Janjičari

Nedavno su se pojavili Milovi janjičari, a ima ih, po potrebi, i drugde.

Pa, ko su, zapravo, bili janjičari?

Reč je o specijalnoj pešadiji u Osmanskom carstvu osnovanoj u 14. veku. Ime dolazi od turskih reči yeni čeri – nova vojska, nova(e) trupa(e). U jugoslovenskim zemljama pojavili su se sa turskim osvajačima.

Od svog osnivanja nove trupe su stavljene pod zaštitu šejha Hadži Bektaša, te su važile kao jedna od zajednica koja je pripadala bektašijskom derviškom redu. U tome ima izvesne sličnosti sa evropskim viteškim redovima. Na zatiljku janjičarskih kapa od belog filca, okruglih i zašiljenih naviše, bilo je pričvršćeno keče (poseban komad filca) kao simbol blagoslova Hadži Bektaša, legendarnog osnivača reda. Osim toga, kapa je bila ukrašena i drvenom kašikom. U vreme mira janjičari su glavu obavijali turbanom. Inače, nosili su dolamu i, obično, plave čakšire.

Ova pešadija najpre je popunjavana ratnim zarobljenicima – uzimao se svaki peti – a od 1402. godine kupljenjem dece hrišćanskih, kasnije i muslimanskih podanika. Bio je to poznati danak u krvi, Turci su ga nazivali devširme (sakupljanje). Taj sistem ozakonjen je u 15. veku i pripadao je opštem fenomenu pretorijanske vojske koji je u islamskom svetu korišćen od Španije do Indije. U intervalima od tri, pet ili sedam godina kupljeni su zdravi, lepo građeni dečaci, stari između osam i dvadeset godina. Deca odabrana za janjičarski red dobijala su strogo vojničko, versko i fizičko vaspitanje u tzv. adžemi odžaku u Carigradu. Najbolji među vaspitanicima ostajali su u dvorskoj službi, a ostali su postajali janjičari u Carigradu i provincijskim garnizonima. Danak u krvi zamenjuje se krajem 16. veka novčanom dažbinom, a početkom 18. veka se i ukida.

Kao deo centralne vojske janjičari su primali platu iz državne blagajne. U 14. veku nije ih bilo više od 5.000, u doba Mehmeda Osvajača – 10.000, a 1560 – preko 54.000. Tokom 14, 15. i 16. veka bili su najodanija sultanova vojska. Na čelu janjičarskog korpusa – odžaka (ognjište) nalazio se janjičarski aga – bio je istovremeno i starešina carigradske policije – koji je imao zamenike i svoj štab. Osnovna organizaciona jedinica korpusa bila je orta (koja se delila na ode – sobe, čete), njen zapovednik zvao se čorbadžibaši – čorbadžija (čorbar), glavni kuvar – aščibaši, zapovednik vodonoša – sakabaši. Ovi nazivi za oficire ukazuju na značaj koji se pridavao kolektivnom životu i ishrani, ali ovi činovi, vezani za pripremanje hrane, dovode se u vezu i sa činjenicom da je sultan sebe smatrao hraniteljem janjičara. Otuda je kazan bio svetinja i središte zajednice. Svaka je oda, pored kazana desetine imala i svoj veliki zajednički kazan u kojem se svakog petka donosio pilav iz sultanove kuhinje. Oko njega su se okupljali janjičari pri jelu i savetovanjima, a njegov gubitak u ratu bila je za njih najveća sramota, dok je njegovo obaranje, opet, bio znak za pobunu. Ne bi se moglo reći, kako se ponekad ističe, da su nazivi za janjičarske oficire vezani za ishranu groteskni, već pre u duhu vremena, jer i staroengleski lord bio je, kažu, čuvar hleba.

Janjičari su bili pešaci-strelci, ali disciplinom, obukom i oružjem bili su osposobljeni za neuporedivo teže borbene zadatke od ma kojih strelaca tog vremena na Zapadu i Istoku. Uz luk i strelu, kasnije pušku, imali su i oružje za borbu izbliza – koplje, helebardu, buzdovan, bojnu sekiru, mač, sablju – prema vremenu. Neodvojivo vezani za svoju jedinicu, podvrgnuti dvostrukoj disciplini, vojničkoj i monaškoj, dobro naoružani i obučeni, janjičari su činili trupu kakva se stolećima neće videti u Evropi, tačnije, sve do pojave stajaćih evropskih armija u 17. veku.

U borbenom poretku zauzimali su centralno mesto, bili su njegov stožer oko kojeg su se krila mogla slobodno povijati u talasanju borbe. Sve dok su janjičarii čvrsto stajali, bitka nije bila izgubljena. Njihovom borbenom vrednošću objašnjavaju se mnogi uspesi Osmanlija. Pledirajući za stajaću vojsku, austrijski vojskovođa Rajmondo Montekukoli (pobednik nad Turcima kod Sv. Gotharda 1664) imao je u vidu uzor janjičara.

Slabljenjem Osmanskog carstva, u drugoj polovini 16. veka, slabila je i disciplina u vojsci. Prvi korak u pravcu dekadencije janjičara bila je dozvola za osnivanje porodice. Time je prestao disciplinovani život u kasarni, a janjičarske privilegije postale su nasledne. Da bi mogli izdržavati porodice janjičari se prihvataju i drugih poslova. Kasnije će u Srbiji imati vodeću ulogu u trgovini i zanatstvu, kao privilegovani sloj sa sve većom političkom ulogom. Uz to, janjičarski korpus počeo je da se popunjava ljudima bez prethodne vojničke obuke (primani su protekcijom ili za mito), što je dovelo do njegovog kvarenja i slabljenja. Od kraja 17. veka popunjavaju se samo odraslim ljudima, a od 1740. dozvoljava se čak trgovina janjičarskim položajima. To je vreme kada janjičari ne primaju više nikakve plate, pa žive od pljačke stanovništva.

Kao svaka pretorijanska trupa, janjičari su vršili jak pritisak na sultane. Kada je drugi put stupio na presto, Mehmed Osvajač energično guši njihov prvi pokušaj da buntom izdejstvuju zamašan bakšiš, no takve će se bune u kasnijem vremenu ponavljati sa uspehom. Od ubistva (1622) mladog Osmana II (koje je inspirisalo dubrovačkog pesnika Ivana/Dživa Gundulića da napiše istoimeni istorijsko-romantični ep) igraju političku ulogu, terorišu sultane, postavljaju i smenjuju velike vezire. A evo kako, sredinom XVII veka, vidi “urušavanje sveta” letopisac Mehmed Halifa Bošnjak, naš zemljak: “Do umanjivanja prihoda i uvećavanja rashoda dolazilo je stoga što je bilo mnogo janjičara. A mnoštvo janjičara prouzrokovalo je da se pašama i begovima daju službe uz mito. A kad se daju položaji uz mito, janjičarima ne dostiže za plaću. Kad nema plaća za janjičare, onda oni krenu na dvor i bez razloga mrcvare. Sada su vodeći ljudi države, da bi se spasili nevolje, davali položaje uz mito. Oni koji su službu dobijali potkupljivanjem, a onda nakon tri meseca bivali udaljeni iz službe, mnogo su mučili narod kako bi povratili novac i poklone koje su dali. A narod koji nije mogao izdržati poreze koji su prelazili svaku granicu, bio je prisiljen bježati u neprijateljske zemlje, čime su pokrajine postale puste i zapuštene”.

Propadanje janjičara pada u vreme kada se u Evropi stvaraju regularne stajaće armije, pa vojni uspesi prelaze sada u hrišćanski tabor.

Odredbama Svištovskog mira (1791) zabranjuje se janjičarima ulazak u Beogradski pašaluk, ali se oni, posle nekoliko bezuspešnih pokušaja, po odobrenju Porte vraćaju (1799) u Beograd, a 1801. zauzimaju tvrđavu i ceo pašaluk. Pod svojim starešinama – zloglasnim dahijama – vrše nečuvena nasilja u Srbiji, a sečom knezova (1804) daju povod za Prvi srpski ustanak.

Neuspeli ratovi krajem 18. veka naveli su sultana Selima III na pokušaj da stvori regularnu vojsku po evropskom uzoru, što će 1807. platiti glavom. Kada je 1826. sultan Mahmud II to ponovo pokušao, janjičari se opet bune, ali su, ovog puta, intervencijom mornara, artiljeraca i minera bukvalno bili uništeni. Broj poginulih ceni se na 30.000. Idućeg dana ukinuti su hatišerifom.

Janjičari su imali, dodajmo na kraju, i svoju vojnu kapelu (mehterhane, i danas postoji prezime Mehterović) koja je u 18. veku preuzeta u evropske vojne muzike, a kasnije i u orkestre. Ova nova i neobična kombinacija instrumenata kao i zvučna boja inspirisala je i mnoge kompozitore (Gluk, Mocart, Hajdn, Betoven, hrvatski kompozitor Zajc).

Peščanik.net, 19.11.2015.