Tačno pre dvadeset godina propao je pokušaj državnog udara u Moskvi, što je izazvalo veoma važne posledice i kod nas. Štaviše, reklo bi se da je taj operetski puč izmenio našu istoriju. Još gore bi je izmenio da je uspeo, čemu su se Slobodan Milošević i njegova klika toliko nadali.
Ukratko: 21. avgusta 1991. ministar odbrane SSSR Jazov i predsednik KGB Krjučkov smenili su državnim udarom predsednika i generalnog sekretara KPSS Mihaila Gorbačova, konfinirali ga u vili na Crnom moru (Krim) i proglasili da je „nesposoban za službu“. Trupe su se razvile po Moskvi, borbena gotovost Crvene armije podignuta je, kao i unutrašnjih vojski MVD i KGB. Boris Jeljcin i ekipa reformatora koju je Gorbačov okupio u međuvremenu reagovali su odmah: podigli su narod na noge preko medija koji su im bili skloni, izašli su sa narodom na Crveni trg, došlo je do bratimljenja zabezeknutih mladih vojnika sa narodom, Boris Jeljcin popeo se na tenk i održao odlično smišljen govor. Puč je propao, Gorbačov je posle tri-četiri dana stigao u Moskvu, Jazov, Krjučkov i ostali zaverenici pohapšeni su. Bio je to poslednji pokušaj dogmatskih staljinista i komunista da zaustave proces reformi. Ostali su jaki, ali samo kao opozicija u savezu sa velikoruskim šovinistima i ekstremnom desnicom.
Ako ministar odbrane SSSR i predsednik KGB nisu mogli da izvedu državni udar – onda nije mogao niko. Pa ipak je puč propao. To bi značilo da je proces propasti naučnog socijalizma bio bespovratan od 1989. Mene, tekel, feres, kako je glasio onaj biblijski grafit: izmereno, nađeno da je lako, propalo (govornim jezikom). To je svakom razboritom čoveku postalo jasno kad su Mađari krenuli preko granice novembra 1989. i kada je berlinski Zid srušen. Nije bilo jasno samo zadrtim staljinistima i – režimu Slobe Miloševića.
E, sad: zašto je sve to nama važno? Zato što su se Miloševićev režim i generalska klika Veljka Kadijevića sve do tog kobnog 21. avgusta uzdali u pobedu komunističke termidorske reakcije u SSSR i uložili sve svoje nade u nju. To je otvoreno priznato u čuvenoj „Informaciji“ Političke uprave SSNO od 25. januara 1991. koja je toga dana čitana u svim organizacijama SKJ u JNA (to je dan kada je emitovan čuveni film o Špegelju). Tamo se – između ostalih dosadnih doktrinarnih priča – procenjuje i da je „usporen proces dezintegracije te velike zemlje“ (SSSR, to jest); da su se „Sovjeti počeli pribirati i uviđati da put kojim su krenuli ne vodi uspehu reforme, već u propast“. Pa onda da: „Ni u Jugoslaviji socijalizam nije dokrajčen i bačen na kolena“. Dalje se optužuju „neki krugovi Zapada“ da „pod demokratijom u našim prilikama podrazumevaju, u prvom redu, ono što je antisocijalističko“. Kao uteha nudi se tvrdnja da „rušenje komunizma nije uspelo ni u jednoj zemlji u kojoj je revolucija bila autohtona“; dakle u SSSR, Kini, Jugoslaviji itd. Dalje se insistira na podršci i učlanjivanju u SKPJ; to im nije baš uspelo: vojna lica su sistematski odbijala, pa je ta ad hoc stranka ostala na đubrištu istorije.
Ima tu sad jedan zanimljivi sled događaja. SSNO se već tada uveliko njuškao sa ruskom braćom: prvo oko toga da li da se priključe Anti Markoviću i s njim naprave neku vrstu državnog udara (krajem 1990.). Zatim, što je najvažnije, 12-13. marta 1991, kada je Kadijević „noćom kradom“ odleteo u Moskvu da pita Jazova i Krjučkova da li da s Miloševićem napravi državni udar posle 9. marta, u šta su ga gurali Milošević, Jović i ostatak četvoročlane bande iz Predsedništva SFRJ. Oba puta mu je bilo rečeno da sačeka; da čim Jazov, Krjučkov i ostatak zaverenika obore Gorbačova i Jeljcina i komunizam se digne s kolena na noge – e, onda ćemo da vidimo čija nana crnu vunu prede. Tako su Milošević, Kadijević i njihove klike morali da sačekaju puč od 21. avgusta, razvlačeći već započeti rat u Hrvatskoj.
Miloševićeva klika epohalno se obrukala tog 21. avgusta, donekle preuranjenom i veoma egzaltiranom podrškom puču u Moskvi. Požarevački prevarant, međutim, prepustio je velikodušno tu bruku prof. Mihajlu Markoviću, filozofu i članu Glavnog odbora SPS. To im Boris Jeljcin nikada nije oprostio – s punim pravom, uostalom. Tako je SPS spala na nivo, valjda, Severne Koreje i raznih staljinističkih „bratskih partija“. Za svoje vlade, Jeljcin Slobi nije dao ni jednog metka za PKT besplatno. Ni naslednici se nisu bili istakli: 1995. ruski šverceri oružjem progutali su preko milion naših dolara za neke topovske cevi od 100 mm za tenkove T-55 koje nikad nisu isporučili i – nikom ništa. Poslednji dirljivi slučaj bilo je ono premeštanje ruskog bataljona UN iz Tuzle na Kosovo, juna 1999: ljudi se provezli, najeli se hleba i soli, napili rakije i stigli na aerodrom u Prištini koji su Britanci već držali; posle nekog vremena tiho su otišli kući.
Tako je počev od 21. avgusta 1991. Miloševićev režim od „jugokomunističkog“ postao „srbočetnički“ – kako to Hrvati zovu. Svaka šansa za očuvanje komunizma bila je propala još 1989; za očuvanje Jugoslavije tada, u avgustu. A od Rusa smo dalje dobili: kneza Dolgoprstog (potomka Nemanjića; Voja Šešelj); onog Jastrebova (Vuk Drašković); Žirinovskog (opet Šešelj); Edičku (rimu nađite sami) Limonova; pijanog generala Filatova, Jelenu Guskovu, razne „kozake“ u prolazu i ostale suklate.
Danas, 21.08.2011.
Peščanik.net, 22.08.2011.