U kritici medijskog jednoumlja koje vlada Srbijom, pažnja se često, iz razumljivih razloga, fokusira na najočiglednije primere besramnog tabloidnog novinarstva i medijskih hajki na novinare, opozicione političare i bilo koga ko se usudi da kritikuje vlast. Ono što ostaje izvan ovog fokusa je perfidnija, pa samim tim i opasnija normalizacija aktuelne političke situacije. Ovde spadaju i „ozbiljne“ diskusije o kadrovskim rešenjima aktuelne vlasti. Da, u zemljama u kojima je podela vlasti nešto više od mrtvog slova na papiru, kadrovska rešenja jesu značajna, ali Srbija danas nije takva zemlja – njome upravlja samo jedan čovek i nema ni govora o bilo kakvoj autonomiji bilo kog drugog režimskog političkog aktera. Svi oni govore samo jednim glasom i pretvarati se da to nije tako znači održavati iluziju normalnosti u situaciji koja je sve samo ne normalna.
Tako pre nekoliko dana Blic na naslovnoj strani donosi tekst pod naslovom „Pet razloga zašto Ana Brnabić treba da postane premijer“. Prvi razlog je, po Blicu, to što je Ana Brnabić – žena:
„Nije tajna da su žene organizovanije u bilo kom poslu od muškaraca, a to je ključno za mesto premijera. O tome svedoče i brojni primeri veoma uspešnih svetskih liderki, poput svojevremeno Margaret Tačer ili danas Angele Merkel. Takođe, za žene važi i to da su veoma operativne u poslu, što tvrde i saradnici Ane Brnabić, koji su za Blic ispričali da je razumna, laka za saradnju i raspoložena za dogovor.“
Prvo, seksistički stereotipi, pa makar bili i pozitivni, nisu dobar razlog za bilo šta. Drugo, sam izbor navodne esencijalno ženske osobine koja Brnabić čini idealnom za premijerku (ne „premijera“, kako piše rodno senzibilisani Blic), već je problematičan – „organizovanost“ je možda presudna vrlina za sekretaricu, ali ne i za premijerku. Izuzev, naravno, ako se posao nove premijerke neće svoditi na posao predsednikove sekretarice. Sama Brnabić nam nažalost daje razloga da pretpostavimo da će biti upravo tako kada pokazujući duboko nerazumevanje principa podele vlasti izjavljuje da „Vučić treba da ima ulogu mentora nad premijerom u prvih nekoliko meseci.”
Treće, svedočenja neimenovanih „saradnika“ takođe nisu nikakav razlog za bilo šta – čak iako ovi ljudi uistinu postoje (zašto su anonimni?), teško da se njihovo mišljenje može smatrati objektivnim. Naravno da će saradnici aktuelne ministarke hvaliti kvalitete osobe od koje im zavisi posao i napredovanje u karijeri.
Četvrto, primeri Margaret Tačer i Angele Merkel mogu se tumačiti na različite načine. (Uzgred, zašto su izabrani baš ovi primeri? Zašto ne Hilari Klinton, koja je takođe igrajući na rodnu kartu izgubila izbore? Ili posramljene Tereze Mej koja je praktično izgubila izbore koje je sama raspisala?) Jedan argument u korist tezi da su žene na političkim položajima bolje od muškaraca takođe polazi od svojevrsnog rodnog esencijalizma i tvrdi da su žene generalno sklonije mirnom rešavanju sukoba (Blic piše da je Brnabić „raspoložena za dogovor“), kao i empatiji, naročito prema najranjivijim grupama, poput dece i starih. Teško je međutim videti bilo Tačer bilo Merkel kao primere ovakvog ponašanja u politici; naprotiv, u pitanju su političarke koje su svesno gradile imidž snažnih, beskompromisnih, a neretko i beskrupuloznih ljudi. Način na koji je Tačer rešavala konflikte u zemlji i izvan nje dobro je poznat, a Merkel smo videli na delu tokom grčke krize.
Kako stoji stvar sa našim slučajem? Evo opet Brnabić, njom samom:
„Država će morati da zatvori škole koje imaju po jednog ili dvoje učenika, najavila je ministarka državne uprave i lokalne samouprave Ana Brnabić na sastanku sa članovima Nemačko-srpske privredne komore u Beogradu. Ministarka Ana Brnabić je ocenila da su za Srbiju ključne reforme u prosveti, zdravstvu i oblasti socijalne zaštite. Ona je ukazala da će reforme u prosveti voditi i smanjenju broja nastavnika. Kao jednu od novina u školstvu Brnabić je najavila uvođenje informacionih tehnologija kao obaveznog predmeta od petog razreda. Ministarka je istakla i da je u finalnoj fazi zakon o platama u javnom sektoru, uključujući zdravstvo, prosvetu i socijalne službe. Ona kaže da je obavljen prvi krug razgovora sa sindikatima i dodaje da ‘nažalost neće biti moguće postići saglasnost sa svima’. ‘Biće potrebno doneti političku odluku’, ocenila je Brnabić i ukazala da su mogući i protesti pojedinih sindikata uprkos pregovorima.“
Šta ovde imamo? Pre svega nastavak udara na kvalitet državnog obrazovanja, gaženje interesa najranjivijih članova društva, u ovom slučaju dece, i najavu beskompromisnog obračuna sa društvenim subjektima (u ovom slučaju, sindikatima zaposlenih u prosveti i zdravstvu) sa kojima će se pregovarati o najavljenim merama. Pregovori tek treba da dođu na red, ali Brnabić unapred najavljuje da će nova otpuštanja u prosveti i zdravstvu biti sprovedena uprkos njihovom ishodu. Tako izgleda ministarkina „raspoloženost za dogovor“, ili srpski tačerizam na delu.
Naredni razlog koji Blic navodi u korist Brnabić kao nove premijerke jeste to što ona „nije iz politike“:
„U Vladu Srbije je došla kao nestranačka ličnost, i to je ostala do danas. Ne učestvuje u političkim kombinacijama, dogovorima, pregovorima, a za nju se ne može reći ni da je pod uticajem Istoka, ali ni Zapada. Pošto se politikom nije bavila, ne vuče repove za sobom“. Pošto je očigledno bilo teško sastaviti pet različitih razloga u korist osnovne teze, peti razlog koji se u tekstu navodi, samo je varijacija na istu temu – „Ana Brnabić je ekspert, a ne političar. Zato valja očekivati da politika ne bi bila prva stvar kojom bi se bavila, naprotiv. Verovatno će politika biti na kraju njene liste prioriteta i mnogo iza svega ostalog, pre svega ekonomije i drugih reformi koje su započete.“
Pre svega, tačno je da je Brnabić „nestranačka“ ličnost, ali u trenutku kada vladajuća stranka jednoglasno prepušta izbor novog premijera jednom čoveku, i to predsedniku države, jasno je da postoji mnogo direktniji put do moći. Stranka je samo nepotrebni posrednik, postoji mnogo direktniji put do centra političke moći.
Drugo, premijerska funkcija je po definiciji najpolitičkija funkcija u državi, i to da se nova premijerka „ne bi bavila politikom, već radom“ može značiti samo jednu stvar – politikom će se baviti neko drugi, a naravno znamo i ko (upravo onaj ko sa svoje funkcije ne bi trebalo njome da se bavi); na novoj premijerki je samo da tu politiku sprovodi u delo („organizovanost“ će opet dobro doći!). Kako bi se otklonila svaka dilema, Blic naglašava da će Brnabić samo nastaviti „reforme koje su već započete“, a ko ih je „započeo“ znamo. Ostaje samo da se vidi hoće li Brnabić ponovo pročitati ekspoze iz avgusta 2016, ili će poštedeti poslanike šestočasovnog sedenja u klupama i reći – „Ma, znate već…“ Zapravo, ona je to već i rekla:
„Ministarka državne uprave i lokalne samouprave Ana Brnabić izjavila je da će novi premijer morati da ponese veliki teret posla i da će mu, kako smatra, biti potrebna velika podrška Aleksandra Vučića sa pozicije predsednika zemlje. Brnabić je ocenila da su sadašnji ciljevi Vlade Srbije dosta dobro definisani, da su veoma pragmatični i da samo treba raditi da se oni ostvare. ‘Jednostavno, u svakoj oblasti, od energetike do lokalnih samouprava, zna se tačno šta ko treba da uradi. Ako se samo prate ti ciljevi, posao na reformama će se nastaviti, trend dobrog rada vlade će se nastaviti, ali je svakako neophodna podrška Aleksandra Vučića’, rekla je Brnabić za Magazin Biznis.”
Kao treći razlog za svoju tezu, Blic navodi „uspehe u radu“ Ane Brnabić:
„Iako je prvi put na političkoj funkciji, za vrlo kratko vreme je postigla uspehe i postala prepoznatljiva u javnosti. Jedan od najvećih uspeha je činjenica da građani Srbije od 1. juna ove godine sve poslove mogu da obave na jednom šalteru. Više ne moraju da nose brdo papira sa sobom da bi završili neki posao, već državni organi sami mogu da povlače podatke koji se vode u njihovim službenim evidencijama, čime se štede vreme i novac zaposlenih i građana.“
O ovim „uspesima“ poslušajmo opet samu Brnabić:
„Govoreći o novim zdravstvenim karticama i kašnjenju u njihovom izdavanju, ona je priznala da je ova akcija ‘daleko od uspeha’ i da su tome doprineli razni faktori. Država jeste mogla u januaru 2016. da uveže RFZO i matične knjige, a ne tek u novembru, ali ova vlada je prva koja je stavila to pitanje na agendu i to se sada radi. Najavila je da će te baze biti povezane do juna i da će u junu biti puštena pilot faza testiranja rada baze podataka, a u oktobru će ona biti puštena za sve građane pa više neće morati da overavaju knjižice. ‘To će se desiti u 2017, garantujem’, rekla je. ‘Osećam se odgovorno za svaku zdravstvenu karticu koja nije došla na vreme, iako smo mi bili samo šalter’, dodala je Brnabić.”
Sve je tu, uspeh koji je „daleko od uspeha“ i za koji se „oseća“, ali ne i preuzima ili trpi bilo kakva politička odgovornost. Mentorisanje je, izgleda, već urodilo plodom.
Konačno, Blic kao razlog navodi i to što Brnabić ima podršku i „spolja i iznutra“. O kakvoj je podršci reč? Ovako Blic: „MMF, Svetska banka i druge finansijske institucije vrlo cene njen rad i, prema saznanjima Blica, srpskim vlastima su prenele stav da bi bez problema nastavili saradnju sa njom ako bi preuzela Vladu. ‘Ona ima dobar imidž i u srpskoj i u međunarodnoj javnosti. Takođe, ima dobar odnos sa medijima, nevladinim sektorom, privatnim sektorom’, ocenjuje Klačar.”
U nekoj drugoj zemlji „dobar odnos sa privatnim sektorom“ bi mogao da bude zabrinjavajuća osobina za jednu ministarku čiji je posao da brine o javnom, a ne o privatnom interesu. Ali ne i u Srbiji, čija se vlast na različite načine, od Beograda na vodi, preko subvencija za strane firme i izmene radnog prava na štetu zaposlenih, pa sve do uvođenja dualnog obrazovanja – sasvim neskriveno stavila na raspolaganje privatnom interesu. Kao što smo već videli, Ana Brnabić u tome ne vidi ništa loše i ukoliko bude postala premijerka namerava da nastavi utabanim stazama prethodnog premijera, i to pod njegovim „mentorstvom“.
Da zaključimo, ima puno razloga zbog kojih Ana Brnabić ne bi trebalo da postane nova premijerka Srbije, a pre svega njena spremnost da nastavi sa sprovođenjem mera štednje čiju će cenu plaćati najranjiviji slojevi stanovništva, da nastavi sa politikom žrtvovanja javnog interesa u korist privatnog, da beskompromisno gazi javne sektore obrazovanja i zdravstva, itd. Ali svi se ovi razlozi zapravo mogu svesti na jedan – Ana Brnabić će, po sopstvenom više puta ponovljenom priznanju u svemu nastaviti pogubnu politiku prethodnog premijera. U srpskoj politici je svakako potrebno više žena, kao i više „raspoloženosti za dogovor“, spremnosti na kompromis i razumevanja za najranjivije društvene grupe, ali će takvu transformaciju moći da sprovedu jedino žene i muškarci koji su spremni na autonomno delanje u svetlu jasnih emancipatorskih ciljeva i ideala.
Peščanik.net, 12.06.2017.
Srodni linkovi:
Rastislav Dinić – Marionetsko pozorište
Mijat Lakićević – Viktor/Viktorija
Rastislav Dinić – Srpski scenarista
Vladimir Gligorov – Izborna autokratija
Boban Stojanović – Ana u šećernoj vuni ili tragedija državne službenice
Nadežda Milenković: Ko, bre, sirotinja – daj pet premijera!
Da se zna! – Šta izbor Ane Brnabić za premijerku Srbije (ne) znači za LGBT zajednicu u Srbiji