Radio emisija 18.09.2009, govore: Petar Luković, Teofil Pančić, od kojeg smo pozajmili naslov ove emisije, Dejan Ilić i Vladimir Gligorov.
Svetlana Lukić: Dobar dan. Javljamo se na dužnost. Sloboda medija u Srbiji je u tako lošem stanju da se mi vraćamo našoj osnovnoj ulozi stražara. Stražarimo na granicama Peščanika i čuvamo ga za vas i naše sagovornike. Ja sam bodigard na prednjim, a Svetlana na zadnjim vratima. Danas obezbeđujemo Petra Lukovića, Dejana Ilića, Teofila Pančića i Vladimira Gligorova, a od idućeg petka i Ljubomira Živkova. Na početku Peščanika govori Petar Luković.
Petar Luković: Kada čuješ da se donosi novi Zakon o informisanju, ti uvek znaš, imaš prenatalno iskustvo da svaki novi zakon mora da bude gori od prethodnog. I onda čuješ da je tu priču započeo Dinkić, iz njegovog osebujnog ludila u odnosu prema Kuriru. To je neka potpuno bizarna seksualna priča o ljubavi između Kurira i Dinkića. Da podsetim one koji ne znaju, pre šest-sedam godina Dinkić je bio najbolji prijatelj Kurira i odjednom šest godina kasnije ta se ljubav raspala i sad on nastupa osvetnički – e jebaću majku mojoj bivšoj ljubavi. I sad se zbog te ljubavi digla cela država. Ono što je zanimljivo i što se stvarno nikada ovde nije desilo, to je da je taj zakon toliko glup da je uspeo ono što nikada u Srbiji nije uspelo, a to je da su svi protiv njega. Dakle i fašisti i komunisti, i antifašisti i desničari, i levičari i sindikalisti, i gej i strejt i šta god. Na istoj strani smo Ljilja Smajlović i ja, svako iz svojih razloga naravno. Tadić je zakon potpisao u rekordnom roku, mislim da je prošlo jedno 15 sekundi od glasanja do njegovog potpisa. Onda je slavodobitno izjavio da je prošlo to vreme kada možemo nekažnjeno, bez odgovornosti pljuvati po njemu i ostalima. Istog sekunda je bilo jasno da to nije samo zakon protiv Kurira. Dobro, Kurir je najebao. Taj zakon se donosi u trenutku kada Srbija ima katastrofalne, odvratne medije. I sad imamo još užasniji zakon o tim takozvanim medijima. Imamo totalitarnu kontrolu nad medijima kakvu ja ne pamtim, imamo trend obožavanja Borisa Tadića i politike koju on vodi. Taj narcizam i ta samozaljubljenosti se proširila kao cunami na sve oko njega, pa oni svi govore jedni drugima – ja tebi serdare, ti meni vojvodo. Došlo je dotle da je svuda Tadić, svaki jebeni dnevnik počinje sa Tadićem, završava sa Jeremićem, a između je opet Tadić.
Evo ti, na RTS-u, ali i na B92, dakle u nedelju uveče je taj dnevnik o kojem je Ljuba Živkov govorio u Retrovizoru, o Tadiću na Palama, Tadiću na utakmici u Beogradu, Tadiću koji donira organe. 16 sati nakon toga Ljuba Živkov je ukinut zajedno sa njegovim Retrovizorom. Bio je jedan telefonski poziv sa Andrićevog venca i taj poziv menja sve. Sledi objašnjenje da je Ljuba Živkov otpušten zbog svetske ekonomske krize. Tadić je osvetoljubiv na takav način. Ne može on da dozvoli da se jedan Ljuba Živkov vozi u nekoj škodi na nekoj televiziji i da govori nešto što se njemu ne sviđa. Ukinut je odmah. Sve te kompanije koje daju reklame i oglase su predsednikove, svejedno da li se predsednikov čovek zove Šaper, Krstić ili Đilas. Đilas drži sve reklamne kompanije, drži 90% medijskih tokova u Srbiji. Kako ja sad da na svom portalu E-novine očekujem da dobijem bilo koju reklamu kada pišem o Tadiću. Mislim, kako je stvarno moguće, da pitam onako naivno – jel tu postoji nekakav sukob interesa? Ne, reći će mi, gradonačelnik ne prima platu. Majke ti? Radi džabe? Da ne plaća možda? Sve su to državni mediji, nemoj da se lažemo, svi su državni. Uzmite časopis Pečat Milorada Vučelića, pa tu ćete naći reklame Telekoma i Galenike. Pogledajte u Pravdi Tome Nikolića, pogledajte koliko ima oglasa državnih firmi. Železnica Srbije baš ne može da živi ako se ne reklamira u Pravdi. Ali taj predsednikov medijski štab, na koji način on spinuje tu celu priču o predsedniku, na koji ga način predstavlja. Kako da ti kažem, moraš da budeš kreten da bi to stvarno poverovao. Zakon o informisanju, slučaj Živkov, a da ne govorim o slučaju Tijanić.
Slučaj Tijanić zaslužuje veliku priču iz prostog razloga što je tu napravljen ne samo presedan u našem pravosuđu, nego što je Srbija time postala laughing joke. Ko god je bilo gde čuo presudu po kojoj je zabranjeno citirati bilo koga bez njegove dozvole, taj nam se smeje. Mislim, na koji način smem da štampam Tadićevu izjavu po toj idiotskoj odluci? Pazi, vrhovni sud Srbije, oni su pomahnitali, stvarno, na čemu su? Je li to pijano neko društvo, jesu li na kokainu, na čemu su, marihuana, šta je? Kako neko može da ti zabrani da koristiš citat, jebote, pa gde to postoji na belome svetu? Kako neko da piše knjigu o nečemu ako ne može da citira? Šta da radimo sa udžbenicima u kojima su nečiji citati i pesme, je l’ misliš da neko razmišlja o tome? Ili ova presuda važi samo za Aleksandra Tijanića. Da li to znači da se Aleksandar Tijanić ubuduće ne sme citirati ni po koju cenu? To nije vrhovni sud, to je Tadićev vrhovni sud. Neke tri žene, od kojih je jedna Sonja Brkić, ona što je primila pare u RIK, ona što je bila čuvena poštenjačina. Znači, ne smem da citiram ni Mladića, evo Mladićeve izjave – žeži, ožeži u meso, udri. Po zakonu o informisanju ne smem da kažem da je on zločinac, jer on nije osuđen, jebote. Čekam sudsku odluku da li je osuđen, to je po zakonu o informisanju, a ne smem da prenesem uopšte ovu izjavu, jer nemam dozvolu od Mladića. Govori se kako je Srbija demokratska zemlja, ma odjebi me, kakva demokratska zemlja. To mogu da pričaju nekim budalastim strancima, za njih je ovo demokratska zemlja ako se ne ubijaju ljudi, kad se ne kolju, a šta se dešava u Srbiji, boli njih dupe.
Za nekoliko dana imamo Paradu ponosa u centru grada, ludilo, kao da se sprema rat, napadi, upozorenja, pretnje. Ja sam pre osam godina, 2001. godine bio na Paradi u Zagrebu, i tamo je ministar unutrašnjih poslova koji je održao govor, stao na čelo kolone, pre osam godina. Osam godina kasnije u Beogradu, priprema građanskog rata. Danas otvorim Novu srpsku političku misao, tu je deset tekstova o homoseksualnosti, o devijantnim stvarima, o bolesnicima, o tome kako to ugrožava srpski identitet. Ludilo na sve strane. Stvarno su na sve strane fašisti, svejedno što se oni zovu desničari, meki desničari, konzervativci, šta god. Fašizam svuda i na svakom mestu. Kome zahvaljujući? Pa naravno zahvaljujući toj izvršnoj vlasti, naravno zahvaljujući tom predsedniku i toj vladi. Na kraju je ispalo da je Dačić proevropskiji nego polovina ovih iz kabineta. Sve se naglavce obrnulo. Dačić je najevropskiji, mi i Kurir smo na istoj strani. Pa ko nas je doveo u tu potpuno šizofrenu situaciju? Doveo nas je taj Boris Tadić.
Boris Tadić je postao jedna vrsta kancerogenog organizma za Srbiju, mislim da je on na dobrom putu da postane mnogo opasniji nego što je bio Koštunica. Dakle, mi imamo nekog koji drži sve poluge vlasti u svojim rukama. Imaš politiku četiri stuba, jebote. Za sada imamo četiri stuba: Amerika, Brisel, Moskva i Peking. Ne postoji nikakva garancija da sutra nećemo imati još dva nova stuba, otkud znam, možda Nju Delhi ili Tursku, pa ćemo kroz mesec dana imati još jedan stub u Africi možda, pa jedan u Australiji, uglavnom će stubova da bude kao stonoga za pet meseci, sto stubova ima da bude. Zamisli nekom ozbiljnom sve to kažeš, da su naši stubovi Amerika i Kina, Rusija i Brisel, ljudi te gledaju kao ludaka. Pa, zamisli tu gimnastičku pozu na mapi, da rukama i nogama dodiruješ te tačke. Odluči se prema čemu smo. Ne, sve nam je milo, sve nam je drago, kao pčelice, jebote, sa cveta na cvet idemo.
Ali ta nepodnošljiva želja za popularnošću, za obožavanjem. Tito je bio skroman, majke mi moje rođene, Tito je bio skroman. Tadić ima velike izjave, ozbiljne priče, a budalaste poteze. Pa da je pitao bilo koga – izvinite, šta mislite o ideji da ja na Palama otvorim školu koja se zove Srbija? Ne možeš da ideš na Pale, 64 meseca sa Pala je rušeno i granatirano Sarajevo, pa nema smisla. Drugo, rušila ga je Srbija. I onda zoveš pomahnitalog, poludelog Mileta Dodika, s kojim si u definitivno, ja to zaista ozbiljno mislim, mislim da su Tadić i Mile Dodik u velikoj ljubavnoj vezi. Da li tu ima seksa ili nema, ne mogu još da tvrdim. To je bilo ljubljenje opšte, grljenje, i dan kasnije, rekoh, valjda su se rastali, jebiga, svaka ljubav ima kraj, a ljudi se i privremeno rastanu, ne moraju da budu stalno zajedno. Ne bre, ovaj sutra dođe na utakmicu. Šta će strani državljanin u loži našeg predsednika? Mislim, ako si ti uzeo Dodika da ti Dodik bude udarna pesnica u Bosni i da izjavljuje budalaštine, da u Tuzli nije ubijeno 75 mladih ljudi 25. maja 95-e godine, nego su ovi dovezli leševe, što je užasavajuće, što je strašno, što je stvarno za svaku vrstu sankcija.
Dakle, ti si se odlučio za jednog ludaka, i to više ne govori o ludaku, to govori o tebi. Juče u Banjaluci, uveče u Banskim dvorima u Dodikovoj rezidenciji Dveri srpske su imale promociju svog čuvenog izdanja o tome šta se zaista desilo u Srebrenici. To je ta knjiga koja je izašla na 114 strana u Srbiji. Dakle, niko se nije javio povodom objavljivanja fašističkog, nacističkog štiva u kome se apsolutno negira bilo šta što se desilo u Srebrenici. Ide se čak i korak dalje i kaže se da je Srebrenica jedno od najvećih srpskih stratišta. Tu je Smilja Avramov, tu je Kosta Čavoški, tu su razni iz tog taloga patriotskog, svi oni su legitimno prisustvovali tamo u Banskim dvorima. Juče je ta televizija srpska objavila veliki naslov – u Srebrenici nije bilo genocida.
Moram da kažem da je šampion ove godine bio premijer Srbije, taj Cvetković, koji je pismom povodom 11. jula napravio mentalni korak unazad – zahtevamo da se osude svi zločini od kraljevine Jugoslavije, od 1919. do 2009. Dakle, ne ratni zločini, nego svi zločini, uključujući, otkud znam, zločine iz strasti, pljačke benzinskih pumpi. Da li ima neko ko kaže – pa čekajte, Mirko, šta to pišeš. Znamo da je vrućina, juli je, ali mislim, gledaj šta pišeš. I nije čudno, naravno da nije čudno da su mediji zaplašeni, ne možeš da pišeš o Tadiću, evo ti pogledaj, pisao jedan, pa vidiš gde je završio, ne smeš više o Tijaniću, vidiš, pisali knjigu, pa je zabranjena knjiga i njeno dalje umnožavanje. Taj primer da se knjiga zabranjuje, to je bilo pod Stojkovićem, bivši ministar je to radio negde 86-e godine. Dakle, 23 godine kasnije, pod Tadićevom administracijom vraćamo se ponovo uništavanju knjiga i zabrani citata. Znaš, i Stojković izgleda sada kao čovek od digniteta pred vrhovnim sudom Srbije.
Juče pročitam onog potpuno pomahnitalog Homena koji kaže da su sad nabavili iz inostranstva specijalne sonare koji mogu na tri metra dubine da pronađu leš u zemlji. Da se ne mučimo da kopamo. Da li je stvarno pronalaženje groba nekog zločinca kao što je Draža Mihailović, dakle, ultimativni četnik, je li to stvarno sada vrhunsko pitanje u ovoj zemlji. Sa naslovom u Novostima – još nas samo nekoliko nedelja deli do tog svečanog događaja. Jebo vas Draža i jebali vas sonari i jebo vas Homen. Pa, je l’ postoji nešto drugo u ovoj zemlji, pizda mu materina, sem Draže i otkopavanja Draže? Pa gde da ga kopamo, dal u Lisičijem jarku, na Adi, da li je ispod mosta, idite u pizdu materinu svi. Jel su svi srećni, niko nema gladan u ovoj zemlji, jel niko nije siromašan u ovoj zemlji, nijedan realan problem ne postoji? Umesto što si kupio taj jebani sonar, mogao si da kupiš 200 metara gaze za bolnice.
Svetlana Lukić: I celo tužilaštvo se bacilo na to da oslobodi Žarka Lauševića.
Petar Luković: Ne tužilaštvo, cela se država dala u to da oslobodi čoveka koji je ubio dva druga čoveka. Ja stvarno ne pamtim da je neko služio četiri godine i sad nikom ništa zato što je glumac. Svaka stvar koja se ovde čini pomera ti te neke granice, ne više morala, to je rastureno, nego granice pameti. To više nije pitanje da li je nešto etički, da li je nešto moralno, da li nešto treba. Ne, nego je samo pitanje zdravog razuma, da li je u skladu sa njim ili je protivno zdravom razumu. A ovo su sve ludaci, ovo je sve ludački. Pa ne možeš ti kao Homen da budeš u ministarstvu pravde tamo neki savetnik, a da tvoj glavni zadatak bude da kopaš Dražu. Pa izađi iz politike, uzmi ašovče, idi u šumu, prekopavaj šta hoćeš, to je tvoj lični posao, ali nemoj da mi uzbuđenim glasom govoriš kako ćemo za par nedelja da doživimo katarzu, svečani trenutak, ima da svršimo od sreće što smo našli čiča Dražin grob. To je bre, poludelo. Hajde da se setimo Tadića kad je bila priča s Peščanikom u januaru, je li Tadić na kraju, ono zadnjeg dana rekao, citiram – hitno tražim od nadležnih organa da mi dostave svu potrebnu dokumentaciju u vezi slučaja Peščanik. I šta je bilo? Pa bilo je isto što je i bilo sa čuvenim slučajem ptičiji grip.
Kad se pojavio ptičiji grip u svetu, odmah je tražio od nadležnih organa da mu hitno donesu i dostave sve informacije u vezi sa ptičijim gripom. Šta će mu ptičiji grip, do danas još niko nije otkrio, šta će, da ga leči? Da ide sam da ubija kokoške? Ali je to tražio i šta, sad je on ispao kao frajer. Hteo sam da pitam skoro u novinama – gospodine Tadiću, je l’ se sećate šta je bilo pre devet meseci za Peščanik. Je l’ tražio? Je l’ dobio? Što nas ne izvesti, dobio sam, ili zajebali me, nisu mi dali mangupi, ili pročitao sam i ništa nisam našao sumnjivo, dao sam zadatak Homenu da otkopa istinu o Peščaniku, kupilil smo sonare da otkrijemo istinu o Peščaniku. Ajde, da čujemo šta je bilo. Pa kakva je ta vrsta foliranja, pa makar ćuti. Da li Tadić stvarno veruje da ja verujem da je on uzeo materijale i čitao o nečemu? O čemu da čita? O čemu, o Peščaniku? Ništa ga ne interesuje, šta ima on da čita, drugi čitaju za njega, on je predsednik, predsednik ne čita, predsednik govori, on otvara škole. Ko god je mislio u vreme zadnjih izbora da kada bira između Tomislava Nikolića i Borisa Tadića, on u stvari bira između nekog ko je normalan i nekog ko je radikalno nenormalan, grdno se zajebao. Sad ne mogu da govorim o Tomislavu Nikoliću, pošto ne znam kakav bi on bio kao predsednik, ali sam u jednu stvar savršeno siguran – bio bi normalniji nego Tadić. Tomislav Nikolić nikada nije bio ovako manijakalan kao Boris Tadić. Mi imamo čoveka koji da nam se pokazuje svaki dan, u svaku kuću će da uđe samo da bih ja na kraju rekao – super si predsedniče, super su ti ova drvena kolica u kojima si se vozio kao mali. I kad mu kažeš da je najbolji i najgenijalniji, on će da te ostavi na miru. Ali ja sam odlučio da mu to ne kažem nikad. On je najgori, najgluplji i zato zajebavaćemo se još.
Prekjuče sam na svom portalu, u E-novinama napravio tekst koji glasi ovako – zabranjujete knjige, cenzurišete citate, a šta je sledeće? Kad sledećeg dana nema Ljube Živkova – ne smem više ništa da pitam. Ne smeš da pitaš ništa. To je deo političkog plana, projekta da tu više nema ni partija, nikakvih podela u narodu, da to nacionalno pomirenje ima da uđe u svaku ćeliju svakog čoveka i da budemo svi njegovi. Mislim da on privatno misli da je Kim Il Sung nešto što je realno u ovoj zemlji Srbiji, čemu on teži. Ni u vreme Koštunice nije tako bilo, bio se fiksirao za Kosovo, a ovo drugo ga nije previše zanimalo. Čoveče, ovaj hoće sve.
Gledao sam neki glupi kanal gde preko SMS-a šalješ svoju sliku i u četiri rečenice opisuješ sebe i svoj hobi. I sad, Boba iz Zrenjanina voli kafiće, voli diskoteke i voli zezanje. Dobro, onda neka Maja iz Vršca, njeni su piće i kladionice i ona voli zezanje. I onda neka Vera – ona voli ludilo i zezanje. Šta je ludilo, pizda mu materina? Pa to je ovo što rade Tadić i Jeremić – ludilo i zezanje. To ludilo i zezanje se u stvari generiše sa vrha kao politički obrazac i postaje formula koju ljudi onda razrađuju. Misli globalno, radi lokalno. I sad ljudi kažu – daj i ja malo da uzmem, jer ovi gore jebu majku pa rasturaju.
Kome je Dinkić uzor? Za šta uzor, izvinjavam se? Da budem neporočan ili da budem pošten, da se ne bavim kriminalom, je li to možda? Po zakonu o informisanju imam pravo na utisak. On je član partije koja bi u nekoj zemlji kompletno otišla u zatvor, sa svim članovima i simpatizerima i glasačima, dakle svi bi otišli u zatvor. To je jedina partija u istoriji koja ima negativnu podršku, koji su u minusu u podršci. I taj čovek drži sve poluge finansijske vlasti u ovoj zemlji – to je onaj čovek koji ima samo devet šoljica za kafu kod kuće. Izvini molim te, sad čitam Večernje novosti, koje su u svom neznanju, a u svojoj neizmernoj ljubavi prema predsedniku spremne da štampaju šta god im predsednik kaže. On je verovatno rekao – hajde da napravimo malu kockicu – koja se zove antrfile, ali on to nije znao, on je rekao – da napravimo malu kockicu u kojoj će u šest tačaka pisati šta je sve konkretno dogovoreno u Kini. Tačka broj tri mi je bila smešna, kaže, dogovoreno je da Narodna republika Kina podrži povezivanje Šapca i Prokuplja sa izlaskom na autoput I-40. Nije me mrzelo, uzeo sam mapu i Šabac ovde, Prokuplje onde. I kakav je interes Kine za Prokuplje?
I još jedan od uspeha, kaže, poziv kineskim građevinarima da grade kod nas podzemnu železnicu. Pazi, Kinezi nisu gradili podzemnu železnicu ni kod sebe, gradili su im Nemci. Pošto je video vozove u Kini koji idu 500 na sat, pod tim utiskom brzine, po povratku ovde, a povodom priče o statutu Vojvodine Tadić je rekao, citiram – kada neki ljudi u Vojvodini danas žele autonomiju koja se graniči sa državom, onda zaboravljaju da je između Beograda i Novog Sada samo sedam minuta razlike, ukoliko se ide najsavremenijim tehničkim sredstvima. A šta ćemo sa tim, što kaže jedan moj prijatelj, što je između Subotice i Segedina tri minuta. Ne razumem šta hoćeš time da kažeš. Verovatno mu oni njegovi kažu – predsedniče, ala je ovo pametno, ala je ovo duhovito, svi se smeju oko njega, tapšu ga po ramenu, kažu – jao, kako ste ovo smislili, pa gde ste bili u trenutku kada ste to ovako smislili, pa jeste li razmišljali dugo, je li to bilo spontano, pa bravo, moramo da zapišemo ovo, predsedniče. Kada je okružen takvim ljudima, onda su ovakve izjave svakodnevne, tu naprosto više ne postoji normalan odnos ni prema svetu, ni prema stvarnosti, ni prema Jeremiću, a naročito ne prema Miletu Dodiku. Kada dođe Mile Dodik, sve prestaje. Milorad Dodik je kraj i početak Tadića. Kad se on pojavi, ovaj čovek se potpuno promeni. Imao sam priliku u životu da budem svedokom takvih veza, kada je neko pomahnitalo zaljubljen, zaljubljen do ukopanosti, do ludila i preko zezanja i ponovo do ludila.
U Srbiji je sada najopasnije to što možeš užasno brzo da poludiš. Predsednik valjda očekuje da ga svi vole. Jebi ga predsedniče, ima onih koji vas ne vole. Eto, kao što ne volim neka jela, ne volim neke filmove, neke glumce, ne volim neke predsednike i ne volim neke partije. Eto, šta da radiš sada, ubij me, jebiga, ne volim. To su neke moje male lične slobode. Ali ovde ne smeš da budeš slobodan. Da ima neko pametan sa strane, pa da može, on bi ukinuo ovu zemlju. Dođe i kaže – znate, gospodo, ova zemlja se ukida, ukinuta zemlja, svi na vozove, pa idite gde hoćete, da nema nikoga. Delete. Pa delete, ne vidim u čemu je svrha postojanja ove zemlje. Em što te mrze godinama vrlo zasluženo, em što ideš na nerve, em te sad svi zajebavaju zbog predsednika, vlade, zakona. Zezaju te svi, zezaju te pa te rasturaju. Čemu ovakva zemlja? Čemu? Potpuno besmislena i beskorisna teritorija sa potpuno besmislenim i beskorisnim narodom. Da budem iskren, ogromna većina naroda tu besmisleno postoji, ne znam čemu uopšte. Šta, radi nešto, dođe kući, jede, gleda televiziju, gleda Tadića i kaže – joj, što nam je lepo. Jebo vas on i jebala vas televizija, jebo vas život i jebala vas zemlja u kojoj živite. Izvinjavam se.
Dejan Ilić: Ovaj letnji raspust u Srbiji je zapravo bio skroz kao škola i u toj školi smo učili ko smo i šta smo, učili smo da smo Srbi i da imamo svoju himnu. O čemu se tu radi, pa bilo je to prvenstvo u sportovima na vodi, predstavnici Srbije su bili vrlo uspešni i desilo se da je tri puta izvođena himna Srbije. I onda su bili neverovatni komentari koji su dolazili od političkih zvaničnika Srbije. Jedan je bio da je svet konačno čuo srpsku himnu, a drugi da su građani Srbije konačno ovu himnu doživeli kao svoju. Posle takvih izjava ti se zapitaš o čemu se radi. Odgovor je da Srbija i građani Srbije u ovom trenutku prolaze proces koji se označava kao formiranje nacije. To zvuči pomalo čudno, pogotovo kada ljudi govore o 200 godina srpske države. Pa izgleda nema 200 godina srpske države, jer inače ne bismo imali problem sa himnom. Prvo, ti vidiš da mi nemamo šta da ponudimo kao nekakav identifikacijski sadržaj – kultura, istorija, sve to pada u vodu. Nama je potrebno da neko negde pobedi, da se intonira ta himna, e kako bismo se mi konačno osetili Srbima. To znači da je sve ovo ostalo prazno i šuplje, a da ne pričamo koliko je sam čin intoniranja himne prazan i šupalj. To je nekakav pobednik i mi se identifikujemo sa tim pobednikom, izvodi se nekakva himna i kao super, sad je sve u redu i mi smo konačno nekakva država.
Znači, mi smo naučili tu himnu i onda je trebalo da izađemo na ispit, trebalo je da pokažemo da znamo himnu i da ona jeste naša. Ispit je bio fudbalski meč Srbija – Francuska. I onda je onaj ko treba da ispituje, dakle vrhovni ispitivač, došao na stadion da vidi kako su to ljudi savladali gradivo tokom letnjeg raspusta. I moram priznati, dobro su ga savladali, ta himna je otpevana glasno i jednodušno, čak je bilo zabavno i ono sa francuskom himnom. To je stvarno bilo zabavno, to zviždanje i pljeskanje, skroz onako šizofreno kao što ova država i jeste šizofrena. Dakle, to je bio jedan ispit, za koji smo se pripremali mesec dana. Ispit je bio oglašen dve nedelje ranije. Imaš jaku kampanju za tu utakmicu, mora himna da se otpeva, jesmo li džabe vežbali. Hajde, dolazimo na stadion i pevamo iz sveg glasa – nije to najstrašnije, u redu je. Međutim, odjednom problem – pored predsednika države je Milorad Dodik, a iza Milorada Dodika stoji ministar vojske i ti onda vidiš da oni sami imaju problem. Ne samo što imaju problem da ponude vrednosti s kojima bismo mi mogli da se identifikujemo, ne samo da nam nude kukavičje jaje u obliku tih sportista i te himne, nego zapravo oni i ne znaju šta je ta država. Ispostavilo se da je došlo pola Republike Srpske i oni su zajedno sa nama otpevali tu himnu. Valjda je to bila neka demonstracija toga da to što mi mislimo da je država Srbija, zapravo nije. Mi mislimo da se ta država ipak malo proteže i na zapad, samo što to drugi ne znaju, a mi znamo, ali ne smemo da kažemo.
Znaš na šta je to meni ličilo? Imaš one mafijaške grupe koje otvaraju svoje klubove i onda mafijaši, kad prave neku priredbu u svom klubu, pozivaju vođe drugih klanova da dođu, da im prikažu taj svoj program. Kao oni su neke baje, razumeš, u svojim okruzima, i onda dođe ortak da njih dvojica to gledaju. Dakle, ili je to lokalna priredba za lokalne moćnike ili je to zaista državna manifestacija. Ako je državna manifestacija, Milorad Dodik tu nema šta da traži, a ako je to priredba za lokalne baje koji demonstriraju svoju mušku silu jedan drugome, onda su gledaoci na toj utakmici pevali himnu njima dvojici. Dakle, kao predsednik države ko si ti, čega si ti predsednik? I onda on kaže ovako – Srbija nije samo država svojih građana, Srbija mora da vodi računa o svim Srbima i svemu što nosi ime srpsko.
I ti kažeš, čekaj bre malo, stani. Prvo, Srbija jeste država svojih građana i ona je država samo svojih građana. Ali on čovek to ne može da konceptualizuje, ne može da objasni sebi šta je on ako nije predsednik svih Srba. I zaboga, zar će njegovo predsednikovanje da bude ograničeno nekakvim granicama? Pa veći je on od toga, on prevazilazi te granice. Pa ne prevazilaziš ih, nisi dovoljan ni da ih ispuniš, nemaš ništa da pružiš da bi ih ispunio, a ti bi još da se prelivaš preko. Je li bio izveštaj da je Dodik u zvaničnoj poseti Srbiji? Ja mislim da nije. Čovek je došao da gleda utakmicu, to je bilo počasno mesto, po svemu je bilo izdvojeno, po svemu je imalo drugi značaj. Dakle, on nije bio običan posmatrač. Mene strašno zanima da mi neko objasni koji je njegov značaj tamo bio. Ako tog značaja nema, moje sledeće pitanje je – jel mogu ja sledeći put da sedim pored Tadića i gledam utakmicu?
I džabe nama sve te himne, džabe nama tih 50.000 ljudi koji uglas pevaju kad smo mi u tom međunarodnom poretku zapravo prosjaci, to smo mi. Mi smo pružili ruku i hajde, dajte nam. A što da vam damo? Pa mi bismo voleli da budemo država, dajte nam nešto, greota da propadnemo. Busamo se u grudi, a ponizno klečimo. Ne može jedno i drugo. Ja nemam ništa protiv, busajte se u grudi i da vidimo gde ćete da stignete. Super, trpećemo svi, ali kao bar smo dosledni. Ali ako nećeš da budeš ponizan, moraš mnogo da radiš. Mora užasno mnogo da se radi ako hoćeš sam da upravljaš svojom sudbinom. Meni dolaze mladi ljudi i kažu – mi bismo da prevodimo, ja kažem – odlično. Koliko vi to plaćate, ja kažem, bezveze je da pričamo o tome koliko plaćam, pošto ja ne znam kako vi prevodite. Ali pošto mi imamo iskustva u tome, verovatno bi vam bilo od neke koristi da sarađujete sa nama, jer ćete možda nešto naučiti. Pa dobro, a kad bismo naučili koliko bi to para bilo, pa ti kažeš te cene. Pa malo je to, pa kažem, za šta je malo, kažu, malo je to, to nije ništa para. Ja kažem – a je l’ ti znaš taj posao? Za šta ti je malo, ti ništa još nisi uradio, a već vičeš da ti je malo. Znaš, mi nismo stvorili mentalitet da će ljudi da kažu – ej, daj da radimo, da se razbijemo od posla, pa ćemo možda jednom zaslužiti da živimo pristojno, jer svime što sad radimo ni po čemu ne zaslužujemo da živimo pristojno. Ne, ti si formirala ljude koji misle da im s punim pravom nešto pripada. Pa moraš da zaslužiš to, ali ti imaš onda rukovodstvo koje kaže – a što moraš da zaslužiš, kad možeš da podeliš stvari: na jednoj ravni ćemo se busati u grudi, na drugoj ćemo da molimo – dajte nam, nismo zaslužili, ali nema veze – i sve je u redu.
Pazi, lutrija Srbije ima reklamu – zašto biste radili, kad možete da sedite u bašti ispred svoje kuće kraj bazena i pijete kafu. Pazi, zašto biste radili! Logika je – nemojte ništa da radite, možda ćete imati sreće, pa ćete do kraja života proživeti fino i udobno. Kad razgovaram s ljudima onda mi kažu – pa što se čudiš, san svakog čoveka je da ne radi ništa, a da ima sve. Ja stvarno nemam taj san, majke mi nemam ga i nikad ga nisam sanjao. Moj san je da imam da bih mogao da radim ono što volim. Kako smo mi došli do toga da ti najveći broj građana u ovoj državi kaže – pa pobogu, san svih nas je da ništa ne radimo, a da sve imamo. Šta sam ja onda? Mislim, možda sam kreten, ali mislim da nisam, čini mi se da su meni stvari ipak jasnije nego što su jasne tom čoveku koji kaže da je predsednik svih Srba i svega što je srpsko.
Ja recimo ne volim kad se ljudi ljube na ulici, naprosto ne volim, imam problem s tim. Bez obzira, muško-žensko, žensko-žensko, muško-muško, prosto mi ne prija da to vidim, ali me od malena to užasno nervira – vidi što su slatki ovako zagrljeni i kad se ljube. Jebote, nisu mi slatki, bezveze mi je to. Ali ja nemam pravo da sa tim stavom izađem u javnost, jer je sankcionisano da je super kada se muško i žensko ljube na ulici i još ako su mladi i lepi, ih, sreći nikad kraja. E sad, zato Parada ponosa, zato da dva muškarca mogu da prošetaju gradom i da se drže za ruke, ako im je do toga, a da ih niko ne pogleda popreko. Zbog toga je Parada ponosa, da se naviknemo da to vidimo i da na to ne reagujemo, kao što sam se, na kraju krajeva, ja navikao da gledam zagrljene muškarce i žene koji se ljube na ulici. I sad, ne mogu da izađem i da kažem – jao, sram vas bilo ili da ih pretučem, šta sad, ljube se na ulici, mene to nervira i ja ih pretučem, što da ne. Ne može, u redu je da se ljube, ali ako se dva muškarca drže za ruku, o, pa idemo da ih prebijemo, idemo da ih razbijemo. I Parada ponosa služi tome. Dakle da, jeste, istina je, na nivou prava su se oni izborili ili je ova država shvatila, zapravo, hajde da se ne lažemo, bila pritisnuta da donese zakon da bi ispunila određene uslove, ali šta god da je razlog, ishod je dobar. Ali postoji jedan deo života koji ne reguliše zakon i Parada ponosa služi za to da se mi naviknemo na to da pored nas žive ljudi koji svoja osećanja iskazuju na neočekivani način. Njihova osećanja su upućena osobama za koje mi nismo očekivali da je to moguće, zamisli. Imamo problem s tim i oni hoće da kažu – ali nemojte da imate problem s tim, evo, mi ćemo proći pored vas ulicom kojom i vi hodate i držaćemo se za ruke, muškarac i muškarac i žena i žena i vama ništa neće da se dogodi zbog toga, vi samo treba da se naviknete da to vidite i sve je u redu.
Druga stvar, šta će nam homoseksualnost u Srbiji kad nam je natalitet u padu, kada se brakovi raspadaju, žene vrše abortuse, još nam samo fale homoseksualci, nestaćemo kao nacija. To je inače jedan od karakterističnih prigovora. Prvo, homoseksualnost nema nikakve veze sa natalitetom, vrlo često se događa da ljudi koji imaju homoseksualne sklonosti žive u braku i da su ispunili svoju obavezu prema kolektivu i proizveli bar jednog potomka. Ali meni bi prosto bilo zanimljivo da razmišljam, ako je to problem – da li onda mogu da budem homoseksualac, ako pre toga ili za vreme dok sam, napravim dvoje ili troje dece i da li onda imam sertifikat da mogu slobodno da ispoljavam svoju seksualnost. Je li to onda u redu? Tako da svi ozbiljni prigovori koji mogu da se čuju javno protiv te gej parade su naprosto neozbiljni, glupi su i nemaju blage veze sa realnim stanjem stvari. Ali sad, problem je zašto jednu tako jednostavnu stvar neko ne želi da prihvati. To znači da zapravo razlog nije bitan. To znači da nekakav razuman razgovor na toj ravni nema efekta i to ti odmah govori da je pravi uzročnik negde drugde. U jednim novinama je nedavno bilo objavljeno da je gej lobi sve uticajniji u međunarodnim finansijskim krugovima. Od koga Srbija najviše pati i zbog koga najviše pati – pa naravno, zbog međunarodnih finansijskih krugova. Ko je najuticajniji u međunarodnim finansijskim krugovima? Pa gej lobi. Dakle, oni su nam krivi za sve i zato ćemo da idemo da ih premlatimo, jer su oni izvor svih naših nesreća. Ta logika polako počinje da deluje.
Mi živimo u državi koja ne valja. Onaj ko se protivi gej aktivizmu, a nezadovoljan je ovom državom iz niza dobrih razloga, njega gej aktivizam ne zanima, on će time što će premlatiti nekoga na ulici pokazati svoje nezadovoljstvo prema državi. I tu sad treba biti strašno oprezan i vrlo pametan i objašnjavati ljudima, recimo tim dečacima koji će se skupiti tamo, da taj njihov bes i to njihovo ogorčenje nema nikakve veze s tim ljudima i da njihov strah od života, a ta agresija je uvek strah od života, da on ima dobre razloge koje generiše ova država. I da time što će premlatiti par ljudi neće rešiti nijedan problem u svom životu, jer neke druge ljude treba pritiskati i nekim drugim ljudima treba iskazivati svoje nezadovoljstvo, a ne ovim ljudima koji ni o čemu ne odlučuju.
I sledeća stvar, Evropska unija zamera ovdašnjim vlastima, kao ne rade dovoljno na zaštiti prava homoseksualaca. Pomoć s te strane isto mora da dođe na jedan vrlo pametan i obazriv način. Ovako se ispostavlja da ti ljudi koji će zahtevati svoja prava uopšte nisu naši, jer o njima prvo brine neka država koja je takva kakva je, dakle nikakva, i brinu nekakvi stranci. Kakve to veze ima s nama? Jel su nam ti stranci neko dobro doneli? Nisu. Jel nam ova država neko dobro donela? Nije, daj bre, idemo da ih premlatimo. Znači, mora se to razdvojiti. To što neko sada brani ne znam kakva prava ovde, ma super je to, ali ovi ljudi bi morali da veze uspostavljaju sa ljudima koji ovde žive i dele njihove probleme. Elementarna je stvar, u zemlji koja je u krizi prve stradaju grupe koje su marginalizovane. Mi svi snosimo teret krize, ali neki ga snose više i neki su više izloženi diskriminaciji. Tim ljudima je u interesu da ova država bolje funkcioniše, tim ljudima je u interesu da neki ljudi koji obavljaju političke dužnosti rade bolje svoj posao. Dakle, ti ljudi koji će da se okupe u nedelju i da traže svoja prava zapravo dele iste probleme kao i oni ljudi koji će se u nedelju okupiti da im ta prava osporavaju, potpuno identične probleme, samo što jedni artikulišu na jedan način svoje zahteve, a drugi zapravo nisu u stanju da ih artikulišu, jer oni misle kad otpevaju himnu da su rešili nekakav problem. Oni misle kad nacrtaju sliku Putina da su rešili neki problem, samo da eliminišemo ove homoseksualce, ionako nisu naši i sve je rešeno.
To su mehanizmi koji su funkcionisali recimo u nacističkoj Nemačkoj. Jevreji su ti koji su na taj način bili povezivani sa nekakvim izvorima zla onako kako su ih ljudi videli. I to je užasno opasno, to treba na neki način preseći, taj identifikacijski lanac koji bi od homoseksualaca zapravo učinio nekakva otelotvorenja svih onih mehanizama zbog kojih mi patimo, stradamo, trpimo nesreće i ne znam ni ja šta. Ta ista država koja će gledati da zaštiti, ta ista država zapravo nekom drugom rukom podstiče ove mlade ljude da idu i da demonstriraju svoju mržnju, bes i agresiju, jer je mnogo bolje da ti mladi ljudi demonstriraju svoju mržnju, bes i agresiju prema ovim nesrećnicima koji će im biti izloženi tamo, nego prema toj državi koja je zapravo generator njihovog nezadovoljstva. Iza svega stoji jedan mehanizam koji je zapravo vrlo podmukao. Taj predsednik koji će da ide i da sa Dodikom stoji na toj utakmici, koji će da ode i da otvori školu Srbija na Palama, kao da je to deo teritorije čiji je on predsednik, taj čovek će reći – pa naravno da sam ja uz gej aktiviste, zaboga, zar ja nisam potpisao zakon protiv diskriminacije. Ali će drugom rukom da kaže ovima – ajde, ajde vi na ulice, ma naravno da su oni bolesni, naravno da je to izvor svih zala. I onda ova deca odu, istutnje se tamo i posle je sve mirno, a onaj koji je izvor zla i koji je generator zla je bezbedan.
Delovi grada u kojima žive homoseksualni parovi su vrlo bezbedne sredine. I onda u Americi i evropskim gradovima četvrti u kojima ima dosta gej parova cene nekretnina rastu, jer je to garancija da u tom kraju nema nasilja i da tu može fino da se živi. Dakle, ako dva muškarca mogu da prošetaju ulicom i drže se za ruke, to ti je garancija da možeš da pustiš i svoje dete. Sve obrnuto od onoga što ljudi inače misle. Moj savet za Srbiju je da se mi, i ako jesmo i ako nismo, pravimo kao da jesmo homoseksualci, jer će to privući investicije i onda ćemo prodavati nekretnine i eto nama spasa. Pazi, to ne košta ništa, a moglo bi da deluje, tako da je to moj predlog izlaska iz krize, da se mi svi ponašamo kao homoseksualci i na taj način pokažemo kako je Srbija jedna bezbedna zemlja i sasvim sigurna za investitore. Neka oni samo dođu i donesu novce. Tako da ne moramo da idemo da prosimo po svetu, možemo to da rešimo i ovako.
Onda, ta sumanuta priča o tome kako je gej lobi sve uticajniji u ne znam kojim krugovima prosto je debilna. U svakoj populaciji određeni procenat ljudi je homoseksualne orijentacije, nema sfere u kojoj ih je više i u kojoj ih je manje, prosto ih ima svuda. I u dobrovoljačkim jedinicama srpske vojske koje su učestvovale u sukobima 90-ih takođe je bilo homoseksualaca, i to ne prikrivenih, nego ljudi koji su se otvoreno tako deklarisali, a bili su članovi paravojnih jedinica. Među homoseksualnim ljudima, kao i među svim drugim ljudima na ovoj planeti, imaš desničare, rojaliste, neoliberale, do levičara, anarhista i svega ostalog. Reći da je seksualna sklonost povezana sa određenom ideologijom je prosto sumanuto. Moja prijateljica je rekla genijalnu rečenicu – da nisam lezbejka bila bih obična malograđanka. To je to.
Svetlana Lukić: U prvom delu emisije slušali ste Petra Lukovića i Dejana Ilića iz izdavačke kuće Fabrika knjiga, a do kraja emisije govoriće Teofil Pančić i Vladimir Gligorov.
Teofil Pančić: Ovde je stvorena jedna vrsta političke paraelite. Ti ljudi žive u mehuru od sapunice koji više ne korespondira sa ovim svetom po kojem gmižemo ti i ja kao obični crkveni miševi koji se tu negde provlače i pokušavaju da žive svoje živote. I onda te ta ekipa u tim odelcima ubeđuje kako tebi zapravo ide sjajno, samo što si previše glup da to vidiš. Onda to stvarno počinje da te iritira, kao pa ljudi, čekajte malo, gde vi živite. Ne mogu da odolim, a da tu priču ne okrenem na drugu stranu, da malo izreklamiram i svoj novi tekst u Vremenu. Ja sam tu ekipu koja drma i gradskom vladom, tim sekretarijatima za kulturu i tim čudesima, a to je uglavnom ekipa iz DS i G17, ja sam njih nazvao japi varvari. Dakle, to su ljudi koji drže pare kad je kultura u pitanju i ti ljudi ladno daju 20 miliona dinara za koncert Madone. Čekaj, koji je to kulturni interes ovog grada – koncert Madone? To je jedan hiper komercijalni događaj, super je što je ona došla, ko voli neka to sluša, nemam ništa protiv, ali to je događaj od kojeg Beograd treba da profitira, a ne da ti njoj daš pare. A onda posle čitam u novinama kako je tih 20 miliona dinara godišnji budžet Jugoslovenskog dramskog pozorišta. I onda oni njima kažu – ove godine neće biti para. Pa čekajte, kako ste imali 20 miliona da date za Madonu, čak i da usvojim pretpostavku da se niko tu nije omastio, da niko nije ništa ukrao, da je sve pošteno, što verovatno nije, ali čak i da je tako, pa čekaj, u ime kojeg javnog interesa ti to radiš.
Ali to je ta ekipa, tu prestaju njihovi kulturni horizonti. Devedesete godine smo poistovećivali sa turbo folkom, možda nekad i nepravedno, karikirano, ali nekako nam je simbolički to bilo povezano: Miloševićev režim i turbo folk, drn-zvrc, to je bilo uvezano. E, ovde ti sad vidiš te japi varvare, te tipčiće, mediokritete, ništarije u intelektualnom i svakom smislu, ali koje umeju da se uvuku gde treba i koji su danas nekakav mejnstrim. Oni su ovladali srednjim ešalonima mejnstrim stranaka današnje Srbije, kao što je DS, kao što je G17 i neke druge. I oni tu drmaju, njima je cool, to njima zvuči super, oni su urbani, jebote, brate, ono, Madona, čoveče, svetska faca, zvezda, daj da mi to podržimo. Kaže Darijan Mihajlović nesrećni – to će da unapredi imidž Beograda. Kakav imidž, jebote? Koji je to rečnik? Šta je to? Ali to su njihovi horizonti. To je takav jad, to je takav nedostatak vizije, samom sebi zvučim smešno. Mislim da je to nedostatak bilo čega.
To sa sportom je fenomenalna priča. Ja sam predložio nedavno da se mi ponovo zovemo SR Srbija kao nekada, ali da više ne budemo socijalistička nego sportska republika Srbija, jer to je, čoveče, prevazišlo sve granice normalnog. Negde u avgustu, bio sam na moru u bratskoj republici. Pošto sam bio daleko od kuće, verovatno to samo tako može da se objasni, jedne večeri sam se zatekao u apartmanu u pravo vreme, dakle, u pola osam, i poželim ja tako da pogledam dnevnik RTS-a. Eto, dođe to tako kad je čovek 600 kilometara od kuće, svašta mu padne na pamet i uključim dnevnik, dakle, centralnu informativno-političku emisiju jednog javnog televizijskog servisa. Dnevnik traje nekih pola sata, od čega je prvih dvadeset minuta, ali prvih dvadeset minuta posvećeno Nađi Higl, Draganu Čaviću, Novaku Đokoviću. Pa da su osvojili sve svetske šampionske titule, pa ne može dvadeset minuta dnevnika da bude posvećeno tome. A onda u onih deset minuta strpano sve drugo što se desilo u zemlji, svetu i kosmosu. Pa to nije sportski pregled, čoveče, to je nenormalno. Da je neki srpski pisac dobio Nobelovu nagradu, ne bi dobio dvadeset minuta u dnevniku, dobio bi pet minuta i to na kraju, ono – a sada vesti iz kulture. Mislim, to je naprosto abnormalno i onda kako da ne budeš zao čovek i da ne pomisliš da je to zato što naš predsednik mnogo voli sport i mnogo drži do toga i onda mu se ovi uvlače i na taj način. I sve se pretvara u cirkus. Ja zaista mislim da je super što je Nađa Higl osvojila zlatnu medalju, to je sjajno, ali nemoj od toga da praviš cirkus. I ono što stalno moj drug Ljuba Živkov potencira, čoveče božiji, daš joj stan, daš joj ovo, samo što joj bazen nisi sagradio, Čavića za komšiju itd. Dakle, sve se pretvara u jednu vrstu parade i cirkusa i neke, kako se to govorilo u socijalističko vreme – lakirovke. I ljudi počinju da se ponašaju po tom modelu.
Znaš šta se meni desilo one večeri kada je bila utakmica Srbija-Francuska, kad je cela Srbija sela pred televizor. Ja sam se sticajem okolnosti te večeri dogovorio, baš nekako u vreme utakmice, da se vidim sa jednim prijateljem i stojim na autobuskoj stanici i pored mene se zaustavlja automobil, iz njega izviruje tip koji me pita, onako s mešavinom čuđenja i prekora – pa jel ti ne gledaš utakmicu. Ja ga onako belo gledam i kažem – pa ne gledaš ni ti, a on se sagne i trijumfalno iz kola izvadi onu krmaču od dva litra piva, znaš onu plastičnu krmaču, pokaže mi i kaže – evo, upravo idem na tekmu. Pazi, on se meni prikazao kao lik iz reklame, on je sebe već modelirao kao lika iz pivsko-fudbalske reklame sa televizije koji pije pivo, „muškarci znaju zašto“, i gleda tekmu i navija i urla i sad je naleteo na nekog čudnovatog kljunaša koji tamo stoji i ne gleda utakmicu, pa kako ti ne gledaš utakmicu, čoveče božiji, jesi li ti normalan? Mislim, to je produkt tog jednog bizarnog mentalnog glajhšaltovanja koje je ovde postalo najnormalnije. Tako da, eto, da nam predsednik voli pozorište, verovatno bismo stalno na televiziji imali pozorište i dramu.
Svetlana Lukić: Jel se sećaš u doba kada još postoji DDR, Demokratska Republika Nemačka, pa Rumunija, Čaušesku, pa Nađa Komaneči, pa plivači. Dakle, imaš jedan režim koji ima uspešne pojedince preko kojih se legitimiše kao dobra zemlja.
Teofil Pančić: Da, jer ne može nikakva Nađa Komaneči da prikrije činjenicu da je ta Čaušeskova Rumunija jedna najstrašnija diktatura i u kojoj struje ima dva sata dnevno. I svaka pisaća mašina ima otisak, pa ako se pojavi neki ilegalni tekst da se zna gde je kucan. Tako da je to koješta, ali naša elita to očigledno tako zamišlja. Malopre sam rekao za Madonu, a i za ovo važi – to je njihov horizont, oni dalje očigledno nisu u stanju da idu.
Nemam šta da kažem o Miloradu Dodiku, između ostalog i zato što je on državljanin i državnik jedne strane zemlje, ali mi je strašno zanimljiva ta opsesivna potreba našeg državnog vrha da se sa njim bratimi i pajtaši. Ne postoji niko na ovom svetu, nijedan politički akter bilo koje zemlje sa kojim je srpska vlast toliko dobra kao što je to sa Miloradom Dodikom. Ne bih rekao da je to samo zato što je on Srbin, nego zato što on korespondira sa generalnom filozofijom srpskog političkog mejnstrima kada je u pitanju Bosna i Hercegovina. Politika Srbije prema BiH je i dalje krajnje diskutabilna i to je zaista najblaža reč koju mogu da odaberem. Boris Tadić je povremeno umeo da radi neke odlične stvari, seti se one krize sa gasom kada je rekao – daćemo gas Sarajevu, ne pitamo, Beograd duguje Sarajevu mnogo više od toga. To je recimo jedan sjajan potez, ali nažalost, odmah posle toga on uleti, naprosto uskoči u sopstvena usta i tretira tu zemlju kao nešto preko čega se može gaziti i sa Dodikom raspravljati kao da je on predsednik ili premijer zaista suverene države. To je baštinjenje onog najgoreg iz srpske politike devedesetih. E, taj koktel je nemoguć, taj miš-maš, ta konfuzija srpske politike gde bi se istovremeno nekako bilo i demokrata, Evropljanin, ali i veliki Srbin. Kad ide pa otvara školu koja se zove Srbija, i sam osećajući da je to malo blesavo, on kaže – evo, nemam ništa protiv ni da se u Sandžaku otvori škola Bosna. Pa dobro, lepo je to reći, zgodno je to, ali kako da ti kažem, to nije baš isto, jer nije nekakva bosanska vojska tamo došla na brdo iznad Novog Pazara pa činila čuda i pokore, pa onda deset godina kasnije neko tamo otvara školu Bosna. Zamisli da je tako bilo, pa kako bi se osećali ljudi tamo da im se otvara škola Bosna. Pa ne, nemojmo se zezati sa takvim stvarima. To je prosto imbecilna stvar, uopšte nazivati školu po imenu jedne države. Gde to ima? Prosto je to blesavo, škole se nazivaju po piscima. To pokazuje jednu vrstu političke nesuvislosti koja opet truje odnose unutar BiH, i od toga onda nastane čitav haos.
To je ono što me užasno brine, što mi za ovu deceniju nismo uspeli da kultivišemo ovo društvo na taj način da nasilje protiv bilo koga ko je drugačiji nije postalo zanimacija marginalaca, koje policija može relativno lako da kontroliše, kao što imaš po nemačkama, češkama, francuskama razne neonaciste, rasiste, koji su tamo predmet rutinske policijske obrade i ništa više. Oni ni na koji način ne mogu da budu deo nekakvog društvenog mejnstrima. Ne mogu oni da postavljaju pravila igre u jednom društvu, ne mogu.
Razgovaramo tri dana uoči famozne parade ponosa u Beogradu. To što navijački huligani vrište i prete, to mi je shvatljivo, ali ti imaš u mejnstrim medijima autorske tekstove koji zagovaraju to isto. Pogledaj sajt NSPM, imaš tu neke ljude koji se diče nekim titulama, koji pišu mrtvi ladni da ako na toj paradi bude nekog nasilja, za njega neće biti krivi nasilnici, nego oni koji su to nasilje izazvali samom činjenicom da postoje i da su prijavili javni skup. Koja je to vrsta logike? Seti se kako smo mi svojevremeno izazvali nasilje tako što smo se pojavili u Aranđelovcu. Znači, ti imaš jedan legalni javni skup, tribinu, promociju knjige, ne činiš ništa što je protivzakonito, ne činiš ništa što bilo ko ima razloga da na bilo koji način dovede u pitanje i onda ti neko kaže da si ti time provocirao. E, pa to je ista metodologija se sada upotrebljava, to je ono što legitimiše nasilnike. Znači, nisu nasilnici po sebi problem, nisu problem fudbalski huligani, jer je to jedna margina koja postoji u svakom društvu, ali kada ti u medijskom i akademskom svetu društvenog mejnstrima imaš relativizaciju, pa i direktno legitimizovanje te vrste nasilja, e onda imaš ogroman problem. I onda vidiš šta znači potencijal nasilja i koliko je to još daleko od one elementarne vrste zrelosti jednog društva u kojem ćemo prvo da se dogovorimo, kako je rekao Milošević, da niko ne sme da vas bije, pa ćemo tek onda da idemo dalje.
Nikada nisam imao idealistička očekivanja od bilo koga ko je akter realpolitičke scene, pa tako ni od LDP. Nisam očekivao da to budu neki div-junaci bez mane i straha i da budu naš superego. Dakle, nisam imao problem sa tim da LDP u nekim situacijama podržava vladu ili neke njene zakonske predloge, jer mislim da u nekim situacijama to i treba da radi. Imam samo jedan kriterijum, da li je to što oni rade nešto što mogu da prepoznam kao nešto što je u javnom interesu ili je, pak, nešto što mu se suprotstavlja. Dakle, ovde se ne radi o nekakvom sukobu između neodgovornih, idealističkih pojedinaca koji nemaju pojma o stvarnom životu, i s druge strane, eto, tih naših pametnih, divnih realista koji sede u skupštini, koji znaju šta je Srbija. Mislim, to je bulshit, naravno da se ne radi o tome, radi se o tome da li LDP čini poteze koji su suprotni javnom interesu. U slučaju zakona o informisanju se na daleko drastičniji način nego u nekim možda prethodnim situacijama pokazalo da LDP može da čini stvar koju apsolutno ne ume da opravda. A ne može da je opravda iz prostog razloga što to ne možeš suvislim jezikom opravdati. Jedino što bi realno i pošteno mogao da kažeš je – to je nama kao stranci bilo u interesu zbog našeg partikularnog interesa – a to ne možeš da kažeš. To niko ne kaže za sebe, pa neće reći ni Čedomir Jovanović, ni LDP. I ja ne očekujem od njega to da kaže, ali onda hajde da vas vidimo, momci i devojke, kako ćete to da opravdate. Ono što su ponudili kao opravdanje naprosto je bedno, to je ono što im najviše zameram, to je bedan jezik, to je bedna argumentacija. E, to je ono što te onako potpuno pogodi. Šta je problem sa tim zakonom o informisanju? On je, em preko svake mere represivan, em evidentno nekim niskim osvetničkim porivima podstaknut, em tako očigledno omogućava užasno široku marginu za zloupotrebe. Kao što se desilo i sa onim čuvenim Vučićevim zakonom, krenulo je od osvete jednog režima jednom izdavaču i jednim novinama. Onda se proširilo na generalnu osvetu režima svim novinama koje im se ne dopadaju, a na kraju se prirodno degenerisalo u to da svaka budala zemlje Srbije koja nema šta pametnije da radi, uzme pa zbog najidiotskijih mogućih razloga tuži jedne novine ili čak i po četiri-pet novina. Sećam se primera jedne infamne osobe, kojoj sam se tada javno zarekao da joj nikada neću spomenuti ime u životu, pa neću ni sada, ali to je izvesna glumica koja je u to vreme bila u ime SPO gradska sekretarka za kulturu, i ona je tužila, da li beše tri ili četiri dnevna lista i svi su redom podobijale neke masne kazne zbog neke totalno trivijalne stvari, zbog nečega što nijedan normalan zakon ne bi smeo da dozvoli da bude za osudu.
E dakle, u ovom zakonu su pametniji ljudi od mene, praktično bez izuzetka, prepoznali tu vrstu mogućnosti. Radi se o veoma očigledno skandaloznoj stvari i onda je najmanje što očekuješ to da jedna takva stranka kaže da u tome neće da učestvuje. Ne, umesto toga oni kažu – evo, mi ćemo da vam napabirčimo većinu. SPS se povuče iz priče, oni ulete. To je do te mere evidentna, hajde da upotrebim tu patetičnu kvalifikaciju, izdaja nekog elementarnog javnog interesa. I ne možeš da mi se nakon svega pravdaš na tako bedan način. Tu je taj spor, to naprosto ne može da se radi na naš račun i da se još očekuje da ćemo da im aplaudiramo.
Ljudska prava su njihov trademark. Kao što ćeš G17 da kačiš za ekonomiju, isto tako, izvinite molim vas, ekipa oko LDP i okoline, vi ste se prosto nametnuli kao onaj društveni faktor koji brine o ljudskim pravima, manjinskim pravima, o intelektualnim, medijskim i ostalim slobodama. To je prosto vaš resor i ljudi koji su glasali za vas sigurno nisu glasali zbog toga što su mislili da ćete vi najbolje da uredite agrikulturu. I vi baš na tome ljudima gurate prst u oko, a onda kažete – ali da mi to nismo uradili pala bi vlada, a ako bi pala vlada onda bi na vlast došli Nikolić, Koštunica i Šešelj. Prvo, veliko je pitanje da li bi pala vlada, drugo, ko vam kaže da ako bi pala vlada da bi na vlast došli Nikolić, Koštunica i Šešelj? Valjda ste vi oni koji postoje zato da to ne bi dozvolili. Jeste li zadovoljni time što imate 5-6 odsto glasova, hajde osvojite 10 sledeći put, mi vam sigurno nećemo stajati na putu. Čedomir Jovanović govori – sledeća vlada će biti vlada DS-a i LDP-a, a onda kad vlada dođe u opasnost ili u tobožnju opasnost, on kaže – vladaće nam Koštunica i Šešelj. Pa ne, to je samo način da se opravda nešto što se ne može opravdati, kao ono dežurno plašilo – budite dobri inače će se vratiti Koštunica. Pa imali smo tog Koštunicu, pa nemoj da me zezaš, ako ništa drugo, kad imam Koštunicu na vlasti znam tačno šta taj čovek hoće i mogu sa time da se borim, jer su mi stvari jasne. Ali kako da se borim sa onim ko predstavlja jednu stranu priče, a onda kada zagusti pripomogne nekoj drugoj? E, onda imam problem šta ću sa tim.
A drugo, puko izgovaranje ispravnog teksta u jednom trenutku prestane da funkcioniše i to smo videli u ovom slučaju. Ti imaš problem zato što hoćeš da mi podvališ neku stvar, hoćeš da isteraš neki svoj sitnosopstvenički politički interes, i onda te ja slušam da vidim šta ćeš da kažeš. I to što na kraju kažeš je naprosto ništa. I mene to porazi, to me porazi.
- Sagi-Rei – All that she wants is another baby
Vladimir Gligorov: Mislim da su razumeli da je voz krenuo i da će oni izostati. Vidim da sada odjedanput, što je sasvim karakteristično za njih, na brzinu hoće da se nekako uključe u celu stvar. Pričali su da mi hoćemo, ali Evropska unija neće, pa EU ima probleme, pa neće biti daljih proširivanja EU. Dok su oni sve to pričali, Crna Gora će postati kandidat, Albanija će postati kandidat, pretpostavljam da će sada, ako ne do kraja ove godine, onda početkom sledeće godine biti postavljen i neki okvir i za Kosovo. Kada je ispalo da jedino Srbija ne napreduje, Tadić na brzinu kaže kako je to cilj nad ciljevima, mada ima i drugih koji su isto tako važni. Pri tom mislim da su oni na tim putovanjima verovatno nešto i naučili, a to je da je jedna stvar da vi pričate o strateškom partnerstvu sa Kinom, a sasvim je nešto drugo da iz toga proistekne nešto konkretno. U redu, medijska je stvar da se bilo u Kini, to narod voli i posle toga idu sve te priče o velikim novcima. Ali to nije realno, što ne znači da ne treba sarađivati sa Kinom, ali prosto kvantiteti su takvi kakvi su i tu ne može ništa da se promeni. Tu je i dosta skandalozan put u Libiju bez ikakve potrebe i po mom mišljenju sa minimalnim, ako ne i nula ekonomskim efektima, jer prosto, to nije realno, mi nemamo šta da ponudimo ni jednima ni drugima, to je osnovni problem. Nije problem samo da postoji kupac, nego vi morate imati nešto i da ponudite tom kupcu. Koliko god da on hoće da kupi od vas, ako nemate ništa, džabe je to. I to je osnovni problem.
A onda znate, sada ćemo zakrpiti te rupe za ovu godinu, pa možda i za početak sledeće godine, ali problem finansiranja ove zemlje nije stvar od šest, sedam, osam ili deset meseci, nego je stvar dugoročne prirode. Znači, kako ćete to da uradite, na koji način će se izaći iz ove krize i šta će se raditi kad se iziđe iz nje da bi se ipak na neki način uspostavio neki privredni napredak. A to opet mimo i bez Evropske unije ne može, tako da kad sve to uzmete u obzir, njima je izgleda sinulo da bi možda bilo dobro da se nekako na brzinu, ako je moguće i preko reda i preko veze, ipak ubace u taj voz koji je krenuo. Da li će trčati dovoljno brzo, da li je voz već izmakao, ja ne znam, to je ono što će oni utvrditi ove jeseni. I onda, kako to ovde biva, krene ta priča – za nas bi mogao da bude presedan. Što bi bio za nas, a ne za druge, jer naravno, ti drugi nemaju veze, mi smo tu mnogo važni, pa će EU da napravi presedan, pa će da uzme u obzir da smo uradili nešto što nismo uradili, pa će da zaborave da nismo uradili ono što je trebalo da uradimo i tako redom. Znači, Ratko Mladić nije važan i to što oni nisu potpisali taj sporazum, koji je inače nužan uslov da bi se išlo dalje, to je prosto procedura. Nije važna procedura, možemo mi preko jedne veze, druge veze. Čitam u novinama, rekao je italijanski ambasador, pa onda rekao neki drugi ambasador.
To sve nema veze, to uopšte nije taj tip problema, vi morate da razmislite prvo, hoćete li ići tim putem, drugo, taj put nije kratak, a treće, na tom putu ima etapa i ono što mora da se uradi. To je kao kad upišete fakultet, ne možete odmah da dobijete diplomu, postoje ispiti, pa onda diplomski rad, pa tek onda diploma. To je prosto tako i u tome je problem i sa spoljnom politikom. To je jedna potpuno besciljna spoljna politika koja pritom i nije dobra zato što je ovo što se rađa u glavama ovih ljudi koji razmišljaju o spoljnoj politici vrlo rđavo za jednu malu zemlju, a to je da vi imate politiku takozvanih promenljivih savezništava. Pa kad vam je potrebna Kina onda ste sa Kinom, kad vam za nešto treba Amerika onda ste sa Amerikom. To znači da ste vi nepouzdan saveznik sa svima njima i sasvim je svejedno što vi sad potpisujete strateška parnerstva, jer vi sutra morate ta strateška partnerstva da izvršavate. Nije to prosto potpis, nego šta tačno implicira to kao obavezu Srbije prema tim strateškim partnerima. Prema Rusiji na primer, prvu obavezu ste izvršili, u obliku tog užasnog, skandaloznog ugovora o NIS – to je skandal neverovatnih razmera. Veći skandal od toga je samo to što o tome niko ne vodi računa, to je nešto neverovatno. Sad ste potpisali strateško partnerstvo sa Kinom, a šta to tačno podrazumeva? U redu, izgradiće se most, opet mimo tendera, znači opet na neki način preko reda. To će kao da bude opet dobro zbog tog strateškog odnosa koji ima za cilj šta tačno? Treća stvar je onda neka vojna saradnja sa Amerikom. To da vi imate promenljiva savezništva, to može kada ste vi engleska imperija, ali vi ste mala zemlja i to vam ne odgovara. Na kraju će troškovi pasti na vas. Prvo, niste kredibilan partner, potom nemate cilj, treće, radite te stvari sa velikim zemljama koje će na kraju da vas ostave na cedilu. To tako mora da bude, jer vi morate imati stabilno partnerstvo, stabilnu politiku, morate imati oslonac u onima koji će vam dati nekakvu potporu da ne može s vama neko da se sutra iživljava. I to je suština cele te Evropske unije, možemo mi da raspravljamo o tome da li oni imaju dobru ili lošu ovu ili onu stranu, ali to je taj okvir u kome vi obezbeđujete neku stabilnost, u kome imate podršku ipak 27 evropskih zemalja, praktično celog evropskog kontinenta, gde na kraju krajeva, možete na tu solidarnost da se oslonite, jer je to ugovorna obaveza svih njih. Tu ne možete da budete ostavljeni na cedilu zato što nekome padne nešto na pamet. Pritom imate i ekonomske pogodnosti, imate i mogućnost da se pozovete na pomoć ako ste u nevolji. Nije savršeno, nije džabe, ali to je otprilike to zašto su tih 27 zemalja odlučile da je to dobro.
Pretpostavljam da povremeno, kad oni ipak vide da su sve ove neverovatne ideje o četiri, pet, pedeset ili sedam stubova utopijske, onda ipak shvate da to ovako ne ide. Ne ide da se slikate na Gadafijevoj paradi sa svojim gardistima, to je neprijatno i nepotrebno, čak i da su pare u pitanju. Dobro, ugled zemlje i nije takav da može baš bog zna šta da ga ošteti, prosto ga nema pa nije toliko ni važno, ali nije ni potrebno. Na tom ugledu na kraju krajeva treba da radite, ne možete vi u Savetu Evrope svaki put da kažete – ali mi imamo Kosovo, pa prema tome imamo obavezu prema ovom diktatoru i onom diktatoru. Ljudi će da razumeju jednom, dvaput, ali to je nešto što je privremeno, u nekom trenutku morate da izađete iz toga i da kažete – sad ćemo da budemo pristojni. Ja ne vidim da se ka tome ide. Fundamentalno posmatrano, problem srpske spoljne politike je taj što je ona sredstvo političkog uspona određenog broja ljudi, zasnovanog na spremnosti jedne nacije da veruje u nemoguće, a to je da će moći da se dokaže celom svetu da je Kosovo deo Srbije. To je smešno. Kad pogledate realnost, vama je jasno da od toga nema ništa i onda vi jedino što možete je da se nadate da narod iz nekog razloga veruje u tu iluziju i da vi na osnovu širenja te iluzije i prodavanja magle možete da funkcionišete. To je očigledno uspešno, i ja ne vidim razloga što bi oni prestali da to rade, pošto je to za sada još uvek neka stvar koja se prodaje na političkom tržištu i tako će to ići. Ali to jeste prodavanje magle, jer mi svi znamo da je na Kosovu situacija takva kakva jeste i oni to znaju. A kako oni to znaju, pa po tome što nemaju ni jedan jedini predlog kako bi to rešili. Pre neki dan sam čitao, neko je pitao Vuka Jeremića, u redu, mi ćemo sad ostvariti da uđemo u te nove pregovore i šta ćemo onda predložiti. Odgovor je – to se unapred ne kazuje. Pa naravno da se unapred ne kazuje kad nema šta da se kaže. Koji je taj predlog – tog predloga nema. Imali ste jedne pregovore, druge pregovore. Najsmešnije je bilo kada su oni onom nesretnom Išingeru tumačili kakva je situacija u Hongkongu. Tu nema potrebe ništa ni reći, to je za neki film.
Ovo sa MMF je vrlo ozbiljna tema zato što se propušta jedna izuzetno velika šansa, jer MMF je u ovom trenutku, to neće dugo trajati, jedna druga organizacija. Ja sam o tome i za Peščanik pisao. I u tom trenutku vi ste zaista mogli da učinite mnogo, jer to više nije policajac, to je zaista organizacija koja hoće da pomogne, jer je ceo svet bio i još uvek jeste u velikoj stisci. To ne mora da bude slučaj sledeće godine. I vi ste tome pristupili sa jednom strategijom u tom smislu da mi njih u stvari tretiramo kao ljude koje mi treba na neki način, da ne upotrebim ružnu reč, prevedemo žedne preko vode. Sad, to i nije neki veliki uspeh, uzmimo da ste to uspeli, pa šta ste time posigli? To je besmisleno, ali je tako urađeno. Šta je urađeno? Vi ste u stvari obećali nešto u maju, pa ste računali kada oni dođu krajem avgusta mi ćemo reći – sad više nema vremena da se to uradi, pa ćemo mi da vidimo za ubuduće, za ubuduće ćemo vam obećati kao što smo obećali u maju i stvar se nastavlja. To je tačno, ako vi imate neki projekat na početku godine, pa sačekate kraj godine ili ste blizu kraja godine a niste ništa uradili, vaš partner ili onaj na drugoj strani nema kud, sad šta dalje, moramo razmišljati šta ćemo. Znači, to nismo uradili, sad da vidimo kako da uradimo nešto drugo. Naravno, to nešto drugo i ne mora da bude urađeno i taj partner može da kaže doviđenja. I tu je nastalo iznenađenje kada su oni rekli – u redu, mi sad ne možemo popraviti što se popraviti ne može, prošlost ne može da se promeni, ali za ubuduće mi čekamo da vidimo šta vi nudite kao vaše ideje i namere. Tu je sad opet ta strategija – nećemo im obećati pet nego ćemo im obećati 5.000, znači ne malo, nego sad mi njima obećavamo kule i gradove, pa će oni da budu fascinirani time kako mi mislimo da napravimo, kako je rečeno, istorijsku reformu.
Ništa se nikad u Srbiji nije uradilo tako kako ćemo mi sad da uradimo i to recimo do januara. Sad ovi iz MMF treba da kažu bravo. To nije ozbiljno. Nije toliko problem što je to tako, mi znamo da je tako i da oni tako funkcionišu i mi znamo da je njih iznenadilo kada je MMF rekao – dobro, pa kad budete to sve konkretizovali, lepo je to što imate velike planove, vi nama recite kako ćete to da izvedete, pa ćemo mi onda to da procenimo. I sad su im dali rok do kraja oktobra, a ništa se ne može uraditi ozbiljno za mesec i po dana. Ne možete vi reformisati javni sektor čak ni na papiru za mesec i po dana. Ja kad treba da pišem projektni predlog meni treba mesec dana, a reforma javnog sektora ni na papiru za mesec i po dana nije moguća. Tako će to i biti i ocenjeno, da su to lepi planovi i treba videti šta ćemo dalje. To uopšte nije tako jednostavno, ali to je sad nezavisno pitanje. Ono što je tu važno je da ste vi ušli u jedan proces sa jednom organizacijom koja je zaista za ovih godinu dana mogla mnogo da učini za vas, da vam pomogne, ne samo parama, pare tu nisu najvažnije, uostalom te pare se i ne koriste, zemlja je u recesiji, para sad ima više nego što ima mogućnosti. Narod nema para, to što centralna banka ima para je irelevantno, taj novac nije najvažniji. Najvažnije je to da ste vi mogli da uspostavite jedan zaista izuzetno dobar odnos sa jednom organizacijom koja u ovom trenutku ima zadatak da vam pomogne u svakom pogledu, i kad je reč o tehničkoj pomoći i kad je reč o propagiranju napolju, i kad je reč o razgovorima sa bankama, što je trajni problem. Znači da vam poveća kredibilitet kao zemlji. Ja mislim da je to najveći problem u celoj toj stvari. Jedna velika ideja sa Rusima, druga velika ideja sa Kinezima, reč je o vrlo sitnom i na kraju krajeva jednokratnom novcu, čak i da ga ima, za sad ga još nismo videli, ali kad ga bude bilo i ako ga bude bilo, na kraju krajeva, to je jednokratna stvar. Ključno pitanje je da li vi možete da uspostavite nekakve trajne privredne odnose, neku trajnu orijentaciju ka nekom tržištu. Kad gledate činjenice, jasno je da to nije moguće u Rusiji i u Kini, to nije perspektivno tržište za jednu malu zemlju. Zemlja treba da se pre svega industrijalizuje, nije pitanje da se kroz nju provuče gas i da se izgradi most.
To je sve u redu i potrebno, ali treba neko da pravi fabrike, neko treba da pravi industrijska postrojenja, treba proizvoditi neke stvari koje biste prodavali. Uostalom, to neko treba da uradi, nisu preduzeća i investitori iz trećih zemalja i iz Rusije i iz Kine, oni to ne rade. Znači, vi morate da vidite kako da se uključite u industrijsku proizvodnju industrijalizovanih zemalja, to znači, Evropsku uniju. To je to. Ali oni to prosto tako ne vide i tako ne razmišljaju, oni prosto krpe jednu ili drugu stvar od danas do sutra, kao što kažu MMF da imaju fantastične, velike planove, tako i narodu kažu da imaju izvanredne strategije, sve je to strateški, samo što je taktika od danas do sutra. Da li je to u vezi sa izborima? Pa jeste uvek u vezi sa izborima, zato što je konfiguracija takva da su oni sebe doveli u situaciju da mogu da izgube čak i protiv Tome Nikolića i Ace Vučića. To je jedna jako rđava ocena vaših konkurentskih sposobnosti, budući da ova dvojica ne nude ništa. Evo, ja bih voleo da znam šta u stvari oni nude kad je reč o ekonomskoj politici, kad je reč o spoljnoj politici, kad je reč o bilo čemu. Znači, vi možete da izgubite protiv ljudi koji bukvalno pozivaju glasače da glasaju ni za šta. Ključno pitanje su promašene šanse, jedna u odnosu na Evropsku uniju, druga u odnosu na privredu, u ovom kontekstu u odnosu na MMF. To je ključno, to je ono što je minus, sve ovo drugo je sitno prema tome.
Meni je jako neprijatno kad slušam o statutu Vojvodine, jer tu je jedna laž veća od druge, jedna glupost veća od druge. Opet je to jedan izmišljen problem u nečijim glavama, sumnjam da je to čak i u glavama Tadića i ovih, nego u ko zna čijim ludačkim glavama je to neka ideja da bi Vojvodina mogla da se otcepi. To je smešno. Imate deo bivše Jugoslavije koji za sve ovo vreme jedini nije pokazao apsolutno nikakav interes da se otcepi. Vi sad pravite problem od nekoga ko je dokazao, dvadeset godina se sve živo raspada, svi se otcepljuju, beže od Beograda, jedini deo gde apsolutno nemate separatističkih težnji uz sve ono što ste im radili. Sećate se Šešelja i zarđalih kašika. I jedini prostor gde se nije dosad ispoljio apsolutno nikakav interes za otcepljenje, ljudi hoće autonomiju u smislu da hoće da vode računa o svojim stvarima, nema ničeg neprirodnog u tome, naprotiv. Ja razumem Voju Koštunicu, jer ako vi vidite da ovi nasedaju na tu priču, zašto da ne prodajete tu priču o tome kako će đavolske sile da otmu Vojvodinu. Neka on čovek to prodaje, ali zašto vi to uzimate ozbiljno? I onda, u tim kontekstima vi pričate gluposti, šta ćete drugo pričati, sedam minuta je to kineskim vozom.
Druga situacija je da vi imate ovu priču koja je tužna u suštini, da vi otvarate na Palama, nigde drugde, nekakvu školu, to je u redu, i ta se škola zove Srbija. Sad, pošto ste vi odande vikali – ovo je Srbija, a tamo dole su neki ljudi kojima ste vi ugrožavali život, pa bogami i uzimali život ne u malom broju, to jeste malo neprijatno. I možda bi imalo smisla da razmislite, prvo, da li treba baš da se zove Srbija, što se ne bi zvala Šumadija na primer ili da se zove Boris Tadić. Drugo, da li vi zaista hoćete da odete tamo kao predsednik susedne države, a da čak i ne pitate te domaćine tamo. Tamo ipak postoji neka centralna vlada, ipak treba da pitate je li to u redu. Ovaj mađarski predsednik je hteo da dođe u Srbiju da nešto otvori u mađarskoj manjini i vi ste rekli ne i on čovek nije došao. Ali to ovde ne važi, jer ste vi – garant Dejtonskog sporazuma, prema tome mi možemo da radimo šta hoćemo. A onda dođu te priče kao ovo sa sedam minuta. Neka otvore oni na Sandžaku ili u Raškoj školu koja se zove Bosna. Pa znam, ali niko nije pucao na Sandžak, osim što ste vi tamo nešto malo ljudi vadili iz vozova i nekako su svi bili povezani samo jednom zajedničkom karakteristikom, a to je da su bili muslimani. Kad to zanemarimo, tamo nije bio rat, tamo nije niko pucao i rukovodio pucanjem sa Pala, to prosto nije uporedivo. Posle čujete ove predstavnike iz Republike Srpske, koji vam objašnjavaju ponovo, po stopedesethiljaditi put kako su u stvari muslimani sami sebe ubijali na Markalama, da je sve to bilo smišljeno od strane samih njih da sami sebe ubiju kako bi oklevetali i bacili ljagu na Srbe i na Srbiju. I tome više nema kraja, i to je kontekst iz koga oni ne mogu da se izvuku.
Koliko ja uspevam da razumem, ti žele da se otcepe od te Bosne i Hercegovine, a vi to u stvari podržavate na jedan ili drugi način. Sa druge strane, vi imate jednu pokrajinu u Srbiji koja je samo nominalno pokrajina i onda tu vi izmišljate separatiste kojih nikad nije bilo. A ovamo podržavate separatiste u tuđoj državi. Ja razumem da vi kada imate jednu takvu kombinaciju ciljeva u svojoj glavi ne možete koherentno da zvučite, vi onda morate da pričate i o kineskim vozovima, vi morate sutra da pričate o ribama koje lete. Na kraju za mene je problem to da javnost smatra da je to u redu i da to u ovoj javnosti prolazi. Znate, kad razmišljate o dobrom kriminalnom filmu uvek je problem ne u tome kako da vi smislite da nekoga prevarite, važno u tom filmu je kako da bude uverljiv taj koji je prevaren, kako da ga prikažete da ne bude neuverljivo. Motiv da se prevari nije neuverljiv. Tako je i ovde, meni nije neprirodno da neko prodaje kineske vozove koji idu između Beograda i Novog Sada. Tu je zanimljivo zašto to u javnosti prolazi, prodaja nepostojećih stvari, neostvarivih ciljeva, idealnih namera, utopija. Kako vi uspevate da to prodate onima koji znaju da to nije tačno. Kako vi odvojite te ljude od realnosti, kako to da oni ne vide činjenice?
Na filmu i u književnosti je to jako komplikovano, uopšte nije jednostavno uverljivo to napisati, a kako vi to uspevate u realnosti, u politici, to je fascinantno. I to je u suštini osnovni problem ovde, kako vi možete da prodate ono što je prodao recimo Sloba Milošević. Ja se sećam kako je to izgledalo 88, 89. godine, taj stepen obožavanja, tog spontanog obožavanja, prihvatanja svih tih najneverovatnijih gluposti, priča, to je bilo neverovatno. I to se i do dana današnjeg na jedan ili na drugi način još uvek može. To ne razumem, to je specifično za neke masovne iluzije, ali one obično traju kratko, a ovde to traje decenijama i to je ono što mene fascinira u celoj toj priči.
Svetlana Lukić: Bio je ovo ekonomista Vladimir Gligorov, a u današnjem Peščaniku čuli ste i urednika E-novina Petra Lukovića, kolumnistu Teofila Pančića i urednika izdavačke kuće Fabrika knjiga Dejana Ilića. Današnja emisija je završena, ali je sajt pescanik.net uvek otvoren. Tamo vas čekaju novi tekstovi Vesne Pešić, Biljane Srbljanović, Srđe Popovića, Žarka Koraća, Nikole Samardžića, Tatjane Tagirov itd. Bio je ovo Peščanik.
Emisija Peščanik, 18.09.2009.
Peščanik.net, 18.09.2009.