Delovi iz autobiografije „Ja sam Malala“
Ujutru su mama i tata ušli u sobu da me probude. Mama je spremila doručak od slatkog čaja, čapatija i jaja. Doručkovali smo zajedno, tata, mama, Atal i ja. Bio je to veliki dan za moju majku. Tog popodneva je ponovo kretala u školu, i to u moju školu gde je učiteljica Ulfat trebalo da joj drži časove iz pisanja i čitanja.
Tata je počeo da oblači Atala, koji je tada imao 8 godina i bio nestašniji nego ikad. „Znaš li ti Atale da ćeš, kada Malala postane premijerka, ti biti njen sekretar“, rekao je moj otac. Atal se baš naljutio. „Ne, ne, ne!“ proderao se, „Neću da budem manje važan od nje! Ja ću biti premijer, a ona moja sekretarica!“ Zbog ove simpatične rasprave nisam stigla da doručkujem i lepo spakujem svoje stvari.
Ispit iz poznavanja društva prošao je bolje nego što sam očekivala. Bilo je pitanja o Muhammadu Ali Jinnahu i o tome kako je Pakistan osnovan kao prva muslimanska zemlja. Odgovorila sam na sva pitanja i bila uverena da sam položila. Srećna što sam i to pregrmela ćaskala sam sa drugaricom. Čekale smo da nam domar Sher Mohammad Baba javi da je stigao školski kombi.
Kombi vozi dve ture svakog dana i mi smo odlučile da sačekamo drugu. Moja drugarica Moniba je rekla: „Položile smo test, hajde da ostanemo malo duže i razgovaramo.“
Toga dana sam bila bezbrižna. Samo sam bila gladna, a pošto smo bile starije od 15 godina, nismo mogle tek tako da izađemo na ulicu i kupimo nešto za jelo. Zamolila sam jednu mlađu devojčicu da mi kupi kuvani kukuruz. Uzela sam jedan griz i ostatak dala drugoj devojci. Oko podneva, domar Baba nas je pozvao preko razglasa. Prevoz je bio tu.
Strčale smo niz stepenice. Sve devojke su prekrile lica pre nego što su istrčale kroz školsku kapiju i počele da se guraju da što pre uđu u kombi. Ja sam uvek prekrivala samo glavu, lice nikad.
Vozača Usmana Bhai Jana sam zamolila da nam ispriča neki vic dok čekamo da stignu učitelji. Uvek je bio spreman da ispriča neku urnebesnu šalu.
Ovoga puta je umesto smešne priče izveo trik sa nestajanjem kamenčića. „Pokaži nam kako si to uradio!“ povikale smo u horu, ali nije hteo da nam oda svoju tajnu.
Stigao je i moj brat Atal. On se uvek vozio na zadnjem braniku kombija, ali vozača je to nerviralo, jer je bilo opasno. Toga dana je vozaču pukao film i rekao je mom bratu da će ili sesti u kombi ili ga neće povesti. Atal se razbesneo i sa svojim drugovima otišao kući peške.
Krenuli smo. Čavrljala sam sa Monibom. Neke devojke su pevale, ja sam ih pratila dobujući prstima po sedištu. Moniba i ja smo uvek sedele pozadi, jer se odatle lepo videlo kroz prozor.
U ovo doba dana Haji Raba put vrvi od rikši, motora i pešaka. Pratio nas je sladoledžija na triciklu ukrašenom crtežima crveno-belih atomskih raketa, sve dok ga učitelji nisu oterali. Jedan čovek je stajao uz put i odsecao glave kokoškama, dok se njihova krv slivala niz ulicu.
Vazduh je bio ispunjen mirisom benzina, hleba, ćevapa i teške vlage sa reke. Kombi je skrenuo desno u glavnu ulicu, prošli smo vojni kontrolni punkt. Na kiosku je visio plakat sa unezverenim licima trojice bradatih muškaraca. Ispod je velikim slovima pisalo: „Traženi teroristi“. Na slici iznad njih je bio čovek sa crnim turbanom, Fazlullah.
Prošlo je više od tri godine od početka ofanzive čiji je cilj bio proterivanje talibana iz doline Svat. Svi smo bili zahvalni vojsci, ali nam nije bilo jasno zašto su vojnici i dalje tu, u snajperskim gnezdima na krovovima i na mnogobrojnim kontrolnim punktovima.
Krenuli smo jednom ulicom uzbrdo, koja je bila idealna prečica i redovno zakrčena saobraćajem, ali toga dana je u njoj vladala neobična tišina. „Gde su svi nestali?“ upitala sam Monibu. Devojke su pevale i razgovarale, naši glasovi su odzvanjali u kombiju.
Pomislila sam kako u tom trenutku moja majka svečano ulazi kroz mesinganu školsku kapiju i ide na svoj prvi školski čas od kada su je kao devojčicu od 6 godina njeni roditelji ispisali iz škole.
Nisam videla dvojicu mladića maskiranih lica kako iznenada zaustavljaju naš kombi, niti sam imala priliku da odgovorim na njihovo pitanje „Ko je Malala?“ i da im objasnim zašto treba da svojim sestrama i ćerkama dopuste da idu u školu.
Poslednje čega se sećam je da sam pomislila: „Moram da učim za sutra.“ Odjeknula su tri pucnja i setila sam se prizora kokošije krvi kako se sliva niz put.
Čim je shvatio šta se dogodilo, vozač je jurnuo ka glavnoj bolnici u Svatu. Devojke su vrištale i plakale. Ležala sam u Monibinom krilu. Niz glavu i iz levog uha mi je tekla krv. Nismo daleko odmakli, a jedan policajac nas je zaustavio i počeo da nas ispituje oduzimajući nam dragoceno vreme. Jedna od devojaka opipala je moj vrat tražeći puls. „Živa je!“ uzviknula je, „Moramo u bolnicu. Pustite nas da prođemo! Idite, hvatajte onoga ko je ovo uradio!“
Naše mesto Mingora je malo i vesti se brzo šire. Moj otac je u tom trenutku bio u Svat medija centru na konferenciji udruženja privatnih škola i upravo je bio izašao na binu, kada mu je zazvonio mobilni telefon. Videvši broj škole dodao je telefon svom prijatelju Ahmadu Shahu. „Pucali su na školski kombi“, šapnuo mu je Shah.
Probudila sam se 16. oktobra, nedelju dana posle napada. Bila sam hiljadama kilometara udaljena od kuće, sa jednom cevi u ustima koja mi je pomagala da dišem i zbog koje nisam mogla da govorim. Po povratku na odeljenje intenzivne nege sa još jednog CT pregleda, lebdela sam između sna i jave. Ali čim sam se razbudila, prvo što mi je prošlo kroz glavu bilo je: „Hvala bogu, nisam mrtva.“ Ali nisam imala pojma gde se nalazim. Znala sam samo da to ne može biti moja zemlja. Lekari i sestre su govorili engleski i izgledali kao da su sa raznih krajeva sveta.
Pokušala sam da govorim, ali bila sam intubirana i niko me nije razumeo. Na levo oko sam videla mutno i svi oko mene su imali po dva nosa i četiri oka.
Pitanja su navirala, a um je počeo da ih obrađuje. Želela sam da znam gde se nalazim, ali i ko me je ovde doveo. Gde su moji roditelji? Da li mi je otac živ? Bojala sam se.
Doktor Javid mi je kasnije pričao da nikada neće zaboraviti uplašen i zbunjen izraz na mom licu. Sa mnom je govorio urdu. Jedna divna tamnokosa žena pokrivena burkom uzela mi je ruku i rekla: „Assalaamu alaikum“, što znači „mir s tobom“. Onda se molila na urduu i recitovala stihove iz svetog Kur’ana. Rekla mi je da je ona muslimanska sveštenica. Glas joj je bio blag, a reči utešne i ja sam utonula u san.
Sanjala sam da nisam u bolnici. Kada sam se sledećeg dana probudila, bila sam u zelenoj sobi bez prozora, pod zaslepljujućim svetlom. Bila sam u staklenoj kocki, na odeljenju intenzivne nege u Queen Elizabeth bolnici u Birmingemu. Sve je bilo blistavo čisto, sušta suprotnost bolnici u Mingori.
Jedna od sestara mi je dala olovku i papir. Nisam mogla baš najbolje da pišem. Reči su izgledale nekako pogrešno. Nisam uspevala da pogodim pravi razmak između slova. Doktor Kayani je doneo školsku tablu na kojoj je bila ispisana abeceda, tako da sam mogla da pokazujem slova. Prvo što sam sročila bile su reči „zemlja“ i „otac“.
Jedna sestra mi je rekla da sam u Birmingemu, ali to mi nije značilo ništa. Kasnije su doneli atlas i videla sam da je Birmingem u Engleskoj. Nisam znala šta se dogodilo. Medicinske sestre mi ništa nisu govorile. Na tabli pod mojim nogama nije pisalo moje ime, već samo: VIP519.
Da li sam ja još uvek Malala?
Glava me je toliko bolela da ni injekcije nisu mogle da ublaže bol. Još uvek sam krvarila iz levog uha, a leva ruka mi je bila oduzeta. Doktori i medicinske sestre su ulazili i izlazili iz sobe. Sestre su mi postavljale pitanja. Objasnile su mi da za svaki potvrdan odgovor treba da trepnem dva puta.
Niko mi nije objasnio šta se dešava i ko me je doveo u ovu bolnicu. Možda ni oni nisu znali. Osetila sam da mi je leva strana lica oduzeta. Levo oko bi počinjalo da mi suzi kada bih dugo gledala u jednu tačku. Činilo mi se da ne čujem ništa na levo uho i nisam mogla normalno da pomeram vilicu.
Jedna fina žena koju sam zvala doktorka Fiona poklonila mi je belog plišanog medu. Nazvala sam ga Lili. Ona mi je donela i roze svesku u kojoj sam mogla da pišem. Prvo sam napisala dva pitanja: „Gde je moj tata?“ I: „Moj otac je siromašan, ko će sve ovo da plati?“
„Tvoj otac je na sigurnom“, odgovorili su mi, „On je u Pakistanu. A za troškove nemoj da brineš.“ Svakome ko je ušao u sobu postavljala sam ova dva pitanja. Odgovori su uvek bili isti. Nisam imala nikakvu predstavu o tome šta mi se dogodilo i nikome nisam verovala. Ako je moj tata dobro, zašto nije ovde?
U tim prvim danima moj um je lutao svetom snova. U glavi su mi se smenjivale razne slike. Oko mog kreveta je bilo toliko ljudi da nisam mogla da ih prebrojim. Stalno sam postavljala pitanje: „Gde je moj tata?“ Činilo mi se da znam da su na mene pucali, ali nisam bila sigurna da li su to sećanja ili samo snovi.
Moj otac se plašio da ću oslepeti. Njegova lepa ćerka blistavog lica će možda ceo život provesti u mraku. Ova misao bila je toliko zastrašujuća da je nije podelio čak ni sa mojoj majkom, od koje inače nikada ništa nije mogao da sakrije. Umesto toga, obratio se Bogu: „To ne može tako. Ako treba daću joj jedno svoje oko.“ Onda se brinuo da njegove oči četrdesettrogodišnjaka neće biti dovoljno dobre za mene.
A u udaljenom Birmingemu, ne samo da sam mogla da vidim, već sam zatražila i ogledalo. Napisala sam reč „ogledalo“ u svoju ružičastu svesku: želela sam da vidim svoje lice i kosu. Jedna sestra mi je dala belo ogledalce, koje i danas imam. Pogledala sam u njega i uplašila se. Moja duga kosa koju sam satima znala da sređujem, bila je kratka, a leva strana glave mi je bila obrijana. „Kosa mi je kratka“, napisala sam u svesku.
Mislila sam da su mi Talibani odsekli kosu, ali to su ipak bili lekari u Pakistanu. Lice mi je bilo iskrivljeno, kada da je neko jednu stranu povukao na dole. Kod levog oka sam videla ožiljak. „Ko je to učinio?“ napisala sam, a ruka mi je podrhtavala, „Šta mi se dogodilo?“
Napisala sam da bi trebalo da ugase svetla, jer me od njih boli glava. Onda mi je doktorka Fiona konačno ispričala šta se dogodilo. „Doživela si nešto strašno“, rekla je. „Da li su na mene pucali?“ „Da li su pucali na mog oca?“ upitala sam.
Objasnila mi je da me je u školskom kombiju pogodio metak. I moje dve drugarice su povređene. Metak mi je ušao pored levog oka, tu gde sada imam ožiljak, i zario se 40 santimetara niže u desno rame. Pravo je čudo što sam preživela.
Ne mrzim čoveka koji je pucao na mene. Ne želim osvetu. Želim samo da se vratim kući.
U mojoj glavi slike su polako počele da poprimaju oblike, ali još uvek nisam mogla da razaznam šta je san, a šta stvarnost.
Ono čega se sećam razlikuje se od onoga što se prilikom napada zaista dogodilo. U jednom od snova sam sa ocem i jednom drugom prijateljicom Gul u nekom drugom školskom autobusu. Iznenada se pojavljuju dvojica talibana u crnom. Jedan od njih prislanja mi pištolj uz glavu, iz njega izleće mala kugla i zariva mi se u telo. U ovom snu taj čovek puca i na mog oca. Onda je svuda mrak.
U drugim snovima nalazim se na različitim mestima, na Jinnah pijaci u Islamabadu, ili na Cheena bazaru. I tamo pucaju na mene. Sanjala sam čak i da su lekari koji me leče talibani.
Moj svet se promenio iz temelja. U vitrinama našeg stana u Brimingemu su odlikovanja iz celog sveta, iz Amerike, Francuske, Španije, Italije, Austrije i mnogih drugih država. Nominovana sam čak i za Nobelovu nagradu za mir, kao najmlađa u istoriji. Pohvale za moje uspehe u školi činile su me srećnom, jer sam za njih vredno radila, ali ovo je nešto drugo. Zahvalna sam, ali me ove nagrade podsećaju da moram još mnogo toga da uradim kako bi svaki dečak i svaka devojčica imali dobro obrazovanje. Ne želim da me znaju „kao devojčicu na koju su pucali talibani“, već „kao devojčicu koja se borila za opšte obrazovanje“.
Na svoj 16. rođendan sam bila u Njujorku i govorila u Ujedinjenim nacijama. Održati govor u ogromnoj sali Ujedinjenih nacija bilo je strašno, ali sam znala šta želim da kažem. U publici je bilo 400 ljudi, ali ja sam zamislila milionski svetski auditorijum. Želela sam da doprem do onih koji žive u siromaštvu, do onih koji su primorani da rade i onih koji pate zbog terorizma i nedostatka dobrog obrazovanja.
Apelovala sam na odgovorne da svakom detetu ovog sveta obezbede pristup besplatnom obrazovanju. „Dajte nam knjige i olovke u ruke. One su naše najmoćnije oružje. Dete, učitelj, knjiga i olovka mogu da promene svet.“
Nisam znala kako je moj govor primljen sve dok se nije začuo gromki aplauz. Moja majka je plakala.
Sledećeg dana za doručkom u hotelu, Atal me je upitao: „Malala, ne razumem zašto si slavna. Šta si to uradila?“ Tokom boravka u Njujorku bili su mu zanimljiviji Kip slobode, Central park i njegova omiljena video igrica Beyblade, nego ja.
Iako sam posle govora primila poruke podrške iz celog sveta, moja domovina je ostala nema. Preko tvitera i fejsbuka smo saznali da su moja pakistanska braća i sestre protiv mene. Oni su mi prebacivali da „želim samo slavu“ i pisali su ovakve stvari: „Ma kakva reputacija naše zemlje. Ma kakve škole. Sada je konačno dobila ono što je htela, luksuzni život u inostranstvu.“
To me ne pogađa. Znam da ljudi govore tako, jer je u našoj zemlji bilo toliko diktatora koji su davali razna obećanja koja kasnije nisu ispunili. Brojni teroristički napadi povređuju čitavu zemlju i ljudi su izgubili nadu. Želela bih da svi znaju da ne želim ništa za sebe. Želim samo da podrže moj cilj – mir i obrazovanje.
U našim razgovorima preko interneta, Monibi opisujem život u Engleskoj. Pričam joj kako mi se ovde dopada, jer se ljudi pridržavaju pravila, policajci se poštuju i sve ima neki svoj red. Vlast ima vlada i niko ne zna ime šefa generalštaba. Ovde žene imaju zanimanja koja bi u Svatu bila nezamisliva. One rade kao policajke ili su direktorke velikih firmi i oblače se kako žele.
O atentatu ne mislim često, iako ga se setim svaki put kada se pogledam u ogledalo. Operacija nerava je bila uspešna, ali nikada se neću potpuno oporaviti. Ne mogu da namignem, a kada govorim levo oko mi se ponekad zatvori. Očev prijatelj Hidayatullah kaže da na to treba da budemo ponosni: „To je lepota njene žrtve.“
Spiegel, 07.10.2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 11.10.2014.