To što se poslednjih dana dosta stišala bura oko argumentovanih optužbi da su neki visoki državni i lokalni funkcioneri – konkretno, ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović (SNS), gradonačelnik Beograda Siniša Mali (SNS) i predsednik opštine Novi Beograd Aleksandar Šapić (DS) – plagirali doktorske disertacije, ne treba da nas baca u očajanje. Odavno se u ovoj apatičnoj i anesteziranoj sredini nije akumulirala tolika kritička energija oko jednog društvenog problema, da ona prosto ne može da – ispari. Sve ako i ne verujete u zakone održanja energije i slične nevidljive sile, ostaje činjenica da se – jednom kada razgrnemo opravdanu paniku da je u Srbiji nemoguće isterati istinu na čistinu ako ona ugrožava interese moćnika i koja, kao takva, zamućuje trezveni pogled – jasno može da ustanovi da se, i pored mnogobrojnih i snažnih opstrukcija, ovi procesi odvijaju u dobrom pravcu.
Čini se da je najbolje prošao Aleksandar Šapić. Međutim, to je, zaista, samo utisak i to površan i pogrešan: sa visokoškolske ustanove na kojoj je on doktorirao, Univerziteta Union, odmah je došlo saopštenje, i to nedvosmisleno, da oni nikoga neće štititi i da će sastaviti komisiju od nezavisnih stručnjaka, uključujući i one s državnih fakulteta, da ispitaju ove optužbe. Istom prilikom je saopšteno da će taj proces trajati nekoliko meseci, što je realan, u svetskim okvirima standardni rok za ovako ozbiljan i odgovoran posao. Sada treba potisnuti strah od zakulisnih radnji, strpeti se i sačekati rezultate ekspertize.
Najsloženiji je slučaj Nebojše Stefanovića zato što je tu politički ulog najviši: u rasponu od njegove funkcije kao takve i položaja koji on konkretno ima u okruženju premijera Srbije do političkog porekla i zaleđa celog projekta Megatrend univerziteta. Zbog toga su (pro)vladini kontranapadi na više puta i sa različitih adresa obrazlagane optužbe da je u pitanju plagijat bili tako oštri i neprimereni. Posle početne, arogantne farse sa na brzinu sklepanom komisijom samog Megatrenda, koja je za jedan dan „proučila“ i odbacila optužbe (iako je to, kao što rekoh, proces koji traje mesecima), te potonje, već mnogo ozbiljnije „tužne komedije“ s doktoratom rektora ovog univerziteta, Miće Jovanovića, a koja je rezultirala i prvim uspehom u ovom slučaju u vidu rektorove ostavke, dospelo se na sledeći nivo od koga se mnogo očekivalo: inicijative deset fakulteta društveno-humanističkih nauka Beogradskog univerziteta da Konus, telo čiji su članovi rektori svih državnih i privatnih univerziteta, pokrene formiranje nezavisne komisije za proveru ovih optužbi.
Ova inicijativa je dobila jednoglasnu podršku Senata BU, ali ne i rektora, profesora Vladimira Bumbaširevića, što je, s obzirom na to da je on istovremeno i predsedavajući Konusa, bio prvi signal onoga što se potom i dogodilo: ovo telo se proglasilo nenadležnim za taj slučaj, a što je, ubeđen sam, zakonski validna odluka. Ponovo je proradio (razumljiv) defetizam u kombinaciji s paranojom – u stilu: znali smo, sve će biti zataškano – ali, on zamagljuje istinu. Napravljen je bitan pomak jer je, kao rezultat sastanka Konusa, novi rektor Megatrenda rekao da će ovaj univerzitet sastaviti novu komisiju za ispitivanje navodnog plagijata, ovog puta sa stručnjacima i s drugih univerziteta, uključujući i državne, čime je jasno, iako prećutno, priznao da je njihova prva komisija i njena odluka bila čista besmislica. Dakle, kao i u aferi Šapić, i ovde smo došli – sporije, teže, i scenarističkim tokovima primerenim turskim sapunicama – na isto: najavljena je nezavisna komisija, te sada treba budno pratiti da li će ona biti stvarno osnovana, ko je čini i strpljivo sačekati rezultat njenog rada.
Možda samo zato što je najnoviji u nizu – da sada ja ne zapadam u paranoju da se zatašakava ovaj akademski skandal – ali, činjenica je da slučaj doktorata Siniše Malog nije još počeo da se kreće u željenom smeru. Dekan Fakulteta organizacionih nauka na kom je doktorat odbranjen, profesor Milan Martić, rekao je da je od mentora Siniše Malog traženo da podnese izveštaj o optužbama. To je sasvim izlišan korak koji, kao takav, pokreće sumnju u prave namere, jer su mentor i komisija za odbranu svoj izveštaj već podneli: nova komisija, a koja bi proveravala navode o plagijatu, automatski bi iznela stav i o radu mentora i komisije koja je disertaciju prihvatila. I pored toga što je nadležni rektor, Vladimir Bumbaširević – posle dva privatna, sada je u aferi doktorat na red došao i jedan državni univerzitet – izjavio da je BU spreman da, „ako treba“, formira nezavisnu komisiju u ovom slučaju, još se mora biti uporan. Upravo je i samo potrebno da se ta komisija osnuje, nema tu mesta za „ako“. Kao što smo videli, manevar s novim mentorovim izveštajem ne znači mnogo, osim ako se ne desi da on uvidi da je napravio propust – da nije prepoznao plagijat.
Akademska zajednica može da, mirne duše, ode na raspust tek kada se u sva tri slučaja oforme nezavisne i kompetentne komisije: posle toga, kao što rekosmo, nema mesta defetizmu i panici sve dok one, kroz nekoliko meseci, ne izađu s ekspertizama. Ako se pojave sumnje u rezultat njihovog rada – kakav god on bio – tek onda treba poći u novu fazu ove bitke koja ne sme da se izgubi. U aferi doktorati sad ulazimo u fazu u kojoj nam je najznačajnije ono što, kao društvo, obično nemamo: principijelnost i istrajnost, te poverenje u institucije.
Politika, 19.07.2014.
Peščanik.net, 21.07.2014.