- Peščanik - https://pescanik.net -

Jarosti Jaroslava Koštunice

Poljaci su se, dakle izvukli. Izdržali su samo dve godine, i to im je bilo dosta: najurili su Jaroslava Kačinjskog, i tako Srbija, posle kraće pauze, ponovo ima najbizarnijeg premijera u Evropi. Čovek se zove Koštunica, Jaroslav Koštunica, a na vlasti je zahvaljujući milosti bez presedana (ovo je samo lepše ime za jednu znatno manje cenjenu ljudsku osobinu) svog polubrata-polublizanca Leha Tadića, predsednika države, koji mu je ljubazno poklonio premijersko mesto i zauzvrat dobio… pa, zapravo ništa. To jest, dobio je ponešto za svoju stranku (ministarstva, upravni odbori i ambasade su zgodna stvar), ali ništa za Srbiju. Osim ako se u neki pasivni profit ne računa to što Jaroslav Koštunica, eto, nije sklopio savez sa zemaljskim namesnicima Žan-Mari Šešelja, a mogao je, da se udavao iz ljubavi. Nema veze, udaće se sledeći put, jer život može da čeka.

Onaj izvorni, poljski Jaroslav, pojava je kakvih se čak ni ovde nismo nagledali u ovih dvadesetak godina organizovane blesavosti. Pedesetosmogodišnjak koji ne samo da živi kod mame, nego nikada nije otvorio sopstveni žiro-račun, već pare dobija na majčin konto, našao se u situaciji – kao nekakav pribaltički mister Čens – da vodi vladu jedne ozbiljne i stare evropske zemlje sa trideset i osam miliona stanovnika i punopravnim članstvom u “evroatlantskim integracijama”, zemlje koja je svetu dala Gombroviča i Šopena. Braću Kačinjski to nije impresioniralo: više su se ugledali na Loleka i Boleka.

Za samo dve godine na vlasti, premijersko-predsednički blizanački par napravio je opšti, pičvajzni haos, a Poljskoj podario imidž zemlje neprijatnih, prgavih palanačkih ksenofoba koji od svih moralno-intelektualnih autoriteta poznaju i priznaju samo mrgodnog seoskog župnika, nadrndanog provincijskog tikvana koji ih svake nedelje sa oltara gromoglasno podučava kako da se odupru silnim napastima koje vrebaju sa svih strana. Maksimalno su pokvarili odnose sa Nemačkom i Rusijom, prema kojima su se ponašali kao da u Berlinu još stoluje Hitler, a u Kremlju Staljin, Evropskoj uniji su zagorčavali sve životne funkcije, nisu krili da ne mogu da prežale ukidanje smrtne kazne, izbacili su iz škola – oni ili njihovi koalicioni parneri, sasvim svejedno – proučavanje dela “nepoćudnih pisaca”, harangirali protiv nepostojeće “homoseksualne propagande”, imali izvesnih nesuglasica sa Darvinom, koketirali s ultrakatoličkom i antisemitskom Radio Marijom, koja ih je otvoreno podržavala, pokrenuli tobožnju lustraciju koja se svela na isterivanje veštica i maltretiranje nedužnih ljudi. Moglo bi se reći da je sve u njihovoj Poljskoj trulilo i padalo, osim ekonomije, koja je rasla; popularan vic kaže da je to zato što stranka Kačinjskih “nije ništa učinila za poljsku ekonomiju”, to jest, ostavila ju je na miru, baveći se domaćim kvaziideloškim egzorcizmom i glupiranjem po svetu. No, ni statistički prilično ubedljiv ekonomski rast nije zaustavio ogroman odliv mladih Poljaka prema za njih otvorenoj Evropi, naročito prema britansko-irskom ostrvlju: zapadnu su Evropu preplavili poljski radnici, legalni i ilegalni. E sad, kad je došlo vreme da se glasa, ta nova poljska evroemigracija nije zaboravila na staru domaju, nego je masovno glasala, i to mahom protiv Jaroslava Kačinjskog, a za istinski evropsku Poljsku. Zanimljivo je uočiti taj fenomen: Poljaci u inostranstvu glasaju u interesu Poljske; mnogi mladi Srbi odu da žive, rade i zarađuju u Americi, Nemačkoj ili Engleskoj zato da odande vode nekakvu virtuelnu, sobnu, frustratsko-drkadžijsku bitku protiv Evropske unije, NATO-a i neizbežnog Novog svetskog poretka, i da gorljivo agituju za najekstravagantnije ovdašnje pajace i ludake. U posledicama čijih postupaka neće imati čast lično da uživaju. To prepuštaju nama.

Kako god bilo, Poljaci su po svoj prilici okončali svoj hazarderski izlet Sa One Strane Uma, izlet koji, ma koliko bio i neprijatan i besmislen, ipak nije Poljskoj naneo suštinsku i nepopravljivu štetu: em je trajao kratko, em Poljska ipak nije ni sa kim zaratila u međuvremenu, niti se izolovala na nekakvom sablasnom pustom ostrvu sagrađenom od sopstvenih bolesnih fantazija, kao što je učinila Srbija još početkom devedesetih. Ne, Poljska je i dalje bila u istom vozu s drugima, samo što se u njemu ponašala kao onaj Dežurni Smarač kakav se vazda nađe među putujućima. Sa Srbijom je i dalje postojano sasvim drugačije, njoj bez sumnje ne preti nikakav “gubitak identiteta u ujedinjenoj Evropi”, jer ovu zemlju ne možeš pomešati ni sa jednom drugom, sve i da ti kišnica procuri pravo u mozak (jedino je moguće pomešati dva Jaroslava, Severnog i Južnog, mada naizgled ne liče). Da gigantski meteor padne na Segedin, ovde se to ne bi ni osetilo: imamo mi, bre, svoja posla! Recimo, da sačuvamo Kosovo, a bogme i Republiku Srpsku. Koja, doduše, nije u našoj, nego u susednoj, međunarodno priznatoj državi, ali ko bi sad još mario za takve formalističke začkoljice?

Najnoviji ispad Jaroslava Koštunice – uz uobičajenu pasivnost i muljanje poslovično poslušnog Leha Tadića, zainteresovanog samo za svoj Sveti Mandat, koji kao da je samom sebi svrha – opasno liči na još jednu Tačku Bez Povratka. Okej, na isprazno junačenje oko Kosova već smo oguglali, ono će očigledno morati da se izvrti do kraja, da se istroši u svojoj jalovosti. No, napadna briga Jaroslava K. za opstanak i državotvorni razvoj najnakaznijeg, upravo radioaktivnog čeda ratova iz devedesetih, odvratne državoidne tvorevine nastale na bezbrojnim zgarištima stotina hiljada pobijenih, pogorelih, proteranih i ko zna sve kako “etnički očišćenih” od Zvornika pa do Grmeča, nivo je ispod kojeg se valjda više ne može (s)pasti, osim ako iznova zaratimo, da nekako dovršimo ono što Arkanovci, Škorpioni i slični onomad nisu možda stigli.

Sa ovakvim premijerom, sa ovom bledunjavom senkom od predsednika i sa zgubidanima od njegovih ministara, sa ovakvom politikom koja više i ne krije da joj je jedini smisao u tome da pusti iz boce sve Zle Duhove iz smradnih devedesetih, Srbija izgleda kao nekakva antiutopijska projekcija neke moguće, a nemoguće Poljske, onakve kakva je Poljska možda jednom mogla biti, samo da je trajno izgubila pamet. Naravno, ovo je odviše drastično: kakav god inače bio, Jaroslav Kačinjski je malo dete za Jaroslava Koštunicu, on je makar ušao u evropsku kuću pa onda počeo da lomi nameštaj po sobama, da šara po zidovima i lepi žvake pod stolove. Jaroslav Koštunica i oni koji s njim dele vlast ponašaju se tako kao da im je jedini cilj da Srbija u tu kuću nikada ne uđe, nadmeno je ignorišu i gledaju na drugu stranu (valjda ka Svetlosti Istoka), a kada se naljute krenu bogme i da osvetnički besno zapišavaju njene spoljne zidove. Samo, neće biti da će ti zidovi da “povuku vlagu”; pre će biti da će Jaroslav i društvo da uflekaju nogavice.

 
Peščani sprud

Peščanik.net, 27.10.2007.


The following two tabs change content below.
Rođen u Skoplju 1965. Novinar, kolumnista, kritičar, urednik kulture u nedeljniku Vreme iz Beograda. Komentator Radija Slobodna Evropa. Objavio 21 knjigu eseja, kolumni, kritika, priča. Pisao za sve relevantnije medije u regionu, između ostalih za Feral Tribune, Peščanik, Našu borbu, Autonomiju, BH Dane, ljubljanski Dnevnik, Globus, Jutarnji list. Živi u Novom Sadu.