Prikaz knjige Jeremy Waldrona „One another’s equals: The basis of human equality / Jednaki sa drugima: osnova ljudske jednakosti“, Belknap Press/Harvard University Press.
Svi su ljudi stvoreni jednakima, ali u kom smislu? Očigledno ne tako što su obdareni istim atributima, sposobnostima, željama ili potrebama: neki ljudi su pametniji, ljubazniji ili duhovitiji od drugih, neki žele da se penju na planine, dok drugi samo žele da gledaju TV, a nekima je potrebna fizička ili emocionalna podrška za ono što drugi mogu da postignu i samostalno. Takođe možemo pretpostaviti da ljudi nisu jednaki ni u smislu da im sleduje identičan tretman: otac može dati aspirin svom bolesnom detetu, ali ne i onom zdravom i to neće značiti da on ne poštuje jednakost svoje dece. Kada kažemo da su svi ljudi jednaki mi u stvari mislimo na ono što filozofi nazivaju bazičnim, apstraktnim, dubokim ili moralnim smislom jednakosti. Svi mi smo u nekom fundamentalnom smislu i uprkos mnoštvu međusobnih razlika jednako vredni i sleduje nam, kako bi to rekao Ronald Dvorkin, „jednako uvažavanje i poštovanje“.
Za mnoge od američkih očeva osnivača nacije princip bazične jednakosti nije bio u neskladu sa tim da neki ljudi mogu biti svojina drugih. Godine 1776. abolicionista Tomas Dej je primetio da je „najsmešnija stvar na svetu američki patriota, koji jednom rukom potpisuje Deklaraciju o nezavisnosti, a drugom vitla bičem iznad glava svojih preplašenih robova“. Posvećenost bazičnoj jednakosti se isto tako mogla pomiriti i sa zakonskim isključivanjem žena iz građanskog života. Danas se vernost SAD bazičnoj jednakosti očigledno može pomiriti ne samo sa neverovatnim nivoima socioekonomske nejednakosti, već i sa ogromnom nejednakošću u šansama, koje su još uvek u velikoj meri određene rasom i rodom.
Ova prividna kompatibilnost bazične jednakosti sa drastičnim materijalnim i društvenim nejednakostima navela je mnoge kritičare (a najočiglednije Marksa) da se zapitaju da li je narativ o tome da smo stvoreni jednaki samo prazno duhovno obećanje smišljeno kako bi se onima koji pate skrenula pažnja sa ovozemaljske bede. Da bazična jednakost nije samo šuplje obećanje – da ona predstavlja nešto supstancijalno i da je ključna za našu političku moralnost – centralna je teza knjige Džeremija Voldrona Jednaki sa drugima.
Posle 2. svetskog rata politički filozofi su se puno bavili jednakošću, iako uglavnom, kao što Voldron kaže, „površnim pitanjima“ jednakosti: da li bi kao egalitaristi trebalo da težimo jednakosti blagostanja, jednakosti materijalnih resursa ili jednakosti šansi. (Kada ovakva pitanja naziva površnim Voldron ne misli da su ona olako postavljena. On čak kaže da ona spadaju „u najteže savladiva pitanja u političkoj filozofiji“. On samo hoće da kaže da ona polaze od pretpostavke da je neka vrsta egalitarizma već dostignuta.)
Istraživači se u periodu posle 2. svetskog rata nisu previše bavili pitanjem zašto ljudi treba da budu egalitaristi bilo koje vrste. Bernard Vilijams je 1962. ljudsku sposobnost za patnju i ljubav predložio kao osnov univerzalne ljudske jednakosti. Godinu dana kasnije Rols je izneo tezu da je ono što je nazvao „osećajem za pravdu“, želja i sposobnost da delamo u skladu sa zahtevima pravde, istovremeno i nužan i dovoljan osnov ljudske jednakosti. U svojoj knjizi Voldron elaborira i razvija ove predloge na sistematičniji način, koji je po njegovim rečima istovremeno „širi“ od savremenih filozofskih rasprava o jednakosti.
Voldron tvrdi da nam u razmišljanju o jednakosti može pomoći činjenica da ona poriče postojanje fundamentalnih razlika u vrsti među ljudskim bićima. Iako postoje ljudska bića u različitim uslovima – deca i odrasli, venčani i nevenčani, građani i imigranti – ne postoje različite vrste ljudskih bića, koje zahtevaju fundamentalno različitu vrstu moralne pažnje. Naravno, u ovoj formulaciji puno toga zavisi od toga šta podrazumevamo pod „fundamentalnim“. Očigledno, posebna ranjivost dece podrazumeva da ona zahtevaju izvesne vrste moralnog tretmana koje odraslima nisu potrebne. Na nešto kontroverznijem primeru, možemo misliti da razlika između građana i imigranata podrazumeva tretiranje nekih ljudskih bića kao u većoj meri vrednih naših moralnih obzira od drugih. (Kakva je uteha reći izbeglici iz Sirije da smo, uprkos tome što je za nju granica zatvorena, svi stvoreni jednakima?)
Ali Voldron smatra da ni u jednom od ovih slučajeva između ljudskih bića mi ne povlačimo fundamentalnu razliku u vrsti: biti dete ili imigrant je (u principu) slično stanje koje opravdava razliku u moralnom tretmanu, ali ne govori o fundamentanoj razlici u moralnoj vrednosti. Ili, drugačije rečeno, naš različit tretman dece i odraslih, ili građana i imigranata, opravdan je samo u meri u kojoj možemo pokazati da proističe iz principa koji važe jednako za sve, uključujući i decu i imigrante.
***
Kakvu onda „fundamentalnu“ razliku između ljudskih bića isključuje posvećenost bazičnoj jednakosti? Prema Voldronu, u pitanju je ona vrsta razlike koja se istorijski gledano povlačila između slobodnih ljudi i „prirodnih“ robova, civilizovanih ljudi i varvara, plemića i kmetova, belaca i crnih ljudi, muškaraca i žena. Na jednoj strani svake od ovih podela, imamo ljude koji se prosto smatraju vrednijima, za koje se dugo smatralo da zaslužuju moralno uvažavanje i poštovanje koji bi bili neumesni u odnosu prema onima sa druge strane podele.
Voldron kaže da srećom mi više ne pravimo takve razlike. (Skorašnji uspon desničarskog nacionalizma u SAD i Evropi nas međutim opominje da ne treba biti previše optimističan u vezi sa pravim obimom ovoga „mi“). Ili radije, mi više ne povlačimo razlike u fundamentalnoj vrednosti između ljudskih bića. S druge strane, većina nas još uvek povlači fundamentalnu razliku u vrednosti između ljudskih bića i drugih životinja: iako ne možemo tretirati životinje kako nam padne na pamet, one se ipak generalno ne smatraju fundamentalno jednakima sa ljudima. Zastupnici ovakvog gledišta često tvrde da ljudi poseduju „dostojanstvo“ koje ostalim životinjama nedostaje. Oni ne zastupaju samo tezu koju Voldron naziva „kontinuiranom jednakošću“, koja kaže da između ljudskih bića nema razlika u fundamentalnoj moralnoj vrednosti, već i tezu „distinktivne jednakosti“, koja kaže da uistinu postoje takve razlike između ljudi i ostalih životinja.
Voldron zastupa ne samo kontinuiranu, već i distinktivnu jednakost: sva ljudska bića vrede jednako, i mnogo više od životinja. On ne nudi dokaz ni za jednu od ovih tvrdnji. Samo neko ko je već posvećen ideji jednakosti, tvrdi Voldron, može biti ubeđen onim što on ima da kaže. To je zato što protivnici bazične jednakosti vide razlike među ljudima – u inteligenciji, sposobnosti, rasi, polu, kulturi – kao opravdanje različite vrste moralnih obzira. Na primer, seksista će videti razlike između muškaraca i žena kao opravdan osnov za isključivanje žena iz učešća u mnogim društvenim i političkim dobrima. Samo će egalitarista biti u stanju da prepozna da su ove razlike isključivo površinske. Videti ljudska bića kao jednaka, mogli bismo da kažemo, zahteva da već verujemo u jednakost, a ne obrnuto. Pa ipak, Voldron želi da „ojača“ našu inicijalnu veru u jednakost, prvo tako što će pokazati da ona usmerava naše političko odlučivanje na supstantivne i zahtevne načine, a zatim i tako što će objasniti kako je ona zasnovana na izvesnim činjenicama o tome kakva su vrsta stvorenja ljudi.
Pokazati da bazična jednakost postavlja ozbiljne zahteva pred naše političko odlučivanje, značajna je ukoliko Voldron ima namere da se obračuna sa skeptičkom optužbom da uvažavanje „bazične jednakosti“ nema naročitog uticaja na ograničavanje stvarne, materijalne nejednakosti. Jedan direktan način za opovrgavanje ove optužbe sastojao bi se u tome da pokažemo da autentična posvećenost bazičnoj jednakosti u ozbiljnoj meri ograničava dopustive političke aranžmane – na primer, zahtevajući jednaku raspodelu dobara i privilegija, ili raspodelu na osnovu potrebe, ili strog plafon materijalne i društvene nejednakosti propisan od strane države. Ako je tako, onda su dramatične ekonomske i društvene nejednakosti kojima danas svedočimo nespojive sa našom posvećenošću bazičnoj jednakosti – a branioci ovih nejednakosti koji tvrde da su posvećeni bazičnoj jednakosti ne mogu biti u pravu.
Ali Voldron ne ide ovim putem. Umesto toga, on kaže da je autentična posvećenost bazičnoj jednakosti spojiva sa najrazličitijim političkim aranžmanima u vezi sa raspodelom privilegija i prava. Ovo sledi iz toga što, po Voldronu, bazična jednakost nije moralni princip prvog reda – princip koji možemo primeniti direktno na pitanje o tome kako treba da tretiramo jedni druge. Ona je princip drugog reda koji ograničava načine na koje treba primeniti bilo koji moralni princip prvog reda. Bazična jednakost nam govori da, kada se radi o primeni principa utilitarizma, ili libertarijanizma, ili socijalizma, moramo to činiti na način koji podleže Bentamovoj logici da „se svako računa kao jedan, a niko kao više od jednog“. Ako donosimo ove odluke na osnovu utilitarističke računice, onda iz nje ne možemo isključiti sreću jednih, a uključiti samo sreću drugih. Ako raspodeljujemo resurse u skladu sa potrebama ne možemo, u skladu sa bazičnom jednakošću, računati potrebe jedne osobe kao vrednije od potreba neke druge osobe.
***
Ova karakterizacija bazične jednakosti kao principa drugog reda, kompatibilnog sa različitim vrstama političkih aranžmana, ostavlja Voldrona otvorenim za skeptičku optužbu da bazična jednakost nije od velike pomoći. Razmotrimo princip po kojem društva treba da raspodele dobra isključivo na osnovu prirodnih talenata. Moguće je primeniti ovaj princip na način koji poštuje bazičnu jednakost, sve dok ga primenjujemo dosledno na sve ljude. A opet, ovaj princip će, čak i tako ograničen, voditi ozbiljnoj nejednakosti, jer prirodni talenti nisu nimalo ravnomerno raspoređeni među ljudima. Zapravo, čini se da bi takva raspodela bila očigledno nepravedna, jer prirodni talenti nisu plod zasluge već pukog slučaja.
Slutim da bi Voldron rekao da takav „meritokratski“ princip zapravo nije u skladu sa zahtevima bazične jednakosti. Ali nije jasno zašto ne bi bio. (Na početku knjige Voldron kaže da „bazična jednakost ponekad sama po sebi ima implikacije koje se tiču raspodele“, ali nam ne kaže koje bi to konkretne implikacije mogle biti, niti kako one slede iz bazične jednakosti.) Kako jedan princip koji samo ograničava primenu naših nezavisno izabranih političkih ideala može osigurati da ne izaberemo očigledno nepravedne ili neegalitarne ideale, poput raspodele na osnovu talenata, rođenja ili lepote? A ako posvećenost bazičnoj jednakosti ne isključuje takve ideale, u kom smislu se on zaista svodi na posvećenost jednakosti, izuzev u najtanjem, najproceduralnijem smislu.
Voldron insistira na tome da je bazična jednakost, uprkos svom statusu principa drugog reda, moralno zahtevna. Po njemu, bazična jednakost od nas zahteva da „nepokolebljivo insistiramo na tome da bazični principi ljudske vrednosti i dostojanstva podjednako važe za svako ljudsko biće“. Njegov centralni primer je odluka koju je 2005. doneo izraelski Vrhovni sud i koja se tiče targetiranog ubijanja Palestinaca, uključujući i one koji nisu bili direktno uključeni u terorističke aktivnosti. Po njegovom mišljenju, predsednik Vrhovnog suda Aharon Barak tvrdio je da presuda u ovom slučaju mora poštovati činjenicu da „nezakoniti borci nisu izvan zakona“, da nisu „odmetnici“, da je „Bog i njih stvorio po svom liku i da se i njihovo ljudsko dostojanstvo mora poštovati“. Barak je zatim nastavio da iznosi argumente u korist proširenog pojma „direktnog učešća“ u terorističkim aktivnostima, kako bi pokazao da su izraelska ubistva u skladu sa međunarodnim običajnim pravom. Ostale sudije su se složile sa njim. Voldronu ovo pozivanje na bazičnu jednakost nalazi dirljivim i smatra ga pokazateljem „teškog i očajnički komplikovanog rada“ koji obavlja ovaj princip. S druge strane, skeptiku bi se moglo učiniti da je ovo prvoklasan primer toga kako priča o bazičnoj ljudskoj jednakosti može biti iskorišćena da bi se duboko nehumanim postupcima dao privid dostojanstva.
Pored brige da je bazična jednakost prazna ideja, tu je i povezana, ali ipak posebna briga da je bazična jednakost suvišna ideja. („Budi dobar prema svojoj sestri“ nije prazna, ali jeste suvišna rečenica, ako ste prethodno već rekli „budi dobar prema svojim srodnicima“). Po Voldronu, bazična jednakost nam govori kako da primenjujemo moralne principe na ljude, bez obzira na njihovu rasu, pol, klasu itd. Ali zar ovo ne znači prosto da svoje moralne principe treba da primenjujemo dosledno – nešto što sledi već iz same prirode principa? Razmotrimo, na primer, Marksov diktum „od svakoga prema sposobnostima, svakome prema potrebama“. Sve dok primenjujemo ovaj princip dosledno, uvažavaćemo potrebe svakog ljudskog bića, bez obzira na njegovu rasu, pol, kastu ili veroispovest – baš kao što egalitarista od nas i očekuje. Šta se onda dobija kada povrh toga kažemo i da su sva ljudska bića jednaka?
Voldron nudi dvostruk odgovor na primedbu o suvišnosti. Prvo, on tvrdi da je pozivanje na bazičnu jednakost od suštinske važnosti kada se radi o pitanjima uporedne pravde. Uzmimo primer u kojem smo uvereniji u to da dve osobe koje su počinile slične zločine treba da dobiju sličnu kaznu, nego u to kakva tačno treba da bude ova kazna. Ovde se čini da mi ne možemo prosto razmotriti kako svaka od ovih osoba ponaosob treba da bude tretirana; treba da pravimo interpersonalna poređenja kako bismo uskladili načine na koje tretiramo svaku od njih. Za to je neophodno pozvati se na jednakost.
Ali kako priznaje Voldron, komparativna pravda pokriva relativno mali opseg slučajeva. Njegov drugi odgovor na primedbu o suvišnosti trebalo bi da ima šire važenje. „Ako hoćete, možete se osloboditi reči ‘jednakost’“, piše on, ali ako želite da demonstrirate svoje „uporno protivljenje“ rasizmu, seksizmu i drugim sličnim oblicima diskriminacije, „upotreba reči ‘jednakost’ nije tako loša strategija“. Ovo je pragmatički, pre nego principijelni argument, koji u nekim političkim trenucima može biti tačan, a u nekima baš i ne. Nema sumnje da je pozivanje na jednakost bilo ključno u istorijskim borbama potlačenih, najočiglednije na primeru feminističkog pokreta i pokreta za građanska prava crnih ljudi. Da je pozivanje na jednakost i danas jednako korisno, već je manje jasno. Na internetu, termin „egalitarizam“ se koristi kako bi se signaliziralo protivljenje feminizmu. (Na Redditovom podforumu pod nazivom Egalitarizam mogu se pročitati postovi aktivista za muška prava o lažnim optužbama za silovanje, „mitu“ o razlici u muškim i ženskim platama i „ženskoj privilegovanosti“.) S druge strane, uspon belog suprematizma, koji bez ustezanja zastupa prirodnu hijerarhiju, može značiti da je previše rano za napuštanje priče o jednakosti.
***
Drugi deo Voldronovog projekta ojačavanja naše posvećenosti bazičnoj jednakosti bavi se objašnjavanjem konkretnih osobina ljudskih bića koje daju utemeljenje ovom principu. Voldronov zadatak u ovom delu je identifikovanje svojstva koje otkriva našu jednaku, duboku i distinktivnu vrednost koja važi za sva ljudska bića, ali ne i za „čajnike i punoglavce“. Voldron je najzainteresovaniji za ličnu autonomiju, razum, moralno mišljenje i delanje i našu sposobnost da volimo. On nam predlaže da ne biramo između ovih svojstava, tvrdeći da bazična jednakost može biti zasnovana i na kompleksnoj kombinaciji svih njih. Naravno, svaka od ovih sposobnosti može biti izražena u različitom stepenu kod različitih ljudskih bića. Stoga se Voldron poziva na Rolsovu ideju „raspona svojstava“: ono što je bitno, barem za svrhe bazične jednakosti, jeste da li dato biće spada unutar „uobičajenog raspona“ svakog od ovih ljudskih svojstava, a ne u kom stepenu su ona kod njega izražena.
Međutim, postoji opasnost da će Voldronov predlog zasnivanja jednakosti na „uobičajenom rasponu“ izvesnih ljudskih sposobnosti, isključiti ne samo čajnike i punoglavce, već isto tako i mnoga ljudska bića: bebe i malu deca koja još nisu razvila sposobnost za autonomiju, razum, moralnost i ljubav; i ljudska bića sa teškim kognitivnim nedostacima (kako hroničnim, tako i onim koji su posledice starosti). (Voldron koristi termin „dubinski onesposobljenih“ kako bi označio potonju grupu i pokušava da naznači da je u pitanju „relativno uzak opseg slučajeva“; „za mnoge ljude koji se smatraju mentalno nesposobnim, nema sumnje da spadaju unutar uobičajenog opsega ljudskog funkcionisanja“.) U slučaju veoma mladih i veoma starih lakše je izaći na kraj sa prigovorima, jer će oni ili razviti ove sposobnosti ili su ih nekada posedovali. Stoga nam Voldron kaže da subjekt bazične jednakosti nisu pojedinačna ljudska bića u pojedinačnim trenucima već „čitavi ljudski životi“.
Slučaj onih koji su dubinski onesposobljeni od rođenja već je problematičniji. Voldron se slaže sa filozofima poput Eve Kitaj i Lorensa Bekera, koji insistiraju na tome da svaka dobra teorija pravde mora odbraniti prava dubinski onesposobljenih ljudi. Zbog toga on nije spreman da, kako kažu filozofi, „zagrize metak“ i zaključi da dubinski onesposobljeni ipak nisu jednaki. Uprkos tome čini se da se Voldron bez potrebe doveo u nezgodnu poziciju. U jednoj svojoj enciklici papa Jovan Pavle II upozorio je na opasnost pokušaja da se vrednost ljudskih bića zasnuje na sposobnostima koje ne poseduju oni najranjiviji među nama; mi dugujemo jedni drugima brigu i ljubav, rekao je on, zato što nas bog jedne drugima daje na staranje. Ovakvo gledište, naravno, ne stoji na raspolaganju nekome sa izrazito sekularnim stavom. Ali ne moramo se pozivati na božanstvo kako bismo rekli da je jednakost prosto temeljno načelo koje nije zasnovano ni na jednom prirodnom ljudskom svojstvu. Tako filozofkinja Margaret Mekdonald tvrdi da izraziti veru u ljudsku jednakost „ne znači izneti činjenicu, već izabrati stranu“. Pitati zašto baš tu, a ne drugu stranu, nastavlja Mekdonald, „zvuči kao da pitate neku osobu zašto voli svoje dete, ili svog supružnika ili partnera. Prosto je tako.“
Voldron ne želi da ponudi ovakav odgovor na pitanje o tome da li se princip bazične jednakosti odnosi i na dubinski onesposobljena ljudska bića. Razlog za to ne leži u nedostatku religioznosti. Voldronova hrišćanska perspektiva je po njegovim sopstvenim rečima „nagoveštena na više mesta u knjizi“ i predstavlja temu celog jednog poglavlja. (Knjiga je zasnovana na Voldronovim predavanjima sa univerziteta u Edinburgu, u okviru serije predavanja posvećenih „proučavanju prirodne teologije“.)
U pomenutom poglavlju, Voldron sugeriše mogućnost da je bazičnoj ljudskoj jednakosti neophodno religijsko utemeljenje – teza koju je prvi put izneo u svoj knjizi iz 2002, Bog, Lok i jednakost / God, Locke, and equality – kako bi se objasnilo zašto ljudske sposobnosti poput razuma, moralnosti, autonomije i ljubavi mogu poslužiti kao osnov ljudske jednakosti. Sve ove sposobnosti, po Voldronu, dobijaju dublje i drugačije značenje kada se vide kao deo priče o slobodi volje, grehu, pokajanju, praštanju, pričešću i spasenju. U ovoj tački Voldron odstupa od filozofskog mejnstrima; kako je pisao u Bogu, Loku i jednakosti, artikulisanje neteološkog temelja jednakosti predstavlja „manevar od kojeg je moderni sekularni liberalizam… apsolutno zavisan“. Voldronov zaključak je da ćemo, ako zaista želimo da budemo egalitaristički liberali, možda morati da odustanemo od svog sekularizma.
***
Ali bilo da govorimo u sekularnom ili religijskom registru, Voldron smatra da moramo biti u stanju da objasnimo zašto dubinski onesposobljena ljudska bića ipak jesu jednaka: nije dovoljno prosto reći da jesu. Njegov omiljeni argument jeste da dubinski onesposobljena ljudska bića poseduju tela (kakve god nedostatke ona imala) koja izražavaju prirodnu teleologiju, što znači da dubinski onesposobljena ljudska bića potencijalno poseduju sposobnosti na kojima se zasniva jednakost ljudi. Bez obzira na to da li će neko dete ikada zaista progovoriti, kaže Voldron, organsku strukturu njegovog tela – jezik, grkljan, neuronske veze u mozgu – „nije moguće razumeti izuzev pod pretpostavkom da je ona razvijena zarad govora“. Isto tako, organska struktura dubinski onesposobljenih ljudskih bića ne može se razumeti osim pod pretpostavkom da je u pitanju biće zamišljeno da razvije razum, autonomiju, moralnost i sposobnost za ljubav.
Voldron nema nameru da razvija nekakvu mističnu metafiziku: „ključni argument je ovde evolucionistički, a ne teološki“. Njegova teza je potcrtana činjenicom da biolozi često objašnjavaju fiziologiju oslanjajući se na evolucionu funkciju: oči su se razvile da bismo mogli da vidimo, krila da bi ptice mogle da lete i tako dalje. Ali nije baš jasno kakve veze takav diskurs ima sa etikom. Ako je dubinski onesposobljeno ljudsko biće u nekom značajnom smislu „zamišljeno“ kao sposobno za razum i autonomiju, da li je onda i gluva osoba takođe „zamišljena“ kao sposobna da čuje? Ili, kad smo već kod toga, da li je gej osoba „zamišljena“ kao strejt? Da li je srećna žena bez dece „zamišljena“ za reprodukciju? Teoretičari invaliditeta su nas naučili kako da prepoznamo različite oblike vrednih ljudskih života, što je vizija koju u velikoj meri deli i sam Voldron. Ali verovati u ovu viziju moglo bi biti u tenziji sa gledištem da biološka funkcija poseduje etički značaj.
Nudeći svoj argument u prilog tome šta čini dubinski onesposobljena ljudska bića jednakima sa drugima Voldron takođe namerava da pobije argument koji je u njegovoj najpoznatijoj verziji izneo filozof Piter Singer. Singer primećuje da bi se većina nas instinktivno zgrozila na samu pomisao da ljude sa teškim kognitivnim nedostacima treba tretirati kao životinje. Ali po Singeru, to je nedosledno; ako su dubinski onesposobljena ljudska bića jednaka sa ostalim ljudskim bićima, onda su to svakako i šimpanze, delfini, svinje i slonovi. Kao zastupnik distinktivne jednakosti – ideje da ljudi poseduju znatno veću vrednost nego životinje – Voldron se mora odupreti Singerovom zaključku. Iz tog razloga on ne može prosto proširiti opseg onoga što se smatra „uobičajenim“ rasponom ljudskih sposobnosti, kako bi uključio i sposobnosti koje poseduju dubinski onesposobljena ljudska bića. Pronalazeći, umesto toga, osnov jednakosti u potencijalnim sposobnostima dubinski onesposobljenih ljudskih bića, on se nada da može odbraniti tezu o bazičnoj ljudskoj jednakosti, a da pritom ne prizna jednakost ostalim životinjama.
Voldron Singerov argument naziva „oportunističkim“, zato što „ovaj argument uzima poteškoće sa kojima se teorije jednakosti među ljudima susreću kada treba da izađu na kraj sa dubinskom ljudskom onesposobljenošću, kao priliku da promisli odvojeno pitanje prava životinja“. Drugim rečima, jednake su šanse da će Singerova analogija ljude navesti da tretiraju onesposobljene osobe gore nego što ih sada tretiraju, kao i da će ih navesti da tretiraju životinje bolje nego što ih sada tretiraju. (Utisak da Singera ne interesuje samo status životinja dodatno je ojačan činjenicom da on zastupa dopustivost eutanaziranja dece sa invaliditetom, uključujući i onu sa vrlo blagim nedostacima). Moralno je razočaravajuće što branioci životinjskih prava ponekad pokušavaju da dođu do svog cilja relativizujući ionako fragilna prava ljudi sa invaliditetom.1 To što Singer bira da formuliše svoj argument na ovakav način naročito je razočaravajuće ako imamo u vidu da se prava životinja mogu ubedljivo braniti na osnovu onoga što je specifično za životinje: instinkta i inteligencije, praksi zajedništva i brige, podložnosti emocionalnoj i fizičkoj patnji i sposobnosti za privrženost, ljubav i radost.
Čitajući Voldronovu knjigu stiče se utisak da on ne misli da ima ičega naročito posebnog u vezi sa životinjama. Čini se da ljudi prevazilaze ostale životinje u svakom pogledu. (Božija zapovest iz Knjige postanja, da čovek bude stvoren po njegovom liku, nastavlja se tako što bog čoveku daje vlast nad „svim zverima što se miču po zemlji“). Voldron nam kaže da nema puno svrhe u pokušajima da se poduči mačka, ali ne kaže ništa o fantastičnim sposobnostima za učenje koje pokazuju šimpanze, vrane ili hobotnice. Voldron piše o univerzalnoj ljudskoj brizi za posmrtne rituale, ali ne pominje kompleksne kulturalne prakse slonova koji žale svoje bližnje. On slavi ljudsku sposobnost za moralnu deliberaciju, ali ne i sposobnost nekih životinjskih vrsta za žrtvovanje i služenje. Iznad svega, on se ne bavi činjenicom da su životinje podložne patnji i smrti, što ne samo da ih povezuje sa nama, već se često čini i našom najvažnijom odlikom.
Centralna misao Voldronove knjige jeste da bazična jednakost niti pretpostavlja da su svi ljudi identični, niti zahteva da budu tretirani na identične načine. Jednakost može ići zajedno sa zapanjujućim individualnim razlikama. Jednom kada nam je ta misao dostupna, zašto moramo da insistiramo na tome da životinje takođe nisu jednake sa nama? Životinje nisu identične nama i one ne zahtevaju niti dopuštaju identičan tretman. Lavovi nemaju pravo na obrazovanje ništa više nego što mi imamo prava da lovimo gazele u savani. Pa ipak, može biti da životinje zaslužuju jednako, mada drugačije uvažavanje i poštovanje. Naravno, Voldron to ne vidi na ovaj način: kada poredi čoveka sa životinjom, on vidi dva bića sa fundamentalno drugačijim moralnim statusom. Ali tu možemo reći ono što sam Voldron govori onima koji poriču ljudsku jednakost, da videti jednakost zahteva da u nju već verujemo.
Amia Srinivasan, The New York Review of Books, 19.04.2018.
Preveo Rastislav Dinić
Peščanik.net, 04.05.2018.
________________
- Ovo naravno ne znači da se o etici invaliditeta ne može raspravljati na originalan način u kontekstu etičkih pitanja o pravima životinja. Inspirativni primeri ovakvih rasprava mogu se naći u knjizi Su Donaldson i Vila Kimlike, Zoopolis: A political theory of animal rights / Zoopolis: politička teorija prava životinja (Oxford University Press, 2011), kao i u knjizi Elis Kreri, Inside ethics: On the demands of moral thought / Unutar etike: o zahtevima moralnog mišljenja (Harvard University Press, 2016).