Upozorenje
U Budimpešti je antisemitizam u porastu, sad je već prisutniji nego u unutrašnjosti zemlje. Prema najnovijim rezultatima istraživanja javnog mnjenja antisemitizam već dostiže 49 posto, dakle svaki drugi građanin glavnog grada Mađarske je izraziti antisemita (39 posto) ili umereni antisemita (13 posto). U poređenju sa situacijom u prestonici, u unutrašnjosti je primetan trend opadanja antisemitizma. Na nivou zemlje, dakle, prosek je 32 posto. Mada neki eksperti osporavaju pouzdanost ovih podataka, ove brojke ipak blagovremeno upozoravaju pomalo umišljenu peštansku inteligenciju. Sve do sada, naime, govorilo se da su antisemitizam i nacionalizam karakteristike provincije.
Remećenje javnog reda i mira
Popravljam, brusim poslednju verziju mog romana Šlemilovo kopile ili Balkanska Lepotica. Polako se opuštam, nalazim vremena i za to da uzmem u ruke neke knjige koje bih morao neizostavno ponovo da pročitam. Najpre dramu Mišela de Gelderoda, onu pod naslovom Pantagleize. Prema iskazu advokata, rečeni Pantagleize je poremećn čovek, na šta Generalisimus zagrmi: Ne, nije poremećen, nego – naprosto – strašan. Rasprava se vodi, dakle, oko toga, da li je Pantagleize, za koga drže da je revolucionar, malouman ili da se samo pravi da je glup. Na to Pantagleize, već osuđen na smrt, ovako odgovara: „Šta sam? Malouman? Ne. Nego nesrećnik koga je sudbina lišila njegove ljubavi. Umrla je.” I dodaje, kroz plač: „Mlade devojke obično ne umiru ovako.” Ova figura mi se čini poznatom, ovo pitanje me je zaokupljavalo godinama dok sam pisao Šlemilovo kopile ili Balkansku Lepoticu. Heroj? Ni najmanje! Reč je samo o čoveku složenog identiteta koji time remeti red. Oni su danas najveća opasnost po Red i Mir.
Jugurt ili koka-kola?
Posle pada vojnog transportnog helikoptera neki komentatori su postavili pitanje: koliko su se jučerašnji radikali promenili u dresu naprednjaka. Mnogi sumnjaju da su se uopšte i promenili. Primetio sam da čak i dobronamerni analitičari upozoravaju na čudnovatu smešu: u glavama im se mota evropska misao, ali u grudima kuca radikalsko srce! Meni se čini da je reč pre svega o određenim modifikacijama, a ne o promenama. Kad je o Kosovu reč, promenjena je taktika, ali ne i strategija. U tome je donekle i tajna njihove popularnosti. Ključ njihove tajne je mahanje „apokrifnom alternativom”, što naročito dolazi do izražaja u slučaju Vojvodine. I dok bivši beogradski radikali, odnosno njihove vođe, priznaju da su u devedesetim godinama grešili, dotle „vojvođanska sekcija” naprednjaka ni za dlaku se ne distancira od politike „ jogurt-revolucije”, što znači da nisu promenili ništa u svojim stavovima. U tom pogledu ne bi trebalo da se pretvaraju, da budu licemerni, ako ni zbog čega drugog, onda zbog svojih koalicionih partnera. Jer i njima bi trebalo da bude jasno, da li su u savezu sa jogurtom, ili sa koka-kolom? I da li u budućnosti možemo računati sa jogurt-revolucijom, ili sa koka-kolaškom? Naravno, naprednjaci imaju puno pravo da neguju dične radikalske tradicije. Zašto ne? Ako pak nije o tome reč, onda to treba otvoreno reći, kao što je Vučić učinio u pogledu svoje prošlosti. Da nema možda asinhroniteta između vojvođanske naprednjačke elite i beogradskog vrha? Nisam upućen u stvari, ali mi je sve jasnije, da tu nešto ne štima. U svakom slučaju, jogurt-revolucija je vododelnica vojvođanske elite Srpske napredne stranke. Zašto sad zaobilaze ovu temu, kao mačka vruću kašu?
Aura časti
U politici je lakše sačuvati vlast, nego čast. I sve dok čast bude na tako niskoj ceni, nećemo imati dobru vladu.
Omamljivanje dresirane mase
Pre dvadeset godina knjiga Johana Hojzinge Jesen srednjeg veka bila je za mene velik doživljaj. Možda zbog toga što sam u to vreme osetio iste one impulse koje su bile karakteristične za jesen. „Život je bio toliko šarolik i žestok, da je u jednom dahu mogao udahnuti i miris ruže, i miris krvi” – pisao je Hojzinga. Nisam osećao miris ruža, ali utoliko više miris baruta. Izbile su na površinu ekstremne emocije, u prenapetoj atmosferi novi nacionalni apostoli držali su propovedi na svakom koraku. Ovo razdoblje ostavilo je u meni duboke tragove, o tome svedoče tekstovi u zbirci Bezdomni eseji. Čitajuću Huizingine tekstove uverio sam se i u to, da pisati eseje ima smisla samo ako iza spisa stoji autentičnost ličnosti. I mada su u lepoj književnosti govorili samo kao o tekstu, ja sam se ipak uverio da se i iza tekstova negde skriva tajanstvena autentičnost ličnosti. Kao što je kolektivistička euforija odasvud prognala sve što je jedinstveno i lično, možda su još jedino književnost i umetnost ostale kao poslenje skrovište. U tome se krije njena veličina i – šansa. Noćas sam naišao na jedan kraći Huizingin esej pisan 1934. godine, pod naslovom Duhovna merila Holandije. Pamtim godinu nastanka tog eseja i pomišljam na današnjicu. Pišući, dakle, o duhovnosti Holandije, Hojzinga tvrdi da joj nedostaje kult junaštva. „Istorija može druge narode da uči i tome, da budu ponosni na svoje slavno poreklo; a nas, ukoliko razumemo njene reči, upozorava na poniznost.” Analizirajući evropsku duhovnost svog vremena, 1934. godine, dakle sasvim blagovremeno, zapaža da se ekstremni nacionalizam kitio „herojizmom” u „kržljavoj” Evropi. Uistinu, heroizam „i ne služi ničemu drugom nego omamljivanju dresiranih masa”. Danas smo svedoci ponovnog oživljavanja tog istog, ekstremu sklonog heroizma. Množe se junaci, kao pečurke posle kiše, koji se bez zazora razmeću nacionanim osećanjima. Političari omamljuju „dresirane mase” da su upravo oni jedini predstavnici nacionalne ideje, čak se i provincijski funkcionerčići ponašaju kao spasioci nacije. Ko nije sa nama, taj je neprijatelj, govore. Posvuda se busaju u (nacionalna) prsa. Hojzingin stav bio bi u tom pogledu i danas aktuelan. „…suzdržanost i skromnost nacionalnog osećanja je bez ikakve sumnje kristalno čista nacionalna vrlina.” Nadmetati se u tome, međutim, junačeći se u plišanim foteljama, vrlo je teško”.
Autonomija.info, 18.04.2015.
Preveo Arpad Vicko
Peščanik.net, 19.04.2015.