Jedan te isti govor

„Senzacionalno“ obraćanje Dmitrija Medvedeva upućeno s radnog mesta vernog čuvara upražnjenog carskog trona, a namenjeno auditorijumu sastavljenom od crème de la crème ruske diplomatije, bila je ustvari tokom sve ruske istorije večno ponavljana, i već do mučnine i bola poznata priča.

Koji je već to put po redu, da posle bratimljenja sa svim diktatorima i odrpancima trećeg sveta, posle dugogodišnjeg antizapadnog napada besnila, posle naricanja državno-patriotske matice o našoj visokoj duhovnosti, bulažnjenja o Trećem Rimu ili Evroazijskom Hartlendu, a doskora i o „ostrvu stabilnosti“, vladar Rusije odjednom, sasvim neočekivano, počinje da zapadnim „partnerima“ prijateljski maše svojim savremenim repom.

„Mi zaostajemo najmanje 20-30 godina za naprednim zemaljama zapada“ – izgovara on ovu ritualnu i već tri veka do srama izlizanu rečenicu – „i mi smo dužni da prevaziđemo ovo zaostajanje u najkraćem mogućem roku“.

I nije važno koji je to po redu vožd i čime je on to bio posebno očaran ili uvređen na tom večno proklinjanom i večno privlačnom zapadu. Svejedno je da li su to bila brodogradilišta u Amsterdamu, kukuruz iz Ajove, drezdensko pivo ili i-Phones i i-Pads iz San Franciska. Važno je da car-modernizator stvarno iskreno želi da sve te prekrasne i korisne inovacije donese u Rusiju. On je zbog toga čak spreman da svog ministra-konceptualistu, inače zaduženog za inostrane poslove, zamoli da na neko vreme začepi svoju gubicu i prestane da proročki dreči o propasti zapadne civilizacije i o neviđenom procvatu novih progresivnih centara moći.

Podvornička kamarila angažovana na razradi tehnologije ovog mudrog uzdržavanja, ovoj je strategiji u raznim vremenima smišljala različita imena. Imali smo miroljubivu koegzistenciju, pa onda, novu političku misao, da bi nas na kraju, iznenadili s ovom najnovijom zavrzlamom pod nazivom „modernizaciona alijansa“.

No modernizator se, (tim pre ako je čuvar upražnjenog prestola) ni u kom slučaju ne može odreći zavetnog rituala suštine ruske vlasti, rituala kojim se vrhovnom vođi stavlja u zadatak čitav niz simboličnih dejstava saglasnih sabornom duhu istorijske epohe u kojoj vlada. Ranije je to bilo, recimo, svojeručno odsecanje glava svojim strelcima ili stavljanje na ljute muke sopstvenog sina za nesankcionisane kontakte sa strancima (kraj XVII i početak XVIII veka), a danas je to lično učešće s raznim putinima i abramovičima, sečinima i timčenkami, dvornikovičima, čemezovima i vekseljberzima u ritualu podele ogromnog plena ostvarenog pljačkom državnog budžeta (početak XXI veka).

Uzgred par reči o Vekseljbergu od Skolkova.^[1] Mnogo je razloga koji idu u prilog zaključcima koji objašnjavaju zašto je maršalu Beriji pošlo za rukom da od Amerikanaca ukrade planove za atomsku bombu i da je zatim, uz pomoć izvanrednih sovjetskih naučnika i napravi, kao i onih koji nam bez sumnje govore o tome da će se skolkovska epopeja Vekseljberga završiti prosto pljačkom federalnog budžeta i možda još nekolicinom jaja^[2] koje će, ako mu slučajno za nešto zatreba neki izgovor, nedužno kokodaćući ponovo sneti Putinu u krilo.

Prvo, misleći (kasnije se pokazalo pogrešno) da je SSSR ustvari nada u budućnost čovečanstva, bombu su Beriji dali sami američki naučnici, dok se od ove Putinove lopovske Rusije, naučnici uplašeno klone kao od kuge. Ekstravagantno obećanje da će u Skolkovu biti izgrađeni najlepši tereni za golf na svetu, a koje je na sastanku Medvedeva s profesorima i naučnicima u junu ove godine u San Francisku izrekao multimilioner Dvorkovič, izazvalo je samo nedoumicu i veliku nelagodnost među zaprepašćenim domaćinima.

Drugo (a to je ustvari produžetak prvog), skoro svi savremeni supertalentovani kurčatovi, landaui, zeljdoviči i saharovi koji još uvek nisu napustili Rusiju, već kao apsolventi redovno uveliko rade za američke istraživačke centre.

And last but not least, Lavrentije Pavlovič (Berija) je tokom svoje karijere činio mnoga zlodela, no on se nikada nije ponašao kao sitni lopov, već uvek kao visoki državni funcioner. Nikako se nije moglo dogoditi da rukovodilac sovjetskog nuklearnog projekta poseduje značajan paket akcija nekakve zastarele fabrike za obogaćivanje uranijuma u Americi  ili recimo dve kompanije u Švajcarskoj, čiji su proizvodi uključeni u državni program Rusije o zakupu inostranih tehnologija.

Petrovski ili Staljinski totalitarni režimi bili su u stanju da sebi svojstvenim čudovišnim naporima, ne računajući na ljudske i ostale žrtve, učine pomake koji su im se kao atributi zapadne tehnološke civilizacije tada činili ključnim za njihovo preživljavanje. No ti režimi su principijelno odbacivali sva institucionalna rešenja smišljena na zapadu i sve okvire za delovanja kojim su stvarana i kojima se i danas stvaraju sve te tehnološke inovacije koje su već nekoliko vekova toliko privlačne našim vladarima.

Ovaj novi, relativno mekši, baršunasti putinsko-medvedevski autoritarizam, koliko god to paradoksanlo zvučalo, što se perspektive za modernizaciju tiče nalazi se u još beznadežnijem položaju. Njegove vođe, koje iz sasvim razumljivih razloga zanima pre svega doživotno očuvanje vlasti, isto kao i njihovi predhodnici, nikada neće dozvoliti stvaranje životnih uslova za slobodnu konkurenciju ni u politici, ni u nauci, ni u biznisu. Ovi štićenici gradskih vlasti Petrograda s mirisom drezdenske rezidenture, prosto nisu sposobni da izdrže ni najelementarniju javnu debatu o rezultatima svoje delatnosti. Svaka diskusija na tu temu veoma brzo će preći u banalnu krivično-poceduralnu ravan ili prostije rečeno, hapšenja. Istovremeno, otvoreno lopovska priroda njihove već trule vertikale vlasti, unapred osuđuje na propast bilo kakav pokušaj izolovane tehnološke pozajmice. Putinova Rusija nije u stanju niti da stvori, niti da ukrade, niti da iskopira bilo šta iz oblasti visokih savremenih tehnologija što bi bilo iole pogodno za masovnu proizvodnju.

Sva je prilika daspeechwriter-i iz Ministarstva inostranih poslova, autori poslednjeg govora Medvedeva, sve ovo vrlo dobro znaju. Ovaj njihov, za sve prisutne prekaljene borce s jednopolarnim svetom bogohulni projekat pod nazivom „modernizacione alijanse s Evropom i SAD“, slobodno se može okarakterisati kao gest očajanja.

Jer izvinite, ali alijansa s kim? Zar s onim, kako se ne jednom precizno izrazio naš nacionalni lider, „moćnim, opasnim i već tradicionalnim neprijateljima Rusije, neprijateljima koji, stojeći iza leđa islamskih terorista, samo čekaju pogodan momenat da nas raskomadaju i porobe“?

Alijansa, ali u vezi s čim? Istina je da i Evropa i SAD danas imaju dosta problema, ali takođe je nepobitna istina da im za potrebe svoje modernizacije nikakva pomoć Rusije nije nužna. Isporuke ruskog gasa će Evropi još neko vreme biti potrebne, no sasvim je sigurno da će se njihovi kancelari i premijeri, s još malo ulagivanja i nemalo novca i bez bilo kakve modernizacione alijanse već nekako snaći. A što se Amerikanaca tiče, njima je od Kremaljske bratije samo jedna stvar nužna, a to je da ne gade po svetu makar na onim mestima na kojima su i oni sami već sasvim dovoljno nagadili. O tome će se, bar kako nam se to danas čini, u okvirima resetovanja, a u zamenu za nepovredivost imovine ruskih voždova po zapadnim bankama, izgleda dosta lako dogovoriti.

I nikome više ni za šta Putinova Rusija na zapadu nije potrebna, i niko se na zapadu modernizacijom Rusije neće baviti. To je pre svega jedan ogroman unutrašnji problem Rusije. To je problem potpune neadekvatnosti državnih institucija. To je problem totalnog raspada najviših ešalona vlasti i državnih struktura zaduženih za bezbednost zemlje, nedaća izazvanih baš tom istom neadekvatnošću.

Grani.ru, 15.07.2010.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 21.07.2010.