Neprijatno sam iznenađen stavovima iznesenim u tekstu Dejana Ilića Tri puta. Ovim ”neprijatno” sugerišem da se često u potpunosti slažem sa autorom koji kroz svoje ukupno socijalno delanje, tekstove i gostovanja u radio emisiji Peščanik na vrlo originalan način tumači srbijansku političku i društvenu zbilju. Naravno, niko nikome, pogotovo ne onaj kome je demokratska debata kvintesencija javnog angažmana, ne može osporiti legitimnost zauzimanja određenih pozicija u odnosu na aktuelna politička ili socijalna pitanja. Pogotovo je nemoguće tako nešto raditi u slučaju tekstova koji plediraju da imaju i anticipacijski karakter, što je nesumnjivo slučaj sa Ilićevim.
U ovoj reakciji ću se ograničiti na samo dve autorove teze iznesene u pomenutom prilogu, a koje, čini mi se, sažimaju i ostale najvažnije. Prva je da bi Živković i Đilas mogli da predstavljaju navodno dve suštinski ideološki protivstavljene pozicije u Demokratskoj stranci, u slučaju demokratskih unutarstranačkih izbora, a druga da bi Živković mogao da bude relevantan kandidat za stranačkog šefa na takvim izborima kao ”ideološki disident”.
Najpre bih se kratko zadržao na ovu drugu tezu. Naime, ne znam da li je Dejan Ilić nekada bio stranački angažovan, ali taj podatak i nije najbitniji da bi se razumelo unutrašnje funkcionisanje stranačkog života. Čak i da nije bio član neke političke partije – dakle, hajde da ga percipiramo kao nekoga ko nesumnjivo redovno prati i pretenduje da analizira stranačku politiku – prosto mi je neverovatno da može i na trenutak da pomisli da bi Zoran Živković danas zaista mogao da pretenduje na iole jači uticaj u Demokratskoj stranci. Ni u najdemokratskije (unutarstranački) organizovanim partijama skoro je nemoguće da osoba koja nije deo bar šireg stranačkog aparata bude izabrana za predsednika stranke. A Zoran Živković ne da nije deo stranačkog aparata, nego, de facto, nije član partije već 8 godina. Iako de jure svakako jeste. Takođe, treba uzeti u obzir i to da je Demokratska stranka nedemokratski i konzervativno organizovana politička partija čije stranačke organe biraju delegati (koji, generalno, predstavljaju lake objekte za lobiranje od strane partijskih funkcionera) a ne direktno – stranački aktivisti. Tu svakako ne bi pomogao ni redosled koji podrazumeva najpre raspuštanje i izbor novih članova opštinskih odbora, pre nego što se krene na izbor delegata skupštine koja bi birala predsednika i ostale rukovodeće organe. Unutarstranačka borba, to znaju svi aktivniji članovi stranaka i oni koji ozbiljnije prate stranačku politiku, je vrlo komplikovan i kontinuiran proces lobiranja i pozicioniranja kroz funkcionalne i opštinske odbore jedne stranke. Kako neko može očekivati da Zoran Živković, koji, prema sopstvenom priznanju, nije aktivan član ni opštinskog odbora na Vračaru, kome formalno pripada, bude jaka alternativa u unutarstranačkom nadmetanju? Ovakvo Ilićevo mišljenje deli, inače, koliko mogu da primetim, veliki broj analitičara, ali i mojih prijatelja, što je i jedan od razloga ovog javljanja. Štaviše, vrlo je verovatno da zbog svog dugogodišnjeg estradnog kritizerstva stranačke politike isključivo u medijima, ne i u stranačkim organima (što bi trebao da bude primarni slučaj političkog disidenta koji i dalje ima nekih stranačkih ambicija), neće dobiti dovoljnu podršku (opštinskih odbora / članova GO / poslaničkog kluba / delegata skupštine stranke) da bi uopšte i bio formalni kandidat na izborima za predsednika stranke. U tom smislu, Zoran Živković, sasvim je sigurno, ne bi imao nikakvih šansi da postane predsednik Demokratske stranke ni ako bi mu direktni protivkandidat bio manje poznati DS operativac, Predsednik IO DS Marko Đurišić, a o Tadiću ili Đilasu da ne govorimo. Jedina realna opcija u kojoj bi Zoran Živković bio ravnopravan kandidat Đilasu ili Tadiću na unutarstranačkim izborima jeste da iza njega snažno stanu recimo potpredsednici stranke Dušan Petrović, koji godinama unazad uspešno kontroliše odbore u centralnoj i zapadnoj Srbiji i Bojan Pajtić, neprikosloveni vojvođanski lider, uz još nekoliko istaknutih članova stranke i sposobnijih operativaca. To je naravno, u aktuelnom kontekstu, naučna fantastika.
Međutim, meni je posebno interesantna ona teza o potencijalnim/aktuelnim ideološkim sukobima i suštinski protivstavljenim pozicijama unutar Demokratske stranke. Ona mi je posebno interesentna, tj. šokantna jer dolazi od nekoga ko je urednik Fabrike knjiga, naše ubedljivo najkvalitetnije izdavačke kuće, koja je pre nekoliko godina objavila jednu od najboljih ikada prevedenih knjiga na našim prostorima: Kovanje demokratije, Džef Ili. Naime, u toj knjizi su, između ostalog, na vrlo ilustrativan i sadržajan način opisani, uz istorijski presek, brojni unutarstranački ideološki sukobi u socijaldemokartskim strankama. Da vas podsetim, Demokratska Stranka je članica Socijalističke internacionale i Partije evropskih socijalista i zvanično nastoji da sebe u internacionalnim krugovima (istina, dosta manje u domaćim) prikaže kao socijaldemokaratsku stranku. U prethodnom periodu je čak pominjano da bi Boris Tadić mogao da bude izabran za potpredsednika Socijalističke internacionale. Naravno, Demokratska stranka, suštinski, ako pod socijaldemokratijom podrazumevamo ideologiju i delovanje evropskih socijaldemokratskih partija, nikada nije bila, niti je to danas, a ni u budućnosti verovatno neće biti socijaldemokratska partija. To je stranka desno liberalne orijentacije čije se aktivnosti svode na odbranu interesa srednjih i viših slojeva, izrazito tehnokratski i liderski ustrojena, koja i po ideološkim kriterijima i po unutastranačkom uređenju mnogo više podseća na konzervativne nego na socijaldemokartske evropske partije. Socijalistička internacionala i njihov izbor lokalnih ”partnera” su tek tema za poseban rad. Naravno, ne mora stranka da bude socijaldemokratska da bi se u njoj odvijali ideološki sukobi, iako su oni generalno mnogo prisutniji u socijaldemokratskim i levim partijama. Recimo u francuskoj desno-konzervativnoj stranci UMP (stranka bivšeg francuskog predsednika Sarkozija) upravo traju i ideološka trvenja oko toga da li treba zadržati neoliberalnu liniju nove desnice koju je etablirao Sarkozi ili se vratiti na degolističke, više socijalne, pozicije. Problem je što u Demokratskoj stranci, niti u bilo kojoj drugoj srbijanskoj političkoj partiji, nikada nije bilo, niti trenutno ima (a ne postoje naznake da će ih u skoroj budućnosti i biti) ideoloških sukoba. Stranačka oligarhija u našim partijama je politički i ideološki potpuno nepismena, tako da glavne unutastranačke borbe imaju isključivo lični, interesni ili dnevno politički karakter. Ustvari, voleo bih da je Dejan Ilić naveo šta tačno podrazumeva pod ideološkim sukobima, kako bi ova kovanica dobila konkretan sadržaj o kome bismo mogli da artikulisanije diskutujemo.
Dakle, u tom kontekstu, mislim da je neopravdano postojeće/potencijalne sukobe u DS-u nazivati ideološkim. Moje je mišljenje da i Dragan Đilas i Zoran Živković – hajde da ih sada posmatramo kao ravnopravne paradigme bez obzira na njihovu nejednaku političku relevantnost – predstavljaju dve različite strane istog novčića. Dakle, strane u punoj meri kompatibilne, a ne suprotstavljene. Oni su proizvodi jednog nakaradno postavljenog sistema kao što je Demokratska stranka koja je svoju poziciju od samog nastanka određivala, sa jedne strane u odnosu na potrebe finansijera i partikularnih interesa stranačke aristokratije, a sa druge dnevnopolitički u protivstavu prema političkom neprijatelju. Bilo da je to komunizam, Milošević, SNS itd. U tom smislu, i Tadić i Živković i Đilas predstavljaju dublji kontinuitet a ne diskontinuitet stranke u njenoj nacionalnoj, socijalnoj i ekonomskoj borbi. Setimo se samo Đinđićeve radikalno nacionalističke politike (osnivači stranke su bili Kosta Čavoški i Nikola Milošević sic.) u prvoj polovini 1990-ih, ali i njegovih izjava nakon dolaska na vlast o tome da Hrvatska treba da plati odštetu Srbiji od 150.000.000 evra zbog progona 200.000 Srba, ili one o podeli Kosova itsl. Nikada mi nije bilo prihvatljivo kako građanski intelektualci tako “principijelno” opravdavaju Đinđićeve istupe (čak i uz svu kompleksnost koja karakteriše njega kao političara) političkim pragmatizmom, ali istovremeno žestoko napadaju Tadića ili neke druge političke aktere zbog mnogo banalnijih nastupa.
Isto tako, kako je moguće danas prevideti da je Zoran Živković kao premijer odbio da primi optužnice za srpske generale od Karle del Ponte, upravo u periodu u kome Dejan Ilić pripisuje Živkoviću veliku hrabrost ”da završi posao”, i insistirao na podeli Kosova, što čini i danas, a protiv čega su svi oni koji trenutno ”navijaju” za njega. Dakle, nije mi najjasnije o kakvom diskontinuitetu i ideološkim disidentima ovde govorimo.
Na ekonomskom planu, DS je u kontinuitetu, zajedno sa svim ostalim strankama na vlasti od 1990. godine. učestvovala u procesu uništavanja zdravog privrednog tkiva nasleđenog iz socijalizma, ukidanju radnih prava radnicima, pljačkaškim privatizacijama i masovnoj proizvodnji i negovanju tajkuna – te nove lumpenburžoazije našeg društva. Dovršavanje procesa tajkunizacije privrede, politike i društva u Srbiji, u krajnjem, predstavlja strategiju legitimacije miloševićevskog kriminalno-političkog kapitalizma u postpetooktobarskom kontekstu. Iako se dve prethodne decenije u velikoj meri razlikuju, u osnovi im je ista ekonomska filozofija proizvodnje i reprodukcije oligarhijskog privrednog sistema, podređenost svih segmenata društva najogoljenijem partikularnom interesu i razaranje realnog sektora privrede. Tadić, Živković i Đilas su na svoj način, iako ne u istoj meri, bili/jesu deo ovih društveno destruktivnih radnji.
Osim toga, upravo se Živković i Đilas uzimaju kao eklatantni primeri tehnokratskih političara čije je političko delanje nerazmrsivo interesno isprepleteno sa njihovim poslovnim ciljevima. Pogledajmo samo prijavljeni imetak Zorana Živkovića 2003. godine, pre nego što je u vanrednim okolnostima postao premijer, i danas, 2012. godine. Da li možda možemo da pretpostavimo da je toliko bogatstvo stekao na osnovu poslovnih i političkih veza nastalih za vreme vršenja javne funkcije? Svedoci smo, naime, procesa u kome bivši nosioci visokih državnih funkcija postaju vlasnici privatnih preduzeća i, nakon nekoliko godina, značajne imovine? Na kraju, ne i najmanje važno, naprotiv, koji je to disidentski alternativni program Zorana Živkovića? Evo odmah da odgovorim. Nije toliki problem što taj program nije alternativan, koliko jeste problem što ga NEMA. Dakle, taj ”program”, osim nekih praznih kritizerskih fraza, uopšte ne postoji.
Francuska Socijalistička partija, ideološki i politički partner Demokratskoj stranci, krajem godine organizuje kongres na kome će biti izabran novi generalni sekretar/ka i vođstvo partije, a u javnosti se već pojavilo nekoliko veoma razrađenih političkih programa koji obuhvataju analizu i predloge rešenja za sva aktuelna društvena i politička pitanja. Svaki od ovih programa, koji su delo pojedinih ideoloških i političkih struja koje obitavaju u okviru partije, je mnogo obuhvatniji i precizniji od tzv. programa predsedničkih kandidata, pojedinačnih partija i koalicija na upravo završenim srbijanskim izborima. Ali, očigledno je da se francuske i srbijanske političke partije razlikuju u meri u kojoj se razlikuje i nivo društvenog razvoja Francuske i Srbije. Međutim, svest o društvenim problemima naših država je, uprkos svemu, uveren sam, kod progresivnijih ljudi univerzalna. U svakom slučaju, Srbija će i u narednom periodu ostati bez realne alternativne političke snage sposobne da omogući uslove za kvalitativne društvene promene.
Autor je sociolog iz Vranja, jedan od glavnih urednika regionalnog časopisa Novi Plamen.
Peščanik.net, 24.07.2012.