Evo jedne zagonetke: kako bi izgledao pokret čajanki da dolazi iz Britanije, da je išao u privatne škole i da je nekad radio kao instruktor skijanja u Austriji?
Odgovor glasi: izgledao bi kao Nik Kleg, šef britanske Liberalno-demokratske partije, a možda i glavni dobitnik u najvećoj britanskoj izbornoj revoluciji u poslednjih nekoliko decenija. Za one koji ne prate ove stvari, Liberalno-demokratska partija je u Britaniji ona tradicionalno beznačajna treća stranka. U poslednjoj inkarnaciji, stranka datira s kraja osamdesetih, kada je Laburistička partija bila skoro marksistički monolitna, kad je torijevce predvodila Margaret Tačer, a između te dve strane zjapila ogromna praznina.
Od tada je partija napravila nekoliko neočekivanih poteza, ponekad nudeći rešenja za marginalne lokalne probleme. S vremena na vreme, pomerali su se ulevo ili udesno na političkom spektru, napuštajući centralni položaj koji su nekada čvrsto držali. Sada je, nakon višegodišnjeg lutanja, Kleg neočekivano pronašao pravu poziciju za svoju partiju. Umesto ideologije, on nudi sledeću mogućnost: ako vam je muka od laburista, ako ne možete da se naterate da glasate za torijevce, ako vam je dvopartijski sistem dosadio – glasajte za mene.
Naravno, ne baš tim rečima, ali izgleda da su birači dobili upravo tu poruku u prvoj televizijskoj debati britanskih političkih lidera. Čak je i sam ovaj događaj bio svojevrsna mini-revolucija: do ovih izbora, britanski političari nisu održavali debate u američkom stilu – nisu stajali za govornicom i raspravljali o konkretnim pitanjima pred odabranom publikom – jer tradicija nalaže da se važne rasprave održavaju u parlamentu. Ali u poslednjih nekoliko godina, parlament gubi na značaju – nove generacije birača ne razumeju njegova pravila i običaje – dok televizijski nastupi postaju sve važniji. Ispostavilo se da se Kleg vrlo dobro snalazi u televizijskim nastupima.
To je delimično zasluga njegovog spontanog držanja: pošto nema šta da izgubi, deluje opuštenije od svojih protivnika. Uz to, on krši tabue – na primer, ne brine ga toliko veliki priliv imigranata. Možda je dopadljiv i zbog svog porekla i porodičnih okolnosti: majka mu je Holanđanka, žena Španjolka, a deca bilingvalna. Možda se birači u Britaniji polako „evropeiziraju“, a njihovi političari to ne primećuju.
A možda im je jednostavno muka od laburista, koji vode Britaniju još od 1997, i ne mogu sebe da ubede da je Dejvid Kameron, „modernizovani“ torijevac, zaista tako „moderan“ kako tvrdi. Očigledno su iscrpljeni zbog skandala sa troškovima u parlamentu, koji je obe partije podjednako koštao. Birači su besni zbog političara uopšte, i zbog loše privrede konkretno. Šta god da je razlog, Klegova popularnost je naglo porasla nakon prve debate, a po nekim istraživanjima, liberaldemokrate su sada ispred laburista.
U prvo vreme je bilo zabavno. („Koji Kleg?“) Ali kako se izbori približavaju, glavnim partijama to postaje sve manje smešno. Ako se trenutno raspoloženje birača održi do izbora 6. maja, laburisti bi mogli da zauzmu treće mesto po ukupnom broju glasova, ali bi imali najviše poslanika u parlamentu. Konzervativna partija bi mogla da pobedi, a da ipak nema dovoljnu većinu za formiranje vlade. Liberaldemokrate bi mogle da uđu u koaliciju sa bilo kojom od ove dve stranke, ali Kleg kaže da će za takvu uslugu zahtevati uvođenje novog izbornog sistema.
To bi bila – ponavljam, ovde govorimo o Britaniji – nezamisliva, revolucionarna promena. U većini evropskih država važi proporcionalni izborni sistem, pa tako u njihovim parlamentima sede predstavnici brojnih partija, a vlade su obično koalicione. U Britaniji, kao i u Americi, na snazi je većinski sistem, što rezultira dvopartijskim sistemom i, najčešće, jednopartijskom vladom – doduše sa dosta manje razvijenom podelom vlasti nego u Americi.
Običan glasač – čuveni „slučajni prolaznik“ – navodno obožava ovakav jedinstveno britanski politički sistem, koji se često u šali naziva „našom izabranom diktaturom“. Polazeći od te pretpostavke, konzervativci i laburisti upućuju zloslutne apele svojim biračima: ovo bi mogli biti poslednji izbori na svim nivoima po ovim sasvim britanskim pravilima; to bi mogao biti kraj politike kakvu poznajemo; i tako dalje.
Možda će tim pretnjama do četvrtka pridobiti birače. Ali kako sada stvari stoje, izgleda da je „slučajni prolaznik“, kao i njegove kolege sa čajanki s druge strane Atlantskog okeana, savršeno zadovoljan što može da glasa za kraj takve politike. Što brže, to bolje – molim lepo.
Slate, 26.04.2010.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 01.05.2010.