitucionalizma prevazilazila bi parametre ovog teksta. Ograničavam se zato na sledeće elementarno određenje: konstitucionalizam je politički aranžman zasnovan na skupu temeljnih pravila koja 1) definišu individualnu slobodu kroz formalizovani katalog osnovnih prava, 2) ustanovljavaju političku vlast, 3) postavljaju jasne granice delovanja političke vlasti. Zaštita osnovnih prava i ograničena vlada određujuća su svojstva konstitucionalizma, kao aranžmana koji treba da odgovori na najteže pitanje s kojim se suočava svaka liberalna zajednica: koji uslovi treba da budu ispunjeni da bi se politička vladavina mogla smatrati opravdanom, odnosno da bi važeći pravni i politički režim bio od strane idealno i po pretpostavci slobodnih građana prihvaćen kao legitiman.
6. A.Sajo/V.Losonci, “Rule by Law in East Central Europe: Is the Emperor’s New Suit a Straightjacket?”; u: D.Greenberg et al (eds.), Constitutionalism and Democracy. Transitions in the Contemporary World (Oxford: Oxford University Press, 1993), str. 327.
7. D.Vojnić/Ž.Puhovski, “The Economic and Political Dimensions of Transition”; u: Ž.Puhovski et al (eds.), Politics and Economics of Transition, (Zagreb: Informator, 1993), str. 43.
8. Tezu po kojoj socijalističku ideologiju treba razumeti ne kao ‘iskrivljenu spoznaju’, već kao specifično tvorenje prakse – što je u krajnjem izvodu teza o idealističkoj konstrukciji socijalističke stvarnosti – opširnije sam obrazlagao u knjizi Slučaj Jugoslavija (Beograd: Samizdat B92, 2001), str. 30-45. Oslanjao sam se na teoriju socijalizma razvijenu u radovima Žarka Puhovskog. Up. Ž.Puhovski, Povijest i revolucija (Zagreb: Centar za kulturnu djelatnost, 1980); Socijalistička konstrukcija zbilje (Zagreb: Školska knjiga, 1990).
9. Up. Z.Đinđić, op.cit., str. 56-58.
10. A.Sajo/V.Losonci, op.cit., str. 325.
11. Z.Đinđić, op.cit., str. 42-47.
12. Ibid., str. 89.
13. Ž.Puhovski “Granica društvene promjene – promjena društvene granice”, Marksistička misao, 1/1983, str. 72-73.
14. Ž.Puhovski, “Moć i program”, Naše teme, 7-8/1986, str. 1160.
15. Ž.Puhovski, Socijalistička konstrukcija…op.cit., str. 108.
16. Z.Đinđić, op.cit., str.140
17. Ustavna formulacija ovih principa i aranžmana u najmanju ruku je sumnjiva. Up. odredbe o ljudskim pravima, položaju šefa države, ili o oblicima svojine.
18. O tome koliko je nevolja teza o ‘ustavnom kontinuitetu’ proizvela za ovlašćene tumače, govori i sledeći odlomak iz teksta koji prati oficijelni engleski prevod Ustava: “Ovaj Ustav osigurava kontinuitet Jugoslavije, jer je usvojen od strane stare ustavotvorne vlasti, u skladu sa starim procedurama, koje su propisane starim Ustavom… Secesionističke republike nisu učestvovale i nisu mogle učestvovati u usvajanju novog Ustava, pošto su odvajanjem od Jugoslavije automatski izgubile pravo da participiraju u životu nove države.”; P.Ralić, Afterword, Constitution of the FR Yugoslavia (Belgrade: Official Gazette, 1992), str. 60., Up. M.Pajvančić, “Ogledi o kršenju ustava”; u: K.Čavoški (red.), Ustavnost i vladavina prava (Beograd: CUPS, 2000), str.256-258.
19. Eventualni pravnički prigovor da je nevažeće norme nemoguće kršiti ovde jednostavno ne stoji. Parafrazirajući Karla Šmita, ovde je na delu bila “besmislena pravna igrarija” sa dalekosežnim političkim posledicama. Up. K.Schmitt, Verfassungslehre /1928/ (Berlin: Duncker & Humboldt, 1983), str. 89.
20. Za detaljnu sliku ovog ‘ustavnog sistema’ i preciznu analizu izvoda ovakvog stanja, v. M.Pajvančić, op.cit., str.261-272.
21. Inteligentnu analizu ovih svojstava srpskog političkog režima ponudio je Milan Podunavac, “Princip građanstva i priroda političkog režima u post-komunizmu: slučaj Srbija”, u: V.Pavlović (red.), Potisnuto civilno društvo, (Beograd: EkoCentar, 1995), str. 230-233.
22. G.O’Donnell, “On the State, Democratization and Some Conceptual Problems: A Latin American View With Glances at Some Post-Communist Countries”, World Development, 8/1993, str. 1364.
23. M. Podunavac, op.cit, str. 232.
24. Izraz ‘privatizovana državna dominacija’ posudio sam od G.O’Donela, op.cit., str. 1359.
25. Interesantno je zapaziti da je ovaj sistem na ‘javnom’ političkom nivou bio u visokoj meri reprezentativan. Analiza kompozicije srpskog parlamenta i njegove vlade u proteklom periodu pokazala bi da su pomenuti ‘krugovi’ – od ratnih kriminalaca do tajne policije – svi bili zastupljeni u oficijelnim telima nacionalne politike.
26. Naravno, kad pominjem opasnosti koje bi proizvelo krivično gonjenje predstavnika starog režima, zalažem se samo protiv retroaktivne, ili političke pravde. Ovo ne znači da bilo ko treba ili može da bude pošteđen krivične odgovornosti za delo koje je u momentu kad je počinjeno bilo važećim propisima definisano kao krivično delo.
27. Up. A.Arato, “Dilemmas Arising From the Power to Create Constitutions in Eastern Europe”, Cardozo Law Review, 3-4/1993, str. 675.
28. Ovim naravno ne želim da kažem kako je Ustav od 1992. godine dobar, te da ga ne treba menjati. Saglasnost o prihvatljivosti ovog okvira tumačim iz perspektive strategije kontinuiteta: ustav se može menjati, pa i zameniti novim, ali samo u skladu sa revizionim procedurama koje su tim ustavom propisane.
29. Up. “Constitution Watch: Yugoslavia”, East European Constitutional ReviewSummer 2000, str. 42-46.
30. Up. detaljnije U.Preuß, “Constitutional Powermaking for a New Polity: Some Deliberations on the Relations Between Constituent Power and Constitution”; u: M.Rosenfeld (ed.), Constitutionalism, Identity, Difference and Legitimacy, (Durham and London: Duke University Press, 1994), str. 156.
31. A.Sajo, Limiting Government (Budapest: CEU Press, 1999), str.23-27.
32. B.Ackerman, The Future of Liberal Revolution (New Haven: Yale University Press, 1992), str. 26-27.
33. Naravno, radi se o kontekstualno suženom izboru. Istorija ustavotvorstva informiše nas da postoje i drugi modaliteti donošenja ustava. Up. A.Arato, Civil Society, Constitution and Legitimacy, poglavlje “Forms of Constitution-Making and Theories of Democracy” (Lanham: Rowman & Littlefield Publishers, 2000).
34. Prema postojećim ustavima Jugoslavije i Srbije, parlament je principijelni, iako ne i ekskluzivni ustavotvorac. Oba akta poznaju mogućnost narodne inicijative u postupku donošenja ustava. Ustav Srbije zahteva da parlamentarna odluka o promeni ustava bude potvrđena na referendumu.
35. Ovde će se verovatno postaviti pitanje o tome kako je moguće da se parlament pravno samoobaveže da će poštovati ovakvu odluku. Pretpostavljam da postoje dva moguća odgovora: ili bi parlament promenio revizionu proceduru, tako da ovde opisani postupak postane deo revizione procedure, ili bi njegova odluka imala ‘samo’ težinu političke odluke o samograničenju. Ovaj autor preferira drugu opciju.
36. Ovaj predlog otvara neka teška pitanja, koja ću samo identifikovati, pošto na njih u ovom momentu nemam prave odgovore. Prvo, na koji način obezbediti predstavništvo onih manjina koje nisu organizovane u parlamentarne stranke? Jedan načelan odgovor mogao bi da glasi da bi parlament trebao da ovlasti kulturne organizacije ovih manjina da pošalju predstavnike u ustavni komitet. Međutim, ovim bi se otvorio prostor za zahteve da u komitetu budu predstavljene i druge vanparlamentarne organizacije, počev od političkih stranka koje nisu prešle cenzus, preko sindikata, različitih NGOs, do crkvi. Čini se da bi vrlo teško bilo utvrditi kriterijum po kome bi se odredilo koje organizacije mogu biti predstavljene u komitetu. Drugo, priznavanje parlamentarnim partijama nacionalnih manjina eksluzivnog prava da predstavljaju respektivne grupe nije nesporno, već i zato što je reč o bitno pred-političkom identitetu na čiju političko-pravnu artikulaciju nijedna grupa ne može imati monopol. Ovo je problem priznavanja i arikulacije unutargrupnog pluralizma.
37. Ovo je nešto modifikovana verzija komitetske procedure odlučivanja koja je bila primenjena u pokušaju da se usvoji novi Ustav Mađarske, 1994-1996. Za detaljnu analizu, v. A.Arato, Civil Society…, poglavlje: “Refurbishing the Legitimacy of the New Regime”, str. 210-213.
38. J.Habermas, “Struggles for Recognition in a Democratic Constitutional State”, u: A.Gutmann (ed.), Multiculturalism. Examining the Politics of Recognition, Princeton, 1994, str. 113.
39. Ovu kategoriju pozajmljujem od: O.Weaver, “With Herder and Habermas: Europeanization in the Light of German Concepts of State and Nation”, Working Papers of the Center for Peace and Conflict Research, 16/1990, Copenhagen, str. 13.
40. Značenje ustavnog patriotizma i mogućnost njegove primene detaljnije sam obrazlagao u Slučaj Jugoslavija, op.cit., str. 126-134. Koncept je naravno Habermasov. Up. J.Habermas, “Grenzen des Neohistorismus”, u: Die nachholende Revolution, (Frankfurt am Main: Suhrkamp, 1990), str. 152.
41. O.Weaver, op.cit, str. 17.
42. L.Basta (ur.), Ustavne pretpostavke za demokratsku Srbiju (Beograd: Beogradski centar za ljudska prava, 1997), str. 15. Ovaj dokument nudi dosad najpouzdanije vrednosno i ustavno-pravno utemeljenje poželjnog sadržaja ustava za demokratsku Srbiju.
43. Detaljnu analizu ovog problema daje U.Preuß, “Constitutional Aspects of the Making of Democracy in the Post-Communist Societies of East Europe,ZERP – Diskussion Papier (Bremen, 1993), str. 7-8.
44. Up. S.Holmes, “Back to the Drawing Board”, East European Constitutional Review,4/1993, str. 25.