U medijskoj buci povodom namere vladajuće koalicije za smanjenje cenzusa za ulazak u parlament sa 5 na 3 odsto, ostala je skoro neprimećena jedna važna stvar koja se tiče nacionalnih manjina. U Predlog zakona o izmenama zakona narodnih poslanika kojeg je Poslanička grupa Srpske napredne stranke uputila u parlament, te možemo uzeti zdravo za gotovo da će biti i usvojen, samo da uvažena predsednica skupštine ne zaboravi da pritisne zvonce u pravom trenutku, ušao je jedan zanimljiv detalj koji se može tumačiti i kao davanje mogućnosti pojedinim manjinskim strankama za eliminisanje svojih političkih rivala.
Prema podacima Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, u Srbiji je registrovano ukupno 115 stranaka. Od toga skoro dve trećine čine stranke nacionalnih manjina. Ima tu svega i svačega, od navodno slovačke nacionalne stranke zvane Ratni veterani Srbije do Evropske zelene partije koja je deklarativno ruska manjinska organizacija. Od Nikole Sandulovića, predsednika Republikanske stranke, još niko nije čuo ni reč izgovorenu na mađarskom jeziku, iako je njegova organizacija registrovana kao politička stranka mađarske nacionalne zajednice. (Na zvaničnom sajtu ove stranke se koristi isključivo srpski jezik i pismo.) I da ne nabrajam slične primere.
Očigledno je da se ovde u velikim razmerama radi o zloupotrebi statusa manjinskih stranaka. Manjinsku stranku je lakše registrovati – dovoljno je 1.000 osnivača umesto 10.000 koliko je potrebno za osnivanje regularne političke stranke. A, što je još važnija okolnost, za stranke nacionalnih manjina se ne odnosi prag od 5 (ili po novom predlogu 3) odsto za ulazak u parlament – dovoljno je dostići prirodni prag da bi se sa liste političke stranke nacionalne manjine sa jednim ili više poslanika ušlo u skupštinu. Tako je na primer „slovačka“ Zelena stranka osvojila jedan mandat na parlamentarnim izborima 2016. sa 23.890 glasova, dok izborna lista „Borko Stefanović – Srbija za sve nas“, iako je osvojila skoro 12.000 glasova više, nije dobila nijedno poslaničko mesto.
Iako važeći izborni zakon tačno definiše koje stranke se mogu smatrati strankama nacionalnih manjina („Političke stranke nacionalnih manjina su sve one stranke čiji je osnovni cilj predstavljanje i zastupanje interesa nacionalne manjine i zaštita i poboljšanje prava pripadnika nacionalnih manjina, u skladu s međunarodnopravnim standardima.“), Republička izborna komisija, koja je odlučivala o tome da li podnosilac izborne liste ima položaj političke stranke nacionalne manjine, odnosno koalicije političkih stranaka nacionalnih manjina, nije se baš potrudila da utvrdi taj položaj.
U Srbiji je skoro pravilo da se, umesto da se zakoni primenjuju i da se institucije striktno drže svojih ovlašćenja i obaveza, u zakone ubacuju dopune koji će iskomplikovati stvari i pružiti mogućnost za razna tumačenja i zloupotrebe. U našem primeru bilo bi dovoljno da RIK vrši svoj posao i na osnovu programa, odnosno izjava pojedinih čelnika neke stranke ustanovi da li se ona može smatrati manjinskom organizacijom ili ne. Ali ne, neko je izmislio soluciju koja će u igru ubaciti i nacionalne savete i dati im politički zadatak koji je van okvira njihovih osnovnih ovlašćenja (u oblastima kulture, informisanja, obrazovanja i službene upotrebe jezika i pisma).
Po naprednjačkom predlogu RIK bi trebalo da i dalje odlučuje o tome da li podnosilac izborne liste ima položaj političke stranke nacionalne manjine, odnosno koalicije političkih stranaka nacionalnih manjina, ali od sada „na osnovu potvrde koju podnosiocu izborne liste izdaje odgovarajući nacionalni savet nacionalne manjine“. To bi značilo da će nacionalni saveti de facto odlučivati o tome koja se lista može smatrati manjinskom a koja ne, jer ako podnosilac izborne liste ne dobije „manjinski pečat“ od strane odgovarajućeg nacionalnog saveta, RIK će tu listu automatski odbiti kao nemanjinsku, odnosno proglasiće je za redovnu.
Zašto je ova praksa opasna? Većina nacionalnih saveta, po neposrednoj izbornoj proceduri i po strukturi, liči na parlamente/skupštine gde su poslanici/odbornici podeljeni na vladajuću većinu i na opoziciju. Pripadaju dakle različitim političkim opcijama, dolaze sa više raznih izbornih lista. Stranke nacionalnih manjina (pre svega mislim na partije većih nacionalnih zajednica poput Mađara, Bošnjaka i Albanaca), koje su zainteresovane za samostalni ili koalicioni izlazak na republičke parlamentarne izbore, na osnovu novog rešenja mogu biti lišene mogućnosti da učestvuju na izborima kao manjinske stranke ili koalicije – i to od strane svojih političkih protivnika koji su na vlasti u odgovarajućem nacionalnom savetu. Jednostavno neće dobiti potvrdu od svojih rivala da u RIK-u mogu da podnesu svoju manjinsku listu. Manjinske stranke koje upravljaju nacionalnim savetima dobiće zakonsku osnovu da se oslobode svojih konkurenata.
Naravno, ovo je samo hipoteza, ali ono što ipak dovodi u pitanje dobronamernost ovog predloga jeste činjenica da je upućen parlamentu u zadnji čas. Ako se neko odluči da se žali Ustavnom sudu, ukazujući na to da je ovakvo rešenje protivustavno, jer nacionalni saveti nikako ne mogu odlučivati o pitanjima van njihovih ovlašćenja i delokruga, verovatno će dobiti spor (imamo i presedan iz 2014. koji potvrđuje ovu procenu). Ali će ta odluka sasvim sigurno biti doneta nekoliko meseci nakon izbora…
Čini mi se da se radi o jednokratnom rešenju koje verovatno neće biti na snazi na sledećim parlamentarnim izborima 2024 (ili pak ranije na nekim vanrednim – u Srbiji se nikad ne zna). Ali sada može sasvim dobro poslužiti kao oruđe za eliminisanje političkih protivnika u manjinskim zajednicama.
Ovaj tekst je realizovan uz podršku Fondacije za otvoreno društvo
Autor je novinar iz Novog Sada.
Peščanik.net, 07.02.2020.