Jak razlog da se bude zajedno

Jak razlog da se bude zajedno

(Podsećanje na pronalazak naroda)

Dame i gospodo,

Kada bi nacije kao celine mogle da dožive nervni slom, onda bi to u slučaju Nemaca moralo da se dogodi nekog 9. novembra. Sa pravilnošću koja podseća na tik, od 1918. godine, već skoro čitav vek, Nemci su na ovaj dan uvek na tački na kojoj se radi o tome da, u dobru ili zlu, ispune svoju dužnost prema istoriji. Oni se sasvim otvoreno ponašaju kao ljudi koji su u određenom terminu ugovorili sastanak sa svojom političkom sudbinom i ne propuštaju da budu tu kada im se 9. novembra istorija još jednom obrati. Kao što u katoličkim oblastima Evrope na praznik Svih svetih porodice posećuju groblja da bi ukrasile grobove i vodile unutrašnje dijaloge sa mrtvima, tako nedelju dana kasnije – kao da ih neka nerazumljiva nužda primorava – Nemci kreću na bojna polja svog nacionalnog sećanja da bi izmirili neraščišćene račune sa prošlošću. Kao da pored hrišćanskog dana mrtvih u ovoj zemlji postoji i opsesivno odavanje počasti uzalud palima u velikom ratu od 1914. do 1918, štaviše, kao da se svakog 9. novembra iznova otvaraju ratni grobovi smešteni u dušama i kao da se sa frontova izgubljenih ratova pojavljuju nepokopani i vaskrsli da bi svoje zahteve ispostavili onima koji su živi. Nemačka politika u ovom veku krvavih poraza zaista uvek mora da se dokazuje i kao hermeneutika glasova mrtvih, a u tajne nemačkog 9. novembra spada i to da se na ovaj dan još čuje transcendentni šapat — kao da su prebrojani glasovi na glasanju mrtvog naroda, pa sad treba da utiču na izbore živih. Naravno, malopre upotrebljena fraza o ugovoru jednog naroda sa svojom sudbinom ima u sebi nešto histerično — baš kao i sama nemačka novembarska događanja u celini — jer ako je ovaj ili onaj datum, a naročito inicijalni događaj ove nemačke serije — proglašenje Prve nemačke republike u Berlinu, bio u određenoj meri nevino i neproračunato jedan 9. novembar, većina narednih novembarskih zbivanja je već bila markirana tim datumom i prisilom ponavljanja, a ono što bi htelo da izgleda kao moć sudbine, u gotovo svim slučajevima pokazuje se kao inscenacija uz svest o terminu. Adolf Hitler, politizirajući histerik kojeg su njegove konvulzije konačno dovele na vlast, izazvao je prvu veliku krizu na nacionalnoj pozornici Minhenskim maršom 1923. godine: on je — somnabulnom proslavom dana kada su Nemci upoznali hladnu slobodu poraza — nacionalno sećanje trajno fiksirao za fatalni, a šansama ipak bremeniti datum koji je u nacionalno nesvesno — u slučaju da nešto takvo postoji — urezao prisilno prisećanje na nedobrodošlu emancipaciju. U histeričnom, ponovljenom slepilu, Hitler je novembra 1918., u vojnoj bolnici za rezerviste u Pazevalku, sam sebe imenovao za prvog interpretatora i poslanika onih koji su pali u Svetskom ratu. Kao opsednuti i samouvereni zastupnik vanparlamentarne opozicije mrtvih, on je umeo da uredi da se večeri 9. novembra 1923., na odar ponovo polože oni koji su besmisleno poginuli i koji su posle mogli da se uzdižu kao mučenici nacionalsocijalističkog pokreta. Ono što se od tada na nemačkom tlu obično zbivalo 9. novembra — mislimo na zloslutnu “kristalnu noć”, na jedan od atentata na Hitlera, na neke epizode studentskog pokreta i, konačno, na noć čuda, pre osam godina, kada je jedan narod prošao kroz zid — dešavalo se stalno u prostoru koji ostaje čudnovato određen prožimanjem proboja i prisile ponavljanja. Dovoljno često se čulo da među neizbrisiva obeležja demokratskih nemačkih republika spada i to da su one svoju slobodu morale da pronađu u propasti, i da sve do danas ostaju izložene hroničnom pokušaju da onaj dodatak, ono što je njihovo vlastito, razviju tek u reakciji i u resantimanu prema novim okolnostima.

Ali, ono što čini magiju 9. novembra, može jasno da se pokaže tek kada priznamo da ovaj datum ne pripa­da samo Nemcima dvadesetog veka. Svi nemački no­vembarski događaji neprimetno stoje u senci jednog događaja francuske istorije, događaja koji je ostao skriven iza kalendarskog pseudonima. Poznato je kako su oni koji su pravili program Francuske revolucije došli na ideju da staroevropski kalendar post Christum na­tum zamene novim računanjem vremena – “posle ustanka plemstva”, “posle ponovnog rođenja ljudskog roda kroz Francuze”, ukratko – “posle Revolucije”; i ka­ko u ovom preokretanju svih datuma i stvari i prozaični rimski novembar, deveti mesec, postaje poetski re­volucionarni brumaire, mesec isparenja i magle u ko­jem je raspršivanje rane jutarnje izmaglice na samo jednom mestu trebalo da, malo po malo, otvara vidike u blještave daljine i svetskoistorijske perspektive. Svo­ju kasniju slavu u literarnom i politikološkom sećanju Evropljana ovaj mesec treba da zahvali činjenici da je Karl Marks u naslovu svog najlucidnijeg spisa – Osamnaesti brimer Luja Bonaparte – aludirao na ovaj travestirani novembar. Na samom početku tog neobičnog traktata o državnom udaru Napoleona III, godine 1851., i mašineriji klasnih borbi, nalazi se neiscrpno mudra misao koja se predstavlja kao Hegelov citat: “Sve velike činjenice i ličnosti svetske istorije se poja­vljuju dva puta”. Samo što je Hegel zaboravio da doda: “Jednom kao tragedija, drugi put kao farsa”.1 Poznavaocu Marksove logike odmah je jasno šta je ovaj hteo da kaže: zakon udvostručavanja – moglo bi se reći i princip raskrinkavajuće reinscenacije – bez izuzetka vlada svim istorijskim događajima u kojima građani ispoljavaju svoje interesovanje za slobodu. Prisetimo se da su za Marksa građani oni koji nose maske i imaju intere­se, oni koji su osuđeni na to da i kod samouverenih istorijskih poteza na kraju ipak pokažu nisku prirodu svojih strasti. Građanin je maska duše od novca. Dok se u prvom herojskom izvođenju uvek čini da se radi slobodi uopšte, o slobodi bez primesa, o slobodi subjekta koji sam sebe postavlja, koji sa samim sobom bezuslovno počinje iznova, u ponovnim izvođenjima se, konačno, pokazuje da se uvek radilo samo o slobodi ultimativnog građanskog interesa: sa što manje muke zaraditi novac na račun drugih; ukratko — o slobodi redovnih prihoda i dobitaka, slobodi kretanja roba i novca, slobodi koja mora početi kao zahtev za slobodnom savešću da bi završila kao sloboda od savesti. Dakle, što kasnije jedan revolucionarni komad dobije novu inscenaciju, utoliko se neprikrivenije u njemu moraju, tvrdi Marks, pojaviti materijalni interesi aktera, utoliko brže heroje slobode zamenjuju profit-liberali, utoliko ciničnije akcionari u liberalnom teatru skidaju idealističke maske da bi sa neuvijenom iskrenošću prešli na ono što je za njih glavna stvar, stvar kapitala. Dakle farsa, odnosno izrugivanje građanskog idealizma uz pomoć materijalizma koji je još mnogo više građanski, sa ovog stanovišta se posmatra kao sjajna prilika da progovore same okolnosti — one čak i ne moraju da progovore, dovoljno je tih ludih dana, koji su se vratili, samo osluškivati situaciju i prikupljati dokumente u trenutku drastično iskrenih i ciničnih samoobjava.

Da su nemačke novembarske afere od 1923., zaista bila samo takva druga izdanja revolucionarnih drama, u klovnovskim kostimima, onda bi Marks – kao dramaturg – bio sasvim u pravu. No, stvari u nemačkom slučaju nisu bile tako jednostavne zato što je kod nas farsa često nadoknađivala nedostajući originalni revolucionarni komad. Dame i gospodo, ostavljam otvorenim pitanje da li ova Marksova sugestija pogađa i kada je reč o složenosti naših današnjih iskustava stvarnosti – bilo da su nacionalne bilo da su globalne prirode; ovde ne diskutujem ni o predstavi koja joj leži u osnovi, o predstavi dijalektike koja je u velikoj akciji prisluški­vanja tajnih pogona zle, građanske, kapitalne igre. U našem kontekstu važno je jedino upućivanje na onaj prvi francuski 18. brimer, datum koji – kao što odavno znamo – nije ništa drugo do pseudonim devetog no­vembra. Njegova istorijska sadržina je državni udar Napoleona Bonaparte koji je godine VIII, po novom ra­čunanju vremena, upravo tog dana u mesecu magle – vraćajući se sa neuspele ekspedicije u Egiptu, preko Frežisa, u Pariz – kao Prvi konzul i jedini vladar, uzeo vlast u Francuskoj i pod civilnom maskom rimskog Primus inter pares svoju zemlju počeo da uvodi u politič­ku, dakle, nacionalimperijalističku modernost, koja se unutra predstavljala kao demokratija, a spolja delovala kao velika imperijalna sila. U ovom smislu je francuski 9. novembar 1799. godine – opet ga prevodimo iz ide­alističkog u prozaični, iz francuskog u gregorijanski kalendar – ključni datum rane evropske političke istori­je, a dovoljno je da se prisetimo teksta koji je pratio tu priliku da bismo razumeli šta se u međuvremenu zbi­valo sa ostalim novembarskim incidentima. Napoleon, doduše, taj tekst nije izgovorio upravo tog dana, ali je nešto kasnije – na jednom skupu Državnog saveta – merodavnu reč za delo koje je učinio tog brimera, izre­kao sa herojskom jasnoćom:

Završili smo roman revolucije. Moramo započeti nje­nu istoriju, pažnju moramo usmeriti na ono što je re­alno i moguće u primeni naših principa, a ne na ono što je spekulativno i hipotetičko. Danas krenuti ne­kim drugim putem znači filozofirati, a ne vladati.

Završili smo roman revolucije! Ovu rečenicu ne možemo dovoljno puta ponoviti, pa čak i ako želimo samo da shvatimo u čemu su njeno obećanje i njena skandaloznost. Onaj kojem ova rečenica ne odzvanja stalno u ušima, taj nikada neće pravilno razumeti taj­nu evropske brimer-politike i novembarskih kriza. Jer veliki Korzikanac je svojim izričajem na svet doneo ni­šta drugo do svetsko-istorijsku formulu postrevolucionarne građanske real-politike – što dokazuje da je ona koncept za koji autorska prava ima Bonaparta, a ne Bizmark. Real-politika znači – sasvim u duhu marksistič­ke brimer-analize – prelazak sa revolucionarne roma­neskne slobode na prozu nacionalnih privrednih impe­rijalizama.

Ako se napoleonski novembarski program uzme tako ozbiljno – što i zaslužuje obzirom na svog autora i svoje istorijske posledice – onda se vidi kako je iz njega proizašla provokacija usmerena na sve ne-francuske nacionalne države, na one koje su postojale, kao i na one koje su tek bile u procesu nastajanja. Posledica toga je da su sve one – uz kaznu što su istorijski i ekonomski drugorazredne – pravovremeno mora­le da zauzmu poziciju u odnosu na politički i istorijsko-filozofski razornu tezu da je roman revolucije zaklju­čen u samoj domovini revolucije i da tamo, prema to­me, treba preći sa filozofiranja na vladavinu – moglo bi se čak reći: preći sa histerije na posao i sa dramske konvulzije na dnevni program dobro temperovanog tr­govačkog imperijalizma. Kada je razglasio svoju tezu, Napoleon je, naravno, u ušima imao reči Robespjera i drugih vođa Francuske revolucije – revolucija nije ni­šta drugo do ispunjeni san filozofije. I ko je tada – po­put Bonaparte – verovao da se usled ovog ispunjenja može otvoriti novo, realističnije, pragmatičnije pogla­vlje svetske istorije, taj je imao dobre razloge da kraj romana revolucije poistoveti sa krajem filozofiranja i početkom pozitivne, odnosno postidealističke politike moći i privrede. Ovde bih uzgred napomenuo da i svi današnji diskursi o takozvanom kraju istorije uistinu nisu ništa drugo do parafraze onoga što je Napoleon rekao o završetku revolucionarnog romana.

Već dve stotine godina, istorija političkih ideja u Evropi, uklju­čujući i Ameriku i Rusiju, zapravo je samo rat interpre­tatora oko privilegije pravilnog razumevanja Napoleonovih novembarskih reči. Od Fihtea do Fukujame, od Karla Marksa do Norberta Blima, tutnji bitka tumače­nja oko nejasnog iskaza Prvog konzula. Šta to zaista znači „okončati roman revolucije i započeti redakturu njegove istorije“? Šta to zaista znači „preći sa spekulisanja na vladavinu“? Ipak, umerena građanska i glavna malograđanska struja francuskog društva oko 1800. go­dine, bila je sasvim sigurna u čvrst smisao Bonapartine formulacije, jer za postrevoluciono građanstvo – koje je Viktor Igo, sluteći zlo, jednom nazvao zadovoljnom klasom — kraj istorije nikada nije značio ništa drugo do potpuno jedistvo imperije i zahtev za rentom, jedinstvo real-politike ka spolja i komfora ka unutra; da ka­žemo ukratko: ovde kolonije, a tamo foie gras de Strassbourg. Ipak, zadovoljna klasa stalno pravi svoje raču­ne ne uzimajući u obzir nezadovoljne, a rečenica da je stvarna revolucija završena, uopšte se ne može vezati za jedan precizni momenat uprkos Napoleonovoj apodiktičkoj brimer-tezi. Od trenutka Francuske revoluci­je i njenog umirivanja bonapartističkom novembar-politikom, evropska istorija je jedna razvučena borba oko dopunske, naknadne revolucije, one koja bi zaista okončala i zadovoljila, i uistinu zaokružila one revolu­cije od 14. jula 1789., i 9. novembra 1799.

Na vrhuncu svih epi-revolucija, naravno, stoji revolucija četvrtog staleža, ona koja je dugo tutnjala i konačno postala Ruska revolucija – ali i ona je, kao što je poznato, zadovoljila samo malo njih, pa čak i ponudila nebrojeno mnogo izgovora za naknadne revolte i naknadne revolucionarne zahteve. Ove jeseni je prošlo tek dvadeset godi­na od poslednjih ispaljenih hitaca – trebalo je da ti hi­ci budu podrška militantnom nezadovoljstvu studena­ta, obučenih u radnička odela, koji su zahtevali da do­biju ono na šta imaju pravo. Ali ne treba zaboraviti ni da su se evropski fašizmi mogli nametnuti i sami sebe zamišljati samo kao revolucionarne pokrete koji fru­striranom revolucionarnom subjektu – narodnom Ja, šta god to bilo – obećavaju da će konačno dobiti ono što je njegovo. Moderna politika je i u svojoj radikalno desnoj varijanti ostala iredentizam u akciji, znači – revolucinarna nadoknada posredstvom onih koji su do tada bili gubitnici, posredstvom poniženih, uvređenih, frustriranih na ovome svetu. Dva veka maršira dugački niz militantno nepomirenih: proleterijat, anarhisti, slo­bodni mislioci, nacionalisti, marginalci, ludi, žene, deca, manjine, saveznici životinja i zelene prirode. Sve do nedavno se činilo da je suština same modernosti u to­me što se sa promenjivim revolucionarnim subjektima – sa uvek novim partijama koje izražavaju nezadovoljstvo i uvek novim temama kolektivnog nemira – o datumu završetka naših revolucija mora uvek iznova bor­beno pregovarati.

U pozadini ove dramaturgije epi-revolucija, međutim, pripremljen je, i izvršen – a da ve­ćina to nije ni primetila – preokret koji je, kako se čini uklonio osnove velike igre presvlačenja revolucionarnih subjekata. Usred svih naših modernih revolucionarnih i epi-revolucionarnih omamljenosti, promaklo nam je nešto novo i duboko uznemirujuće – možda sada govorim malo nametljivije – prevideli smo, a ne znam da li smo sami za to krivi ili ne, onaj najvažniji od svih savremenih fenomena, onaj koji je tek od pre deset godina polako počeo da privlači pažnju kritičke inteligencije i koji od tada, pod nespretnom etiketom postmoderne, pohodi filozofske seminare i umetničke galerije.

Od tada je, čini se, bitno shvatiti da je mobilizovano kapitalističko društvo nadmetanja već pre ne­kog vremena prešlo tačku posle koje više nema kriterijuma za stvaranje i smirivanje zadovoljne većine – tač­ku nakon koje su poništene sve razumljive stanice u na­predovanju, tačku koja je point of no return, point of no revolution, s one strane mirovanja i kretanja. Upravo to – apsolutna mobilizacija novca, informacija i života – jeste značajni kriterijum sadašnjeg doba; ko kaže post-moderna, taj misli na dinamizirane odnose koji su se – u osećanju života pojedinaca, kao i u tome kako se od­vijaju poslovi u institucijama i preduzećima – oslobo­dili svih kriterijuma revolucija koje se mogu završiti, i prešli u hiperkinetički modus za koji je tipično postalo da, u principu, znači stalno dalje survavanje u inovacione procese koji se ne mogu ni zaključiti ni ukočiti.

Dame i gospodo, ne bih želeo da ovde oplakujem uzaludne ili obesne revolucije prošlosti i sadašnjosti, već da skrenem pažnju na intelektualnu šansu stvore­nu time što smo istupili iz tradicionalne sekvence revo­lucija za koje se mislilo da se mogu završiti. Kritičari­ma istorije koja se upravo događa tek sada može pasti na pamet da postave pitanje: šta bi uopšte trebalo da znači to da se revolucionarni roman na jednom odre­đenom mestu završava. Roman koji se realno odvija u srcu same istorije – šta bi to zaista bilo i otkud je Na­poleon mogao da zna da Francuska revolucija predstavlja jedan takav roman? Staviše, kako je on – i sam tek prvoklasni lik iz romana – smeo da dođe na pomisao da je na njemu da svečano objavi kako je istorija, koja je od njega napravila heroja, došla do svog pragmatič­kog kraja? Od kada se likovi jednog komada mešaju u stvari autora ili scenarija? I, konačno, i pre svega, treba pitati kako to da unutar poretka revolucionarnog ro­mana uvek moraju da istupe novi akteri? Kako treba razumeti to da se tokom dve stotina godina neprekid­no pojavljuju novi revolucionarni grupni subjekti koji žele da postanu autori, te da kontinuirano istupaju no­ve formacije buntovnika, poniženih i nezadovoljnih za koje se borba nastavlja čak i kada su drugi već odavno – glasno ili tiho – proglasili da je završeno radno vreme istorije, očigledno zadovoljni time da u postojećim okolnostima dobijaju svoje redovne prihode?

Na osnovu rečenog, dame i gospodo, jasno je da po­stoji tesna veza između nacionalnog pitanja i pitanja redovnih prihoda i dobitaka. Ali pre nego što uđem u eksplozivno pitanje o položaju nacionalnih dohodov­nih odnosa, i pre nego što pokušam da temelj i bezdan stvarnih – nemačkih i nenemačkih – nacija objasnim u igri dobitaka bogatih zemalja i onih koje ih sustižu, ne bih hteo da propustim da ukažem na to da do sada predstavljena razmatranja sadrže ključ za razumevanje nacionalističkih i nacional-imperijalističkih promena mentaliteta u 19. i 20. veku. Ukazali smo na neizbežni sukob okončane revolucije i revolucije koja se nasta­vlja, kao i na socijal-psihološku titansku borbu zadovoljnih i nezadovoljnih klasa građanskog društva. I jedno i drugo precizno ukazuju upravo na ono pitanje na koje su evropski nacionalizmi i nacional-imperijalizmi bili efektivan odgovor – na pitanje kakvom bi strategi­jom i kojim medijima masovne komunikacije uopšte bilo moguće tako velike grupe ljudi, koje obujmljuju novovremene nacionalne države, uveriti u njihov po­vlašteni socijalni kontekst – s one strane svih razlika između zadovoljnih i nezadovljnih, s one strane debe­lih i mršavih renti, s one strane proleterskog i buržoaskog. Što se tiče francuske istorije, očigledno je da je Napoleona sopstveni komunikativni i komunitarni ge­nije naveo na to da on sam – kao živi simbol integracije – stane pred rascepkanu masu svoje zemlje. On se svojoj naciji obratio kao harizmatični vođa koji svim Francuzima sme da obeća jednako pravo na pristup imaginarnim rentama veličine. Otud njegova lucidna primedba: “Siguran sam da me je razumeo i vojni bubunjar iz poslednjih redova”. A otuda i njegov hladan pogled na kvantitativno i kvalitativno novu vrstu odnosa u nacional-imperijalističkom dobu: “Mi smo 30 miliona ljudi međusobno sjedinjenih prosvećenošću, svojinom i trgovinom”. S jednakim pravom je mogao da kaže i sledeće: “Mi jesmo, i mi ostajemo trideset, četrdeset miliona Francuza do same srži podeljenih po pitanju da li je roman revolucije završen ili tek treba da se na­piše njegovo odlučujuće poglavlje”. Trideset, četrdeset miliona ljudi – to su brojevi koje Prvi konzul izgovara kao opijen jer su ove moćne mase ono što treba zbrojati u jednu moćnu sumu. Ovi aktivni, radoznali, prekomerno pametni i sumnjičavi milioni, oni su – kako uverava Napoleon – ipak “međusobno ujedinjeni”. Do­bro smo čuli – oni su ujedinjeni i to, ako je Korzikanac rekao istinu, ujedinjeni samo trostrukom vezom prosvećenosti, svojine i trgovine. No, gledajući unazad, ja­snije uočavamo da je njih akutno okupila pre svega sa­ma napoleonska hipnoza – fascinacija njegovom heroj­skom ličnošću koja, uprkos svim naporima oko decentnog građanskog držanja, još uvek obećava avanturu, veličinu, tragediju. Korzikanac je odlično znao šta je u tom trenutku prećutao, odnosno šta nije naglasio – to da on sam, kako sa svojim civilnim, tako i svojim romanesknim svojstvima, jeste droga koja je kod tih trideset miliona mogla sama da izazove opijenost zajednicom, daleko veću od svega što trgovina, svojina i prosvetiteljstvo mogu da učine za koherenciju i konvergenciju među Francuzima ili uopšte. On sam – upravnik pozorišta evropskih sudbina – bio je taj koji je svojim zemljacima dao onu auru plastičnog uzbuđenja koje je je­dino u stanju da velike moderne narode – po strani od svih interesnih sukoba i regionalnih briga – poveže u vibrirajuće zajednice pažnje i oduševljenja.

Dame i gospodo, što se tiče nemačkih novembar­skih afera, one su pre osam godina – padom Berlin­skog zida – privremeno zaključene. Može se misliti da je 9. novembar 1989. godine bio odgođeno priznanje okultnog napolenskog brumaire-iskaza, i da je sada i zakasnela i skrajnuta nacija Nemaca napokon shvatila ono što je tada rečeno sa autoritetom: mi smo okonča­li roman revolucije, a tim romanom i dugačku farsu  autoritarnog internata koji je nastupio kao druga nemačka država. Isto tako, reč političara koja nam je od tog dana nadalje ostala u sećanju, na čudnovat način više ne govori o revoluciji i normalizaciji, a kamo li o razlici poezije i proze u postojanju zadovoljno-nezadovoljnih nacija. Staviše, ona govori – čega se vi, bez sum­nje, sećate kao da je juče bilo – o sapripadanju i srastanju. Dame i gospodo, u našem sećanju je Vili Brant, usuđujem se da pretpostavim – veličina koja je toliko čvrsta da se ne može uzdrmati; ugled ovog neobičnog nemačkog političara počiva na toliko dobrim i časnim temeljima da sebi mogu dozvoliti da njegovom čuve­nom novembarskom obraćanju uputim jedno skeptič­no pitanje, a da pritom nužno ne izazovem sumnju u to kako podrivam jedno od naših retkih pozitivnih sećanja. Sada srasta ono što zajedno spada – upitaću ne bi li ovaj ljupko zaokružen i klasično naivan politički iz­ričaj za svoj uspeh trebalo da zahvali upravo okolnosti da je izgovoren u trenutku kada su takvi tonovi već odavno zastareli, a ideje koje im stoje u osnovi ispra­žnjene – u vreme kada većina ljudi u zapadnoj i srednjoj Evropi gubi poverenje u sve što ima bilo kakve veze sa sapripadanjem, a kamo li sa srastanjem. Ne mislim samo na opštu krizu solidarnosti, koja muči sva napredna društva zato što medu njima nema nijednog ikoje – sve više i više – ne pati od neželjenih psiho-političkih nuspojava koje se javljaju tokom prelaza ka so­cijalnim vezama koje su u visokom stepenu posredova­ne novcem, već mislim i na promenjene medijske uslove i na ono što je novo i očigledno na privredno-geografskom planu i o čemu se, pod imenom globalizacije, danas svuda raspravlja. Šta onda u tako rastrzanom, medijatizovanom i mobilizovanom svetu znači to da jedna specifična, nacionalna, istorijska grupa veruje da zna za sebe, i priznaje da sapripada, i da bi sve na sve­tu dala da živi u zajedničkim institucijama? Kako osamdeset miliona ljudi uopšte može da sapripada? Šta znači Brantov optimizam da će u nemačkoj stvari srasti u ono što sapripada – nakon što ovo političko “ne­što” pola veka tako osetno nije pripadalo jedno dru­gom, a raslo je jedno protiv drugog? Kakvo je to rasli­nje koje bi htelo da na tako patetičan način – uprkos višegeneracijskoj razdvojenosti – bude opisano kao sapripadajuće, srastajuće, istokoreno? Jesu li onda mo­derne nacije nešto kao političke plantaže na kojima se uzgajaju inteligentna živa bića, kao što se, na primer, uzgaja određeno visoko rastinje da bi se kasnije pravili vino i čaj? Kako treba zamišljati staklenike jednog ta­kvog političkog i socijalnog srastanja, i kako se oni – ukoliko postoje – grade? Kako su uređeni ovi veliki po­litički unutrašnji prostori, ovi nacionalni enterijeri? Kako su klimatizovani, kakve plodove daju, ko se brine o njihovim deponijama za đubre?

Dame i gospodo, jasno vidite da teško izlazim na kraj sa ovim pitanjima, ali i da želim da mi sa njima bude teško; petljam se s nečim što mnogima – verovatno srećnijima, ali, svakako, i naivnijima – deluje kao da je i jasno i jedno­stavno i beznačajno. Razlog za ovu petljavinu i za motiv ovog preteranog davanja težine, može se svesti na jednu jasnu, intenzivnu ideju koja ukazuje na ono što dolazi: ko nekog 9. novembra govori o razlogu zbog ko­jeg su ljudi zajedno u političkim kućama, u nacional­nim plantažama, ukratko – u modernim, novcem i me­dijima rođenim narodima, taj upravo želi da zna šta je sa datumom kao što je ovaj pomenuti; on želi da, osvr­ćući se, postavi pitanje o čvrstom temelju nacionalne koherencije i mogućnosti kolektivnog uzbuđenja; on želi da sazna u kojoj političkoj gramatici svoj smisao dobijaju reči kao što su “sapripadanje” i “srastanje”.

Priznajem – sve ovo su problemi koji u sebi već no­se nemački faktor, vredan pomena, jer ono što sa njima dolazi do reči jesu pitanja o suštini i problemu auten­tičnosti ili, kraće, novembarska pitanja za koja ćemo, međutim, boljih meseci – kada budemo sami sebe pravilno razumeli – osetiti da smo ih nadrasli. Dakle, pi­tam ozbiljno i filozofski – i, ako hoćete, kliničko ne­mački – o jakom razlogu zbog kojeg su ljudi zajedno u velikim političkim zajednicama tipa modernih imperi­jalnih nacionalnih država; pitam o naciji kao zajednici slušanja /Horgemeinschaft/ odnosno kolektivu zajed­ničkog slušanja /gemeinhorig/; želeo bih da sebi potvr­dim sumnju da nacije, kako ih poznajemo, možda nisu ništa drugo do posledice obuhvatnih psiho-akustičnih inscenacija koje su jedine zaista u stanju da učine da skupa sraste ono što sebe sluša, ono što sebe skupa čita, što skupa sebe gleda na televiziji, što se skupa informiše i uzbuđuje. Želeo bih da znam kako je kod naroda koji broji mnogo miliona moguće, i koliko je izvodljivo, tako delotvornu kulturnu hipnozu, jedno tako nepropusno telekomunikativno zvono, da se oni koji u njemu žive, u slučaju nužde – zbog odbrane svoje iluzije o srastanju i zajedničkom životu – mogu pozvati čak i na oružje.

Dame i gospodo, ako pozadinu čine ovakva pitanja, čini mi se da stvarnu zagonetku naših devetih novembara treba formulisati na sledeći način: šta je uopšte to što ljude u tako velikom broju, kojim barataju moder­ne nacionalne države, drži skupa u zajedničkoj istoriji, u zajedničkoj iluziji, kada je istovremeno tačno i da ova džinovska socijalna tela moraju da kidaju elementarne antiteze i razdiru nepomirljive strasti – pre svega na osnovu pomenutog nerazrešivog dramaturškog razlo­ga: ni u jednom trenutku nije moguć opšti konsenzus o datumu na koji bi trebalo okončati revoluciju, tu romansu građana sa slobodom, a možda bi se čak moglo reći – ljubavnu vezu jadnog đavola sa srećom. Dakle, pitam, da kažem još jednom, o dovoljno jakom razlogu da se bude zajedno – pitam za motiv i medij poveza­nosti ljudi u velikim modernim političkim telima, o etru zajedništva u kojem odzvanjaju snovi, resantimani, traume i nade miliona; time pitam – da se izrazim za nijansu više sociološki i akademski – za princip socijalne i političke sinteze u velikim modernim društvi­ma. U onome što sledi, daću dvostruki odgovor na ovo pitanje, ili bar nagovestiti jedan medijsko-teorijski i je­dan psihopatološki odgovor, kao što je i primereno prirodi stvari.

U vezi sa onim što sledi već sada mogu da pretpo­stavim da unutrašnje napetosti nacionalnih država i nacionalnih imperija – koje neprestano moraju da kro­te revolucionarne duhove koje su same prizvale – pri­moravaju na uzavrele, histeroidne i panici bliske ko­munikacione odnose, koji su i sami u stanju da od jed­nog uvek već rascepkanog i mnogostruko izdiferenciranog tela naroda stvore privid – celinu koja vibrira u za­jedničkim temama i brigama. Tako i najjednostavniji prizor već daje odgovor koji u najvećoj meri obavezu­je. Velika moderna politička tela – kao što su nacional­ne države – telekomunikativno mogu biti integrisana samo putem permanentne, svakodnevne agitacije. Kao što su rimski cezari plebejce prestonice mogli da ‘drže u šahu’ jedino dok su ih istovremeno uspavljivali i ras­paljivali, što se od vremena Juvenala opisuje formulom “hleba i igara”, tako moderne nacionalne imperije svo­ju ravnodušnu i prenadraženu populaciju imaju u šaci samo onoliko koliko im polazi za rukom da je opskrbe, kako prihodima, tako i uzbuđenjima – a kao što vidi­mo u aktuelnim događajima, čak i uzbuđenjima oko prihoda – ako je nužno. Ovaj politički mandat za hroničnu, agitujuću, histerizujuću masovnu komunikaciju, stvara temelj poslovanja modernog nacional-žurnalizma koji od ranog 19. veka, sve do danas, proizvodi ujedinjujuće histerije i integrišuće panike. Hegel je bio potpuno u pravu kada je čitanje novina apostrofirao kao jutarnju molitvu građanskog društva, samo je zaboravio da doda da – kao što bi se moglo reći ako ho­ćemo da sledimo Marksov primer – molitve ove vrste ne vezuju dušu za onostranost, već za ovostranost i da takve lektire pojedince raštrkane za stolovima posta­vljenim za doručak ne pobuđuju na pobožnost, već ih vezuju za nasiljem bremeniti nemir javnog cirkulisanja prihoda i senzacija. Moderni mas-mediji direktno proizvode moderne nacional-populacije i nacional-imperije upravo u onoj meri u kojoj im polazi za rukom da ova velika politička tela, kao zajednice uzbuđenja veza­nog za neku temu, prizovu u život. Izraz “prizvati u ži­vot” u ovom slučaju nije retorska floskula, već analitič­ki korisna misaona figura koja se u svakom pogledu po­kazala preciznom. Zaista, formativne komunikacije modernih nacionalnih zajednica same po sebi imaju karakter apela koji se sami po sebe obistinjuju – moglo bi se još reći i autoplastičnih evokacija – a tamo gde nacija ne prizove samu sebe, ona i ne stupa u život.

Ovo ću ukratko objasniti na jednom koliko klasič­nom, toliko i zajedljivom primeru, naime, na čuvenim Govorima nemačkoj naciji Johana Gotliba Fihtea, koje je on, pre tačno 190 godina – u zimu 1807-1808. godi­ne – držao ovde, u Berlinu, pod nepoverljivim okom francuskih okupatorskih snaga. Nije mi poznato da li je neko od tih četrnaest obraćanja palo baš na 9. novem­bar, ali bi se to, obzirom na duh ove stvari, gotovo i moglo tvrditi. Najvažnije što treba znati o ovim Fihteovim govorima jeste to da u trenutku kada ih je držao, adresat tih govora – nemačka nacija – u pravom smislu te reči, još uvek nije postojala. Treba shvatiti upravo to da nacije mogu postojati tek kada se na određeni i način, i u određenom pogledu, prizovu govorom. Ono što je u vreme Fihteovih obraćanja zaista postojalo, to je bilo mnogo deprimiranih, bukolikih i banalnih ze­malja i zemljica – s izuzetkom ne tako bezopasnog i ne tako banalnog pruskog kompleksa – koje su, sve zajed­no, u najboljem slučaju bile fizički predložak jedne ka­snije nacionalno-državne strukture. Ono što je tada po­stojalo nije bilo ništa više do, u određenom smislu, grudva gline – nacionalni Golem koji će se jednog dana, ko bi znao kada – kada ga uhvati oduševljenje – pro­buditi da bi započeo stvarni i oduhovljeni život. I upra­vo Fihte pred berlinsku publiku stupa kao onaj koji do­lazi u ime ovog buđenja, kao onaj koji priziva nemačkog Golema da shvati samog sebe. I danas se isplati pažljivije oslušnuti ovaj jutarnji apel nemačkog bića – na njemu se može uočiti ono što u nacionalnoj jezičkog igri ove zemlje tako eksplicitno i proročki više nikada nije izašlo na videlo. Fihte govori kao da na osnovu na­čelnih razloga tačno zna kako i zašto jedna nacija – po­put ove, nemačke – može da oživi samo kao rezonant­no telo ofanzivne manične komunikacije. Da bi nacija došla sebi, po Fihteovim rečima, nužne su dve stvari: energični zanos svakog pojedinca – zalet ka biću koji se objavljuje u nameri da sa sobom krenemo od neuslovljenog novog početka – i ojačavanje ovog zanosa inspirativnim prizivanjem mrtvih, kojim ćemo pretke pozvati da se takoreći reinkarniraju u onima koji danas žive. Tako je Fihte još nepostojećim Nemcima naložio naročitu vrstu političkog praznika Svih svetih na koji se otvaraju grobovi i knjige kako bi dočepali živuće recipijente. Fihte je i iz svoje vlastite retorske prakse la­ko mogao izvesti princip moderne nacionalne komuni­kacije koji nije ništa drugo do zakon rađanja naroda iz autogene rezonance.

Dame i gospodo, molim vas, po­slušajte na trenutak Fihteov glas koji je za nas glas kla­sika i duha, i koji će, dok čitam, govoriti kroz mene – pri čemu bih želeo da primetim da nisam dobar, jasni medijum koji bi poruku preneo nesebično, čisto i na­meri verno, već sam perverzni medij koji poruku pre­nosi, ali i preusmerava komentarima, kvari dodacima i, smeštajući je u izmenjene kontekste, čini da ona kaže nešto drugo.

Na četrnaestom i poslednjem berlin­skom predavanju Fihte izlazi pred publiku i bez okolišanja joj kaže da je uzima za taoca. Slušaoci treba da budu načisto s tim da su oni od sada, upravo zato što ga slušaju, taoci govornika i da ubuduće nikada neće moći da se ispričavaju time da ništa ne znaju i da ništa nisu čuli. Ne, s ovog mesta, i od danas, počinje nova epoha zajedničkog slušanja/sapripadanja i vi ćete moći da kažete da ste bili zarobljeni. Tako slušanje posta­je isto što i zarobljenost, a zarobljenost postaje zanos, a u tom autogenom oscilatornom kolu nastaje nacija kao čisto uzbuđenje samim sobom. Književnost, retorika i štampa stiču moć tako što zarobljenoj javnosti šalju obavezujuće pozive na slušanje i provere. U ovom me­dijskom aranžmanu telekomunikator postaje tvorac nacije. Dobro poslušaj, uvaženi skupe – kaže Fihte svom auditorijumu – ovi moji govori Vama, “kao predstavnicima nacije, a – kroz Vaše uši – i čitavoj na­ciji” imaju da saopšte sledeće:

Vekovi su protekli od kada ste bili sazvani kao da­nas…  Ako danas ne obratite pažnju i ako se ne udubite, ako pustite da ovaj govor bude samo prazno go­licanje ušiju ili da pored vas prođe kao neko čudo, onda na vas niko više neće računati. Konačno saslu­šajte i konačno razmislite. Barem ovaj put nemojte otići pre nego što donesete čvrstu odluku; i svako ko čuje ovaj glas, odluku donosi sam sa sobom i za sa­mog sebe, baš kao da je ovde sam i sve sam mora da učini. Kada zaista mnogo pojedinaca tako misli, on­da će uskoro nastati velika celina koja se pretače u jednu jedinu čvsto povezanu silu… Odmah odlučite… od vas zavisi da li ćete biti kraj i poslednji u jednom rodu… koji nije vredan pažnje, … ili želite da budete | početak i tačka od koje kreće da se razvija… jedno novo vreme… da budete oni od kojih će buduća pokolenja brojati godine svoga spasenja.

Dame i gospodo, na ovom mestu sebi dopuštam da uzbuđivača naroda i tvorca nacije, Fihtea, za trenutak prekinem kako bih primetio da u pogledu onoga što smo upravo čuli imamo iste korisne asocijacije: jasno je – a po ozarenim izrazima lica mnogih od vas vidim da je većina to shvatila – da nema sumnje da je pred na­ma pratekst svih nemačkih govora koji treba da nas trgnu. Fihte je na klasičan način formulisao izvorni uvid u suštinu modernih nacionalnih komunikacija: narodi nisu naprosto tu, kao što je to šljunak u potoku, ili zvezde na nebu; viši subjektivni organizmi nisu sa­mi sebi neposredno dati – sebe uvek već poseduju je­dino lenja egzistencija i komotno bivanje-takvim. Me­đutim, ovde je reč o tome da narodi sami sebe moraju naterati da dođu k sebi, kako bi tek onda – zahvaljujući tome što su se trgli – zaista bili tu i kako bi realnom energijom odlučno mogli započeti nešto realno, nešto okrenuto budućnosti, nešto vredno. Sloboda je zahtevna – ko će to osporiti – i šta bi bila nacija kada ne bi bila ujedinjeno telo napora.

Posle ovog prekida, ide­mo natrag na Fihteov govor iz 1808. godine: poslušajmo na trenutak konstitutivnu litaniju koja je istog časa trebalo da prizove u život pozvanu naciju kao vibrirajuće medijsko telo: kao da su reči koje se preko radija šalju latentnoj naciji, Fihte svoje apele pušta da lete etrom, a u području oscilacija na svoje slušaoce baca čini najpre napisanim, zatim izgovorenim, potom od­štampanim i, konačno, svuda čitanim i ponavljanim re­čima:

… Od vas zavisi da li hoćete da budete kraj… ili ho­ćete da budete početak… Nama nepoznata sila, sila kojom ne možemo vladati, može da stvara kišu i ro­su, rodne i neradne godine; ali sasvim naročito ljud­sko vreme i ljudske odnose stvara jedino čovek sam, a ne nekakva sila koja je van njega… sigurno nam nikada više neće biti dobrobiti ukoliko je sami ne stvorimo… to je ono što treba da uradite; da to ura­dite bez oklevanja, pozivaju vas ovi govori… Oni pozivaju mlade … Ovi govori pozivaju i stare … Pozivaju i vas zanatlije … Pozivaju i vas mislioce … Učenjaci, pisci… koji ste još vredni svog imena,… na­učite da sami sebe uvažavate, a u svojim delima po­kažite da to i činite … Ovi govori pozivaju i vladare Nemačke … Vas Nemce, sve zajedno, koje god mesto u društvu za­uzimali, pozivaju ovi govori.

Dame i gospodo, usuđujem se da ovaj citat još jed­nom na kratko prekinem kako bih ukazao na to da sam ovde iz Fihteovog obraćanja pojedinačnim grupama u okviru nacije zadržao, naravno, samo formulu obraća­nja, zato što za naš kontekst nije važno šta on poruču­je pojedinačnim adresatima – ovde je poruka sam aktuelni poklič, sam realni usklik. Naravno, ne može ostati na tome da se govornik okreće nacionalnoj celini ulažući samo vlastito oduševljenje i vlastiti zamah. Da bi se zaista pokrenuli nemački političari koji umeju samo da se odazovu, i da bi se mlaki Golem energično pribrao – za to se u ondašnje berlinsko predavanje mo­raju umešati i glasovi iz onostranosti. Tek uz interverciju ‘od tamo’, idealistički aparat evokacije postaje potpuno funkcionalan; tek kada mrtvi jasno govore živima i kada onostranost poveri ovostranosti mandat za uzvišeno i zaneseno postojanje, tek tada se nacija, kao vibrirajuće telo uzbuđenja, može konstruisati u formi koja je uverljiva za nju samu. Poslušajte, dame i gospodo, u onome što sledi, Fihteov glas kako se posunovraćuje, kako se umnožava, kako se govornik od usamljenog te­nora pretvara u hor duhova, kako se kao uzvišeni histe­rik survava u bezdan koji se otvara u njegovom vlasti­tom glasu – tako da zov apsoluta para uši oklevajućim, rasutim pojedincima i okuplja ih u sapripadajuću slušalačku celinu. Poslušajte, dame i gospodo, kako manični horovi iz carstva duhova pozivaju neodlučnu, još nepostojeću naciju, čime se ona konstruiše kao empi­rijski, sonorni organizam:

Ona se objedinjuje ovim govorima – kaže Fihte – i poziva i vaše pretke. Pomislite, u mom glasu se čuju i glasovi vaših predaka iz tamnog prasveta, koji su se, svojim telima odupirali nadirućoj rimskoj vlasti nad čitavim svetom … Oni vam dovikuju: zastupajte nas … U ove glasove se mešaju i duhovi vaših kasnijih pre­daka, onih koji su pali u svetim bitkama za slobodu religije i vere. Spasite našu čast, dovikuju vam oni… Pozivaju vas još nerođeni potomci … vodite računa da se lanac ne prekine na vama, učinite da se i mi vama možemo ponositi… Poziva vas i inostranstvo, onoliko koliko razume sa­mo sebe i ima oko za ono što mu stvarno ide u korist … čitavo novo čovečanstvo računa na vas… Svako doba, svi mudri i dobri koji su na ovoj zemlji ikada udisati vazduh … upliću se u ove glasove i usrdno moleći k vama pružaju ruke …

U ovom donekle proizvoljno, a možda i pomalo pod­muklo skraćenom berlinskom predavanju iz 1808. go­dine, lako je videti kako se, sa gotovo zastrašujućom ja­snoćom, odaje poslovna tajna klasičnih modernih naci­onalnih društava — pošto Fihteova lucidna retorička praksa jednom za svagda obelodanjuje koji je to jedini mogući način da se nacija prizove u život: nacija sebi mora doći kao emprijiski hor kojeg je isprovocirao transcendentni hor. U praksi se ovaj aranžman ispostavlja kao odnos receptivne nacije prema svojim klasici­ma. Ali, moje dame i gospodo, posle svega ovoga na trenutak moramo zastati i uzeti vazduha, kako bismo mogli da izvučemo pravilne zaključke u vezi sa sada­šnjicom – vremenom u kojem nema klasika; moramo na trenutak otvoriti prozore da bi izašla idealistička za­para; a onda odmah uviđamo da smo, povukavši samo jedan potez, gotovo bez ikakvog šifriranja dobili prikaz teorije i prakse modernih nacionalnih komunikacija – teorije, utoliko što je Fihte naciju konstruisao kao neku vrstu maničkog balona toplog vazduha koji se gravita­ciji opire ujedinjenim poletom onih koji deluju dobro­voljno i iz vlastitih pobuda; a prakse, utoliko što sam Fihte in actu pokazuje kako samo-uzbuđivanje pomoću isfantaziranog akustičnog nacionalnog tela funkcioniše putem govora u formi kategoričkog apelativa koji istovremeno fascinira, evocira, motiviše, provocira i mobilizuje.

Treba da uklonimo samo nekoliko staromodnih osobina, da umekšamo idealistički patos dužnosti i korigujemo ga stvarnim iskazivanjem brige; da zastarelu formu predavanja u slušaonicama zamenimo moder­nim štampanim i elektronskim medijima, da umesto kanona klasika uvedemo četrdeset televizijskih kanala, promenimo proporciju između high i low, a signale ko­ji stvaraju uzrujanost dopunimo komplementarnim opuštanjem i znacima za prestanak opasnosti – i naše ispitivanje jakog razloga da se nacionalno bude zajed­no, odmah stiže do odlučnog i dugoročnog rezultata. Gore smo videli da se moderna nacija građana formi­rala tako što je romansa sa slobodom samu sebe ogra­ničila i pretvorila se u nacional-imperijalni dnevni red; sada vidimo kako nacija samu sebe zasniva, motiviše i tera napred, time što je sebi dala medijalno ustrojstvo samouzbuđujućeg hora. Moglo bi se, nešto prozaičnije, govoriti i o plastici stresa, jer, u stvari, moderna nacija može biti stvarna upravo u onoj meri u kojoj joj uspeva da na sebe izvrši pritisak da postoji. Dakle, nacija je – kao što se pomoću Fihtea može naučiti – tvorevina koja je histeroidna iz temelja. Da bi se probila, samu se­be mora moralno da mamuza; a da bi verovala u sebe, mora javno da proizvodi i izvodi samu sebe. Njena re­alna egzistencija zavisi od invazivnih i infektoznih autoplastičnih komunikacija koje čitavu populaciju prisi­ljavaju da postoji i da igra ulogu koja joj je dodeljena. Te komunikacije se najpre odigravaju pismeno – zbog čega nacije uvek zahtevaju makar minimalnu meru ortografskog drila. A pošto je ovaj zadatak od samog po­četka previše težak za literarne klasike, u prvi plan, istovremeno kad i oni – a naročito posle njih – mora­ju izbiti i grublji mediji – direktniji mediji, novi medi­ji, mediji koji se potpuno posvećuju zadatku da infor­misanu naciju trajnim tematskim stresom drže u po­stojanju. Nacija je histerični i panični informacioni si­stem koji sebe neprestano uzbuđuje, kod samog sebe izaziva stres, pa čak mora i da se teroriše i dovede do panike kako bi samog sebe impresionirao i kako bi se­be – kao zajednicu stresa koja oscilira u samoj sebi – uverio da zaista postoji. Nacija je, tek ako je jedan ta­kav nacionalni informativni sistem dovoljno izgrađen – ako većina ume da čita, piše i da se iritira – u stanju da iz dana u dan samu sebe doživljava kao jedinicu ko­ja je sebi čulno konkretno, a ipak i sablasno apstraktno neophodna, i da sebe uvek iznova uverava da poseduje dovoljno jak razlog za egzistenciju i koherenciju. Mi tvrdimo sledeće: moderne nacije su društva uzbuđivanja koja formu održavaju – najpre pretežno pismom, a onda pretežno audio-vizuelno – telekomunikativno proizvedenim sinhronim stresom. Pomoću sinhronizujućih histerija i homogenizujućih panika, one se nepre­stano drže u onoj najnižoj meri napetosti koja je nužna da bi se sprečilo ili odložilo ponovno otvaranje pitanja da li se revolucija ovde završava ili je potreban nasta­vak. Ove minimalne histerije i minimalne panike su, do 1945. godine, u stvari čak do 1989., u prvom redu ima­le karakter spoljnopolitičke, međuimperijalne intersistemske napetosti – bez neprijatelja nacije nema ni na­cije, bez stresa koji izaziva neprijatelj nema ni vlastitog stresa. Od završetka hladnog rata ove histerizujuće energije – energije koje indukuju paniku – masovno su se okrenule privrednom sektoru, a vibrirajućem društvenom telu nametnule nove stres-teme globalnog takmičenja. Uspesi ovih tematskih revolucija su zaista ubedljivi jer se tokom njih – svi smo to osetili iako du­go nismo razumeli – u roku od nekoliko godina širom čitave Evrope, a i čitavog sveta, kulturna klima potpu­no promenila. Treneri fitnesa su bacili u zasenak generale, mobilisane nacije su vojničke čizme zamenile pa­tikama sa vazdušnim jastučićima u đonovima. Temelj­no reformisan standard nacionalnog stresa je tokom poslednjih deset godina zahvatio široke frontove – lan­siran onim agenturama masovne kulture koje na svim pozornicama favorizuju atletski, neoliberalni, manekenski lep tip pobednika. Postmodernizovan autogeni stres više ne nosi pečat spoljnopolitičke paranoje, koji je bio tipičan za 19. vek i veliki deo 20. veka, a na mar­gini trenutno preživljava samo u obliku straha od fun­damentalista: novi je stres, naprotiv, određen socijal­nom, konkurentskom, egzistencijalnom paranojom, ne­posrednom ljubomorom prema najbližem rivalu, dvo­bojem za najbolji pristup prividno ili stvarno oskudnim dobrima, ratom ambicija i lascivnosti. Preko čitave me­dijske sfere Prvog svega, širi se erotika zla koja svim borbama prsa u prsa, kao i borbama na daljinu – koje vode nove gobalizovane pohotljivosti – daje onu, za njih tipičnu nijansu. To na svetlo dana iznosi i razlog zbog kojeg postmodernizovane nacije ukidaju vojnu obavezu – umreženi sistem sveta je sa stresa zbog ne­prijatelja i od kulta nacionalnih klasika prešao na stres izazvan uzbuđivanjem samog sebe – stres zavisti, stres inovacije i, ako mladež danas treba da bude ‘u dobroj formi’ za nešto preteće, izazovno, naporno, onda to ne­što nije malo verovatni rat sa političkim susedom, već sledeći stepen eskalacije pohoda samonadraživanja in­formatički pokretnutih takmičarskih nacija.

Dame i gospodo, kako ova razmatranja doprinose odgovoru na naše pitanje o jakom razlogu da se bude zajedno? Smatram da smo sada dovoljno odmakli da možemo reći kako moderne nacije nisu ono što navo­de tradicionalni istoričari – one, naime, nisu istorijske zajednice utemeljivanja i porekla; nacije su, čak) i te­meljno, psiho-politička tela sačinjena od sugestije i imaju karakter artificijelnih društava stresa. One su ra­dikalno autoplastične prirode jer postoje samo u onoj meri u kojoj same sebe uzbuđuju, a same sebe uzbuđu­ju samo u meri u kojoj u moćnim fiktivnim pripovestima – i u autosugestivnim porukama koje stvaraju stres – same sebi navode svoj razlog za postojanje.

Ali, obzirom na ovaj nemilosrdno hladan, sistemski i medio-logički nalaz, može se prigovoriti sledeće: šta je sa motivima iz kojih je zastarela definicija nacionalnosti crpla svoju uverljivost. Šta je sa nacijom kao zajed­nicom kulture i jezika i šta će postati od nje – kao no­sioca dalekosežnih fikcija rodbinskih odnosa i odnosa nastalih orođavanjem? Šta je sa nacijom kao zajedni­com rada, borbe i sudbine, koja je tako draga našim starim i novim konzervativcima i koja im tako sumnjivo lako silazi s usana? Ne leži li tu, u prostoru jezika, rasplođavanja, poslova, još uvek suštinski i nezamenjivi izvor svih nacionalnih fenomena? Ne nalazimo li ov­de, u ovim takoreći materijalnim supstratima nacional­ne razmene materije, temelje za to da budemo zajed­no, temelje koji su mnogo masivniji i solidniji od svih virtuelnosti i histerija koje smo do sada otkrili kao sušitinske nacionalne temelje? Ne leže li ovde dublje stvarnosti, koje se opiru svođenju na histerične kolektivizacije i telekomunikativne stres-plastike?

Dame i gospodo, želeo bih da poslednje minute predavanja iskoristim za upuštanje u ovo ispitivanje i da u okvirima onoga što je još uvek moguće pokažem kako se u postmodernom nacionalnom procesu takođe preobražava i trijada rada, jezika i rasplodnje. Kulturolozi nimalo ne sumnjaju u to da se na ova tri polja odigravaju primarni etnogonički procesi koji su sve istorijske kolektive proizveli mnogo pre nego što je medijska i novčana revolucija novog doba od naroda načini­la stanovništvo, a od plemenskih kultura i kraljevina nacionalna društva koja pokreće novac. Najpre začinjati i rađati, zatim graditi i nadograđivati i, kao treće, govo­riti i praviti rime – to jesu i to su bila polja delovanja na kojima su stare zajednice – predmoderni narodi – na svoj način radili ono što se, jednim aktuelnim i ipak ne samo anahronim izrazom, može opisati kao etničko investiranje.

Sve kulturne grupe zaista treba razumeti kao zajednicu investitora – ako hoćemo da se izrazimo zvaničnim rečnikom – jer sve delatnosti kojima te gru­pe pribavljaju vlastitu budućnost i svoje dalje postoja­nje treba označiti kao investicione prakse. Tako bi etnija, pleme i narod bili jedna biološka investiciona linija koja se – da bi se odbranilo ono što je karakteristič­no za njen identitet – uvek mora dopuniti simbolič­kom, ritualnom i jezičkom praksom; svaka grupa koja želi da sačuva sebe samu i ono što smatra svojim, neiz­ostavno mora da u uši svojih potomaka investira i akustičke matrice kojima se, u krajnjoj liniji, naša simbolič­ka forma i naše melodijsko okrilje jedino i mogu vrati­ti kasnijim generacijama. Etničke jedinice su, mnogo pre nego što je u obzor ušlo investiranje kapitala, od­nosno samoreproduktivnog novca, morale da obave biološke i simboličke investicije ukoliko su želele da osvoje svoju budućnost. Odmah možemo uočiti šta se događa kada kapitalistička društva uzmu prevlast nad društvima rasplođavanja i govorno-pisanih kultura. Doduše, jedno vreme će se činiti kao da je kapitalistič­ko nacionalno društvo jedna velika familija u kojoj ima i siromašnijih i bogatijih rođaka, koji svi uplaćuju u jednu zajedničku kasu. Ali već posle nekoliko genera­cija na svetlo mora da izbije istina o novoj situaciji – to da subjekt reformisanog investicionog procesa više ni­je grupa koja se rasplođuje, već grupa koja zarađuje – i sve dok se etnije i nacije kao jedinice dohodaka i pri­hoda mogu činiti plauzabilnim, dotle se može održati nacionalni privid. Ali, ekonomsko investiranje u modernom svetu snizilo je rang biološkom i simboličkom – i nikakvo voluntaristički proklamovano vraćanje pri­matu simboličkog investiranja to ne može promeniti. Sa promenljivim invensticionim odnosima ne može se meriti nikakva debata o obrazovanju, nikakva obrazov­na ofanziva – makar je lansirale savezne službe, koje su plemenite i nezgrapne u svojim namerama – a na­ročito zato što se moderni vaspitači, čak i kada bi bili mnogo bolji nego što su sada, nalaze pod pritiskom da pre svega misle na takmičenje u prihodima. Razlog za ovo je, svakome ko ima ili nema vrednosne papire i proizvodne moći – kamate i kamatine kamate su, kao vektori koji su iz sadašnjosti usmereni na vreme koje tek dolazi, postali važniji nego deca i decina deca – jasan kao dan. Čak i ako ne žele to da primete, moderna društva odavno žive u postbiološkim formama stvara­nja vremena, baš kao i u nejezičkim procesima proiz­vođenja očekivanja, bez obzira na to što njihovi masov­ni mediji – onoliko dugo koliko je to uopšte moguće – čine sve kako bi očuvali iluziju velike porodice i tumačanje zajedničke budućnosti preko dece i potomaka. Današnja velika društva prihoda nisu ni porodice niti hiperporodice, odnosno nacije. Ali, šta ostaje od nacija kada one izgube bazu koju imaju u domaćinstvu?

Dame i gospodo, čak i u aktuelnoj debati o reformi penzijskog osiguranja mogu se – doduše tužno iskri­vljeno – prepoznati obrisi ove kulturne drame, bez ob­zira na to koliko su neobavešteno stanovništvo i njiho­vi političari u jadnoj nepreglednosti još uvek duboko iz­gubljeni. Ipak, početak jedne oštrije sociološke debate simboliše činjenica da postmodernizovana nacija, da­nas – a moglo bi se reći i – konačno, danonoćno govo­ri o prihodima i dohocima.

Govorka se da je genealoški nacionalni ugovor – generacijama održavani kontinuitet naroda koji začinje, rađa, govori, radi – još samo fik­cija. Sve više ljudi oseća i razume – dakako, više in­stinktivno nego s jasnim argumentima – da su se veli­ki kompleksi, koji se još uvek predstavljaju kao narodi, odavno oprostili od orijentacije prema budućnosti dece i preusmerili na budućnost prihoda i to iz očiglednog, iako još uvek nedovoljno shvaćenog razloga da je tiho, uporno biološko i simboličko investiranje u ljude i nji­hove ljubavne i jezičke odnose, u velikoj meri zastarelo i palo u zasenak užurbanih procesa investiranja kapita­la, procesa koje preko svetskih berzi pokreće spekula­tivna privreda duhova. Suočene sa tim, porodične i kul­turne politike su stalno u zakašnjenju jer su građani modernih društava iz obezvređivanja, kako biološkog, tako i simboličkog investiranja – na svoj način – odav­no izvukli zaključke. Stoga se za nas – kao što svi i osećaju – više ne isplati reforma pravopisa, a rasplođavanje se više ni slučajno ne može predstaviti kao nacio­nalna misija.

Dakako, savremena nacija još uvek jeste vibrirajuće tržište odnosa: ona je prostor u kojem žena ili muškarac nalaze prijatelja ili prijateljicu – kasniji brak nije isključen – ona je istovremeno i rezervoar iz kog se kasnije može regrutovati i najverovatniji partner za bračnu prevaru, ukratko: nacija svojim bezazlenim pripadnicima još uvek deluje kao zona opremljena ma­tičnim službama, crkvama, barovima i društvom za krevet, još uvek se najpre tu može pronaći telesni i jezički kontakt. Formulisano nešto savremenije – Save­zna Republika Nemačka je genijalan ekosistem u kojem – posmatrano u visokoj biološkoj apstrakciji – polaze­ći od aktuelnih brojeva, naspram nekih četrdeset miliona postrojenja za produkciju sperme, stoji isto toliko hipotetičkih procesa ovulacije u recipročnim očekivinju koproduktivnih susreta. Pretpostavimo da od toga oko 50% otpada na investirane transakcije – pošto su akteri isuviše mladi, isuviše stari, isuviše homoerotični isuviše autoerotični ili, naprosto, isuviše umorni, onda preostaje dvadeset miliona parova koji, prema luternaskim standardima, godišnje (na)prave dve milijarde incidenata zanimljivih za populacionu politiku. Ali stati­stička ispitivanja govore da su Nemci pali mnogo ispod reprodukcionog standarda – u ovoj zemlji je prošle go­dine umrlo 880.000 ljudi, dok je preko majki u nju sti­glo 790.000 – što je jasan signal da je jedna inače hiperaktivna zemlja prešla u negativno vitalno investiranje – počela je da se ponaša na način koji se može shvatiti samo kao biopolitički program štednje. Tome nasuprot, upadljive su sve oštrije monetarne investicije.

Dame i gospodo, u skladu sa značajem predmeta, poslednjih deset sekundi ovog predavanja moraju biti posvećene simboličkom, odnosno kulturnom investira­nju, oko kojeg političari 19. veka i germanisti obično di­žu veliku buku – kao da bi čitavu zemlju najradije ob­jašnjavali preko njenih klasika. Savremeni govornici ponovo naginju ka tome da Nemačku shvate kao mesto kvalitetnog života koji se može osigurati samo snažtnom obrazovnom ofanzivom. Ovde bih se rado okušao u jednom bilansu obrazovanja i nemačku kulturnu naciju branio od onih koji je preziru i od onih koji su njeni ljubitelji, no, dame i gospodo, pogled na sat govori i meni i vama da od tog pokušaja ništa valjano ne može ispasti. Stoga ću se zadovoljiti time da pitanje ne­mačkog kulturnog života ograničim na aspekt lirike. Nacija, ovo se ne može poreći, jeste, ako želimo o njoj da kažemo nešto lepo, pre svega klub zavisnika od jezi­ka. Ako smo spremni da odemo vrlo daleko, mogli bismo reći da je ona jedna nevidljiva crkva čitalaca i slušalaca, za koje razlika između uspelih redova teksta, i onih drugih još uvek postoji – to je klika osetljivih na rime koja svoje članove regrutuje vrlo neformalno sve dok se na njima vidi da oni, sami po sebi, imaju pristup prostorima smisla i melodijskim rezervoarima našeg jezika.

Dame i gospodo, vi tu verovatno već pripadate ukoliko imate osećaj za to odakle potiču ovi stihovi i kuda vode:

U kostima lobanje
drobilica radi,
misli mi melje
potpuno van konteksta –
(In meinem Knochenkopfe
da geht ein Kollergang,
der mahlet meine Gedanken
ganz aufier Zusammenhang -)

– početak je Rimkorfove čuvene Auf eine Weise des Joseph Freiherrn von Eichendorff. Ovde se nagoveštava nešto što bi bilo pogrešno uvrstiti među jake razloge toga što smo zajedno – ili je, u najboljem slučaju, pri­jateljsko preterivanje one vrste koje ranije bilo blisko učiteljima nemačkog. U području visokih tonova u ta­kvim stihovima ipak se čuje nešto od onoga što bi još smelo da bude dobar, doduše i slab razlog toga što smo zajedno u nacionalnoj koherenciji. Jezik je sistem po­zdrava uvetu koji svi završavaju sa “do slušanja”. Za to da se samo u obrazovnim krugovima može postati bes-prekorno bljutav, (kakva divna narodska privilegija!) treba potsetiti na jezivu parodiju Hajnca Erharda na “Baladu o ribaru i sireni”:

Odjedom, vali se raskriše
i izroni djeva čedna,
u frulu ona vredno frulaše
mada u tome nije bila nimalo izvanredna.
No, ribara njena pesma u srce tače
a ona u falš tonove duvaše sve jače.
Videše ga ljudi da u vodu pade,
utopi se i nestade.
(Da plotzlich teilten sich die Fluten
und eine Jungfrau kam herfur,
auf einer Flote tat sie tuten,
das war kein schoner Zug von ihr.
Dem Fischer ging das Leid zu Herzen.
obwohl sie falsche Tone pfoff.
man sah ihn in das Wasser sterzen,
dann ging er unter und ersojf.)

Ovde je otkrivena državna tajna koju ne može da sačuva ni ustavno pravobranilaštvo, ovde iznenađuje­mo narodni duh dok on sam sebi kaže: rimuj se – ili: tako ja vladam. Na onom najboljem, najslabijem, naj­značajnijem temelju nacije, tu gde oni koji formulišu rade svoj subverzivni posao, tu otkrivamo njih, jezičke radikale, nemačku sekciju budalaština crvenih ćelija za koje se nijedna revolucija ne može završiti sve dok okolnosti i dalje od nas zahtevaju da ih stihujemo. Ali iluzije koje se prema kulturi odnose pobožno ni ovde ne bi bile na mestu – investicije našeg društva u stiho­ve i rime u jakom su opadanju, kao i one biološke. U hladnim dobrim razlozima nacije više se ne okreće to­čak stihova, moguće je možda još nekoliko kreštavih refrena; narod bez druge strofe – on, kao što je rečeno, sada igra na berzi.

Nijedan savremeni pisac o tome ne zna toliko koli­ko zna Robert Gernhart, kod kojeg sam pronašao stiho­ve za koje mislim da su pogodni da ovo predavanje sadržinski i politički zaključim na najkorektniji način. Reč je o sažecima pisama apostola Pavla američkim Indijancima, za koje jedan mlađi izdavač sumnja da su možda bile poslanice Nemcima. Čitanje apokrifnog apostolskog dokumenta sa govornice ne samo da odgo­vara ovom događaju koji pada u Nedelju, i koja se tako privodi kraju, već je istovremeno i priznanje da je nu­žno istrajno simboličko investiranje, priznanje u kojem se na predivno neozbiljan način regenerišu najbolji razlozi za to da nemački ljudi budu zajedno sa sebi jed­nakima.

Ovde je reč o nekoj vrsti stihovanog jevanđe­lja koje nije slučajno naslovljeno kao “Dok je bilo lepo”. Pavle pisaše Apaču: “Posle propovedi, Nije vreme traču”. Pavle je pisaše Komanču:  “Najpre krštenje, A ond nek deca u vodu skaču”. Pavle pisaše Irokezu:  “Za vas ništa jer sa čitanjem Nemate ni blagu vezu!” (Paulus schrieb an die Apachen: Ihr sollt nicht nach der Predigt klatschen. Paulus schrieb an die Komantschen: Erst kommt die Taufe, dann das Plantschen. Paulus schrieb den Irokezen: Euch schrieb ich nichts, lernt erst mal lesen!)

Dame i gospodo, u privilegije ljudi koji žive u kul­turama nacionalnih država još uvek spada to da svoje sudbinske dane mogu shvatiti ozbiljno i da se mogu smejati svojim stihovima napisanim o njima. Naši sud­binski dani, međutim, nisu li oni samo stihovi u jed­nom drugom medijumu?

Izdavač i autor se zahvaljuju organizatorima Ber­linskih predavanja 1997. godine, “Haus Bartelsmann AG”, koji je sarađivao sa “Berliner Festspielen GmbH”, na ljubaznoj dozvoli za objavljivanje ovog predavanja.

S nemačkog prevela Aleksandra Kostić

Esej je deo zbirke eseja i predavanja “U istom čamcu”, Beogradski krug, Beograd, 2001.

Peščanik.net, 09.08.2009.