Ovih dana se dogodila eksplozija „nacionalnog“ u javnom diskursu Srbije, a sve je počelo kada je Komisija za sticanje i oduzimanja statusa ustanova kulture od nacionalnog značaja objavila rezultate svoga rada, što je naravno učinila po nalogu Nacionalnog saveta za kulturu. Sve je rađeno po Zakonu o kulturi i ne bi ni dospelo do javnosti da se predsednik Komisije, kompozitor Ivan Jevtić (profesor na Megatrendu), konačno nije proslavio svojom „analizom“ pojmova „nacionalno“ i „jugoslovensko“, a sve povodom Jugoslovenskog dramskog pozorišta, koje se skupa s Ateljeom 212 našlo izvan spiska od 41 institucije od „nacionalnog značaja“. U ovom tekstu ne želim da se bavim ovom glupošću kojom nas je akademik Jevtić počastio, već jednom većom glupošću koja nam zbog ovakvih ekscesa izmiče, ugrađujući se u matrice, kako bih rekao, od nacionalnog značaja. Nemogućnost da nađem neko bolje poređenje u ovom slučaju, dovodi do teme koja me zanima u celom ovom slučaju sa radom Vladine Komisije. Reč je o pojmu „nacionalnog značaja“ kao novoj vrednosti koja se (ne)milošću Vladinih tela stiče ili gubi. Hajde da vidimo kako je to definisano u Zakonu o kulturi koji bi trebalo da „zna“ šta je to „nacionalni značaj“, koje ustanove kulture ga mogu priskrbiti i kako. „Ustanova kulture od nacionalnog značaja je ustanova koja ima nacionalnu i reprezentativnu ulogu u otkrivanju, stvaranju, istraživanju, proučavanju, predstavljanju, širenju i očuvanju nacionalnih kulturnih vrednosti“. Dakle, Zakon podrazumeva da neka ustanova sama po sebi ima „nacionalnu i reprezentativnu ulogu“, a da bismo i mi to shvatili, detaljno nam pojašnjava šta ta ustanova treba da radi, da bi naposletku, gotovo retorički, poentirao sa onim najvažnijim – „nacionalnim kulturnim vrednostima“. I tu se urušava ova klauzula zakona, jer su zakonodavci ostavili ono najvažnije u sferi slobodne imaginacije, da svaki interpretator ovog Zakona domisli, baš kao što je to učinio i akademik Jevtić, šta su to nacionalne vrednosti. Naravno, laici će reći, pa dobro, svi znaju šta su to nacionalne kulturne vrednosti. Političari, koji su lukaviji u ovom poslu, pozvaće akademike, umetnike i kulturne radnike da se uključe u rad njihovih tela, i da svojim habitusom učestvuju u proizvodnji nedefinisanog seta nacionalnih vrednosti. Tj. nacionalne vrednosti se utvrđuju u hodu, u zavisnosti od strukture komisija i ostalih državnih tela koja odlučuju o tom pitanju. Akademik Jevtić danas može reći da Jugoslovensko dramsko pozorište nema „nacionalni značaj“, Egon Savin može misliti drugačije, ali će se obojica kretati u koordinatnom sistemu izmišljanja nacionalnih vrednosti.

„Nacionalno“ kao vrhunska vrednost

Sve je danas nacionalno, baš kao što je do pre dvadesetak godina sve bilo narodno. Stoga Zakon o kulturi predviđa da nakon uspešno obavljenog zadatka Vladine Komisije, institucije od „nacionalnog značaja“ ponesu taj prefiks. Šta će se dogoditi sa onim institucijama koje u svom imenu već imaju prefiks „narodne“ (Narodni muzej, Narodna biblioteka itd.)? Hoće li doći do proste suspstitucije ili će možda nastati neki nakaradni nazivi? Svejedno. Dobiti „nacionalni značaj“ danas je od presudne važnosti. Zanimljivo je da se članovi Komisije različito određuju prema tome. Dr Vesna Marjanović iz Etnografskog muzeja, zadobijanje statusa od „nacionalnog značaja“ pre svega vidi kao počast i obavezu, dok pesnik Vladimir Kopicl smatra da se radi o boljoj prohodnosti do državnog budžeta. Arhitekta Branko Bojović takođe vidi logičnu vezu između pomenutog statusa i novca, ali dodaje i jednu bitnu stvar koja se tiče samog izmišljanja statusa: „Naš je zadatak bio da iz jednog velikog broja institucija identifikujemo one za koje po našoj proceni i savesti ima smisla da ih svrstamo u ustanove od nacionalnog značaja.“ (kurziv S. I.) Da veza između „nacionalnog“ i „novca“ postoji najbolje nam pokazuje institucija nacionalnih penzija. Živorad Ajdačić, istaknuti umetnik iz SPS-a, član obe komisije, za nacionalne penzije kao i „za sticanje i oduzimanje statusa“, očigledno najbolje zna šta su to nacionalne vrednosti. On se za razliku od arhitekte Bojovića i ne poziva na savest već na imaginarni Zakon o kulturi i na Nacionalni savet, čime skida „breme odgovornosti“ za sva izmišljanja koja je izveo radeći u Vladinim komisijama. No videli smo da Zakon o tome ne kaže ništa. Toga nema ni u Ustavu. Ali jasno je da pesnik Blagoje Baković, recimo, mora dobiti nacionalnu penziju jer je ispevao pesmu o novom nacionalnom heroju Novaku Đokoviću. Tako se dolazi do situacije da ono čemu su se svi do juče smejali, biva verifikovano i nagrađeno kao vrhunski domet „nacionalne kulture“.

Izvan koridora „nacionalnog“

U doba kada je sve još bilo narodno, samo su neki parkovi bili nacionalni. Po definiciji, to su ona „područja sa većim brojem raznovrsnih prirodnih ekosistema od nacionalnog značaja, istaknutih odlika i kulturnog nasleđa u kojima čovek živi usklađeno s prirodom“. U Srbiji je ranije bilo pet zona koje su imale status nacionalnog parka: Kopaonik, Tara, Đerdap, Fruška gora i Šar planina. Danas je jedan park u susednoj državi, Kopaonik je uništen divljom gradnjom, Tara nemilosrdnom eksploatacijom drveta, Fruška gora đubretom, dok Đerdap polako gubi svojstva iz navedene definicije. Kao po pravilu, odmah po dobijanju statusa nacionalnog parka, u Srbiji bi započinjala devastacija „zaštićene“ zone. U sličnom stanju su i dve jedine nacionalne institucije kulture, reč je o Srpskoj književnoj zadruzi i Matici srpskoj, koje su uništene razornom nacionalističkom kulturnom politikom. Sve ostale institucije kulture u Srbiji, od kojih su mnoge u stanju poluraspada, utrkuju se danas za status koji će im omogućiti potpuni raspad. Budući da je budžet drastično smanjen i da će se verovatno nastaviti u tom smeru, ova utrka gubi smisao osim ako rad u zoni imaginarnog ne zrači nekim zaslepljujućim bleskom, koji „nacionalno“ iako ispražnjeno od svih sadržaja, ne prikazuje kao punoću smisla i blagostanja. S druge strane, zona nadnacionalnog ostala je potpuno slobodna i nju pored retkih pojedinaca i organizacija zaposeda uglavnom mafija. Ona se lako kreće izvan granica i koridora, koristeći sve opcije kako bi izmakla kontroli službe nacionalne bezbednosti.

Peščanik.net, 14.02.2013.

Srodni linkovi:

Mijat Lakićević – Nacionalne tenzije

Ljubomir Živkov – Psalam 43 [5]

Tamara Kaliterna – Otimačina pod starost

Nadežda Milenković – Bože, pravde

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Saša Ilić (Svi tekstovi)