Jasonov sindrom ili godina jezika

Nedavno je predsednik Dume u jednoj izjavi pretpostavio da u Rusiji deluje nekakav centar iz koga se podriva sistem. Svi znamo da su teorije zavera zarazne, pa kako nisam pelcovan od te opake bolesti i sam često imam najrazličitije pretpostavke. Na primer, da se taj centar, kao i centar svega ostaloga, nalazi u Kremlju. Nije slučajno da su šaljivčine iz doba revolucije predlagale da orden za pobedu Oktobarske revolucije prvo treba uručiti Nikolaju Aleksandroviču Romanovu. A budući da je sva aktivnost aktuelne vlasti u Rusiji uzročno podređena elementarnom nagonu samoodržanja, lako je pretpostaviti da stvarno postoji nekakav centar zadužen za razbijanje opozicije. I ako delovanje ove anonimne provladine agencije kojom vlast destabilizuje opoziciju možda i nije tako očigledno (svakako nije naročito uspešno), u usitnjavanju glasačkog tela ono daje sasvim solidne rezultate, i sve inovacije i „modernizacije“ o kojima nas redovno obaveštavaju postoje samo zato da bi nam odvukli pažnju sa svog glavnog posla.

Kao nusprodukt ove uspešne aktivnosti imamo pojavu da je u uslovima organizovanog raskola progres u mnogim oblastima društva praktično nemoguć. Tačno je da su u nekonsolidovanom društvu masovna okupljanja i protesti skoro nemogući, ali nije moguća ni realizacija ostalih poduhvata, kao što su pobeda na Olimpijadi ili proizvodnja novog superoružja. Situacija je slična onoj kada se u medicini posle presađivanja organa suzbija opšti imunitet da bi organizam prihvatio presađeno tkivo.

Teorija zavere o centru koji se bavi raskolom u opoziciji je, ne bez ironije, artikulisana u nedavnom pismu peterburških intelektualaca, koje sam vrlo rado potpisao. Reč je o već famoznim panoima sa portretom Staljina.^[1] Situaciju u vezi sa tim najbolje opisuje engleski izraz holy shit. Jer u uslovima kada zahtevi za promenom, a možda i smenom političkog sistema postaju sve glasniji, neizostavno treba jednu polovinu društva nahuškati na drugu, i napetost će popustiti. A kao i uvek, najzgodniji povod za raskol je Staljin. I dok bi se danas postojanje takvog „centra za razdor“ moralo dokazivati, u carskoj Rusiji je on zaista postojao, a ulogu koja je danas dodeljena Staljinu, tada je igralo nacionalno pitanje.

Da su tada pogromi Jevreja inicirani i odobravani sa samog vrha, danas je opštepoznato i dokazano. Kada je apsolutizam u tadašnjoj Rusiji već svima dozlogrdio, ruski, jevrejski, gruzijski i ostali revolucionari su se uprkos svim nacionalnim predrasudama ujedinili, a ubrzo su im se priključile i narodne mase. U jednom trenutku mržnja prema carizmu, korupciji i gubitničkim ratovima bila je jača od nacionalne netrpeljivosti. I zato, znajući koju opasnost sa sobom nosi raspirivanje nacionalnog pitanja, današnja elita ne želi da rizikuje time što će huškati arijevce na gastarbajtere (ujdurma sa Jevrejima bi teško prošla – malo ih je). Današnja elita se ne usuđuje na igru sa tako eksplozivnom materijom kao što je nacionalno pitanje, jer zna da bi, ako dođe do eksplozije, i kremaljske fotelje, zajedno sa činovnicima u njima, letele u vazduh. Zato kao rezultat imamo neprestano uznemiravanje javnosti diskusijama o slavnoj sovjetskoj prošlosti. Teme su, na primer, može li se sovjetska epoha nazvati velikom, ili da li je za vreme Staljina vladao red, ili da li je otadžbinski rat završen pobedom sovjetskog naroda i tome slično. Pavel Kanjigin je u jednom od svojih tekstova u Novoj Gazeti pokazao glavna obeležja po kojima se u društveno-političkim diskusijama po forumima može prepoznati taj troll. To je zaista pravi državni trolling. I kao što je Jason bacio kamen u guste redove neprijateljskih vojnika kako bi se oni među sobom posvađali i poubijali, tako i vlast baca temu staljinizma u narod kome je svega dosta i koji je spreman da se buni.

To se čini na razne načine. Na primer, u oktobru prošle godine, prilikom renoviranja moskovske metro stanice Kurskaja, na zidove ovog zdanja vraćeni su citati iz staljinske himne; tu spadaju i onaj prenaduvani problem sa restoranom Antisovjetskaja i najnoviji shit sa portretima generalisimusa.

Jasno je da je pitanje Staljina danas u Rusiji podjednako nevažno kao i nacionalno pitanje. Većinu ljudi to realno ne zanima. Nametanje diskusije o tome služi stvaranju iluzije o pluralizmu, što je jedna je od najstarijih metoda manipulacije naših vlasti. Sva „otopljenja“ (оттепели) u Rusiji odvijala su se na taj način. Setimo se da je šezdesetih godina bila sporna tema religije. Sasvim je moguće da je Hruščov iskreno mrzeo popove i da, baveći se diskreditacijom jednog kulta, nije odoleo iskušenju da ne udari i po drugom. Moguće je i da on nije pravio bitnu razliku između Staljina i boga, čime bi bila potvrđena Pasternakova misao o „budali i svinji“. Ipak mislim da je stvarni cilj tadašnjeg obračuna sa religijom (koji u sovjetskom društvu takođe uopšte nije bio aktuelan), bio odvlačenje pažnje naroda od realno bolnih tema. Odatle se pošlo u rušenje crkava, borbu sa sektaštvom i proizvodnju agitovki tipa „Olujni oblaci nad Borskom“,^[2] pa je tako „otopljenje“ srećno propalo, a uspešno je ostvaren pravi cilj: raskol među intelektualcima. Kao udaljena posledica tog raskola pojavila se podela na zaštitnike krvi i tla i na zapadnjake, to jest na krug oko zbornika „S rodne grude“^[3] i grupu oko Saharova. Da su bili složni (a razdvojilo ih je pre svega pitanje vere), svi su izgledi da je epoha brežnjevskog zastoja mogla biti izbegnuta. Ali rasparčavanje društva kod nas uvek uspeva.

Ovaj niz smišljenih tema koje se svesno bacaju u društvo sa ciljem da se izazovu beskrajne i besplodne razmirice, navodi nas na zaključak da centar takve delatnosti stvarno postoji i da možda treba da smislimo način kako da mu se suprotstavimo.

Prvi korak bi bio postavljanje dijagnoze. Ovaj zadatak nije rešen nedavnim izveštajem INSOR-a (Institut za savremeni razvoj Rusije), koji je, nažalost, umesto pozitivnih predloga samo izazvao nove uzaludne prepirke. Koliko god to čudno zvučalo, glavni problem savremene Rusije je odsustvo političkog jezika, odnosno univerzalnog jezika koji bi bio prihvatljiv svim slojevima društva.

Političke programe i njima odgovarajući rečnik u Rusiji stvaraju ljudi kojima je sasvim svejedno da li se bave izradom biznis plana ili ideološkog dokumenta. Oni koriste terminologiju marketinških kampanja, a budući da je marketinška firma zainteresovana da osim proizvoda koje reklamira uspešno proda i sebe, zdušno se trude da zalude svoje korisnike tako da oni, kao kod Čehova, samo klimaju glavom i govore: „Odlično… baš lepo uhranjen… bog ga poživeo.“ Tako smo dobili razne suverenitete, subjektivitete, inovacije, ukrainizacije, a sve bez ikakve veze sa realnošću.

Koristi se i metod takozvane đavolove zamke. To je međusobno suprotstavljanje ili upoređivanje pojmova koji su uzajamno uslovljeni i koji jedni bez drugih ne bi ni  postojali. Recimo, sloboda i poredak. Bez poretka se sloboda ne može ostvariti, i obratno. Liberalizam i diktatura se takođe međusobno ne isključiju. To su nam pokazale naše devedesete. Demokratija nije isto što i sloboda, a sloboda ne garantuje blagostanje. Kada ocenjujemo staljinizam, besmisleno je suprotstavljati njegove trijumfe i tragedije, jer su oni nerazlučivo povezani. Mora se naći način da se razbiju lažna poistovećivanja pojmova, da se razobliče izmišljena strašila i da se ruska prošlost i sadašnjost oceni i opiše terminologijom koja bi bila jednako prihvatljiva i pristalicama Komunističke partije (KPRF) i navijačima Saveza desnih snaga (SPS).

Ako čitalac smatra da je ovaj zadatak nerešiv, neka za početak pokuša da se uzdrži od moralnih ocena i ostalih spekulacija. Kod nas svi odmah žele samo da pobede, a cilj treba da bude razumevanje stvari. Bez konsolidacije društva koje je veštački podeljeno na pristalice i protivnike autoritarizma, mi nećemo biti u stanju da izaberemo drugačiju vlast i nikada nećemo izaći iz tog začaranog kruga. Ne znam kako je drugima, ali meni je dosadilo da se moj život i životi moje dece neprekidno kotrljaju nizbrdo po spirali koja se sužava.

Mislim da bi rusko društvo bez naročitog truda moglo da se složi oko sledećih jednostavnih teza, oslobođenih bilo kakvih moralnih i ideoloških ocena:

– Budući da je za rešavanje nesumnjivo nasušnih i grandioznih zadataka na oltar uspeha prineo prekomerno velike ljudske žrtve i uništio najtalentovanije snage društva, može se reći da je Staljin bio loš rukovodilac.

– Staljin je obnovio uprošćenu i još suroviju verziju modela državnosti koji je, kako se pokazalo, već 1914. bio osuđen na propast. Ponovno aktiviranje tog modela bilo je moguće samo po cenu kolosalnih žrtava, što je na dugi niz godina, ako ne i zauvek, potkopalo snage naše zemlje.

– Epoha Staljina je bez pogovora bila velika, ali ne zahvaljujući njemu, već zahvaljujući titanskim naporima i ogromnim unutrašnjim rezervama naroda koji je imao nesreću da mu on bude na vlasti. Sva dostignuća te epohe su zasluga naroda.

– Tezu da je „ovim narodom bilo moguće vladati samo na taj način“ lansiraju i propagiraju ljudi sposobni da se realizuju samo kao nadzornici svoje nekompetentnosti, a ne državnosti za koju se navodno zalažu. Piramidalni sistemi vlasti pogoduju samo ljudima koji ne umeju ništa drugo do da ugnjetavaju druge i sprovode nasilje.

– Nijedno štampano delo i nijedan nastup Staljina ne potvrđuju tezu o njegovim izuzetnim umnim sposobnostima. Ne može se utvrditi ni njegova elementarna obdarenost za bilo šta.

– Osnovni problem savremene Rusije je ne to što nema dovoljno velike batine, već to što nema motivacije. Nemotivisani su i oni sa batinom u rukama. Ljudi su oguglali na jake stimulanse kao što su seksualni, orgijastički ili sadomazohistički, koji je bio široko rasprostranjen u doba Staljina. Više ih ništa ne motiviše. Ispitana je uloga sadizma kao potke terora u srednjem veku i znamo da je seksualna motivacija pokretač mladih imperija. U epohama oronulosti, sve to nema smisla.

– Pogrešno je Staljina predstavljati kao koristoljubivog i vlastoljubivog vođu koji je sve napore usmeravao isključivo na učvršćivanje lične vlasti. U tom smislu, on u značajnoj meri prevazilazi sadašnje rusko rukovodstvo. On nije težio zadovoljenju ličnih prohteva, već je sledio svoje predstave o veličanstvenosti Rusije. Ali problem je bio u pogrešnim fiksacijama tih predstava, pa je tako Rusija završila XX vek kao žrtva pogrešno postavljenih prioriteta. Mi i danas živimo posledice tih pogrešnih predstava. Poststaljinska vremena u Rusiji nisu bila humanija, već su kasniji vladari Rusije bili ograničeniji i egoističniji ljudi od Staljina. Klatno se zaljuljalo ne na stranu slobode, već na stranu nešto veće životnosti i potrebe za potrošnjom. Ruska politička elita još nije iznedrila alternativu dostojnu Staljina. Ova prosta konstatacija je neophodna koliko i diskreditacija monstruoznih Staljinovih zlodela.

Mislim da ove objektivne i, što je bitno, neosporne teze proističu iz golih činjenica Staljinove vladavine, čije plodove, hteli to ili ne, i danas konzumiramo. Kada bi se postigao društveni konsenzus na ovoj osnovi, moglo bi se preći na objektivno izučavanje ruskog društva, a onda na njegovu optimizaciju. Valjalo bi prestati sa praksom ocenjivanja društva u isključivo binarnoj terminologiji „dobar/loš“ i preći na poređenje sa zapadnim i istočnim uzorima. Vreme je da prestanemo da Rusiju posmatramo kao dodatak svetu i ugledamo je kao njegovu alternativu. Vreme je da se formulišu glavne osobenosti ruskog društva, čija se suština od XIV veka pa do danas vrlo malo menjala. A te osobenosti su: skoro potpuno otsustvo naroda iz vlasti, skoro potpuna odvojenost vlasti i društva, zanemarljivo mala uloga ideologije, nesposobnost za rešavanje rutinskih i veliki potencijal za rešavanje složenih zadataka, nizak životni standard, slabe i veštački stvorene veze u društvu po vertikali i veoma čvrste po horizontali, sveopšta korupcija institucionalizovana kao instrument kojim se narod otkupljuje od države i na kraju, prirodno, krhkost političkog sistema.

Upravo je ta krhkost uvek neprirodnog, neorganičnog, nasilnog i agresivnog sistema ono što neprekidno vodi rusku državnost iz jedne krize u drugu. A krize uvek dovode do nazadovanja u svim oblastima i prete krahom, pre svega kulture. I zato stanovništvo Rusije nikako da stekne zrelost koja bi bila dovoljna za formiranje istinske političke kulture i da dođe do iskustava potrebnih za samoupravu i konsolidaciju. Pošto je sadašnji ruski režim očigledno slaba karika u lancu autoritativnih sistema u istoriji naše otadžbine, čini se da je moguće (i veoma poželjno) transformisati ga, nenasilnim putem, u nešto što bi bilo manje vizantinsko i više transparentno. Prvi uslov za takvu transformaciju je da se objedine svi misleći građani, a jemstvo ove konsolidacije je stvaranje jezika koji nikoga ne bi vređao i koji bi istovremeno odgovarao realnosti.

Predlažem da godina rođenja tog jezika bude 2010.

Dmitrij Bikov, Новая Газета, 01.03.2010.

Prevod sa ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 09.03.2010.