Protesti koji su preplavili Tursku poslednjih dana iznenadili su čak i one posmatrače koji su, poput mene, oduvek oštro kritikovali autoritarnu vladavinu premijera Taipa Erdogana. Ono što je počelo kao malo okupljanje protiv planiranog uništenja retke zelene površine u centru Istanbula preraslo je u nasilne sukobe širom zemlje, sa desetinama hiljada nezadovoljnih Turaka svih političkih boja.

Neposredni povod bila je policijska brutalnost. Turci su navikli na grubo ponašanje policije, ali slike koje su počele da kruže na društvenim mrežama ovoga puta su izazvale opšti gnev. Učestalost ranjavanja u predelu glave značila je da policija demonstrante gađa suzavcem direktno u glavu. Među žrtvama je bio Ahmet Sik, neustrašivi novinar koji je prethodno bio zatvaran pod lažnim optužbama, i slika njegove okrvavljene glave obišla je zemlju.

Erdoganova reakcija samo je potpirila vatru. Kao i obično istupio je osorno, preteći da će izvesti svoje pristalice na ulicu, nazivajući demonstrante „propalicama“ a društvene medije „najvećim zlom ovog društva“. Demonstranti su se okrenuli i protiv velikih medija, koji su pokazali nespremnost da izveštavaju o događajima na ulici, bez sumnje pod pritiskom vlade. Turski CNN odlučio je da u vreme najgorih sukoba emituje dokumentarac o pingvinima.

Uprkos Erdoganovim pokušajima da ih predstavi kao ekstremiste, čini se da je očigledno da većina demonstranata traži osnovna prava: pravo na okupljanje i mirno protestovanje, pravo da kažu šta misle o neumerenoj komercijalizaciji javnog prostora i pravo na dostojanstven tretman bez policijske brutalnosti. Ovo nije obračun sekularista i islamista, kako većina zapadnih medija želi da ga predstavi. Jednostavno rečeno, demonstrante ujedinjuje zloupotreba vlasti od strane Erdoganove vlade.

Protesti su ujedno i pokazatelj slabosti opozicionih partija. Organizovane oko sve irelevantnijih podela koje tradicionalno razdvajaju tursko društvo, opozicione stranke nisu uspele da kanališu i iskoriste nezadovoljstvo koje se dugo taložilo. Turska liberalna inteligencija se takođe uglavnom diskreditovala, jer je nastavila da podržava Erdogana dugo nakon što je njegova antiliberalna taktika postala očigledna.

Mnogi na zapadu pripisuju Erdoganu zasluge za uspeh turske ekonomije, za činjenicu da je poslao vojsku nazad u kasarne i za nedavni mirovni proces sa kurdskim pobunjenicima. Međutim, ako pažljivije pogledate bilo koje od ovih pitanja, njihov sjaj će brzo izbledeti.

Na ekonomskom planu, najviše što se može reći jeste da je njegova vlada izbegla krupne greške. Rast je zasnovan na neodrživom nivou stranog zaduživanja i nije naročito impresivan po merilima zemalja u razvoju. Javne radove obeležava rasprostranjena korupcija.

Za to vreme, civilna kontrola nad vojskom postignuta je nizom montiranih sudskih procesa, uz veliko narušavanje pravnog postupka i upotrebu podmetnutih ili izmišljenih dokaza protiv oficira. Umesto da zatvori vojno poglavlje, Erdogan je svojom taktikom otvorio nove rane koje će nastaviti da se gnoje.

Na kraju, otvaranje prema Kurdima više je povezano sa Erdoganovim pokušajima da prepravi ustav i obezbedi sebi (moćniji) predsednički položaj, nego sa ozbiljnom željom za pomirenje. Kao što pokazuju njegove ranije česte promene stava prema sukobu sa Kurdima, on će promeniti ploču čim to bude zahtevala kratkoročna politička kalkulacija.

Najviše koristi od Erdoganove slabosti možda će imati Gulenov pokret, moćna mreža na čijem je čelu islamski propovednik Fetulah Gulen. Erdogan i gulenisti donedavno su imali zajedničkog neprijatelja, vojsku i staru gardu sekularista. Ali od kada je taj problem savladan, sve češće se sukobljavaju. Gulenov pokret ne želi da Erdogan previše ojača, dok se Erdogan boji gulenističkih mahinacija u policiji i sudstvu. Pokret obično podržava predsednika Abdulaha Gula, koji je tolerantnija, demokratskija alternativa Erdoganu.

Činjenica da Gulenov pokret posmatra kako Erdogan preuzima odgovornost za proteste pomalo je paradoksalna, jer je poznato da su gulenisti posebno zastupljeni u policiji. Navodno umeren, ovaj pokret je blisko povezan sa najgorim policijskim i sudskim zloupotrebama Erdoganovog vremena.

Nažalost, ne postoji organizovan politički pokret koji može da pruži glas i političku reprezentaciju demonstrantima, koji su jasno i glasno istakli svoje zahteve poslednjih dana. Zato će budućnost turske politike definisati sukob Erdogana i Gulenovog pokreta, kao i razvoj događaja na kurdskom frontu.

Budući da su propustili autoritarni zaokret Turske (ili su na njega zažmurili), prijatelji ove zemlje treba da znaju da niko od poznatih učesnika ove drame nema jake demokratske akreditive. Treba izbeći još jedan lakomisleni narativ o demokratizaciji i jasno ustati protiv političkih, sudskih zloupotreba i kršenja ljudskih prava u Turskoj – ko god da je krivac.

Dani Rodrik’s weblog, 04.06.2013.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 06.06.2013.

Srodni linkovi:

Ivan Krastev – Od politike do protesta

The Guardian – Istočnoevropski autokrati

London Review of Books – Turska levica

Stefan Aleksić – Kiss in Taksim Square

Süddeutsche Zeitung – Tihi plesač

In These Times – Tursko proleće?

Orhan Pamuk – Sećanja na javni trg

Ian Buruma – Muke s demokratijom

PressEurop – Neka sve ostane po starom

Milutin Mitrović – Istanbulski kesten precvetava

Jakob Augstein: Kad ne znaš šta bi – samo udri